Više od naših osećanja

Divne su guste šume,

ali u njih gomila nerado zalazi. Obuzdani će se baš tu radovati,

jer ih zadovoljstva čula tu ne mame.

Dhammapada, strofa 99

Kao sledbenicima theravada budističke tradicije, može nam izgledati da smo toliko mnogo čuli i pročitali o sabranosti pažnje da čim se ta tema pomene, odmah nam se prispava. Me- đutim, ako reagujemo na takav način, to je zbog toga što pretpo- stavljamo da o sabranosti pažnje već znamo onoliko koliko nam je potrebno za posao kojim se bavimo. Ovom prilikom voleo bih da sve pretpostavke ostavimo po strani i novim očima razmotri-

mo svoje razumevanje ove duhovne sposobnosti.

Odmah na početku moram da kažem da kada govorim o ovom delu prakse smatram da nijedna reč kojom prevodimo pali reč sati nije sasvim adekvatna. Ova važna reč ima mnogo finih nijansi. U skladu sa tim ponekad koristim pojmove “sabranost”, “svesnost” i “pažnja” kao sinonime. Nekad koristim termin “zna- nje”. Iako ova poslednja reč nije sasvim adekvatna, mislim da na dobar način proširuje značenje koje nije obuhvaćeno uobičajenim terminima. Korisno je takođe znati da je reč sati izvorno značila “sećanje” ili “podsećanje”.

Kako god da odlučimo da ćemo prevoditi sati, ona označava onu sposobnost za koju je Buda često govorio da ima izuzetan duhovni značaj. Druge duhovne sposobnosti – vera, energija, koncentracija, razumevanje – pominju se u drugim velikim reli- gijama sveta; ali Buda je jedinstven po tome što je jasno označio praktikovanje sabranosti pažnje kao ključno za naše oslobađa- nje. U svetim tekstovima dato je mnogo poređenja kao pomoć da shvatimo suštinu ovog dela učenja. Tako, na primer, bivamo ohrabrivani da negujemo kvalitet pažnje u sadašnjem trenutku kao da hodamo sa posudom ključalog ulja na svojoj glavi. Nužno je biti budan i na oprezu, sa do kraja aktiviranom sposobnošću svesnosti, tako da nas bilo koja misao ili osećanje koji se jave u svakodnevnom životu ne zavedu ili zbune.

Budući da smo sabrani, svesni smo sveta kakav jeste. Ovaj naš osetljiv organizam registruje svet na osnovu različitih utisaka primljenih preko očiju, ušiju, jezika, nosa, tela i uma, a svega toga bivamo svesni. Takođe nas uče da održavamo svesnost prirode ovih čulnih činjenica, koje su neprekidno podložne promenama. Buda nas je ohrabrivao da razumemo da ukoliko postoji prava vrsta sabranosti ili pravi kvalitet pažnje, sve te čulne utiske ne uzi- mamo kao nešto više nego što oni zapravo jesu. Jer ako te utiske smatramo nečim višim nego što jesu, tada patimo. Ako ne želimo da patimo, ako ne želimo da budemo konfuzni i nesrećni, onda treba da izmenimo način na koji razumemo svoj život.

Koristeći različite metafore i reči ohrabrenja, Buda je podu- čavao kako da negujemo naročit kvalitet pažnje koja može biti primenjena u svakom trenutku. Savetovao nas je da tu pažnju pri- menjujemo dok sedimo ili stojimo, hodamo ili ležimo, ukratko u kojem god položaju da se nađemo. Mogli bismo pomisliti da je duhovna praksa nešto što radimo samo na posebnom mestu, kao što je sala za meditaciju, ili da je to posebna aktivnost kao što je sedenje na jastučetu za meditaciju. Naravno, te stvari igraju važnu ulogu u formalnoj praksi, ali činjenica je da naša duhovna praksa postoji u svakom trenutku, šta god da se oko nas događa. To znači da svoja iskustva ne delimo na ona koja su vredna sabranosti pažnje i ona koja to nisu.

Poistovećivanje sa prijatnošću i bolom

Tokom života Buda je iskusio teskobu poistovećivanja sa čulnim utiscima i šta znači biti njima zarobljen. Tradicionalna priča kaže da je prvi deo svog života proveo uživajući u svakom mogućem zadovoljstvu. A onda se, u dvadeset devetoj godini, susreo sa sta- rošću, bolešću i smrti, što ga je zaista pogodilo i bacilo u očajanje. Pošto je u mladosti sebe određivao na osnovu prijatnih iskustava, priklonio se drugom ekstremu i postao asketa. Pronašao je novi identitet, definišući sebe kroz bolna osećanja, kako bi video koli- ko bola može da podnese. Prihvatio je popularno religijsko stano- vište toga doba da će ga samomučenje pročistiti i osloboditi.

Ovakvi stavovi nisu neuobičajeni čak ni danas. Ljudi po- kušavaju da od čulnih utisaka izvuku što je moguće više zado- voljstava kako bi sebe definisali. Koliko prijatnom “ja” mogu da učinim “moju” kuću? Koliko zadovoljstva “ja” mogu da dobijem od “moje” veze ili okruženja u kojem “ja” živim? Imaću prijat- ne mirise u kupatilu i dopadljive senzacije, okruženje i iskustva u svom životu. Ovakav stav zasnovan je na savršeno prirodnoj i razumljivoj sklonosti ka zadovoljstvu i u određenoj meri svi smo je doživeli. Ali ona može biti dovedena do ekstrema, kada ako ne osećamo zadovoljstvo smatramo to neuspehom.

Na izvesnom nivou svi znamo da zadovoljstvo dolazi i pro- lazi. Ako smo neprekidno svesni toga, tada kad god imamo neko prijatno iskustvo, jednostavno znamo da je to iskustvo ugodno. Ne gubimo se u njemu, niti se vezujemo za zadovoljstvo koje ono sa sobom nosi. Na primer, poslednjih nekoliko nedelja vreme je bilo zaista lepo. Kako se leto približava kraju i dolazi jesen, život ovde na severu Engleske može biti zaista divan. Miris trave u po- lju, nežne boje kasnih letnjih večeri, žetva, plavetnilo neba, ptice i plodovi su veličanstveni. I kraj tako divnih ljudi i dobronamernih posetilaca u manastiru lako je doživeti ugodan, prijatan osećaj blaženstva. Međutim, ako u tom trenutku postoji prisebnost uma, tada zajedno sa dobrim osećajem istovremeno postoji i “znanje”, jedna svest o tome da doživljavamo prijatnost. I to nam znanje ne smeta da uživamo.

Kao što sebe možemo da definišemo kroz zadovoljstvo, isto to možemo da učinimo i kroz bol, kroz neugodne fizičke i emo- cionalne senzacije. Pošto budućeg Budu nije oslobodilo poistove- ćivanje sa prijatnim senzacijama, pomislio je da će mu to uspeti ako se poistoveti sa bolom. Postao je asketa. Njegovo samomuče- nje sastojalo se od gladovanja, uzdržavanja od vode, čak i disanja za određeno vreme, uz druge oblike asketizma koji su povećavali osećaj telesne patnje.

Većina nas ne isprobava one ekstreme asketizma kojima je budući Buda sebe podvrgavao, ali nam se događa nešto slično kada sebi dopustimo da nas potpuno osvoje potištenost ili bes. Srećem mnogo ljudi koji su godinama obuzeti besom – bolno je videti njihovo ogorčenje. Ti ljudi možda i kažu kako žele da se oslobode svoga besa, ali je ponekad sasvim jasno da su rešeni da od njega ne odstupaju. Pronalaze osećaj sigurnosti definišući sebe kao nesrećne ili gnevne – jer barem neki osećaj sigurnosti-kraj- poznatog mogu u tome da pronađu. Možemo postati zavisni od osećaja straha, ako nam on daje osećaj da smo neko i nešto. Ni- smo u stanju da ga se oslobodimo ukoliko ne postoji neki drugi uočljiv način da sebe učvrstimo u osećanju sigurnosti.

Ako nema svesnosti, kada se javi zadovoljstvo, skloni smo da sebe definišemo kroz prijatna osećanja koja pri tome nastaju. Jed- nostavno smo navikli da se poistovećujemo sa svojim osećanjima. Čak i to što imamo neprijatne osećaje stvara u nama osećaj da smo neko. Može izgledati vrlo zastrašujuće ako ne osećamo ništa.

Samostalno istražujući odnos prema sopstvenim osećajima, budući Buda je na kraju uvideo da ga je prepuštanje bolnim osećajima odvelo na isto ono mesto kao i dugogodišnje prepuštanje prijatnim osećajima – a to je patnja. Shvatio je da ni to nije put ka oslobođenju. Umesto toga, otkrio je srednji put između života koji se poistovećuje sa zadovoljstvom i onoga koji se poistovećuje sa bolom. A taj put uključivao je jedan kvalitet svesnosti koji je on nazvao ispravna svesnost – analiziranje svakog iskustva onim prisustvom uma koje je značilo da on ne beži od istraživanja isku- stava, mentalnih, fizičkih, emocionalnih, suptilnih, grubih ili bilo kakvih drugih.

Na tom srednjem putu bivamo ohrabrivani da negujemo sa- branost, tako da ne sagledavamo stvari na pogrešan način. Kada se javi zadovoljstvo, tu je “znanje” – “Ovo je zadovoljstvo”. To za- dovoljstvo nas ne osvaja. Kada se jave bol i teskoba ili razočare- nje i osećaj neuspešnosti, kada nas posete strah i napetost, mi ih osećamo, ali se sa njima ne poistovećujemo. U početku možda poželimo da “pobegnemo” od stvarnosti toga bola – možda sma- tramo da ga ne možemo podneti, da nam se on ne sviđa, da ga ne želimo, ne zaslužujemo – pa ipak nas Buda podučava da iskusimo stvarnost tog bola imajući u vidu svoje blagostanje na duži rok. Doživljaj toga bola nas ne slabi.

Otuđenje

Ponekad ljudi učenje o sabranosti brkaju sa psihološkim stanjem u kojem smo van dodira ili odvojeni od svakog doživljaja. Razlog za ovakvu grešku može biti to da je u doživljajima u ranom dobu živo- ta bilo malo predvidljivosti. Imajući u vidu pokretljivost porodica danas i različite druge oblike nestabilnosti, deca obično ne izgrade zdrav, pouzdan odnos sa vršnjacima. Ukoliko se ovome ne obrati pažnja, takva deca postaju odrasli čiji je osnovni odnos prema ži- votu nepoverenje. Takvi pojedinci ne znaju kako da se do kraja pre- puste bilo kojem iskustvu. To je kao da stoje sa strane i sami sebe posmatraju kako žive. “Evo me kako radim ovo, a sada radim ono.”

Spontano prepuštanje za njih ne postoji kao jedna od mogućnosti; uvek samo to stajanje po strani i posmatranje samoga sebe.

Ovo se ne događa tako retko. Mnogi ljudi odrastu sa ta- kvim osećajem osujećenosti, očajnički žudeći da budu u stanju da do kraja urone u život, ali ih i dalje parališe ta samosvest. Otu- da mnogi Zapadnjaci Budinom učenju prilaze iz te perspektive izdvojenosti od života. I na žalost, čitajući o učenju o svesnosti, smatraju da ono opravdava njihovu otuđenost. Pokušavaju da taj poremećaj svoga uma koji posmatra samoga sebe pretvore u du- hovnu praksu. Ali sigurno je da Budino učenje to ne zagovara. Ispravna svesnost ne znači da smo odvojeni od svoga iskustva; ona upravo znači da ga doživljavamo potpunije i preciznije – bez ikakvih prepreka. Osećaje zadovoljstva zaista osećamo kao zado- voljstvo. Kada jedemo ukusno jelo, znamo da je tu zadovoljstvo. Ako doživljavamo zadovoljstvo, a u stanju smo “ne-znanja” da doživljavamo zadovoljstvo, moguće je da sebi stvaramo problem. Kada sledeći put doživimo nešto što nije prijatno, tu je ponovno to stanje “ne-znanja”, a onda i patnja. Ako imamo svesnost uma da primi iskustvo kakvo ono jeste, nezamućeno, neprekinuto, tada nas sve može podučiti. Ako uvek koraknemo unazad i delu- jemo iz svoje “sigurne” perspektive “posmatrača”, ustanovićemo da nam je teško da na taj način učimo.

Zadovoljstvo i bol iz druge perspektive

Neko će možda pomisliti: “Spreman sam da budem sabran na bol, ali ne želim da pokvarim iskustvo užitka tako što ću biti sabran na njega.” Ovo je uobičajeno pogrešno razumevanje prakse. Ako pažljivo saslušamo šta nam Buda govori, tada shvatamo da kada postoji zadovoljstvo mi jednostavno “znamo” i ne dopuštamo sebi da se u njemu izgubimo. Slično ovome, kada se situacija promeni i doživimo razočarenje, nismo ni njime preplavljeni. Kroz praksu ispravne svesnosti učimo kako da nas ekstremi zadovoljstva i bola ne bacaju tamo-amo.

Ova vrsta “znanja” znači da smo u stanju da stvari sagleda- mo na novi način. Učimo da vidimo i čujemo dublje. Upoznaje- mo, na primer, prolaznost percepcija, opažaja, osećanja. Pojavi se neko koga niste videli jako dugo i zaista se radujete što ga vidite. Osećate to u srcu, u telu, osećate istinsku radost i ushićenje što vidite starog prijatelja – doživljavate toplinu i prijateljstvo dobrog društva. I onda, ako postoji ispravno znanje i razvijena sposob- nost pažnje, tada takođe postoji ne-gubljenje u tom iskustvu. Po- stoji nemo unutrašnje znanje da će ta osoba zbog koje se toliko radujemo na kraju ipak otići. Shvatamo stvarnost da je zadovolj- stvo zbog susreta jedno prolazno stanje.

Teško je govoriti o ovome a da na neki način ne izgleda kao da nas sabranost pažnje odvaja od samoga iskustva. Izgleda kao da, kad ponovo sretnemo dragog prijatelja i pri tome smo svesni prolaznosti tog iskustva, nekako ne možemo do kraja da uživamo u tom susretu.

Često, dok je podučavao o sabranosti, Buda je koristio jednu drugu pali reč, sampajañña, u kombinaciji sa sati. Sampajañña znači “jasno shvatanje”. Svako od naših iskustava – bilo prijatno ili neprijatno – razumemo uz pomoć mudrosti, uz pomoć zna- nja: “Ovo iskustvo neće trajati zauvek”. Važno je osetiti suptilnosti onih kvaliteta uma koje negujemo. Sabranost pažnje jeste nemo znanje, nemo prisustvo, a jasno shvatanje jeste sagledavanje stvari iz prave perspektive. Blagost i ravnoteža uma koji se neguju kroz ovakvu praksu zapravo doprinose lepoti prijatnog iskustva. A kad smo suočeni sa onim koje nije prijatno, ti kvaliteti nam pružaju onu pravu vrstu snage da istrajemo.

Slobodni da bismo jasno videli

Slika koja se često pominje kao pomoć u razvijanju ispravnog ra- zumevanja prakse jeste ona o ogromnoj praznoj sobi sa otvorenim prozorom, kroz koji prolazi snop svetlosti. Unutar tog snopa možemo opaziti čestice prašine koje su, iako ih ima po celoj sobi, samo tu osvetljene. Taj snop svetlosti jeste snop pažnje. Ogromni prazan prostor jeste naš um. Čestice prašine jesu čulni podražaji kao što su slike, zvuci, mirisi, ukusi, dodir i mentalni sadržaji. Prašina pluta praznim prostorom i ukoliko postoji ispravna sve- snost, ispravna sabranost pažnje, mi je vidimo kakva jeste. Čak i ako je ta prašina zlatna, ne možemo dopustiti da nam upadne u oči, inače će nas zaslepiti. Ako je to obična, iritirajuća prašina, ne gubimo se u svojim reakcijama na nju. Prepoznajemo šta ta prašina zaista jeste. Ovo je jedna od funkcija sabranosti i jasnog shvatanja: da vide stvari onakvima kakve one zaista jesu, da vide relativnost stvari – da vide stvari iz pravog ugla.

Kad čujemo ovakav savet, možemo se zapitati kakva je korist tog učenja u pogledu velikih, svetskih problema. Bez sumnje da je ono vrlo rafinirano i ispravno, ali kako se može povezati sa činje- nicom da se neka država priprema za novi rat sa nekom drugom državom? Kakva je korist od toga da znamo da su čulna iskustva čestice prašine koje plutaju kroz prazan prostor uma? Pa, praksa o kojoj je reč može imati vrlo pozitivan efekat i na takva, opštija pitanja. Pomisao na pripreme za rat može sa druge strane da iza- zove snažne emocionalne reakcije. Ne samo da možda osetimo napetost, strah ili ogorčenje, već nam se mogu javiti razne misli usmerene ka spolja, na lidere zemalja o kojima je reč. Siguran sam da svi znamo koliko neka politička tema može ljude da razja- ri. Ukoliko nas zaokupe takve misli i čvrsto verujemo kako smo mi u pravu, na kraju postajemo njima zarobljeni. “Ne treba da ra- tujemo!” razmišljamo; “rat je loš, a velikodušnost, ljubav i mir su dobri”. Ukoliko ovakve misli nisu praćene sabranošću i ispravnim razumevanjem, tada gubimo pravu perspektivu. Ako nas ulove, poistovećujemo se sa njima, a tada su nam obično emocionalne reakcije preterane. Naše misli, reči i ponašanje određeni su našim stavovima i pomanjkanje sabranosti vodi do pogrešnih postupaka i pogrešnih reči. Scenario je sledeći: pogrešan stav, pogrešna misao, pogrešan govor, pogrešna akcija. Ovde “pogrešno” nema moralno značenje, već je to iz perspektive stvarnosti. Kad stvari tako stoje, naša strasna priroda u službi je okamenjenih i ograni- čenih shvatanja, a ne u službi osetljivosti i razumevanja.

Ukoliko negujemo pravu sabranost, moguće je da budemo uzrujani, ali da ipak ne povređujemo ni sebe ni druge. Možemo osećati ono što osećamo u vezi sa realnom opasnošću od mogu- ćeg rata u bliskoj budućnosti. Možemo misliti bilo kakvu misao koja nam dođe o ovom ili onom lideru. Možemo da mislimo ono što mislimo i osećamo ono što osećamo, ali znamo da su te misli i osećanja upravo to, misli i osećanja – ne bivamo zavedeni reakci- jama na njih. Ostajemo u poziciji maksimalne odgovornosti. Ne pokušavamo da prestanemo da osećamo ili da mislimo.

Razmišljajući o mogućnosti rata, možda ćemo pomisliti: “Taj i taj je zločinac i monstrum. Treba ga bombardovati, oslo- boditi ga se, ukloniti sa lica zemlje. I treba pobiti sve te teroriste.” Onda pogledamo sami sebe i reagujemo: “Ah, za ime sveta, kako mogu tako da razmišljam?” Zatim počnemo da osećamo krivicu i pomislimo: “Ne bi trebalo da razmišljam o tome kako nauditi drugim ljudima.” Ako postoji ispravna sabranost, tada i ako ima- mo takve predrasudama opterećene, jednostrane misli ili misli ispunjene krivicom koje se kasnije jave, u stanju smo da im dopu- stimo da postoje, ne uplićemo se u njih. Doživljavajući ih na takav način, razumećemo njihovu prirodu i šta se iza njih krije. Svaka- ko da nije u redu delovati pod njihovim uticajem i podsticati rat i mržnju, ali kada se takve misli jave ne moramo njima da budemo uznemireni. Ne moramo slepo da reagujemo i pokušavamo da ih potisnemo. Zapravo, od njih možemo nešto da naučimo. Ako ih primimo sa zrelom svesnošću, one nas uče kako da saosećamo sa onima koje bismo inače zvali svojim neprijateljima.

Jedna od najvećih pouka koju sam ikada čuo je da postoji samo jedna stvar koje bi trebalo da se pribojavamo, a to je dužina vremena koje nam je potrebno da bismo postali sabrani. Susreo sam se sa tom poukom u svojoj prvoj godini monaštva, u vreme kada sam se zaista intenzivno borio sa sobom. Odmah je ostavila izuzetno snažan utisak na mene; verovao sam u nju, imao sam poverenje u nju. I tako je ostalo sve do danas.

Nije bitno šta prolazi kroz prazan prostor; prava priroda tih čestica prašine jeste da su one samo čestice prašine. Ispravno ra- zumevanje, ispravan govor i ispravno delovanje će doći sami po sebi, čim se setimo da budemo potpuno svesni onoga što doživ- ljavamo.

Ravnoteža između sposobnosti

Dobro je vežbati se u moralu i razvijati koncentraciju. Korisno je i proučavati mudra učenja i razvijati energiju za vežbanje. Sve ove duhovne aktivnosti su vrlo važne, ali je Buda jasno stavio do znanja da je sabranost pažnje najvažnija. Bez nje gubimo ravno- težu, čak i pored vrline koju negujemo. Ako smo nepažljivi, mo- žemo početi da “zaudaramo” na preteranu dobrotu. Ako postoji sabranost, lako nam je da ustanovimo gde smo izgubili ravnote- žu. Na primer, ako negujemo velikodušnost, moralnost ili blagost

–             ili bilo koju drugu snagu dobrote – i imamo sabranost, tada ćemo imati i budnost i prepoznavanje kada zablude počnu da nas osvajaju, kada se javi ideja: “Tako sam velikodušan”, “Bolji sam od njih”. Uz pomoć dobro razvijene sabranosti možemo da uočimo kako se takve mrlje pojavljuju na površini. Bez sabranosti, možda ćemo i razvijati vrlinu, ali gubimo perspektivu, gubimo se i kva- rimo rezultate prakse.

Oslanjajući se na ispravnu sabranost, prepoznajemo relativ- nost iskustva. Ne moramo da se opredeljujemo u pogledu svoga iskustva; ne moramo da se opredeljujemo za ili protiv zadovolj- stva ili bola. To što doživljavamo tugu i osećaj neuspeha ne zna- či da zaista jesmo neuspešni. Ne moramo postati neuspeh samo zato što doživljavamo osećanje neuspeha. Možemo se plašiti da se ne obrukamo na javnom mestu, ali bez sabranosti taj strah nas za- ista može paralisati. Ako posedujemo sabranost, možemo osećati strah od poniženja; ili se osećati zaista bezvrednim i prezrenim i dopustiti da to tako bude – dopustiti tome što jeste da nam ukaže na sledeći korak koji moramo napraviti ka slobodi i uravnoteže- nosti.

Učenje od kritike

Danas sam primio pismo mladog monaha koji trenutno živi u Aziji. Piše mi da se njegovo vežbanje ovih dana sastoji isključivo od toga da oseti kakav je to osećaj biti potpuno ignorisan. Živi u okruženju koje ga uopšte ne razume, gde ljudi ne pokazuju nika- kvu želju da mu pomognu, a ipak je odlučio da baš tamo provede čitav tromesečni period vasse. Nikuda ne ide odatle! Ne gladuje, niti je u bilo čemu uskraćen, ali je ignorisan. U pismu piše sa spo- kojstvom i jasnoćom: “Moja praksa je da jednostavno naučim šta znači to osetiti se omalovaženim.” To nije situacija u kojoj bi bilo ko želeo da bude, ali to učenje će za njega biti od neprocenjive vrednosti. Ako postane ugledni monah ili učitelj, sigurno je da će dobiti mnogo pohvala, ljudi će mu govoriti kako je divan; ali će u njemu već postojati svest o tome šta to znači biti poštovan. Neće biti zaveden time što je poštovan.

Isto je sa pohvalom i kritikom. Kada nas ljudi prekorevaju i kritikuju, možemo sebe zapitati kako se osećamo kada smo sa- brani na prekore i kritiku. Ako nas neko hvali, govori nam kako smo izvanredni, možemo izgubiti osećanje sklada. Laskaju nam, mi poverujemo u to i onda mogu da manipulišu nama, da bismo se na kraju osetili prevarenim i iskorišćenim. Na kraju prekore- vamo sami sebe i ogorčeni smo na druge. Ali zašto smo se uopšte upecali? Zbog odsustva sabranosti, odsustva prave perspektive. I tako, kada nas sledeći put hvale ili kritikuju, ako smo u stanju da održimo sabranost pažnje i osvestimo osećaj koji ta kritika stvara, da čak osetimo kakav je osećaj neuspeha, tada ćemo sledeći put kada nam dobro ide ili nas hvale biti u stanju da i u takvoj situaciji održimo sabranost.

Nekada postoje jasnoća i pouzdanje, a nekada haos i zbrka- nost. Ako prednost damo negovanju sabranosti, a ne onome što nam prolazi kroz glavu, ne onim česticama prašine, tada, kada doživimo jasnoću, tu će biti i osećaj prisebnosti. Ako osetimo sa- mopouzdanje i pomislimo: “Stvarno sam ovo ukapirao”, tada mo- žemo biti svesni da je upravo to kako se osećamo u ovom trenut- ku. Jašimo na talasu, ali ne zaboravljamo na okean. Ne postajemo taj talas. Mogu postojati jasnoća i red u našim životima, ali smo svesni da to nije jednom za svagda, jer sve se neprekidno menja. Buda nas ohrabruje na sabranost, kako bismo sagledali činjenicu da se sve menja. I tako, kada jasnoću i samopouzdanje, iz bilo ko- jih razloga, zamene haos i zbunjenost, nered i nedostatak samo- pouzdanja, nismo time preplavljeni. U tom trenutku shvatamo da je upravo to bio cilj čitavog našeg napora.

Stišavanje sklonosti ka nepromišljenosti

Često, kada se trudimo da održimo pažnju, a ne samo da slepo sledimo stvari, u tom trenutku nismo u stanju da vidimo kuda sve to vodi. Tek kasnije shvatamo šta time dobijamo.

Mladi monah jednom je otišao u Bangkok da produži vizu i dok je tamo boravio zamoliše ga da govori na jednom od najve- ćih univerziteta u Tajlandu. Na svoje veliko iznenađenje održao je predavanje i potom deo sa pitanjima i odgovorima sa krajnjim samopouzdanjem i veštinom. Kada se vratio u manastir upitao je ađan Čaa: “Kako to da veći deo moje prakse ovde izgleda kao potpuni promašaj? Čini mi se kao da gubim vreme. A onda, u situacijama kao što je ova u Bangkoku, sve ispadne tako dobro.” Ađan Ča mu odgovori: “Mi vežbamo kao da smo gong. Većinu vremenu si jednostavno ovde, radiš ono što radiš, svestan si jed- nostavnih stvari kao što su sakupljanje lišća, izvlačenja vode iz bunara, hodanje tamo-amo pri meditaciji u hodu, osećaja da se ništa ne događa. Jednostavno radiš ono što treba uraditi kako bi ostao sabran u sadašnjem trenutku. Onda dođe neko, udari taj gong i čuje se divan zvuk. Međutim, mi ne treba da sedimo ovde i brinemo se unapred kakav će taj zvuk biti.”

Kada se pri sedećoj meditaciji fokusiramo na dah, toliko za- nimljivih stvari se javi o kojim bi mogli da razmišljamo. “Mogao bih da razvijam ovo, mogao bih da izgrađujem ono. Mogao bih ovaj plan da ovako izmenim” ili “Mogao bih da napravim takav dogovor”. Dok sedimo i meditiramo neke od ovakvih kreativnih ideja mogu nam se učiniti tako inspirativnim i privlačnim. Ali naš je zadatak da im kažemo “ne”, da naučimo kako da stišamo svoju sklonost da ih sledimo. Tek kada smo u stanju da odlučimo da ne sledimo svoje sklonosti, tek tada znamo da nas one zavode i pokreću mimo naše volje. Do tada, stišavamo svoje sklonosti i vraćamo dahu kao objektu meditacije, tom jednostavnom, ja- snom, neutralnom osećaju koji imamo pri disanju.

Želimo da razmišljamo o raznim stvarima i sledimo svoje privlačne, duboke misli, kako bismo mogli dalje da ih razvijamo. Jesmo li u stanju da kažemo “ne” ovoj sklonosti? Često postoji strah da ako kažemo “ne” toj mudroj misli ili predivnoj, izuzetno kreativnoj fantaziji koja samo što se javila, ona će umreti i zauvek ćemo izgubiti svoju izvanrednu ideju. Izgubićemo oštroumnost i posledica će biti gubitak samopoštovanja i dostojanstvenosti. Izgubićemo svoj potencijal, onu superiornu sposobnost razmi- šljanja o mudrim stvarima. Ovaj strah se u tradiciji shvata kao dolazak Mare, koji nam preti i kaže: “Radi šta hoćeš, samo ne vežbaj obuzdavanje.”

Ne bi trebalo da ignorišemo Maru. Buda nije ignorisao Maru; samo je rekao: “Ovo je Mara”. U našem slučaju, možemo takve misli nazvati Marom ili možemo da kažemo: “Postoji strah da ću izgubiti kreativnost ako potiskujem sklonost da sledim ovu maštariju, ali zaista nisam u to siguran”. Ne vraćamo se slepo i nasilno fokusiranju na svoj objekat meditacije. S pažnjom obuz- davamo um, ophodimo se prema njemu sa puno strpljenja i tek potom se vraćamo na objekat meditacije. Učimo da kažemo “ne” onome što nam odvlači pažnju, tako da ostajemo u središtu svo- ga života. Ovakvo vežbanje znači da možemo odabrati hoćemo li posvetiti pažnju svome srcu; možemo se nečemu predati a da um nije nasilno skrenut na ovaj ili onaj put.

Kasnije ćemo se možda naći u situaciji da iznenada, da to i ne očekujemo, iskrsne složen problem u svakodnevnom životu

–             neprijatan razgovor ili teška odluka koju treba doneti – i da smo zaista spremni za to. Posedujemo snagu uma koja je proizašla di- rektno iz naše dobre prakse. Možda tu snagu nismo uočili kako se razvija dok smo ograničavali pažnju da ne sledi svoje već uho- dane puteve, ali čitav taj napor uložen u obuzdavanje uma – uvek iznova se vraćajući na objekat meditacije – zaista je stvorio snagu prisutnosti u sadašnjem trenutku, snagu sabranosti, sati. Kad god nam je ta snaga potrebna, ona se spontano i nesebično ispoljava.

Na taj način bivamo nadahnuti i ohrabreni da i dalje negu- jemo sabranost i disciplinujemo pažnju. Koristim reč disciplina ne u nekom brutalnom, vojničkom smislu, već u smislu usmera- vanja nečeg što je dinamično i živo. Sve dok naš um biva zaveden površnim sklonostima, ako ne dajemo smer svojoj pažnji, ona će lutati sad tu sad tamo.

Sabranost i samopouzdanje

Uz pomoć osećaja, veštine i promišljenosti učimo da primenimo disciplinu pažnje i otkrivamo da se snaga sabranosti prirodno povećava. Kada tako nešto doživimo, to u nama povećava veru i poverenje. Čak i u vrlo teškim i izazovnim situacijama, bilo da su globalne, individualne, unutrašnje ili spoljašnje, posedujemo osećaj snage uz pomoć koje sa tim situacijama možemo da se nosimo. Ako smo razvili sabranost, nećemo okrenuti glavu od njih. Naravno, one nam se neće dopadati, ali ta uslovljena sviđanja i nesviđanja neće više određivati vrstu naše reakcije.

Ako otkrijemo ovu moć sabranosti, nećemo se osećati to- liko ugroženima. To je kao da imate probleme sa leđima; često vas izdaju i mnogo je stvari koje niste u stanju da uradite zbog te slabosti leđa. Pronalazite dobrog fizioterapeuta, on vas nauči ne- kim vežbama koje vam daju taman toliko snage koliko vam je po- trebno i ustanovite da ponovo imate samopouzdanje. Možete da radite stvari koje to niste bili u stanju ranije. Osećate fizičku snagu i zajedno sa tim osećate i samopouzdanje. Isto je i sa duhovnom snagom. Razvijajući duhovnu sposobnost kao što je sati ili sabra- nost pažnje, rastu i smelost i samopouzdanje u vašem životu.