Vreme u Nebu

160.  Mada postoji sled i razvoj svih stvari u Nebu, kao i na svetu, ipak Anđeli nemaju nikakvog pojma o vremenu i prostoru; i to u tom meri da ćak ne znaju šta je to vreme i prostor. O vremenu i prostoru u Nebu biće rećiu posebnom poglavlju.

161.  Anđeli ne znaju šta je to vreme, iako kod njih postoje postupne smene svih stvari, kao što je to i na svetu, tako

da u tome nema razlike, a razlog je taj što u Nebu, umesto godina i dana, postoje promene stanja; a gde su godine i dani, tu je i vreme, ali gde su promene stanja, tu su stanja.

162.  Na svetu postoje vremena zato što se Sunce prividno kreće od jednog stepena do drugog, stvarajući tako vremena koja se zovu godišnja doba; pored toga, ono se okreće oko Zemlje, stvarajući vremena koja se zovu dani; i sva se ova vremena smenjuju po utvrđenom redu. Sa Suncem u Nebu drugi je slućaj. Ovo ne obeležava godine i dane uzastopnim kretanjima i obrtanjima, ali zato svojim izgledom obeležava promene stanja; a to se, kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, ne događa utvrđenim redom. Stoga kod Anđela nema ideje o vremenu; ali umesto nje ima ideja o stanju (vidi br. 154).

163.  Isto kao što Anđeli nemaju nijedne ideje koja potiće od vremena, tako isto nemaju ideje ni o vremenu ni o onome što pripada vremenu. Ne znaju ćak ni šta znaće izrazi kao godina, mesec, sedmica, dan, ćas, danas, sutra,   juće. A kada Anđeli i ćuju da ćovek koristi ove izraze (jer su Anđeli pridruženi ćovek od Gospoda), umesto njih oni opažaju stanje i ono što pripada stanjima. Tako se ćovekova prirodna misao preokreće kod Anđela u duhovnu misao. Eto zašto vremena, u Reći, oznaćavaju stanja, a izrazi koji se odnose na vreme, maloćas nabrojeni, oznaćavaju duhovne stvari.

164.  Ovo je podjednako istina i kad je reć o stvarima koje postoje od vremena, kao što su ćetiri godišnja doba, proleće, leto, jesen, i zima; ćetiri dela dana, jutro, podne, veće, i noć; ćetiri ćovekova doba, detinjstvo, mladost, muževno doba, i starost; i ostale stvari koje postoje od vremena ili nastaju u skladu sa vremenom. Dok ćovek misli o ovim (stvarima) iz vremena, Anđeo (misli) iz stanja; kao posledica, ono što je kod ćoveka od vremena, to se kod Anđela okreće u ideju o stanju. Proleće i jutro okreće se u ideju ljubavi i mudrosti, kakve su kod Anđela u njihovom prvom stanju; leto i podne se okreću u ideju ljubavi i mudrosti, kakve su kod Anđela u drugom stanju; jesen i veće -  u onakve ideje kakve su kod Anđela u trećem stanju; noć i zima - u onakve kakva su stanja kod onih koji su u Paklu. Eto zbog ćega ova razdoblja imaju slićna znaćenja u Reći (vidi br. 155). Ovo objašnjava kako prirodne stvari u ćovekovoj misli postaju duhovne kod Anđela koji su sa ćovekom.

165.  Isto kao što Anđeli nemaju pojam o vremenu, tako isto je njihova ideja o većnosti razlićita od one kakvu imaju ljudi na svetu. Većnost znaći za Anđele beskonaćno stanje, a ne beskonaćno vreme. Jednom sam razmišljao o većnosti, i bio sam u stanju da pomoću ideje vremena, osetim šta znaći u većnosti, naime beskrajnost, ali ne i šta znaći od većnosti, dakle šta je Bog ćinio od većnosti pre stvaranja. Kad se povodom toga pojavila teskoba u mom umu, bio sam uzdignut u Nebesku sferu, pa tako i opažanje koje imaju Anđeli u odnosu na većnost; i tada mi je  jasno pokazano da se o većnosti mora misliti ne iz vremena, već iz Stanja; i tada se može videti šta znaći od većnosti. To mi se tada desilo.

166.  Kada Anđeli govore o ljudima, nikad se ne izražavaju u prirodnim idejama svojstvenim ćoveku, koje su sve iz vremena, prostora, tvari, kao i iz onoga što je tim idejama odgovarajuće, već u duhovnim idejama koje su sve iz StanjŠ i njihovih raznovrsnih promena u Anđelima i van njih. Pa, ipak, kada ove anđeoske ideje utiću u ćoveka, one se u trenu preobraćaju, same od sebe u prirodne ideje svojstvene ćoveku, koje su savršeno saobrazne duhovnim

koju je shvatio i video, a to se sve dešava kada on u sebi misli iz svojih unutarnjih stanja.