Poglavlje 45.
Yogini koja ne jede
“Kuda ćemo jutros?” Gospodin Wright je upravljao Fordom. Skrenuo je pogled s puta dovoljno dugo da bi mi upitno namignuo. Retko kad je znao koji deo Bengala će sledećeg dana da upozna.
“Ako Bog da, upravo smo na putu da vidimo osmo svetsko čudo - sveticu koja živi od vazduha”, odgovorio sam predano.
“Ali to je ponavljanje čuda - mislim na Terezu Neumann.”
No gospodin Wright se nestrpljivo nasmejao, i čak je ubrzao vožnju. Biće još neobičnog sadržaja za njegov putnički dnevnik koji uopšte nije nalikovao dnevniku prosečnog turiste.
Upravo smo napustili Vidyalayu u Rančiju. Ustali smo pre svitanja. Osim mog sekretara i mene, s nama su bila još tri bengalska prijatelja. Opijali smo se svežim vazduhom, prirodnim jutarnjim vinom. Našem vozaču nije bilo lako da vozi između seljaka-ranoranilaca i kola sa dva točka koja su ih polako vukli upregnuti volovi koji nisu bili skloni da podele put s trubećim uljezom.
“Gospodine, želeli bismo da saznamo nešto više o toj svetici koja ne
jede.”
“Zove se Giri Bala”, rekao sam svojim drugovima. “Prvi put sam čuo za
nju pre mnogo godina od Sthitija Lala Nundya, koji je često dolazio u našu kuću na Gurpar putu da podučava mog brata Bishnua.
“Dobro poznajem Giri Balu”, rekao mi je Sthiti babu. “Ona koristi određenu joga tehniku koja joj omogućava da živi bez hrane. Bio sam joj sused u Navabganju kraj Ichapura338 i pažljivo sam je posmatrao. Nikad nisam uspeo da otkrijem da li jede ili pije. Na kraju me to sve toliko zanimalo da sam otišao do maharadže od Burdvana i zamolio ga da sprovede istragu. Začuđen pričom, on ju je pozvao u svoju palatu. Pristala je da je testiramo i dva meseca je živela zaključana u jednom delu njegovog doma. Kasnije se još
220 U severnom Bengalu
jednom vratila u palatu na dvadeset dana, a zatim na još jedan test od petnaest dana. Sam maharadža mi je rekao da su ga ova tri stroga ispitivanja uverila da ona živi bez hrane.”
Nisam zaboravio tu priču Sthitija babua, premda je od tada prošlo više od dvadeset i pet godina,” zaključio sam. “Ponekad sam se pitao da li će reka vremena odneti sveticu pre nego što uspem da je sretnem. Mora da je već veoma stara. Ne znam ni da li je živa, ni gde živi. Ali za nekoliko sati stići
ćemo u Puruliu gde njen brat ima kuću.” U pola jedanaest naše društvo je razgovaralo s bratom, Lambadarom Deyom, pravnikom u Puruli.
“Da, moja sestra je živa. Ponekad je ovde kod mene, ali sad je u našoj porodičnoj kući u Biuru.” Lambadar babu sumnjičavo je pogledao Ford. “Ne verujem, svamiđi, da je automobil ikada prodro tako duboko u unutrašnjost. Možda bi bilo najbolje da se pomirite sa starinskom volovskom zapregom!”
Naše društvo jednoglasno je ostalo verno ponosu Detroita.
“Ford dolazi iz Amerike”, rekao sam mu. “Bila bi šteta da mu uskratimo mogućnost da se upozna sa srcem Bengala!”
“Neka vas Ganeš339 prati”, rekao je Lambadar babu smejući se, a zatim
je uljudno dodao: “Ako ikad stignete tamo, siguran sam da će vam se Giri Bala obradovati. Iako je već blizu sedamdesete, savršeno je zdrava.”
“Molim vas, gospodine, recite nam da li je istina da ona ništa ne jede?”
Pogledao sam ga pravo u oči, te izdajničke prozore duha.
“Istina je.” Pogled mu je bio otvoren i pošten. “Više od pet decenija nikada je nisam video da je pojela makar samo jedan zalogaj. Kad bi iznenada nastupio smak sveta to me ne bi iznenadilo toliko kao kada bih video svoju sestru da jede!” Svi smo se nasmejali nad nemogućnošću ova dva kosmička događaja.
“Giri Bala se nikada nije povlačila u samoću da bi obavljala svoje joga vežbe”, nastavio je Lambadar babu. “Ceo život provela je okružena porodicom i prijateljima. Oni su navikli na njeno neobično stanje. Svako od njih veoma bi se začudio kada bi Giri Bala odlučila da nešto pojede. Sestra živi veoma povučeno, kao što to i dolikuje hinduskoj udovici. Ali u našem malom krugu u Puriliu i u Biuru svi znamo da je u pravom smislu reči izuzetna!”
Bratovljeva iskrenost bila je očigledna. Srdačno smo mu se zahvalili i krenuli prema Biuru. Usput smo se zaustavili i kupili kari i lućije u uličnoj prodavnici, što je privuklo decu koja su radoznalo posmatrala kako gospodin Wright jede prstima na jednostavan indijski način.340 Put nas je vodio prema istoku kroz suncem spržena pirinčana polja u Burdvan okrug Bengala, a zatim dalje, putevima uz koja je rasla bujna vegetacija.
“Dick, stani!” Na moj iznenadni zahtev Ford je naglo zakočio. “Ono rodno drvo mangoa sigurno nás poziva!”
Nas petoro kao dečaci pojurili smo prema mangu koji je dobrostivo posuo zemlju svojim plodovima.
“Toga nema u Americi, svamiđi, zar ne”, nasmejao se Sailesh Mazumdar, jedan od mojih bengalskih učenika.
“Ne”, priznao sam pun soka od manga i zadovoljstva. “Kako mi je to voće na zapadu nedostajalo! Hindus ne može da zamisli raj bez manga!” Uzeo sam kamen i skinuo ponosnog lepotana s najviše grane.
221 “Onaj koji uklanja prepreke”; Bog sreće.
222 Šri Juktešvar je običavao da govori: “Gospod nam je dao plodove naše dobre zemlje. Hranu rado gledamo, mirišemo i probamo - Hindusi vole i da je dodiruju!” Ne smeta nam da je i
čujemo, naravno ako dok jedemo, niko drugi nije prisutan!
“Dick,” zapitao sam između zalogaja ambrozije na toplom tropskom suncu, “da li su ti kamere u kolima?”
“Da, gospodine, u prtljažniku.”
“Ako se pokaže da je Giri Bala prava svetica, želim o njoj da pišem na Zapadu. Indijska jogini tako neobičnih sposobnosti ne bi smela da živi i da umre nepoznata - kao većina ovih mangoa.” Pola sata kasnije još uvek sam
šetao po tišini šume.
“Gospodine, moramo otići do Giri Bale pre nego što zađe sunce, dok još bude svetla za fotografisanje”, primetio je gospodin Wright. “Zapadnjaci su skeptičan soj. Ne možemo očekivati od njih da veruju u gospođu ako nema slika”, dodao je smejući se.
Na tu mudrost nisam mogao ništa da odgovorim. Okrenuo sam leđa iskušenju i ušao u kola.
“U pravu si, Dick”, uzdahnuo sam dok smo žurili napred. “Žrtvovaću mango raj na oltaru Zapadnog realizma. Fotografije moramo da imamo!”
Put je postajao sve gori i gori. Pokazivao je žalosne znake starosti: brazde tragova, kvrge stvrdnute gline! Nas četvorica ponekad smo izlazili da bi gospodin Wright mogao lakše da manevriše, a ponekad bi ga i gurali.
“Lambadar babu je govorio istinu”, rekao je Sailesh. “Automobil ne nosi nas, nego mi njega!” Mučna monotonija našeg izlaženja i ulaženja u auto prekidala se tu i tamo pojavom sela, prizorom starinske jednostavnosti.
Zaustavili smo se u uskoj ulici (zapisao je gospodin Wright u svom putničkom dnevniku) i našli smo se na oko sto stopa od doma Giri Balinih predaka. Približili smo se velikoj dvospratnoj kući od cigle i žbuke koja je nadvisivala okolne kuće od ćerpića. Kuća se popravljala pa je oko nje bila podignuta karakteristična tropska skela od bambusa. U grozničavom očekivanju i savlađujući radost, stajali smo pred otvorenim vratima one, koju je Gospod blagoslovio da ne oseća glad. Zaprepašćeni stanovnici sela, mladi i stari, goli i obučeni, žene, povučene ali radoznale, muškarci i dečaci, ne ustručavajući se, sve vreme su nam za petama i zure u neviđen prizor. Uskoro smo na vratima ugledali lik niskog rasta - to je bila Giri Bala! Bila je umotana u maramu od tamnozlatne svile. Na tipično indijski način, približavajući se skromno i oklevajući, virila je iz gornjeg nabora svoje svadesi marame. Oči su joj blistale kao žar. Odmah smo se zaljubili u njeno dobrodušno i ljubazno lice, lice koje je spoznalo Boga i koje sve razume, oslobođeno svih zemaljskih veza.
Moj utisak o Giri Bali bio je jednak utisku gospodina Wrighta. Duhovnost ju je obavijala kao blagi sjajni veo. Poklonila se preda mnom uobičajenim pokretom kojim kućedomaćin pozdravlja monaha. Njena jednostavna ljupkost i spokojni osmeh poželeli su nam dobrodošlicu bolje od bilo kakvih medenih reči. Zaboravili smo na svoje naporno prašnjavo putovanje. Mala svetica sela je na verandu prekrštenih nogu. Iako je nosila tragove godina, nije bila ispijena. Njena koža maslinaste boje ostala je čista i zdrava.
“Majko,” obratio sam joj se na bengalskom, “više od dvadeset i pet godina nestrpljivo sam razmišljao o ovom hodočašću! O vašem svetom životu slušao sam od Sthitija Nundya babua.”
Klimnula je glavom potvrdno: “Da, mog dobrog suseda u Navabganju.” “Za to vreme prešao sam okeane, ali nikada nisam zaboravio svoju
nameru da vas vidim. Uzvišena drama koju tako neprimetno igrate treba da se prikaže pred svetom koji je odavno zaboravio unutrašnju božansku hranu.” Svetica je na trenutak podigla oči smešeći se zainteresovano i spokojno.
“Baba (poštovani otac) zna najbolje”, odgovorila je kratko.
Bio sam srećan što se nije uvredila. Čovek nikada ne zna kako će veliki jogi ili jogini reagovati kada nešto o njima treba da se objavi u svetu. Po pravilu to ne žele, jer bi hteli da u tišini nastave duboko istraživanje duše. Kad dođe vreme da se pokažu u javnosti da bi pomogli onima koji traže Boga, u njima progovori unutrašnji glas.
“Majko, oprostite mi što vas opterećujem tolikim pitanjima”, nastavio sam. “Odgovorite samo na ona koja vam se sviđaju. Razumeću vaše ćutanje.”
Graciozno je raširila ruke. “Rado ću da odgovorim ukoliko beznačajna osoba kao što sam ja to može.”
“O, ne, nikako beznačajna”, protestovao sam iskreno. “Vi ste velika
duša.”
“Ja sam svima ponizna sluškinja. Volim da kuvam i hranim ljude”, dodala
je vragolasto.
Neobična zabava za nekoga ko ne jede, pomislio sam!
“Kažite mi, majko, želim to da čujem iz vaših usta, živite li zaista bez hrane?”
“To je istina”. ćutala je nekoliko trenutaka. Njena sledeća izjava pokazala je da se u sebi borila s aritmetikom. “Od svoje dvanaeste godine i četiri meseca sve do današnjeg dana, kada mi je šezdeset i osam godina - period duži od pedeset i šest godina - nisam ništa ni pojela ni popila.”
“Zar nikad ne dođete u iskušenje da jedete?”
“Kad bih imala želju za hranom, morala bih da jedem.” Jednostavno, pa ipak kraljevski je iznela aksiomatsku istinu koju svet koji se vrti oko tri dnevna obroka i suviše dobro poznaje!
“Ali vi ipak nešto jedete!” U tonu mog glasa osećao se protest. “Naravno!” Nasmejala se, odmah razumejući.
“Vaša hrana potiče od finije energije vazduha i sunčevog svetla341 i od
kosmičke sile koja vaše telo puni energijom kroz kičmenu moždinu.
“Baba zna.” Opet je potvrdila svojim blagim nenametljivim načinom. “Majko, molim vas, recite nam nešto o svom životu. On veoma interesije
sve nas u Indiji, pa čak i našu braću i sestre s druge strane okeana.”
Giri Bala je prekinula svoju uobičajenu suzdržanost i upustila se u razgovor.
“Neka bude.” Glas joj je zvučao tiho i čvrsto. “Rođena sam u području
šuma. Moje detinjstvo nije se odlikovalo ni po čemu drugom osim po mom nezasitom apetitu. Zaručili su me dok sam još bila mala.
223 “Ono što mi jedemo zapravo je zračenje. Naša hrana su kvanti energije”, izjavio je George
V. Crile na skupu lekara u Memphisu 17. maja 1933. ”To suštinski važno zračenje, koje oslobađa električna strujanja potrebna za električna kola tela, hrani daju sunčevi zraci. Atomi su solarni sistemi. Atomi su sprave koje se pune solarnom energijom, kao brojni kalemi. Ti bezbrojni atomi puni energije se unose kao hrana. Kada se nađu u ljudskom telu, ti nabijeni sastojci, ti atomi, prazne se u telesnu protoplazmu, a to zračenje daje novu hemijsku energiju, nove električne stuje. Vaše telo je načinjeno od takvih atoma” rekao je dr Krajl, oni su vaši mišići, mozgovi, čulni organi, kao što su oči i uši. Jednog dana naučnici će otkriti da ljudi mogu da žive samo od sunčeve energije.” ”Hlorofil je jedina poznata supstanca koja poseduje sposobnost da deluje kao klopka za sunčevu svetlost” Piše Vilijem H. Lorens u Njujork Tajmsu. On hvata sunčevu energiju i skladišti je u biljci. Da nije toga, ne bi mogao da postoji nikakav život. Mi dobijamo energiju koja nam je potrebna za život od sunčeve enrgije uskladištene u biljnoj hrani koju jedemo, ili u mesu životinja koje jedu biljke. Energja koju dobijamo od uglja ili nafte je sunčeva energija koju je zarobio hlorofil u bljkama koje su živele milionima godina pre nas. Mi živimo od sunca posredstvom hlorofila.”
(O solarnoj jogi sa kojom se postiže život bez grube hrane videti na sajtu http://www.ivantic.net/Ostale_knjiige/Zdravlje/Gledanje_u_sunce.htm )
“Dete moje,” upozoravala me je majka, “pokušaj da savladaš svoju pohlepu. Kad dođe vreme da živiš među stranim ljudima u porodici svog muža,
šta će oni misliti ako provodiš dane jedući?” Nesreća koju je predvidela, dogodila se. Bilo mi je samo dvanaest godina kad sam otišla u muževljevu porodicu u Navabganj. Ujutro, u podne i uveče svekrva me je grdila zbog moje proždrljivosti. Njena grdnja pokazala se, međutim, kao blagoslov - probudila je moje uspavane duhovne sklonosti. Jednog jutra svekrva mi se nemilosrdno rugala. “Uskoro ću vam dokazati da nikad više u životu neću dotaći hranu”, odgovorila sam joj.
Svekrva se prezrivo nasmejala. “Tako, dakle,” rekla je, “kako ćeš da živiš, a da ne jedeš kada ne možeš da živiš, a da se ne prejedeš?”
Na to nisam mogla da odgovorim. Ali u meni se stvorila gvozdena odluka. Na usamljenom mestu potražila sam svog nebeskog oca. “Gospode,” molila sam se bez prestanka, “molim te, pošalji mi gurua koji me može naučiti da živim od tvoje svetlosti, a ne od hrane.”
Obuzela me je božanska ekstaza. Vođena čarolijom, krenula sam prema Navabganj gatu. Na putu sam srela sveštenika porodice svog muža. “Poštovani gospodine,” obratila sam mu se s poverenjem, “molim vas, recite mi kako da
živim bez jela?”
Zurio je u mene ne odgovarajući mi. Konačno je progovorio tešeći me: “Dođi večeras u hram. Izvršiću za tebe poseban vedski obred.”
Taj neodređeni odgovor nije bilo ono što sam tražila. Nastavila sam da idem prema gatu. Jutarnje sunce prodiralo je u vodu. Okupala sam se u Gangi kao da se pripremam za svetu inicijaciju. Dok sam išla sa obale u svojoj mokroj odeći, usred bela dana moj učitelj se materijalizovao preda mnom.
“Drago moje dete,” obratio mi se saosećajno, “ja sam guru koga ti Bog
šalje da ispuni tvoju hitnu molitvu. Bio je duboko dirnut njenom neobičnošću. Od danas ćeš živeti od astralnog sveta, a atomi tvog tela crpeće hranu iz beskonačne struje.”
Giri Bala je zaćutala. Dohvatio sam olovku i beležnicu gospodina Wrighta
i preveo na engleski nekoliko podataka koje smo upravo čuli.
Svetica je nastavila svoju priču blagim glasom koji se jedva čuo. “Gat je bio pust, ali moj guru bacao je okolo auru svetla koja nas je štitila da nas slučajni kupači ne bi uznemiravali. Inicirao me je u tehniku koja oslobađa telo od zavisnosti od grube hrane. U tehniku je uključena upotreba određene mantre,342 kao i vežba disanja tako teška, da prosečan čovek ne bi mogao da je izvodi. Nema tu nikakvog čudesnog eliksira ni magije. Ništa osim tehnike.”
Ispitivao sam Giri Balu o mnogo čemu što bi moglo da interesuje svet, onako kao što je mene intervjuisao američki novinar koji me je, i ne znajući, naučio metodi intervjua. Malo pomalo, ona mi je dala ove podatke:
“Nisam imala dece. Odavno sam udovica. Spavam veoma malo jer su mi san i java jednaki. Meditiram noću, a danju obavljam kućne poslove. Promene klime u godišnjim dobima skoro da i ne osećam. Nikad nisam bila bolesna. Ako se slučajno povredim, jedva da i osetim bol. Nemam telesnih izlučevina. Mogu da upravljam svojim srcem i disanjem. U vizijama često viđam svog gurua i druge velike duše.”
“Majko,” zapitao sam je, “zašto ne naučite i druge da žive bez hrane?”
224 Pesma, stih ili zvuk snažnih vibracija. Doslovno prevod sanskrtske reči mantra glasi “instrument misli” u značenju “idealni nečujni zvuci koji predstavljaju aspekt stvaranja; vokalizovana u slogovima mantra je univerzalna terminologija” (Vebster s Nev International Dictionary).
Moje ambiciozne nade za milione gladnih širom sveta odmah su se raspršile. “Ne”, odmahnula je glavom. “Moj guru izričito mi je naredio da ne otkrivam tajnu. On ne želi da se ja mešam u Božju dramu stvaranja. Seljaci mi ne bi bili zahvalni kada bih naučila ljude da žive bez hrane! Sočno voće beskorisno bi ležalo na zemlji. Izgleda da su beda, glad i bolest bičevi naše karme koji nas na kraju nateraju da potražimo pravo značenje života.”
“Majko,” rekao sam polako, “kakva je korist od toga što ste izabrani da
živite bez jela?”
“Da se dokaže da je čovek duh.” Lice joj se ozarilo mudrošću. “Da se pokaže kako čovek duhovno napredujući, postepeno može da nauči da živi od večne Svetlosti, a ne od hrane.”343
Svetica je uronila u duboko meditativno stanje. Pogled joj je bio usmeren prema unutra. Blage dubine njenih očiju postale su bezizražajne. Naročitim uzdahom najavila je ekstatični trans bez daha. Na neko vreme otišla je u carstvo gde nema pitanja, raj unutrašnje radosti.
Spustila se tropska noć. Svetlo iz male petrolejke hirovito je lelujalo nad grupom seljaka koji su ćuteći čučali u tami. Kresnice i uljanice u dalekim kolibama tkale su sjajne vilinske uzorke po plišanoj noći. Stigao je bolni čas rastanka. Očekivalo nas je sporo, mučno putovanje.
“Giri Bala,” obratio sam joj se kad je otvorila oči, “molim vas, dajte mi
nešto za uspomenu - krpicu jednog od vaših sarija.” Brzo se vratila sa komadićem benareške svile, pa pružajući mi ga, iznenada je pala na kolena. “Majko,” rekao sam s poštovanjem, “dajte radije da ja dotaknem vaša blagoslovljena stopala!”
225 Stanje u kojem čovek ne mora da jede je moć jogija navedena u Patanđalijevim Yoga sutrama (III, 31). Giri Bala je određenim vežbama disanja delovala na visuddha čakru, peti centar spiritualne energije u kičmenom stubu. Visuddha čakra upravlja petim elementom, akašom ili eterom, koji prožima sve međuatomske prostore telesnih ćelija. Koncentracija na tu čakru omogućava pokloniku da živi od eterske energije.
Tereza Neumann ne živi od hrane, a ne vežba nijednu od naučnih joga tehnika koje to omogućavaju. Objašnjenje leži u složenosti lične karme. Za Terezom Neumann, kao i za Giri Balom, su mnogi životi predanosti Bogu. Razlikuju se samo spoljašnji izrazi njihovog služenja Bogu.
Jogananda i Giri Bala
Ova velika žena nije uzela ni hranu ni piće od 1880. godine. Slikao sam se sa njom 1936. ispred njene kuće u zabačenom bengalskom selu Bijur. Maharadža od Burduana je strogo ispitao da li zaista ne jede. Ona koristi određene jogičke tehnike da bi napunila svoje telo kosmičkom energijom iz etra, sunca i vazduha.