Poglavlje   46.

Vraćam  se  na  zapad

“Održao  sam  mnoge  kurseve  joge  u  Indiji  i  u  Americi,  ali  moram   da priznam da sam neobično srećan što kao  Indijac  držim  kurs  Englezima.”  Moji slušaoci u Londonu s razumevanjem  su  se  nasmejali.  Nikakva  politička  napetost nije  mogla  da  uznemiri  naš  mir.

Indija je samo još sveta uspomena. U septembru 1936. sam u Engleskoj, da bih ispunio obećanje koje sam dao pre šesnaest meseci da ću opet predavati u Londonu. I Engleska je spremna da primi večnu poruku joge.344 Novinari i fotoreporteri guraju se u mom svratištu u Grosvenor Houseu. Slede nezaboravne nedelje. Dani razgledanja Londona i predivne okoline. Gospodin Wright i ja oslonili smo se na neuništivi Ford i posetili smo rodna mesta i grobove velikih pesnika i junaka britanske istorije.

Naše društvo zaplovilo je brodom Bremen prema Americi iz luke Southempton krajem meseca oktobra. Veličanstveni kip slobode u luci Njujorka stvorio  je  radost  i  knedlu  ne  samo  u  grlu  gospođice  Bletch  i  gospodina Wrighta, nego i u mom vlastitom. Ford, prilično pohaban od vožnje po Starim kontinentima, bio je dovoljno snažan za put preko  Novog  kontinenta.  Krajem 1936. godine ugledali smo voljeno sedište na Mount Vashingtonu.

U centru Los Angelesa Božićni praznici svake  godine  se  slave osmočasovnom grupnom meditacijom, 24. decembra (duhovni Božić),  a  sledećeg dana je banket (društveni Božić). Ove godine svečanosti su  uveličane  prisustvom dragih  prijatelja  i  učenika  iz  dalekih  gradova,  koji   su   stigli   da   požele dobrodošlicu   trojici   svetskih   putnika.

Vreme   darovanja!   Pokloni   sa   svih   strana   sveta   -   iz   Palestiine,   Egipta,

Indije, Engleske, Francuske i Italije. Kako smo pažljivo gospodin  Wright  i  ja brojali sanduke na svakom graničnom prelazu, da se neka razbojnička ruka ne bi dočepala blaga namenjenog našim dragima u Americi! Komadići  svetog maslinovog drveta iz Svete  zemlje;  prefinjene  čipke  i  vezovi  iz  Belgije  i Holandije; Persijski tepisi; kašmirski šalovi; pločice sandalovog drveta koje nikada ne gube miris (iz Mysorea); Šivino  kamenje,  “volovsko  oko”,  iz  Centralnih provincija; stari indijski novčići s likovima davno nestalih dinastija; vaze i vrčevi optočeni  draguljima;  minijature;  tapiserije;  tamjan  i  mirisi  iz  hramova;  svadesi,

štampani pamuk; radovi u laku, rezbarije od slonove kosti iz Mysorea; persijske papuče s radoznalim dugačkim palcem; starinski manuskripti  oslikani minijaturama; pliš; brokat;  Gandhijeve  kape;  keramika;  keramičke  pločice;  pribor od mesinga  -  plen  sa  tri  kontinenta.  Deo  toga  bili  su  pokloni  koje  su  prijatelji iz Indije poslali svojoj američkoj braći i sestrama.

Jedan  po  jedan,  delio  sam  pakete  iz  velike  gomile  pod  drvetom.

“Sestro Gyanamata!” Pružio sam dugačku kutiju gospođi svetačkog izgleda i blagog  i mudrog  izraza lica, koja  se  brinula  za  Mount  Vashingtom  dok  mene nije bilo. Iz svilenog papira odmotala je sari od zlatne benareške svile.

“Hvala,  gospodine!  U  tom  sariju  vidim  sjaj  Indije.”

220       Slavni  engleski  biolog,  dr.  Julian   Huxley,   savetuje   naučnicima   da   istraže   jogu.   “Znamo  da neki  ljudi,  ukoliko  imaju  dovoljno  vremena  i  energije,  mogu   da   razviju   nesvakidašnje sposobnosti”,  izjavio  je  u  jednom  intervjuu.  “Neki  mogu  da  padnu  u  trans.  Neki  mogu   da upravljaju svojim disanjem. Neki  ljudi  mogu  da  se  uzdignu  do  stanja  mističnog  zanosa.  Do  sada (na  Zapadu)  niko  nije  pokušao  da  istraži  fiziologiju  takvih  stanja.”

“Gospodine  Dickinson!”  Sledeći  omot  sadžavao  je  poklon  koji  sam  kupio u  nekom  od  bazara  u  Kalkuti.  “To  će  se  svideti  gospodinu  Dickinsonu”, pomislio sam. Moj dragi učenik, gospodin Dickinson, prisustvovao je svakoj božićnoj proslavi otkad je  1925.  godine  osnovan  centar  na  Mount  Vashingtonu. Na jedanaestoj proslavi stajao je ispred mene odvezujući trake na  četvrtastom malom omotu.

Srebrni vrč! Boreći se sa osećajima zurio je u  poklon,  visoki  vrč  za  piće. Zatim je seo dalje kao omamljen.  Nasmešio  sam  mu  se  s  ljubavlju,  a  zatim sam  nastavio  svoju  ulogu  Deda  Mraza.

Veče ispunjeno radosnim usklicima  završeno  je  molitvom  davaocu  svih darova,  a  zatim  su  se  pevale  Božićne  pesme.

Posle nekog vremena opet sam sreo gospodina Dickinsona, pa  smo razgovarali.

“Gospodine,” rekao mi je, “dozvolite  mi  da  vam  se  zahvalim  za  srebrni vrč.  Na  Badnje  veče  nisam  za  to  mogao  da  nađem  reči.”

“Taj poklon doneo sam posebno za vas.”

“A ja sam srebrni vrč očekivao četrdeset i  tri  godine!  To  je  dugačka priča koju nisam još  nikom  ispričao.”  Gospodin  Dickinson  stidljivo  me  je pogledao pa je nastavio: “Početak je dramatičan - davio sam se. Stariji brat me je gurnuo u petnaest stopa dubok  bazen,  u  malom  gradiću  u  Nebraski.  Tada sam imao svega pet godina. U trenutku kad je trebalo drugi put  da  potonem, pojavilo se blještavo raznobojno svetlo i  ispunilo  prostor.  Usred  njega  ugledao sam lik čoveka, spokojnih očiju i umirujućeg  smeška.  Tonuo  sam  po  treći  put kada je jedan od bratovljevih drugova savio visoku vrbu toliko nisko da sam je mogao dohvatiti očajničkom rukom. Dečaci su me izvukli na obalu i uspešno su mi  pružili  prvu  pomoć.

Dvanaest godina kasnije posetio sam s majkom Čikago. Bilo je to 1893. godine. Zasedao je svetski parlament religija. Majka i ja hodali  smo  glavnom ulicom i  tada  sam  opet  ugledao  bljesak.  Nekoliko  koraka  dalje  laganim  hodom je išao isti onaj čovek koga sam video u viziji pre dvanaest godina. Približio se velikoj zgradi i nestao kroz vrata.

“Majko,” povikao sam, “to  je  čovek  koji  se  pojavio  preda  mnom  kada sam  se  davio!”

Požurili smo za njim u zgradu. Čovek je sedeo za predavačkim  pultom. Saznali smo da je to Svami Vivekananda345 i da  je  došao  iz  Indije.  Pošto  je održao nadahnut govor, pošao sam da  ga  pozdravim.  Nasmešio  mi  se  kao  da smo stari prijatelji. Bio sam  tako  mlad  da  još  nisam  umeo  da  izrazim  svoja osećanja, ali u srcu sam se nadao da će se on ponuditi da  mi  bude  učitelj. Pročitao  je  moje  misli.

“Ne,  sine  moj,  ja  nisam  tvoj  guru!”  Vivekananda  me  je  gledao  duboko  u

oči svojim lepim prodornim pogledom. “Tvoj učitelj će doći kasnije  i  daće  ti srebrni vrč.” Nakon kratke pauze dodao  je  smešeći  se:  “On  će  te  obasuti  sa više blagoslova nego što sada možeš da primiš.”

“Posle  nekoliko  dana  napustio  sam  Čikago,”  nastavio  je   gospodi Dickinson, “i  nikada  više  nisam  video  velikog  Vivekanandu.  Ali  svaka  reč  koju je izustio, neizbrisivo se utisnula u moju svest. Godine su prolazile;  učitelj  nije dolazio. Jedne noći, 1925. Godine, žarko sam se molio  Gospodu  da  mi  pošalje gurua. Nekoliko sati kasnije iz sna su me prenuli slatki zvuci. Oko  sebe  sam ugledao    orkestar    božanskih    bića    koja    su    u    rukama    držala    frule    i   druge

221      Glavni učenik hristolikog učitelja Šri Ramakrishne Paramahanse. Vivekananda je,  prema tome saučenik majstora Mahasaye (vidi 9. poglavlje).

instrumente. Ispunivši vazduh svečanom muzikom, anđeli su polako nestali.  Iduće večeri prvi put sam čuo jedno od vaših predavanja ovde  u  Los  Angelesu,  i odmah  sam  shvatio  da  mi  je  molitva  uslišena.”

Bez  reči  smo  se  nasmejali  jedan  drugom.

“Vaš učenik sam već jedanaest godina”, nastavio je gospodin Dickinson. “Ponekad sam se pitao šta je sa srebrnim vrčem. Skoro sam samog sebe ubedio da su Vivekanandine reči samo metafora. Ali na Badnje veče, kad ste mi pored Božićnog drveta pružili četvrtastu  kutiju,  po  treći  put  u  životu  ugledao  sam  onaj isti bljesak. Sledećeg trenutka ispred  mene  je  bio  guruov  poklon  -  srebrni  vrč koji je Vivekananda predvideo pre četrdeset i tri godine!”