Poglavlje   45.

Yogini  koja  ne  jede

“Kuda  ćemo  jutros?”  Gospodin  Wright  je  upravljao  Fordom.  Skrenuo  je pogled  s  puta  dovoljno  dugo  da  bi  mi  upitno  namignuo.   Retko  kad  je  znao koji  deo  Bengala  će  sledećeg  dana  da  upozna.

“Ako  Bog  da,  upravo  smo  na  putu  da  vidimo  osmo  svetsko   čudo   - sveticu  koja  živi  od  vazduha”,  odgovorio  sam  predano.

“Ali to  je ponavljanje  čuda -  mislim  na Terezu  Neumann.”

No gospodin Wright se nestrpljivo nasmejao, i čak je ubrzao vožnju. Biće još neobičnog sadržaja za njegov putnički dnevnik koji uopšte nije nalikovao dnevniku prosečnog turiste.

Upravo smo napustili Vidyalayu u Rančiju.  Ustali  smo  pre  svitanja.  Osim mog sekretara i  mene,  s  nama  su  bila  još  tri  bengalska  prijatelja.  Opijali  smo se svežim vazduhom, prirodnim jutarnjim  vinom.  Našem  vozaču  nije  bilo  lako  da vozi između  seljaka-ranoranilaca  i  kola  sa  dva  točka  koja  su  ih  polako  vukli upregnuti  volovi  koji  nisu  bili  skloni  da  podele  put  s  trubećim  uljezom.

“Gospodine,  želeli  bismo  da  saznamo  nešto  više  o  toj  svetici  koja  ne

jede.”

“Zove  se  Giri  Bala”,  rekao  sam  svojim  drugovima.  “Prvi  put  sam  čuo  za

nju  pre  mnogo  godina  od  Sthitija  Lala  Nundya,   koji  je  često  dolazio  u  našu kuću  na  Gurpar  putu  da  podučava  mog  brata  Bishnua.

“Dobro poznajem Giri Balu”,  rekao  mi  je  Sthiti  babu.  “Ona  koristi određenu joga tehniku koja joj omogućava da živi bez hrane. Bio sam joj sused u Navabganju kraj  Ichapura338  i  pažljivo  sam  je  posmatrao.  Nikad  nisam  uspeo da otkrijem da li jede ili pije. Na kraju  me  to  sve  toliko  zanimalo  da  sam otišao do maharadže od Burdvana i zamolio ga da sprovede istragu.  Začuđen pričom, on ju je pozvao u svoju palatu. Pristala je da je  testiramo  i  dva meseca  je  živela  zaključana  u  jednom  delu  njegovog  doma.  Kasnije  se  još

220      U severnom Bengalu

jednom  vratila  u  palatu  na  dvadeset  dana,  a  zatim  na  još  jedan  test   od petnaest dana. Sam maharadža mi je rekao da su ga  ova  tri  stroga  ispitivanja uverila  da  ona  živi  bez  hrane.”

Nisam zaboravio tu  priču  Sthitija  babua,  premda  je  od  tada  prošlo  više od dvadeset i pet godina,” zaključio sam. “Ponekad sam se pitao da li će reka vremena odneti sveticu pre nego što uspem da je sretnem.  Mora  da  je  već veoma  stara.  Ne  znam  ni  da  li  je  živa,  ni  gde  živi.  Ali  za  nekoliko  sati  stići

ćemo u Puruliu gde njen brat ima kuću.” U pola jedanaest naše društvo je razgovaralo s bratom, Lambadarom Deyom, pravnikom u Puruli.

“Da, moja sestra je živa. Ponekad je ovde kod mene, ali sad je u našoj porodičnoj kući u Biuru.” Lambadar babu sumnjičavo je pogledao Ford. “Ne verujem, svamiđi, da je automobil ikada prodro tako duboko  u  unutrašnjost. Možda bi bilo najbolje da se pomirite sa starinskom volovskom zapregom!”

Naše  društvo  jednoglasno  je  ostalo  verno  ponosu  Detroita.

“Ford dolazi iz Amerike”, rekao sam mu. “Bila bi šteta da mu uskratimo mogućnost da se upozna sa srcem Bengala!”

“Neka  vas  Ganeš339   prati”,  rekao  je  Lambadar  babu  smejući  se,  a  zatim

je  uljudno  dodao:  “Ako   ikad  stignete  tamo,  siguran   sam   da   će   vam   se   Giri Bala  obradovati.  Iako  je  već  blizu  sedamdesete,  savršeno  je  zdrava.”

“Molim  vas,  gospodine,  recite nam  da  li  je  istina  da ona  ništa  ne  jede?”

Pogledao  sam  ga  pravo  u  oči,  te  izdajničke  prozore  duha.

“Istina je.” Pogled mu je bio otvoren i pošten. “Više  od  pet  decenija nikada je nisam video da je pojela makar samo jedan zalogaj. Kad bi iznenada nastupio smak sveta to me ne bi iznenadilo toliko kao  kada  bih  video  svoju sestru da jede!” Svi smo se nasmejali nad nemogućnošću ova dva kosmička događaja.

“Giri Bala se nikada nije povlačila u samoću da bi  obavljala  svoje  joga vežbe”, nastavio je Lambadar babu. “Ceo život provela je okružena porodicom i prijateljima. Oni su  navikli  na  njeno  neobično  stanje.  Svako  od  njih  veoma  bi se začudio kada bi Giri Bala odlučila da nešto pojede. Sestra živi veoma povučeno, kao što to i dolikuje hinduskoj udovici. Ali u  našem  malom  krugu  u Puriliu i u Biuru svi znamo da je u pravom smislu reči izuzetna!”

Bratovljeva iskrenost bila je očigledna. Srdačno smo mu se zahvalili  i krenuli prema Biuru. Usput smo se zaustavili i kupili kari i lućije u uličnoj prodavnici, što je privuklo decu koja su radoznalo posmatrala kako  gospodin Wright jede prstima na jednostavan indijski način.340 Put  nas  je  vodio  prema istoku kroz suncem spržena pirinčana polja u Burdvan  okrug  Bengala,  a  zatim dalje, putevima uz koja je rasla bujna vegetacija.

“Dick,  stani!”  Na  moj  iznenadni  zahtev  Ford  je   naglo   zakočio.   “Ono rodno  drvo  mangoa  sigurno  nás  poziva!”

Nas  petoro  kao  dečaci  pojurili  smo  prema  mangu  koji   je   dobrostivo posuo  zemlju  svojim  plodovima.

“Toga nema u Americi, svamiđi, zar ne”, nasmejao  se  Sailesh  Mazumdar, jedan  od  mojih  bengalskih  učenika.

“Ne”, priznao sam pun soka od  manga  i  zadovoljstva.  “Kako  mi  je  to voće na zapadu nedostajalo! Hindus ne  može  da  zamisli  raj  bez  manga!”  Uzeo sam  kamen  i  skinuo  ponosnog  lepotana  s  najviše  grane.

221      “Onaj  koji  uklanja  prepreke”;  Bog  sreće.

222      Šri Juktešvar je  običavao da  govori: “Gospod  nam je  dao plodove  naše  dobre  zemlje.  Hranu rado  gledamo,  mirišemo  i  probamo  -  Hindusi  vole  i  da  je  dodiruju!”  Ne  smeta  nam  da  je  i

čujemo, naravno ako dok jedemo, niko drugi nije prisutan!

“Dick,” zapitao  sam  između  zalogaja  ambrozije  na  toplom  tropskom suncu,  “da  li  su ti  kamere u kolima?”

“Da, gospodine, u prtljažniku.”

“Ako se pokaže da je Giri Bala prava svetica, želim o njoj da  pišem  na Zapadu.  Indijska  jogini  tako  neobičnih  sposobnosti  ne   bi   smela   da   živi   i   da umre  nepoznata   -   kao   većina   ovih  mangoa.”  Pola   sata   kasnije   još  uvek   sam

šetao po tišini šume.

“Gospodine, moramo otići do Giri Bale pre nego  što  zađe  sunce,  dok  još bude svetla za fotografisanje”, primetio je gospodin Wright. “Zapadnjaci su skeptičan soj. Ne možemo očekivati od njih da veruju  u  gospođu  ako  nema slika”, dodao je smejući se.

Na tu mudrost nisam mogao ništa da odgovorim. Okrenuo sam leđa iskušenju i  ušao u kola.

“U pravu si, Dick”, uzdahnuo sam dok smo žurili napred. “Žrtvovaću mango raj na oltaru Zapadnog realizma. Fotografije moramo da imamo!”

Put  je  postajao  sve  gori  i  gori.  Pokazivao  je  žalosne   znake   starosti: brazde tragova, kvrge stvrdnute gline! Nas četvorica ponekad smo izlazili da bi gospodin  Wright  mogao  lakše  da  manevriše,  a  ponekad  bi  ga  i  gurali.

“Lambadar babu je govorio istinu”, rekao  je  Sailesh.  “Automobil  ne  nosi nas, nego mi  njega!”  Mučna  monotonija  našeg  izlaženja  i  ulaženja  u  auto prekidala  se  tu  i  tamo  pojavom  sela,  prizorom  starinske  jednostavnosti.

Zaustavili smo se u uskoj  ulici  (zapisao  je  gospodin  Wright  u  svom putničkom  dnevniku)  i  našli  smo  se  na  oko  sto  stopa  od  doma  Giri   Balinih predaka. Približili smo se velikoj  dvospratnoj  kući  od  cigle  i  žbuke  koja  je nadvisivala okolne kuće  od  ćerpića.  Kuća  se  popravljala  pa  je  oko  nje  bila podignuta karakteristična tropska skela od bambusa. U grozničavom očekivanju i savlađujući radost, stajali smo pred otvorenim vratima  one,  koju  je  Gospod blagoslovio da ne oseća glad. Zaprepašćeni stanovnici sela, mladi i stari, goli i obučeni, žene, povučene ali radoznale,  muškarci  i  dečaci,  ne  ustručavajući  se, sve vreme su nam za petama i zure u neviđen prizor. Uskoro  smo  na  vratima ugledali lik niskog rasta - to je bila Giri Bala! Bila je umotana u maramu od tamnozlatne  svile.  Na  tipično  indijski  način,   približavajući   se   skromno   i oklevajući, virila je iz gornjeg  nabora  svoje  svadesi  marame.  Oči  su  joj  blistale kao žar.  Odmah  smo  se  zaljubili  u  njeno  dobrodušno  i  ljubazno  lice,  lice  koje je  spoznalo  Boga  i  koje  sve  razume,  oslobođeno  svih  zemaljskih  veza.

Moj utisak o Giri Bali bio  je  jednak  utisku  gospodina  Wrighta. Duhovnost ju je obavijala kao blagi sjajni veo. Poklonila se preda mnom uobičajenim pokretom kojim kućedomaćin pozdravlja monaha. Njena jednostavna ljupkost i spokojni osmeh poželeli su nam dobrodošlicu bolje od bilo kakvih medenih reči.  Zaboravili  smo  na  svoje  naporno  prašnjavo  putovanje.  Mala svetica sela je na verandu prekrštenih nogu.  Iako  je  nosila  tragove godina,  nije bila ispijena. Njena koža maslinaste boje ostala je čista i zdrava.

“Majko,” obratio sam joj se na bengalskom, “više od dvadeset  i  pet godina nestrpljivo sam razmišljao o ovom hodočašću! O vašem  svetom  životu slušao sam od Sthitija Nundya babua.”

Klimnula  je  glavom  potvrdno:  “Da,  mog  dobrog  suseda  u  Navabganju.”  “Za   to   vreme  prešao sam  okeane, ali  nikada  nisam  zaboravio svoju

nameru da vas vidim. Uzvišena drama koju tako neprimetno igrate  treba  da  se prikaže pred  svetom  koji  je  odavno  zaboravio  unutrašnju  božansku  hranu.” Svetica  je  na  trenutak  podigla  oči  smešeći  se  zainteresovano  i  spokojno.

“Baba  (poštovani  otac) zna  najbolje”, odgovorila  je  kratko.

Bio sam srećan što se  nije  uvredila.  Čovek  nikada  ne  zna  kako  će  veliki jogi ili jogini reagovati kada nešto o njima treba da  se  objavi  u  svetu.  Po pravilu to ne žele, jer bi hteli  da  u tišini  nastave  duboko istraživanje  duše.  Kad dođe vreme da se pokažu u javnosti da  bi  pomogli  onima  koji  traže  Boga,  u njima  progovori  unutrašnji  glas.

“Majko, oprostite mi što vas opterećujem tolikim pitanjima”, nastavio sam. “Odgovorite  samo  na  ona  koja  vam  se  sviđaju.  Razumeću  vaše  ćutanje.”

Graciozno je raširila ruke. “Rado ću da odgovorim ukoliko  beznačajna osoba kao što sam ja to može.”

“O,   ne,  nikako beznačajna”,                 protestovao  sam iskreno. “Vi     ste        velika

duša.”

“Ja sam svima ponizna sluškinja. Volim da kuvam i hranim ljude”, dodala

je  vragolasto.

Neobična  zabava  za  nekoga  ko  ne  jede,  pomislio  sam!

“Kažite mi, majko, želim to da čujem iz vaših usta, živite li  zaista  bez hrane?”

“To je  istina”.  ćutala  je  nekoliko  trenutaka.  Njena  sledeća  izjava  pokazala je da se u sebi borila s aritmetikom. “Od svoje dvanaeste godine  i  četiri meseca sve do današnjeg dana,  kada  mi  je  šezdeset  i  osam  godina  -  period duži  od pedeset i  šest  godina  -  nisam  ništa ni  pojela  ni  popila.”

“Zar  nikad  ne  dođete  u  iskušenje  da  jedete?”

“Kad bih imala želju za hranom,  morala  bih  da  jedem.”  Jednostavno,  pa ipak kraljevski je iznela aksiomatsku istinu koju svet koji se vrti oko tri dnevna obroka i suviše dobro poznaje!

“Ali vi ipak  nešto  jedete!” U  tonu  mog  glasa  osećao  se  protest. “Naravno!” Nasmejala se, odmah razumejući.

“Vaša  hrana  potiče  od  finije  energije  vazduha  i  sunčevog  svetla341    i  od

kosmičke sile koja vaše telo puni energijom kroz kičmenu moždinu.

“Baba zna.” Opet je potvrdila svojim blagim nenametljivim načinom. “Majko,  molim  vas,  recite  nam  nešto  o  svom  životu.  On  veoma  interesije

sve  nas  u  Indiji,  pa  čak  i  našu  braću  i  sestre  s  druge  strane  okeana.”

Giri Bala je prekinula  svoju  uobičajenu  suzdržanost  i  upustila  se  u razgovor.

“Neka  bude.”  Glas  joj  je  zvučao  tiho  i  čvrsto.  “Rođena  sam  u  području

šuma.  Moje  detinjstvo  nije  se  odlikovalo  ni  po  čemu  drugom  osim  po  mom nezasitom apetitu. Zaručili su me dok sam još bila mala.

223      “Ono što mi  jedemo  zapravo  je  zračenje.  Naša  hrana  su  kvanti  energije”,  izjavio  je  George

V. Crile na skupu lekara u Memphisu 17. maja 1933. ”To suštinski važno  zračenje,  koje oslobađa električna strujanja potrebna za električna kola tela, hrani daju  sunčevi zraci. Atomi su solarni sistemi. Atomi su sprave koje se pune solarnom energijom, kao brojni kalemi. Ti bezbrojni atomi puni energije se unose kao hrana. Kada se nađu u  ljudskom  telu,  ti  nabijeni sastojci, ti atomi, prazne se u telesnu  protoplazmu,  a  to  zračenje  daje  novu  hemijsku  energiju, nove električne stuje. Vaše telo je načinjeno od  takvih  atoma”  rekao  je  dr  Krajl,  oni  su  vaši mišići, mozgovi, čulni organi, kao što su oči  i  uši.  Jednog  dana  naučnici  će  otkriti  da  ljudi mogu da žive samo od sunčeve energije.” ”Hlorofil je jedina poznata supstanca koja poseduje sposobnost da deluje kao klopka za sunčevu svetlost” Piše  Vilijem  H.  Lorens  u  Njujork Tajmsu. On hvata sunčevu energiju i  skladišti je u biljci. Da nije toga,  ne  bi mogao  da  postoji nikakav život. Mi dobijamo energiju  koja  nam  je  potrebna  za  život  od  sunčeve  enrgije uskladištene u biljnoj hrani koju jedemo, ili u mesu životinja koje jedu biljke.  Energja  koju dobijamo od uglja ili nafte je sunčeva energija koju je zarobio hlorofil u bljkama koje  su živele milionima godina pre nas. Mi živimo od sunca posredstvom hlorofila.”

(O solarnoj jogi sa kojom se postiže život bez grube hrane videti na sajtu http://www.ivantic.net/Ostale_knjiige/Zdravlje/Gledanje_u_sunce.htm      )

“Dete moje,” upozoravala me  je  majka,  “pokušaj  da  savladaš  svoju pohlepu.  Kad  dođe  vreme  da  živiš  među  stranim  ljudima  u  porodici  svog  muža,

šta će  oni  misliti  ako  provodiš  dane  jedući?”  Nesreća  koju  je  predvidela, dogodila se. Bilo mi je samo dvanaest godina kad sam otišla u muževljevu porodicu u Navabganj. Ujutro, u podne i uveče svekrva me je grdila zbog moje proždrljivosti. Njena grdnja pokazala se, međutim, kao  blagoslov  -  probudila  je moje uspavane duhovne sklonosti. Jednog jutra svekrva mi se nemilosrdno rugala. “Uskoro ću vam dokazati da nikad više u životu neću dotaći hranu”, odgovorila sam joj.

Svekrva  se  prezrivo  nasmejala.  “Tako,  dakle,”  rekla  je,  “kako  ćeš  da  živiš, a  da  ne  jedeš  kada  ne  možeš  da  živiš,  a  da  se  ne  prejedeš?”

Na  to  nisam  mogla  da  odgovorim.  Ali  u  meni  se  stvorila   gvozdena odluka.  Na  usamljenom  mestu  potražila  sam  svog  nebeskog  oca.   “Gospode,” molila sam se  bez  prestanka,  “molim  te,  pošalji  mi  gurua  koji  me  može  naučiti da  živim  od  tvoje  svetlosti,  a  ne  od  hrane.”

Obuzela me je božanska ekstaza. Vođena čarolijom, krenula sam prema Navabganj gatu. Na putu sam srela sveštenika porodice svog muža. “Poštovani gospodine,”  obratila  sam  mu  se  s  poverenjem,  “molim  vas,  recite  mi  kako  da

živim  bez  jela?”

Zurio je u mene ne odgovarajući mi. Konačno je progovorio tešeći me: “Dođi večeras u hram. Izvršiću za tebe poseban vedski obred.”

Taj neodređeni odgovor nije bilo ono što  sam  tražila.  Nastavila  sam  da idem prema gatu. Jutarnje sunce prodiralo je u vodu. Okupala sam se u Gangi kao da se pripremam za svetu inicijaciju. Dok sam išla sa  obale  u  svojoj mokroj odeći, usred bela dana moj učitelj se materijalizovao preda mnom.

“Drago  moje  dete,”  obratio  mi  se  saosećajno,  “ja  sam  guru  koga  ti  Bog

šalje da ispuni tvoju  hitnu  molitvu.  Bio  je  duboko  dirnut  njenom  neobičnošću. Od danas ćeš živeti od astralnog sveta, a atomi tvog tela crpeće hranu iz beskonačne  struje.”

Giri Bala je zaćutala. Dohvatio sam olovku i beležnicu gospodina Wrighta

i preveo na engleski nekoliko podataka koje smo upravo čuli.

Svetica je nastavila svoju  priču  blagim  glasom  koji  se  jedva  čuo.  “Gat  je bio pust, ali moj guru bacao je okolo auru svetla koja  nas  je  štitila  da  nas slučajni kupači ne bi  uznemiravali.  Inicirao  me  je  u  tehniku  koja  oslobađa  telo od zavisnosti od grube hrane.  U  tehniku  je  uključena  upotreba  određene mantre,342 kao i vežba disanja tako teška, da prosečan  čovek  ne  bi  mogao  da  je izvodi.  Nema  tu  nikakvog  čudesnog  eliksira  ni  magije.  Ništa  osim  tehnike.”

Ispitivao sam Giri Balu o mnogo čemu što bi  moglo  da  interesuje  svet, onako kao što je mene intervjuisao američki novinar koji me  je,  i  ne  znajući, naučio metodi intervjua. Malo pomalo, ona mi je dala ove podatke:

“Nisam imala dece. Odavno sam udovica. Spavam veoma malo jer su mi san i java jednaki. Meditiram noću, a danju  obavljam  kućne  poslove.  Promene klime u godišnjim dobima skoro da  i  ne  osećam.  Nikad  nisam  bila  bolesna. Ako se slučajno povredim, jedva da i osetim bol.  Nemam  telesnih  izlučevina. Mogu da upravljam svojim srcem i disanjem. U vizijama često viđam svog gurua i  druge  velike  duše.”

“Majko,” zapitao sam je, “zašto ne naučite i druge da žive bez hrane?”

224         Pesma, stih ili zvuk snažnih vibracija.  Doslovno  prevod  sanskrtske  reči  mantra  glasi “instrument misli” u značenju “idealni nečujni zvuci koji predstavljaju aspekt  stvaranja; vokalizovana u slogovima  mantra  je univerzalna terminologija” (Vebster  s Nev  International Dictionary).

Moje ambiciozne nade za milione gladnih širom sveta odmah su se raspršile. “Ne”, odmahnula je glavom. “Moj guru izričito mi je naredio da ne otkrivam tajnu. On ne želi da se ja mešam u Božju dramu stvaranja. Seljaci mi ne bi bili zahvalni kada bih naučila ljude da žive bez hrane! Sočno voće beskorisno bi ležalo na zemlji. Izgleda da su beda, glad  i  bolest  bičevi  naše karme koji nas na kraju nateraju da potražimo pravo značenje života.”

“Majko,”  rekao  sam  polako,  “kakva  je  korist  od  toga  što  ste  izabrani  da

živite  bez  jela?”

“Da se dokaže da je čovek duh.” Lice joj se  ozarilo  mudrošću.  “Da  se pokaže kako čovek duhovno napredujući, postepeno može da nauči  da  živi  od večne  Svetlosti,  a  ne  od  hrane.”343

Svetica je uronila u duboko meditativno stanje. Pogled joj  je  bio  usmeren prema unutra. Blage dubine njenih  očiju  postale  su  bezizražajne.  Naročitim uzdahom  najavila  je  ekstatični  trans  bez  daha.  Na  neko  vreme  otišla   je   u carstvo  gde  nema  pitanja,  raj  unutrašnje  radosti.

Spustila se tropska noć. Svetlo iz male petrolejke hirovito je lelujalo nad grupom seljaka  koji  su  ćuteći  čučali  u  tami.  Kresnice  i  uljanice  u  dalekim kolibama tkale su sjajne vilinske uzorke po  plišanoj  noći.  Stigao  je  bolni  čas rastanka.  Očekivalo  nas  je  sporo,  mučno  putovanje.

“Giri  Bala,”  obratio  sam  joj  se  kad  je  otvorila  oči,  “molim  vas,  dajte  mi

nešto za uspomenu - krpicu  jednog  od  vaših  sarija.”  Brzo  se  vratila  sa komadićem  benareške  svile,  pa  pružajući  mi  ga,  iznenada  je  pala  na  kolena. “Majko,” rekao  sam  s  poštovanjem,  “dajte  radije  da  ja  dotaknem  vaša blagoslovljena   stopala!”

225       Stanje u kojem čovek ne mora da jede je moć jogija navedena  u  Patanđalijevim  Yoga sutrama (III, 31). Giri Bala je određenim vežbama disanja  delovala  na  visuddha  čakru,  peti centar spiritualne energije u kičmenom stubu. Visuddha čakra upravlja petim elementom, akašom ili eterom, koji prožima sve međuatomske prostore telesnih ćelija. Koncentracija na tu čakru omogućava pokloniku da živi od eterske energije.

Tereza Neumann ne živi od hrane, a ne vežba nijednu od naučnih joga tehnika koje to omogućavaju. Objašnjenje leži u složenosti lične karme. Za Terezom Neumann,  kao  i  za  Giri Balom, su mnogi životi predanosti Bogu. Razlikuju se  samo  spoljašnji  izrazi  njihovog  služenja Bogu.

Jogananda i Giri Bala

Ova velika žena nije uzela ni hranu ni piće od 1880. godine. Slikao sam se sa njom 1936. ispred njene kuće u zabačenom bengalskom selu Bijur. Maharadža od Burduana je strogo ispitao da li zaista ne jede. Ona koristi određene jogičke tehnike da bi napunila svoje telo kosmičkom energijom iz etra, sunca i vazduha.