3.  VLADAVINA UMA NAD MASINOM

Tehnike pomocu kojih je testiran Pavel Stepanek izvedene su neposredno iz jednostavnih ogleda pogadanja karata, kojima su se bavili Rajn i drugi pioniri. U ovom nasem kompjuterskom dobu razvijene su i druge tehnike, da bi se pojednostavio mukotrpni posao pripremanja materijala i belezenja rezultata.

Jedan fizicar roden u Nemackoj, koji je pre 20 godina (1977.) radio u "Boingovim" istrazivackim laboratorijama u Sijetlu, bio je prvi istrazivac koji se posluzio tim tehnikama da testira paranormalnu moc na sistematican i temeljit nacin. Taj covek zove se dr Helmut Smit. Razvio je jednu automatsku masinu za testiranje paranormalnih moci. Masina generise nasumicne brojeve, subjekt (dakle, ispitanik) pogada koji su, masina registruje svako njegovo pogadanje i belezi sve podatke na takav nacin da ih je posle lako naci i obraditi. Smit se nadao da ce pomocu tih svojih masina obaviti oglede u kojima ne bi promakla ni jedna jedina greska u belezenju, niti bi bilo ikakve metodoloske nedoslednosti, odnosno drugih slabosti.

Dobio je neke od najjacih dokaza ikada nadenih za postojanje paranormalnih moci; osim toga, uticao je i na druge naucnike, od kojih su neki preduzeli da dupliraju njegov rad (to jest, da urade tacno isto i da vide da li ce dobiti iste rezultate). O njihovim nastojanjima govoricemo kasnije. Prvo moramo sagledati osnovna nacela Smitovih masina i istrazivackih postupaka. Naravno, u proteklih dvadeset godina bilo je promena, ali osnovna nacela ostala su manje-vise ista.

U srcu Smitovih masina za testiranje paranormalnih moci nalazi se jedan prirodni proces koji je sasvim nasumican, a to je radioaktivno raspadanje jednog izotopa koji se zove stroncijum 90. S vremena na vreme poneki atom stroncijuma 90 se raspadne, i pri tom emituje, to jest "ispali" iz sebe jedan brzi elektron. Ne postoji nacin da se predvidi kad ce se to desiti, i posle kog vremena ce poleteti sledeci elektron, pa sledeci, i tako dalje. Pokraj komadica stroncijuma 90 namesten je Gajgerov brojac koji registruje izletanje elektrona. A taj Gajgerov brojac prikljucen je na jedan veoma brz elektronski oscilator u kome se neprestano smenjuju nekoliko razlicitih elektronskih stanja (obicno cetiri), istim redom, uvek iznova. U sustini pojavljuju se redom brojevi   1, 2, 3 i 4, pa onda opet 1, 2, 3 i 4 i stalno tako, veoma brzo. U trenu kad Gajgerov brojac detektuje emisiju jednog elektrona, oscilator stane - tacno u toj istoj mikrosekundi. A na ekranu se pokaze jedan broj, onaj koji je u oscilatoru bio zatecen bas tad jedinica, ili dvojka, ili trojka, ili cetvorka. Umesto ekrana mogu biti i samo cetiri jednostavne svetiljkice, pa se upali jedna, ili dve, ili tri, ili se upale sve cetiri, i ostanu tako.

Veliki deo Smitovih ogleda izveden je pomocu ovakvih masina. Subjekti su testirani na prekogniciju i psihokinezu. Naime, trazilo se od njih da pogode koji ce se broj sledeci pojaviti (to je ogled iz prekognicije) ili da se usredsrede na jedan broj i da snagom svojih misli postignu da se on pojavi cesce nego obicno, dakle u vise od 25o slucajeva (to bi bila PK). Prednosti ovakvog masinskog testiranja su ocigledne. Stvar je jednostavna, svakom jasna; dogadaji koje treba predvideti, ili na njih uticati, zaista su nasumicni; merenje ucestalosti pogodaka u odnosu na verovatnocu slucajnih pogodaka veoma je pouzdano; masina sve belezi automatski, pri cemu joj se nijedna osoba ne mesa u posao, sto znaci da su nemoguce ljudske greske u belezenju (a to je narocito vazno kod prekognicije).

ESP I SMITOVA MASINA

Godine 1969. Smit je objavio rezultate svojih prvih ESP ogleda. Svaki subjekt imao je ispred sebe cetiri dugmeta, oznacena brojevima 1, 2, 3 i 4. Cim on (ili ona) pritisne dugme, masina se ukljucuje, proizvodi jedan nasumicni broj izmedu 1 i 4, i pokaze se koji broj je proizvela. Sta je ispitanik pogadao, a sta je stvarno posle bilo, masina belezi

na traku (u pocetku papirnu, na kojoj su pravljene rupice). Citav ovaj posao trajao je oko pola sekunde. Posto bi neko mogao pritisnuti dva, ili tri, ili sva cetiri istovremeno, nehotice ili u nameri da vara, dugmad su bila nacinjena tako da registruju samo ono koje je pritisnuto malo ranije, makar samo milioniti deo sekunde ranije od ostalih; a ako ispitanik pritisne zaista u istom milionitom delu sekunde dva ili vise dugmadi, masina je imala nalog da to uopste ne registruje (dakle, da postupa kao da nista nije pritisnuto). U prvoj seriji opita Smit je testirao stotinak ljudi, koje je pronasao u raznim spiritualistickim crkvama i zajednicama. Trazio ih je tamo zato sto je racunao da je na takvim mestima najveca verovatnoca da bi mogao naci osobe sa ESP darom. Nasla se samo jedna osoba sa rezultatima vrednim paznje. Bio je to jedan doktor fizike, koji je uspevao da predvidi sledeci broj tako tacno da je verovatnoca da neko to postigne slucajno bila manja od 1 100.000. Na nesrecu, taj covek se uskoro odselio zbog posla, pa Smit nije mogao nastaviti da ga testira. Medutim, taj uspeh ga je uverio da se treba usredsrediti na mali broj osoba, ali nadarenih.

Daljim "prosejavanjem" stotina kandidata, Smit je naisao na troje sa kojima je odlucio da zapocne formalne oglede. Svo troje su i pre toga bili veoma zainteresovani za paranormalno. Jedan je bio muskarac, spiritisticki medijum; druga osoba bila je "uciteljica paranormalnih moci"; treci covek bio je kamiondzija, ali je za sebe govorio da se "amaterski bavi pojavama paranormalnih moci". To troje su, zajedno, pogadali ukupno

63.066 puta. Tacan broj koji ce se pojaviti (jedinicu, dvojku, trojku ili cetvorku) trebalo

je pukim slucajem da "potrefe" u 25o slucajeva, dakle trebalo je da njih troje postignu ukupno 15.766 tacnih odgovora, ili nesto priblizno tome. Medutim, oni su postigli 16.458 tacnih odgovora, a to je blizu 700 tacnih odgovora vise nego sto su im zakoni statistike, i pukog slucaja dozvoljavali. Procentualno to ne izgleda narocito upecatljivo (to je nesto manje od 27o tacnih predvidanja), ali posto je taj rezultat  dobijen  iz  toliko mnogo hiljada pokusaja, verovatnoca da su slucajno mogli ostvariti takav razultat manja je od jedan prema sto miliona.

Smit je onda stao u ove svoje jednostavne oglede da unosi varijacije.  Poceo  je  da zahteva od ljudi da ponekad pogadaju koji ce se broj pojaviti ali, u drugim testovima, da sto cesce pritisnu dugme sa brojem koji se nece pojaviti. Mozda je to "uvrnuta" ideja, ali fenomen takozvanog negativnog ESP-a, odnosno promasivanja zbog paranormalnih moci cesto je prijavljivan i mi cemo mu se jos vracati. Prvi od to troje Smitovih  ispitanika, spiritisticki medijum, bio je u nemogucnosti da dalje ucestvuje u radu, pa je Smit kao zamenu ukljucio u testiranje sesnaestogodisnju kcer  svog  treceg  ispitanika (kamiondzije). Kad je trazio od ovo troje da pogadaju sto vise, dobijao je jedva nesto vise od 26o pogodaka; a kad je trazio  da  pogadaju  sto  manje,  rezultat  je  padao  na samo nesto manje od 24o. Mala razlika, ali tokom hiljada pogadanja, tako da su verovatnoce nasumicnog dospevanja do takvih rezultata opet astronomski male.

Smit je obavljao i oglede vidovitosti. U ovoj vrsti ogleda, masina je sama proizvodila brojeve i oni su belezeni na papirnu traku. Traka je ostajala zatvorena u masini, nedostupna ljudima; ali je masina imala nalog da posle nekog vremena ocita traku i pokaze, paljenjem odgovarajucih svetiljkica, koji su to brojevi bili (i to onim redom kako su bili generisani). Dakle, sada niko nije pogadao sta ce biti, nego sta je vec bilo, sta lezi u masini. Taktikom "sada pogadajte, a sada promasujte", i to sa grupom od sest ispitanika, Smit je dobio rezultate za koje je verovatnoca bila samo 1 250.000 da su mogli da "ispadnu" pukim slucajem.

PROVERE I OBEZBE>ENJA

Pre nego sto izlozimo jos neke Smitove oglede, bilo bi dobro da zastanemo i razmotrimo pitanje obezbedenja protiv prevare. Rezultati  vec  prvih  Smitovih  ogleda ocigledno nisu bili posledica ciste slucajnosti. A da li su mogli nastati  zbog neke "naklonosti" masine prema izvesnim rezultatima ? Smit je bio itekako svestan ove mogucnosti, pa je preduzimao  mnoge  provere.  Posto  je  imao  na  raspolaganju  tacno  zabelezene  (na

trakama) sve te hiljade pogadanja njegovih subjekata, proveravao je naknadno nema li tu neceg sumnjivog, na primer nekog specijalnog rasporeda koji bi mogao uticati na poboljsanje rezultata. Nalozio je masini da generise sasvim novu seriju brojeva i onda je uporedi sa zabelezenom serijom pogadanja; rezultati su odmah spali na tacno 25o plus- minus nekoliko pogodaka, dakle upravo kao sto bi se moglo ocekivati uspostavila se vladavina puke slucajnosti. Osim toga, Smit je cesto pustao masinu da proizvodi duge nizove brojeva samo da bi se videlo da li je makar malo naklonjenija nekim brojevima nego nekim drugim. U jednoj takvoj seriji od 5 miliona nasumicnih brojeva, nije se primetila bas nikakva naklonost ka jedinici, dvojki, trojki ili cetvorki, niti bilo kakva druga pravilnost ili obrazac. Ova masinska proizvodnja brojeva bila je, dakle, zaista sasvim nasumicna. To se potvrdilo i kod mnogih drugih kontrolnih serija brojeva. Zato mozemo smatrati dokazanim da nikakve neobicnosti niti sklonosti masine nisu objasnjenje za Smitove rezultate.

Smit je obavio i druga proveravanja. U jednoj studiji prekognicije upotrebio je svoju masinu kao sredstvo za belezenje, ali kao izvor nasumicnosti koristio je ne stroncijum nego standardnu  tablicu  nasumicnih  brojeva  koju  je  objavila  korporacija  "Rand". U ogledu je bilo 15.000 pogadanja; rezultat je bio znacajno iznad slucajnog (jedna mogucnost naspram milion). Smit je testirao svoje ispitanike i na drugim masinama, od kojih je neke nacinio on sam dok su druge pravili drugi naucnici u "Boingovim" laboratorijama. Ispitanici su postizali uspeh sa svakim tipom masine. U Smitovoj dokumentaciji imate pojedinosti o tim i mnogim drugim proverama.

PK I SMITOVA MASINA

Kombinovani rezultati Smitovih studija iz tog razdoblja itekako su upecatljivi. Medutim, u svom kasnijem radu Smit se vise usmerio na oglede sa PK i postigao dramaticne rezultate;  moramo  ih  razmotriti.

Za PK oglede Smit je koristio jednu uproscenu verziju svoje masine, sa samo dva (a ne cetiri) mogucna "izlazna" stanja. Strucno govoreci, takva masina naziva se "generator binarnih nasumicnih dogadaja", a mi cemo je skraceno nazivati generator. Ova naprava bila je povezana sa jednim krugom svetiljki, od kojih je uvek mogla svetleti samo jedna (bilo koja). Izotop stroncijum 90 emitovao je elektrone, a generator je to pretvarao u nasumicne pozitivne ili negativne "impulse" elektricne energije. Kad naide jedan od ta dva, ugasi se sijalica koja je bila upaljena i upali se prva do nje, i to ona koja je po smeru kretanja kazaljke na satu prva na redu. Medutim, ako naide onaj drugi impuls, upali se sijalica koja je prva na redu suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.

Osnovno nacelo Smitove masine ostalo je neizmenjeno. Pred ispitanikom, medutim, nije kutija sa cetiri dugmeta, nego krug nalik na casovnik, sa ukupno osam sijalica. Ispitanik gleda u njih. U ovim testovima psihokineze, Smit je zahtevao od ispitanika da mirno i tiho sede i da "usmeravaju svoju volju" ka masini, i to volju da se svetiljkice pocnu cesce paliti u smeru kazaljke na satu - cesce nego u suprotnom. Ako nikakvog PK dejstva nema, masina bi morala ici nasumicnim "hodom" malo levo, malo desno, bez ikakvog reda, i otprilike bi ostajala na istom.

U pocetnim ogledima ovog tipa, Smit je ustanovio promasivanje zbog paranormalnih moci ispitanici su pokusavali jedno, a desavalo se bas ono drugo, suprotno. Izdvojio je najupornije promasivace i testirao ih ponovo, sa ukupno 32.768 pokusaja (jedno paljenje sijalice je jedan pokusaj). Trebalo je da se u 50o slucajeva upali desna sijalica a u 50o slucajeva leva, naravno, da je samo puka slucajnost odlucivala. Ali desna, koju su oni zeleli, palila se u samo nesto malo vise od 49o slucajeva. Mala razlika, ali verovatnoca da se tako nesto dogodi "samo od sebe" je samo 1  1.000.

Smit je jos nekoliko godina nastavio oglede; ovde nema prostora da ih sve opisujemo. Pomenucemo jos samo cetiri.

Prvi je zapravo serija testova gde su radila dva generatora naporedo. Jedan je bio onaj opisani "jednostavni" generator nasumicnih binarnih dogadaja, a drugi je radio na slozeniji nacin generisao je ogroman broj nasumicnih dogadaja (ali svaki put samo uzimanjem jedne od dve mogucnosti - dakle, svaki put ili plus, ili minus), belezio ih, a onda prikazivao ispitaniku da li se cesce pojavljivao plus ili minus. To je u sustini isto kao "vecinsko glasanje" koje je Stepanek obavljao sa svojim sopstvenim ponovljenim glasanjem, s tom razlikom sto je ovde ponovljeno glasala masina, a ne ispitanik. Uspeh ispitanika bio je znatno iznad puke slucajnosti (1 100.000) - stavise, bio je na obe masine isti. Ovo saznanje je vazno zato sto ukazuje na koji nacin bi paranormalna moc mogla raditi; tome cemo se vratiti u devetom poglavlju.

NEZAVISNA POTVRDA

Preostali ogledi koje cemo pomenuti bili su izuzetno znacajni. U njima je Smit telefonom slao rezultate rada svog generatora drugim istrazivacima (oni su bili na Univerzitetu Sirakuza i na drugim mestima). Ti drugi istrazivaci imali su svoje sopstvene, drugacije, sasvim nezavisne sisteme za proveru nasumicnosti. Ispitanici su dovodeni na ta druga mesta, ne kod Smita. Rad je bio dosta slozen; mi vam ovde iznosimo samo najvaznije cinjenice. Sustina je u tome sto Smit ni na koji nacin nije mogao da "namesti" rezultate. Od ta tri ogleda, dva su pokazala statisticki znacajne rezultate, a jedan vrlo skromne (ali stvarne, tako da se ni za taj treci ne moze kazati da je bio potpuni neuspeh). Pokazalo se, dakle, da ispitanici postizu uspeh i kad Smit na to ne moze uticati nimalo. Doduse, rezultati su bili, statisticki gledano, skromni, ali to je mozda zato sto su drugi naucnici manje pazljivo birali ko ce biti ispitanik, dok je Smit ulagao neuporedivo veci trud u nalazenje najnadarenijih.

KAKO OSTAVITI "NEVERNE TOME" BEZ ARGUMENATA

Po nasim izracunavanjima, neverovatnoca da se u svim Smitovim testovima (kad ih sagledamo zajedno, zbirno) bas sve dogodilo savrseno slucajno zaista je ogromna. Kad bismo je pisali, izgledalo bi to ovako jedan prema milion miliona miliona miliona... i tako dalje - nekoliko redova teksta bilo bi ispunjeno tom recju "miliona". Jos se nije nasao niko da ustvrdi kako se u Smitovom radu sve desilo svaki put cistim pukim slucajem.

Vec u prvim godinama Smitovog rada skeptici su shvatili da je to rad organizovan po visokim naucnim merilima. Nismo mi  ni  izdaleka jedini koji veruju da je Smit radio valjano, belezio kako treba i statisticki rigorozno proucavao dobijene rezultate. Citaoci zainteresovani za tacnu tehniku njegovog rada naci ce u bibliografiji na kraju ove nase knjige podatke o Smitovim objavljenim radovima, pa ih mogu nabaviti i uveriti se. Nije uverljiva hipoteza da je Smit varalica, jer su i drugi istrazivaci postizali uspehe istim tehnikama, a osim toga obavljana su i sasvim drugacija istrazivanja o kojima cemo govoriti u ovom poglavlju. Izgleda da je veliki broj "nevernih Toma" usvojio misljenje Reja Hajmena, skepticnog komentatora, o parapsihologiji "Smitov rad je, po takoreci svim merilima, najtezi dosadasnji izazov za kriticare kao sto sam ja. Pred Smitovim pristupom, mnoge ranije kritike koje su upucivane parapsiholoskim istrazivanjima postaju naprosto zastarele. Ubeden sam da je Smit iskren, castan i krajnje odan naucnoj istini... On je najusavrseniji parapsiholog koga sam ikada sreo. Ako u njegovom radu ima nekih slabosti, to svakako nisu one "uobicajene", na koje sam cesto nailazio."

Ovo je napisano pre nego sto su objavljeni izvestaji o Smitovoj saradnji sa drugim istrazivacima. Americki nacionalni Savet za naucna istrazivanja objavio je decembra 1987. svoj po zlu poznati izvestaj o parapsihiologiji (kome cemo se vratiti u nasem poslednjem poglavlju). U tom izvestaju naprosto nije ni pomenut Smitov prvi zajednicki rad sa drugim istrazivacima, iako je pocetak te serije ogleda bio oglasen jos 1982, a konacni rezultati objavljeni 1986  To je na neki nacin uspeh parapsihologije Smitovi dokazi dostigli su takvu naucnu solidnost, da ni najzagrizeniji kriticari vise ne znaju sta bi

kazali protiv njih, pa mogu samo da ih prenebregavaju. Ali rezultati Smitovih naucnih istrazivanja nece zbog toga nestati  

ROBERT DZAN I NJEGOVI "OPERATORI"

Posle izlaska prvog izdanja ove nase knjige, Univerzitet Prinston objavio je mnostvo izvestaja svoje radne grupe za istrazivanje anomalija. Na celu te grupe bio je Robert Dz. Dzan, naucnik neosporenog ugleda, koji drzi katedru na tom prestiznom univerzitetu. Kao i Smit, Dzan je koristio generatore binarnih izbora (dakle, generator odluka tipa "plus ili minus") da bi proverio mogu li ispitanici da uticu na rad takvih masina. I, kao i Smit, uverio se da oni, po svemu sudeci, to mogu.

Za svakog prikazivaca, Dzanovi izvestaji o istrazivanjima znace ogroman posao. Ta pristonska grupa opsirno je dokumentovala svaki svoj izvestaj; to su prave knjizurine sa podacima, debele poput telefonskih imenika. (Srecom, Dzan i njegove kolege napisali su i jednu knjigu u kojoj sumiraju sve to, a vi je mozete naci u bibliografiji.) Ne mozemo ovde prepricati sve, nego samo nekoliko kljucnih mesta.

Osnovni protokol rada kod Dzana ukljucuje dve vrste testova slobodni i komandovani. Za prve je Dzan koristio izraz "voljni" ili "volicioni" testovi, a za druge "instruisani" odnosno "po instrukcijama" testovi. U prvoj vrsti, slobodnom testu, ispitanik sam odlucuje sta ce pozeleti, da li da rezultati budu iznad ili ispod prosecnih, slucajnih. Teorijski, to dopusta ispoljavanje kako PK, tako i prekognicije. U drugoj, komandovanoj vrsti testa, masina pomocu jednog nasumicnog dogadaja naredi ispitaniku sta mora zeleti, to jest za sta se mora snagom svoje volje zaloziti. Osim toga, Dzanova grupa cesto je obavljala kontrolne testove, pa i one u kojima ispitanici (za njih Dzan koristi izraz "operatori") jesu fizicki prisutni u sobi, ali ne obracaju nikakvu paznju na rad masine niti ista posebno prizeljkuju. Ovo daje empirijsko "osnovno stanje" koje je veoma zanimljivo zato sto se moze uporediti sa stanjem u kome operatori zele da primene paranormalnu moc.

Pocetno jezgro prinstonskih podataka dolazi od ogleda u kojima su uslovi bili strogo utvrdeni i nepromenljivi 50 serija pogadanja za svakog ispitanika ("operatora"), isti broj pogadanja u svakoj seriji, i 200 uzoraka cija se  nasumicnost proverava po  nacelu Smitovog kompleksnog generatora. Rezultati su bili sledeci. Kad se od ispitanika trazilo da postizu natprosecni rezultat, u 61o slucajeva uspevali su da postignu nesto, neki rezultat koji je makar i malo iznad proseka. Kad se od njih trazilo da ostvaruju namerno sto losiji rezultat, to im je uspevalo u 64o slucajeva. Ali je opet to bio neki rezultat samo malcice razlicit od proseka. Ispitanici su samo za znatno manje od 1o uspevali da se odvoje od proseka, od puke slucajnosti. Ali posto je to ishod iz veoma velikog broja pokusaja, i takvi rezultati su, statisticki gledano, veoma jaki.

Da bismo dobro shvatili sta su postigli Dzan i njegova grupa, treba da znamo da nisu aktivno trazili ljude sa nekom posebnom "nadarenoscu" kao sto je Smit radio od pocetka svojih istrazivanja. Nisu ih trazili, ali izgleda da su ih nasli - jednu ili dve takve osobe. Njihov sada slavni "operator broj 10" postigao je u prvoj svojoj seriji testova rezultat za koji je verovatnoca da se pukim slucajem zadesi bila samo 1 300. To je bilo kada se od njega trazilo da uspesno pogada. A kad se od njega zatrazilo da promasuje, postigao je rezultat toliko losiji od proseka da je verovatnoca (da se tako nesto desi slucajno) bila manja od 1 100.000. Ako se uzmu u obzir i jedan i drugi njegov uspeh i kad se izracuna njegova ukupna verovatnoca, ona iznosi manje od jedan prema tri miliona  Dakle, iako je ispitanik broj 10 postigao samo maleno nadmasivanje i kasnije samo maleno podbacivanje, sto znaci da su razmere eventualnog psihokinetickog efekta kod njega vrlo skromne, njegovi rezultati su ipak statisticki veoma jak dokaz da je takvog efekta bilo.

Itekako nas navodi na razmisljanje i cinjenica da su Dzan i njegovi saradnici pronasli osobene "potpise" pojedinih ispitanika, sadrzane u samim rezultatima. Na primer, neki

ispitanik postigne natprosecni broj pogodaka kad se to od njega trazi, ali kad se zatrazi ono suprotno, potprosecni broj, ne desi se nista, on ne postigne ni najmanji uspeh. Kod nekih drugih ispitanika bude obrnuto. Neki kandidati postizu u oba slucaja dobre rezultate. Postoje, dakle, odredeni obrasci koji se pokazuju kad covek zeli da iskoristi svoju navodnu PK moc. Razlog zbog  koga  ne mozemo odbaciti ove "potpise" kao nasumicna i slucajna odstupanja od proseka sastoji se u tome sto su isti ispitanici, dolazeci na testiranje ponovo i ponovo, postizali otprilike iste rezultate - dakle, ponavljali su taj svoj "potpis". U sustini Dzan je radio jedan posao koji se zove "test-retest", a to je proveravanje moze li ispitanik i u drugim prilikama - dakle, na ponovljenim testiranjima - postici isto. Kad pogledamo ukupne rezultate svih tih Dzanovih ispitanika, cak i ako izostavimo one najnadarenije, dobijamo znatan stepen podudaranja onog sto su hteli sa onim sto su postigli.

Veoma je zanimljiv, kao sto rekosmo, i rezultat provere "osnovnog stanja" kad je ispitanicima receno da ne obracaju paznju na rad masine jer se i ne zeli nikakvo odstupanje od proseka. Ovaj rezultat objavljen je 1987. godine. Poznato je da s vremena na vreme u dogadajima koji su zaista nasumicni iskoci i poneki cudan, slabo verovatan rezultat. To je onaj efekat rasipanja koji smo pomenuli u prvom poglavlju. Ako je verovatnoca da ce se nesto desiti samo 1 20, a to znaci samo 0,05, onda cemo posle velikog broja pokusaja ustanoviti da se otprilike u svakom dvadesetom pokusaju zaista to i desilo. Zakoni slucajnosi kazu da ce tako biti. Dzan  je  izveo  76  provera  "osnovnog stanja" i ni u jednoj nije bilo tih devijacija, to jest odstupanja od proseka. Masina se bas svaki put drzala tacno proseka u svom slucajnom radu. Ovo je samo po sebi slabo verovatno; stvarna verovatnoca da se masina pukim slucajem tako dobro drzi proseka iznosila je samo 1 50, a desilo se, eto, bas to. To nije narocito dobar rezultat, ali je zanimljiv. Stice se utisak da su  Dzanovi ispitanici u tim slucajevima kad je trebalo da ostanu nezainteresovani i da ne rade nista ipak koristili svoju PK  moc  -  da  nateraju masinu da nimalo ne odstupi od prosecnih slucajnih rezultata  

Ali cak i ako izbegnemo tako egzoticne mogucnosti i ako ogromno odmognemo prinstonskoj grupi time sto cemo sve njihove objavljene rezultate strpati na  jednu gomilu, ostaje cinjenica da su njihovi ispitanici ucinili ukupno preko 1,5 miliona pokusaja, sto je stvarno ogroman broj. Postigli su, kad se tako gleda, vrlo malo pomakli su se za znatno manje od jednog procenta od savrseno prosecnog rezultata, od puke slucajnosti. Ali verovatnoca da se neko u tako ogromnom broju pokusaja slucajno odmakne od proseka cak i tako malo ostaje otprilike 1 20.000. A zaista nije posteno gledati prinstonske rezultate samo tako, zbirno, jer time prikrivamo cinjenicu da su pojedini ispitanici postizali znatno vise nego drugi - stavise, postizali su uvek isti tip uspeha (isti "potpis"). Posto je sve uvek bilo dobro definisano i kontrolisano, a broj pokusaja kod svakog pojedinca veliki (desetine hiljada pokusaja), rezultati tih najnadarenijih pojedinaca odstupaju  od  puke  slucajnosti  u  mnogo  vecoj  meri, u  razmeri  koja nije 1 20.000 nego mnogo, mnogo vise.

POJACAVANJE PK DEJSTAVA

Na prvi pogled, odmicanje od puke slucajnosti samo za nekih 0,1o stvarno ne izgleda mnogo upecatljivo. Medutim, izvestaj Brende Dz. Dan, clanice  prinstonske  ekipe istrazivaca, objavljen 1991. godine, ukazuje na jedan nacin  da  se  paranormalna  moc ispolji ubedljivije. Danova izvestava o ogledima u kojima su ucestvovali parovi ispitanika ("operatora"). Oni su nastojali da  udruzeno, dakle zajednickom  snagom  volje,  uticu na rad generatora nasumicnih dogadaja. Nekad su to bili parovi istog pola, a nekad par musko-zensko. Kad se njihovi rezultati gledaju zasebno, postaju zanimljivi.

Par sacinjen od dva muskarca, ili od dve zene, postizao je uvek lose rezultate, promasivao je kad je trebalo da pogada i obratno. Takvi parovi se zaista nisu odmakli od ciste slucajnosti - dakle, njihovi rezultati bili su nikakvi. Ali mesoviti parovi postigli su izuzetno jake rezultate. U ukupno 92.000 pokusaja odmakli su se ubedljivo od proseka, i

to ka natprosecno dobrom pogadanju onda kada je to trebalo, ili ka izrazitom ne- pogadanju onda kad im je tako bilo receno; mogucnost da su to pukim  slucajem "potrefili" bila je samo 1 2.000.  Musko-zenski  par  postizao  je  cetiri  puta  bolji  efekat nego sam taj muskarac ili sama ta zena. Pa ipak, odstupanje od puke slucajnosti ostalo je ispod 1o, dakle vrlo skromno. Ali sama cinjenica da je saradnja bila uspesna navodi nas na pomisao da bi se na neki slican nacin mogla postici dalja pojacanja. Treba itekeko zapaziti da su od takvih mesovitih parova ponajvise postigli oni koji su bili, kako je to nesarmantno receno americkim engleskim jezikom, "vezani" - naime, oni koji su se od ranije dobro poznavali i bili u bliskim odnosima. Takvi parovi, dakle, mozda najuspesnije udruzuju svoje psihokinetske moci.

Ako se na trenutak vratimo Smitovim ogledima, naci cemo jos neke mogucnosti za povecavanje magnitude PK efekata. Smit je jednom prilikom radio sa grupama ispitanika (sa po nekoliko  njih  odjednom).  Generator  je  izbacivao  cetiri  mogucnosti  sasvim slucajno, a grupa je morala pokusavati ukupno 1.000 puta da utice na rad generatora. Ali to nije sve zahtevalo se od ispitanika da jedan po jedan istupa napred, nekoliko koraka, ispred grupe (koja ga gleda) i da sasvim pride masini. (Ovo je bio dugotrajan ogled ) Smit im je govorio da pomocu svoje psihokinetske moci sprece paljenje neke odredene sijalice na masini. (A sijalica je bilo cetiri, i naravno da je masina,  radeci  savrseno slucajno, palila bas tu pokazanu sijalicu u priblizno  25o  svojih  pokusaja.)  "Korak  po korak napred", govorio im je Smit, "i vidi koliko mozes bezbednih koraka da napravis pre nego sto nagazis na tu sijalicu. A kad se ta nesreca desi, zamisli da si nagazio na minu ili na zicu iz koje te je udarila elektricna struja. Cuvaj se dobro, veoma dobro."

Naravno da tako zivopisne i nezgodne sugestije mogu unervoziti i uplasiti ispitanike. Smit je, kao sto je i ocekivao, dobio ESP efekat suprotan od onog sto je tim ljudima receno - dakle, ta pokazana sijalica palila se cesce. Ispitanici su prilazili korak po korak zeleci da se ona ne upali, ali ona se palila ne u 25o nego cak u zapanjujucih 30,6o slucajeva   Dakle, zakoni slucajnosti bili su probijeni za 5,6 posto, sto je ogroman i veoma znacajan rezultat. Verovatnoca da ta masina u 1.000 stvarno slucajnih pokusaja upali jednu istu sijalicu (od cetiri) ukupno cak 306 puta, a desilo se tako, iznosi priblizno 1 10.000.

UKUPNA OCENA RADA U PRINSTONU

Mi smo ovde prepricali samo najosnovnije podatke o Dzanovom radu. Bilo je tu i drugih ogleda - na primer, sa "nasumicnim mehanickim slapovima". Naime, pustali su na stotine loptica od plasticne pene (polistirena) da padaju kud koja kroz jedan prostor izmedu dve providne ploce spojene mnogobrojnim klinovima od najlona, s tim da loptice, na kraju, moraju upasti ili u jednu, ili u drugu korpu na dnu tog aparata. Od ispitanika se zahtevalo da snagom svoje volje uticu na to da sto vise loptica, u tom nasumicnom srucivanju i odskakivanju, ode u jednu, a ne u drugu korpu. Dobijeni su znacajni PK rezultati, i to u skladu sa zeljama ispitanika. To cemo, medutim, ostaviti za jedno kasnije poglavlje, jer ovo poglavlje je posveceno uglavnom Smitovim i Dzanovim proucavanjima delovanja PK (psihokineze) na generatore nasumicnih signala. Dzanova grupa postigla je, svakako, jedno malo odstupanje od slucajnosti, kao i jasne naznake kako bi to odstupanje moglo biti pojacano.

Nije nam poznato da je iko, osim americkog Nacionalnog saveta za naucna istrazivanja, napisao znacajnu kritiku Dzanovog rada. (U jedanaestom poglavlju vraticemo se izvestaju tog Nacionalnog saveta; zasad recimo samo toliko da je to jedan zestoko kritikovan dokument.) Zapravo su napadi na Dzanove rezultate bili malobrojni i vrlo mlitavi. Navodimo jedan od tipicnih takvih napada, objavljen u knjizi Viktora Stengera Fizika i psihika. "Ja mogu samo da nagadam o ovome i moram opet jasno kazati", pise Stenger, "da ne optuzujem nikoga za podvalu; ja samo kriticki preispitujem sve mogucnosti. Poznato je da elektronska kola ponekad hoce pomalo da "skrenu". Takode je poznato da lako podlezu delovanju toplote, udarca i vlage. Mozda ispitanik, ili ispitanica,

tokom vise nedelja primete neku takvu sklonost masine, pa je iskoriste. Mozda neka takva osoba naprosto ritne generator, ili ga preturi, ili duva u pojedine tranzistore." Ovakve zamerke stvarno nisu "kriticko preispitivanje". Uslovi Dzanovog ogleda bili su takvi da niko nije mogao da ritne, srusi, ili duvanjem hladi masinu. Da i ne govorimo o ogledima kad su ispitanici bili u drugom gradu, hiljadama kilometara daleko od masine, i kad su opet postizani znacajni rezultati slicni onima kad se masina nalazila u istoj sobi sa ispitanicima. Mogucnost da su elektronska kola u svom radu malcice skretala ponistena je time sto se od kandidata povremeno zahtevalo suprotno i tada se zaista pojavljivalo suprotno odstupanje od proseka, a ne ono isto kao dotad. (Osim toga, masine su cesto podvrgavane, bez prisustva ikakvih ispitanika, kalibraciji i proveri da li rade stvarno potpuno slucajno.) I o tome moze radoznali citalac naci obilje podataka u Dzanovim izvestajima, koji su pomenuti u bibliografiji. Mozemo uveriti citaoca da je naucna ozbiljnost Dzanove dokumentacije u zanimljivom kontrastu sa tonom i ozbiljnoscu Strengerove kritike koju smo naveli.

Mozda su kriticari bili isprovocirani da se tako neozbiljno i povrsno izjasnjavaju o Dzanovom radu zato sto su Dzanovi ispitanici postizali tako mala odstupanja, znatno manje od jedan odsto, od puke slucajnosti. Vec smo govorili o tom pitanju, ali dodajmo ovde i sledece kvantna fizika takode se bavi pojavama koje je ponekad neverovatno tesko opaziti. Da bi naucnici ulovili samo jedan jedini neutrino, na primer, potrebna je veoma skupa oprema i veoma dugo vreme cekanja. U toj grani nauke postizu se ponekad rezultati koji su tako sicusni i tesko uhvatljivi da u poredenju sa njima, Dzanovi efekti izgledaju itekako ogromni  

PROSIRENJE OSNOVICE RASPOLOZIVIH DOKAZA

Do sada smo u ovoj knjizi, dakle, sagledali zivot i rad dvojice ljudi koji su pomocu svoje paranormalne moci stekli slavu i postali "zvezde" u javnosti, a osim toga razmotrili smo rad dve jake univerzitetske ekipe za laboratorijsko istrazivanje uticaja psihokineze na masine. Zakljucili smo da su to cetiri izvora mocnih dokaza da ljudska bica poseduju neku vrstu sposobnosti koja im omogucava saznanje i delovanje izvan poznatih "zakona" fizike. O Danijelu Danglasu Houmu zakljucili smo da ne mozemo progutati objasnjenja tipa "bila je to samo masovna halucinacija" ili "bila je prevara u kojoj su ucestvovali mnogi." Za rezultate Smitovog rada, koji je potrajao dvadeset godina, ne verujemo da mogu biti pripisani nekakvoj slabosti u eksperimentalnoj tehnici, slabosti koja bas nicim nije dokumentovana. Niko od kriticara, niti njegovih saradnika, nije cak ni dao nagovestaj u cemu bi se takva slabost mogla sastojati. Ni teorija prevare ne moze se odrzati, osim ako je u zaveri ucestvovao veliki broj naucnika, i to Smit, Dzan, svi njihovi saradnici, i jos mnoge osobe.

Godine 1989. prinstonski naucnik Din Radin objavio je izvestaj o dvadeset sedam ogleda koje je obavio jednom "Smitovom masinom" i analizovao uz pomoc statisticarke Dzesike Ats sa Univerziteta Kalifornija u Dejvisu. Bilo bi normalno ocekivati da ce se, ako je verovatnoca necega samo 1 20, iz 27 pokusaja to nesto desiti u 1,35 slucajeva (to je dvadeset sedam dvadesetina - 27/20). Medutim, to nesto opazeno je cak u osam ogleda. A verovatnoca da se pukim slucajem cak u osam od 27 ogleda "potrefe" rezultati tako malo verovatni (svaki put samo 1 20) iznosi, zbirno, 1 27.000. Ovi Radinovi rezultati nisu neki veliki izuzetak; i mnogi drugi istrazivaci postigli su slicne rezultate sa Smitovim i slicnim masinama.

Tu dolazi do promene u prirodi dokaza. Znamo kakve su rezultate postizali D. D. Houm i Pavel Stepanek, a i Smit upecatljive i zbunjujuce. Ali bilo bi pogresno misliti da su takve "demonstracije" najbolji moguci dokazi za postojanje paranormalnih moci. One su samo deo slike. Nama su stvarno potrebne grupe ogleda, o kojima ce izvestavati razni istrazivaci, a u kojima ce se prepoznavati neki odredeni obrasci dokaza. Nijedan pojedinacni rezultat ne mora biti osobito dramatican, gledan sam za sebe, ali ukupna slika koju oni daju bice, tada, ubedljiva. Ovo je poznato kao "efekat sveznja prutica".

Jedan po jedan prutic moze svako da lomi, kao od sale, i da ih polomi sve do poslednjeg. Ali kad su oni uvezani u snop, e, tad vec nije tako lako slomiti ih. Drugim recima, kad su izvodeni mnogi ogledi, u serijama, i kad su oni pokazali otprilike isto, nije ih bilo tako lako opovrgnuti.

Nesto od te zakonomerne ponovljivosti vec smo videli, jer se pokazalo u nasim izlaganjima o Houmu, Stepaneku i Smitu. Mnogi nezavisni posmatraci prisustvovali su Houmovim seansama. Mnogi nezavisni naucnici verifikovali su Stepanekove rezultate. Mnogi su saradivali sa Smitom, ili nezavisno preduzimali slicne oglede, i dobili slicne rezultate. To je ono sto cini dokaze upecatljivim; to, mnogo vise nego neki usamljeni dramaticni slucaj o kome nam neko javlja.

Mora se priznati da su "zvezde paranormalnih moci", kao sto su Houm i Stepanek, retkost, veliki izuzeci. Medutim, bilo bi iznenadujuce da samo takvi izuzetni pojedinci imaju paranormalnu moc, a da je niko drugi nema bas nimalo. Mi cemo sada pristupiti novom zadatku, a to ce biti da sagledamo kakve su pojedinacne razlike u ESP sposobnostima ljudi, uz uslov da dokazi moraju biti pouzdani i ponovljivi; ne moraju biti onako glamurozni kao kod Houma, Stepaneka i drugih takvih izuzetnih jedinki.