VLADIKA NIKOLAJ - IZNAD GREHA I SMRTI

I OTADžBINI
BESEDA O JUNAŠTVU
BESEDA O MLADOJ SRBIJI
BESEDA O PRVIM ŽRTVAMA
MEĐU SCILOM I HARIBDOM
BESEDA O NARODNOM PROROČANSTVU
BESEDA O SLOBODI
ORGIJA NA GROBLjU II SLOVENIMA
MIR VAM, SLOVENI
SAN O SLOVENSKOJ RELIGIJI III SVIM PRAVEDNIM I GREŠNIM
LAGANO KORAČA HRISTOS
ČIJA JE ZEMLjA?
CRKVA I REVOLUCIONARNA PEDAGOGIKA
BESEDA O TRAGEDIJI VERE
LjUBITE PRIJATELjE SVOJE!
BESEDA O KRAJNjOJ POBEDI DOBRA
BESEDA O OPTIMIZMU
BESEDA O VASKRSENjU MRTVIH IV PROPOVEDI NAD JEDNIM MRAVINjAKOM

1. Propoved O SLUŠAOCIMA I PREDMETU
2. Propoved O RUKOTKANIM HRAMOVIMA
3. Propoved O BOJAZNI OD SMRTI
4. Propoved O STRASTIMA
5. Propoved O RAZOČARENjU
6. Propoved O PROLAZNOSTI CVEĆA
7. Propoved O RATU
8. Propoved O VEČNOME SJAJU
9. Propoved O POŠTOVANjU SVAČIJEG UBEĐENjA
10. Propoved O KRALjEVIĆU GAUTAMI
11. Propoved O NOĆNOJ BURI
12. Propoved O VRLINI
13. Propoved O VELIKIM PLANOVIMA
14. Propoved O MRTVIMA
15. Propoved O GOREĆOJ KUPINI
16. Propoved O SILASKU DUHA
17. Propoved O SEJAČIMA
18. Propoved O NEJEDNAKOSTI LjUDI
OTADžBINI

Cilj je ove knjige, da bude od pomoći onima, koji žele da se dignu iznad greha i smrti. Ne treba se bojati toliko greha, koliko vlasti greha. Kad je čovek sav predstavljen svojim grehom, sav identifikovan sa svojim grehom, onda je on pod vlašću greha. Čovek mora grešiti, no ne mora biti pod vlašću greha.

Čovek ne sme oprostiti sebi greh da bi mu Bog oprostio. I ne sme u grehu ostaviti sebe neosuđena, da ga Bog ne bi osudio. Jer ko sebi prašta, tome Bog neće oprostiti. I ko sebi neće da bude strašni sudija, imaće Boga za strašnog sudiju. Bog ne prašta nikad onome, ko je samom sebi oprostio. Bog prašta samo onome, ko je samog sebe osudio. Božija milost ide jedino pokajniku u susret.

Ko je prema sebi milostiv, prema tome je Bog pravedan; a ko je prema sebi pravedan, prema tome je Bog milostiv. Nema greha, koji se može oprostiti bez osude, bilo osude od strane čoveka, bilo od strane Boga. Takvo je ustrojstvo vasione, da svaki greh mora navući stradanje i izazvati osudu. Inače se greh ne bi razlikovao od bezgrešnosti. Kad bi se jedan jedini greh mogao potpuno oprostiti, bez stradanja i osude, ma s koje strane, zakoni prirodni bili bi pogaženi, i svet bi se survao u haos. Kao liktor Božije milosti uvek ide napred Božija pravda - koja znači neumitni zakon - i proseca onoj put.

Nije zlo kad čovek greši i stoji iznad svoga greha; zlo je kad čovek toliko utone u greh, da greh stane iznad njega. Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek još može razmahnuti krilima i dići se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu, da mu smola zalije i ukoči krila, onda za njega nema više spasa.

Iznad greha može se dići samo onaj, ko stoji iznad smrti. Što god se neko više straši smrti, manje se straši greha. Što god se neko manje straši smrti, više se straši greha. Najveći strah od smrti, - najmanji strah od greha; najmanji strah od smrti, - najveći strah od greha. Strah od smrti unosi mrak i gorčinu u život. Ljudi bi bili kao bogovi, kad se ne bi smrti strašili. Imali bi moć i ljubav, sličnu božanskoj.

Ovako su maleni, jer strah od smrti čini ih malenim. I ništa u svetu ne čini čoveka tako ništavno malenim kao strah od smrti. Jedan otac crkve veli: "Kao što je greh hrana smrti, tako je pravednost uništenje i iščeznuće smrti" (J. Zlatoust, Beseda III). Iskustvo uči, međutim, da je obratno pravilnije reći, - da je smrt hrana grehu, i uništenje i iščeznuće pravednosti.

Glavno je: Greh i smrt se uzajamno podržavaju.
A za ljude glavno je: Izdići se iznad greha i smrti. Bojati se greha i ne bojati se smrti. To je najviše junaštvo i najspasonosnija dogma. To, samo to, razgoni mrak i ublažava gorčinu života ljudskog. Na visinu, dakle! Cela istorija čovečanstva imala je za cilj borbu sa grehom i smrću. No ono što je bilo na početku, ne mora biti na kraju. Je li na početku čovek stajao ispod greha i smrti, treba na kraju da stoji iznad greha i smrti. Da se tako visoko digne čovek, - to je krajnji cilj celokupne istorijske drame, u kojoj i mi učestvujemo. Iznad greha i smrti može se dići samo onaj, ko na toj visini nalazi Boga.

Onaj, za koga su visine prazan prostor, ima strah i da se diže u prazninu. Jer praznina je praznina, a greh i smrt su ipak izvesna sadržina. Kad je Bog za čoveka magnet, lako mu je se dići iznad greha i smrti. Kad se čovek približi Bogu, udalji se od greha i smrti.

Na visinu! Jer na visini stanuje svetlost i vazduh; treba hrabrosti i snage, pa se dići do njihovog stana. U dolini je mrak i plesan. Puna je nizina pesimista. Uvek je memljiva nizina: kad je ne natapa kiša i rosa, natapaju je suze, koje se ne suše. Na visini su i suze svetle, jer na visini se u svakoj suzi kupa sunčev zrak, zbog čega suze na smeh liče. Na Olimpu uvek sede samo bogovi, besmrtni i radosni. U dolini žive smrtni i bezbožni. Neprijatelji bogova uvek su pod Olimpom, i uvek pesimisti. Svi su ljudi mali hramovi Boga. Pesimisti su mrtvačke kapele. Kroz borbu ličnu, i nacionalnu, i rasnu, i prirodnu, mi se dižemo iznad greha i smrti. Svaka od tih borbi za nas je samo jedan tunel ka svetlosti. Ljudi zidaju veoma lepe, veoma postojane tunele, no zidaju ih ne da žive u njima nego samo da prođu kroz njih. Svi oblici borbe u svetu imaju za nas jedino značaj tunela. Mi se ne smemo ni pod jednim tunelom dugo zadržati. Naš je cilj uvek dalje, i uvek više. Mi jurimo kroz tamu i polutamu ka krajnjem cilju, krajnjoj svetlosti; jurimo i molimo se: Ot nošči Utrenjujet duh naš k tebje, Bože! (Jutarnja molitva, III). Ti si, Bože, naša svetlost iza svih tunela! Ti si meta naše žurbe i krajnji cilj naših težnja! Ti si iznad greha i smrti, na visini, na kojoj i mi želimo, u zajednici s Tobom, živeti!