ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

Put pokraj Olivijinog doma.
(Ulaze SEBASTIJAN i LUDALO.;
LUDALO. Hoćete li da me navedete da poverujem
kako nisam poslan po vas?
SEBASTIJAN. Idi! O, idi, ti si, brajko, lucnut:
Proñi se mene.
LUDALO. Lepa upornost, bogami! Ne, ja vas
ne poznajem; i moja me gospoña nije poslala
da vas zamolim da doñete na razgovor s njom;
niti se vi zovete gospodin Cezario; niti je ovo
opet moj nos. Sve što stoji - ne stoji.
SEB.: Oduši, molim, drugde ludost svoju:
Ne poznaješ ti mene.
LUDALO. Da odušim svoju ludost! Čuo ovu
reč od nekog velikana, pa je sad primenjuje
na budalu. Da odušim svoju ludost! Bojim se
pokazaće se da je ovaj veliki klipan, svet, neko
kuvarsko prenemagalo. Moliću te sada da otpašeš
svoje osobenjaštvo, pa da mi kažeš šta
ja da odušim pred svojom gospoñom. Da li da
odušim pred njom saopštenje da ćeš doći?
SEB.: Molim te, idi, luckasti šaljivko,
Evo ti koja para: otežeš li,
Dobićeš goru platu.
LUDALO. Duše mi, široke si ruke. Umnik
koji budali daje novaca dobiće tapiju na dobar
glas nakon jedno četrnaestak godina uplaćivanja.
(Ulazi VITEZ ENDRJU.;
VITEZ ENDRJU. Aha! gospodine, jesmo li se
opet našli? Evo vam.
(Udari SEBASTIJANA.)
SEBASTIJAN. Evo i tebi, evo, evo, evo!
(Tuče VITEZA ENDRJUA)
Je l' sav svet ovde lud?
(Ulaze VITEZ TOBI i FABIJAN)
VITEZ TOBI. Da ste stali, gospodine, ili ću
odbaciti vaš mač preko krova.
LUDALO. Trčim da ispričam ovo svojoj gospoñi.
Ne bih voleo da sam u koži kojega od
vas, pa da mi groš date.
(Ode.)
VITEZ TOBI (zadržava SEBASTIJANAJ.
Ovamo, gospodine: stanite!
VITEZ ENDRJU. Ne, pustite ga samo; prečistiću
ja s njim račune na drugi način. Parnicu
ću zbog batina da povedem ja protiv
njega, ako ima suda u Iliriji. Iako sam ja njega
lupio prvi, ništa zato.
SEBASTIJAN. Skidaj sa mene ruku.
VITEZ TOBI. Čeknite, gospodine, ne puštam
vas ja. Hajde, sklanjajte tu svoju gvožñuriju,
mlada delijo. Ostrvili ste se; pričekajte samo.
SEBASTIJAN. Da si se meni skinuo sa vrata!
(Otme se.)
Šta hoćeš ti sad? Drzneš li se klipka
Sa mnom da vučeš, onda mač izvuci!
VITEZ TOBI. Šta, šta! E onda ću morati da
iscedim koji gram te bezobrazne krvi iz vas.
(Trgne mač.)
(Ulazi OLIVIJA.;
OLIVIJA. Stoj, Tobi! Stoj, po cenu svog života!
VITEZ TOBI. Gospoño!
OLrVIJA. Zar dovek tako? Propalice gruba!
Za šume i za divlje pećine
Sazdan si, gde se ne zna za uljudnost.
Sa očiju mi idi! - Nemoj srcu
Da primaš to, Cezario moj dragi.
Divljače, idi!
(VITEZ TOBI i VITEZ ENDRJU
i FABIJAN odu.)
Umu divnom svom,
Moj plemeniti prijatelju, daj
Prevlast, a nemoj, molim te, da daješ
Prevagu strasti u tom neuljudnom
I nepravednom napadu na mir tvoj.
Hajde, do mene doma poñi sa mnom,
Da čuješ samo kol'ko je ovakvih
Nedotupavnih budalaština
Zamesio taj divljak, te da mogneš
Da im se smeješ. Moraš poći sa mnom,
Nema ti druge: odbiti me nemoj!
Preplaši on u tebi - kleti gad -
Jedno siroto moje srce sad.
SEB.: Čim li me gali to? Kud teče, kud
Matica ta? Il' sanjam, il' sam lud:
Opsena ova nek' mi čula sva
U Leti stiša! Ako ovo sna
Zove se vid, nek' vek prospavam ceo!
OLIVIJA. Molim te, hajde! Kad bi samo hteo
Moju da slušaš.
SEBASTIJAN. Hoću, nego kako!
OLIVIJA. O, tako reci! I nek' bude tako!
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Soba u Olivijinom domu.
(Ulaze MARIJA i LUDALO;
MALVOLIO u susednoj mračnoj sobi.)
MARIJA. Dede, molim te, stavi na sebe ovaj
haljetak i ovu bradu; navedi ga da poveruje
kako si ti gospodin Topas, duhovnik. Samo
požuri; a ja ću dotle da pozovem viteza Tobija.
(Ode.)
LUDALO. Lepo, natakariću ovo i udvoličiću
se; a voleo bih da sam ja prvi koji se u ovoj
odeći udvoličio. Ja nisam dovoljno krupan da
bi mi to zvanje lepo stajalo, ni dovoljno tanašan
da bi me smatrali za propisnog čoveka od
knjige; ali naziv čestita čoveka i valjana domaćina
prikladan je isto toliko koliko i naziv
brižljivca i velikog učenjaka. Dolaze ortaci.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO
i MARI JA.)
VITEZ TOBI. Bog te blagoslovio, oče paroše.
LUDALO. Bonos dies, viteže Tobi: jer, kao
što je praški pustinjak, koji ponjatija nije imao
ni o peru ni o mastilu, zdravo dubokomisleno
rekao nećaci kralja Gorboduka: "Što jeste,
ieste", tako i ja, budući da sam otac paroh, ja
sam otac paroh. Jer šta je "što", ako nije "što",
a šta "jeste" ako nije "jeste"?
V. TOBI. Hajdete k njemu, gospodine Topase.
LUD.: Hoj, hoj, velim! - Mir zatvoru ovom!
VITEZ TOBI. Dobro podražava ta bitanga;
bitanga i po.
MALVOLIO (spolja). Ko to zove?
LUDALO. Gospodin Topas, župnik, koji je
došao da poseti Malvolia mahnitoga.
MALVOLIO. Gospodine Topase, gospodine
Topase, dragi gospodine Topase, otidite do
moje milostive gospoñice.
LUDALO. Da bi se tornjao odatle, satano nad
satanama! Na kakve muke stavljaš toga čoveka!
Zar ti ni o čem drugom ne umeš da
pričaš do o gospoñicama?
VITEZ TOBI. Dobra vam je ta, oče paroše.
MALV.: Gospodine Topase, takva nepravda još
nikad nije učinjena živoj duši. Dragi gospodine
Topase, nemojte da mislite da sam ja lud:
strpali su me ovamo u groznu pomrčinu.
LUDALO. O, sram da te bude, satano pokvarena!
Još ti ja dajem savršeno blage nazive,
jer sam jedan od onih duševnih ljudi koji
nastoje da budu ljubazni i sa samim ñavolom.
Veliš da ti je odaja tamna?
MALVOLIO. Kao pakao, gospodine Topase.
LUDALO. Pa ona ima doksatske prozore providne
kao kakav plot, i svetlarnike prema
severo-jugu blistave kao abonosovina; a ti se
ipak tužiš da si zatarabljen?
MALVOLIO. Ja nisam lud, gospodine Topase.
Velim vam da je ova odaja tamna.
LUDALO. U zabludi si, ludače: ja velim da
nema tame osim neznanja, koje te je pomelo
i smušilo većma no Misirce njihova magla.
MALVOLIO. Ja velim da je ova odaja mračna
kao neznanje, pa makar neznanje bilo mračno
kao pakao; i velim da još nikom živom nije
nanesena takva uvreda. Ako ste vi ludi, to
sam i ja lud: pitajte što mu drago odreñeno,
pa proverite to.
LUDALO. Kakvo je Pitagorino mišljenje odnosno
divlje živine?
MALVOLIO. Da duša naše prababe boravi
možda u kakvoj ptici.
LUDALO. Šta ti misliš o ovom shvatanju?
MALV.: Ja o duši mislim na plemeniti način,
i nipošto ne odobravam njegovo mišljenje.
LUDALO. Zbogom da si: ostani večito u tami.
Pre nego što ti priznam pamet, valja da pri-
hvatiš mišljenje Pitagorino, pa da strahuješ
da zakolješ šljuku, ako nećeš da najuriš dušu
svoje prababe iz njenoga stana. Zbogom ostao!
MALV.: Gospodine Topase! Gospodine Topase!
V. TOBI. Nadasve sjajni gospodine Topase!
LUD.: Ama, plivam ja kuda god da me baciš.
MARIJA. Pa mogao si sve ovo da izvedeš i
bez te brade i te odeće; on te ne vidi.
VITEZ TOBI. Obrati mu se svojim glasom,
pa mi dojavi kako ti izgleda. Voleo bih da se
srećno iskobeljamo iz ove uncutarije. Ako bi
mogao na zgodan način da bude osloboñen,
voleo bih da to i bude, jer sam se toliko zakavžio
sa svojom nećakom da mi je nemoguće da
teram s tom šegom do kraja bez bruke i nevolje.
Doñi što pre u moju sobu.
(Izlaze VITEZ TOBI i MARIJA)
LUDALO. Hej, Robine lepotane,
Reci šta ti drago radi.
MALVOLIO. Budalo!
LUDALO. Drago mi se duri, vrag joj babi.
MALVOLIO. Budalo!
LUDALO. A što je avaj! takva?
MALVOLIO. Budalo, velim!
LUDALO. Drugoga voli.
Hej, ko zove?
MALVOLIO. Draga budalo, ako si voljan da
me ičim zadužiš, pomozi da doñem do sveće,
pera, mastila i hartije. Ne bio čovek od reči
ako ti tu ljubav ikad budem zaboravio.
LUDALO. Gospodin Malvolio?
MALVOLIO. Da, dobra budalo.
LUDALO. Avaj, gospodine, kako to da se otpadite
od svojih pet duhovnih moći?
MALVOLIO. Ama nikad se, budalo, ni s kim
nye postupilo na tako savršeno svirep način;
ja sam, budalo, isto toliko pri zdravoj pameti
kao što si i ti.
LUDALO. Samo toliko? Onda ste zbilja ludi
ako nemate više zdrave pameti no što je ima
budala.
MALVOLIO. Postupaju sa mnom kao da sam
neka stvar; drže me u pomrčini, šalju mi popove,
magarce neke, i čine sve što mogu da
šenem pameću.
LUDALO. Pripazite šta govorite, sveštenik je
Page 65
Viljem Sekspir - Bogojavljanska noc
ovde. Malvolio, Malvolio, neka ti nebo povrati
pamet! Nastoj da zaspiš i proñi se ovog besmislenog
klepetanja.
MALVOLIO. Gospodine Topase!
LUDALO. Ne upuštaj se u razgovor s njim,
dobro momče. - Ko? ja, gospodine? Ne dao
Bog, gospodine. Gospod neka vas prati, dobri
gospodine Topase. Elem, amin. Hoću, gospodine,
hoću.
MALVOLIO. Budalo, budalo, budalo, velim!
LUDALO. Avaj, gospodine, strpite se. Šta kažete,
gospodine? Izbrusili su me što sam govorio
s vama.
MALV.: Draga budalo, pomozi mi da doñem
do kakve sveće i do nešto hartije; velim ti da
sam čitave pameti kao ko mu drago u Iliriji.
LUD.: Kamo te lepe sreće da ste, gospodine!
MALVOLIO. Tako mi ove ruke, jesam. Dobra
budalo, malo mastila, hartije i neku sveću; i
doturi mojoj gospoñici ono što ću da napišem:
biće ti od koristi više no što je ikad ikome
bilo nošenje nekog pisma od koristi.
LUDALO. Biću vam u tome na ruci. Ali recite
mi pošteno da li niste vi uistinu ludi, ili se
samo pravite?
MALV.: Veruj da nisam, velim ti pošteno.
LUDALO. Ne, ludaku ja ne verujem nikad ni
doveka, sve dok mu ne bih zagledao u mozak.
Doneću vam sveću, hartiju i mastilo.
MALVOLIO. Platiću ti to, budalo, kako samo
može biti; molim te, idi.
LUDALO. Nestaću, gospodine,
Al' smesta ću, gospodine,
Ponovo do vas da zañem;
Vama ću u tren oka,
K'o drveni Porok, kraj boka
U nuždi da se nañem;
Koji sa mačem od daske,
Pun besa i praske
Na satanu: aha! viče:
Da vam, k'o mahnit neko,
Podsečem nokte, deko;
Zbogom, blesavi striče.
(Odlazi.)

SCENA TREĆA

Vrt Olivijin.
(Ulazi SEBASTIJAN)
SEB.: Ono je raskoš sunčeva, t'o vazduh,
To biser što ga ona meni dade,
A koji gledam i opipavam;
I ma koliko da sam obavijen
Mrežom čudesa, ipak ovo sve
Ludilo nije. No Antonio
Gde li je samo? Nisam ga kod "Slona"
Mogao naći. Al' je tamo bio,
I tamo misle da po gradu on
Tumara da me nañe. Njegov savet
Sad bi mi zlata vredeo; jer mada
Čulima mojim duh moj s pravom kaže
Da ovo nije ludilo, već možda
Zabuna neka, ipak je toliko
Nepojmljivo i besprimerno ovo
Što mi se sluči i što potop sreće
Sruči na mene, da sam gotov skoro
Da ne verujem svojim očima,
Il' da sa svojim zavadim se umom
Koji nastoji da me ubedi
Da poverujem u šta bilo drugo,
Samo u to ne da sam lud, il' da je
Gospoña ova luda; jer, da jeste,
Tad ne bi mogla upravljati domom,
Niti bi mogla naloge da daje
Posluzi svojoj, niti poslove
Da prima i da njih ureñuje
Onako spretno, mudro, spokojno,
K'o što to ona, video sam, čini.
U tome varka nekakva se krije.
Al' evo amo ide gospoña.
(Ulaze OLIVIJA i SVEŠTENIK)
OLIVIJA. Ne korite me što se tako žurim.
Ako valjano mislite, vi onda
S čovekom svetim tim i sa mnom sad
Poñite u kapelu tu do nas;
Pa mi pred njime, a pod onim svetim
Svodom polož'te tvrdu zakletvu
Na vernost svoju; da bi duša moja,
Prepuna sumnji, nepoverljiva,
Mogla da živi u spokojstvu. On će
Držati to za sebe sve dok vama
Ne bude drago da se oglasi;
A tada ćemo svadbu svetkovati
Kako to mom poreklu dolikuje.
Šta vi na to velite?
SEBASTIJAN. Poći ću
S tim časnim licem i sa vama. Daću
Na vernost reč i držati je znaću.
OLIVIJA. Vodi nas, oče. A nek' nebo zasja
Da ovaj čin moj naklono obasja.
(Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

Put ispred Olivijinog doma.
(Ulaze FABIJAN i LUDALO)
FABIJAN. Hajde, ljubavi ti, pokaži mi njegovo
pismo.
LUDALO. Dragi gospodine Fabijane, učinite
vi meni drugu jednu ljubav.
FABIJAN. Kakvu god hoćeš.
LUDALO. Ne tražite da vidite to pismo.
FABIJAN. To je kao kad bi mi poklonio psa,
pa mi onda, za uzdarje, tražio da ti psa vratim.
(Ulaze VOJVODA, VIOLA,
KURIO i SVITA)
VOJVODA. Jeste li vi od ljudstva plemenite
gospoñe Olivije, prikani?
LUD.: Da, gospodine, mi smo delić njenih uresa
VOJ.: Tebe dobro znam; kako si, dobro momče?
LUDALO. Po duši da kažem, gospodine, od
neprijatelja pomozi Bože, a od prijatelja da te
Bog sačuva.
VOJ.: Tačno obrnuto: od prijatelja pomozi Bože.
LUD.: Ne, gospodine, nego da te Bog sačuva.
VOJVODA. Kako to može biti?
LUDALO. Pa, gospodine, oni me uznose i
magarče me; a neprijatelji mi otvoreno kažu
da sam magarac. Tako da je od neprijatelja,
gospodine, moje saznanje o sebi u ćaru, dok
od prijatelja ono trpi uštrb: te tako, ako vam
i kod zaključaka kao i kod poljubaca četiri
negacije daju dve afirmacije, onda je od neprijatelja:
pomozi Bpže, a od prijatelja: sačuvaj
Bože.
VOJVODA. E, to je izvrsno.
LUD.: Bogami, gospodine, nije; iako je vama
bilo ugodno da se ubrojite u moje prijatelje.
VOJVODA. Da ti ne bi od mene bilo "sačuvaj
Bože", evo ti zlata.
LUDALO. Kad to ne bi bilo dvostruko postupanje,
voleo bih kad biste izradili i drugi ovakav,
pa ga udvostručili.
VOJVODA. O, vi mi dajete rñav savet.
LUD.: Tutnite za ovaj mah svoju velikodušnost
u džep, pa neka se vaša krv i vaše meso velikodušno
njoj odazovu i poslušaju je.
VOJVODA. Dobro, biću do te mere grešnik
da dvostruko postupam: evo ti i drugi.
LUDALO. Ima jedna lepa igra koja se zove:
primo, secundo, tertio; a stara poslovica veli:
"Triput Bog pomaže"; takt od tri četvrtine je
pak divan takt za igranje; a možete se setiti,
gospodine, i zvona na crkvi Svetog Benedikta,
koja udaraju: jedan, dva, tri.
VOJV.: Još novaca od mene izbudaliti nećete
u ovom deljenju: ako pak htednete da dojavite
svojoj gospoñi da sam došao ovamo da govorim
s njom, i ako je dovedete ovamo, to bi
moglo da probudi moju naknadnu dobrotu.
LUD.: E pa, lepo, gospodine; uljuljkavajte vi
svoju dobrotu dok se ja ne vratim. Idem, gospodine,
no ne bih voleo da pomislite kako je moja
želja za dobitkom porok lakomostL Ali kao što
ste rekli, gospodine, nek' vaša dobrota malo
prodrema, a ja ću je potom probuditi.
(Ode.)
VIOLA. Evo onog čoveka, gospodaru, koji me
je spasao.
(Ulazi ANTONIO sa STRAŽARIMA)
VOJVODA. Pamtim ja dobro ovaj njegov lik,
Mada je, kad ga poslednji put videh,
Sav ratnim dimom bio uprljan,
Garav k'o Vulkan. Bio je kapetan
Lañici nekoj krhkoj, bezvrednoj
Zbog plitkog dna i trupa njenog, al' je
Njom tako teške štete zadao
Najboljem čunu našeg brodovlja,
Da su mu čak i oštećenog glas,
I sama zavist glasno odali
Slavu i čast. O čemu reč je tu?
PRVI STRAŽAR. Orsino, to je taj Antonio
Što ote "Feniks" s tovarom na njemu
Dovezenim iz Kandije, a on je
I "Tigra" zakvačio, kada Tit,
Vaš mladi nećak, nogu izgubi.
Uhvatismo ga tu na ulici
Gde se, za stid i red i ne hajući,
Upustio u ličnu kavgu bio.
VIOLA. Uslugu meni, gospodaru, on
Učinio je, mač je on u moju
Odbranu potrgao; no je potom
Govorio na čudan način sa mnom.
Ako to nije rastrojenost bila,
Ja ne znam šta je.
VOJVODA. Kakva li te luda
Navede drskost, morski lupežu,
Ozloglašeni gusare, da padneš
Na milost i 'na nemilost u ruke
Baš onih koje krvavo i skupo
Nagna da tebi budu dušmani?
ANTONIO. Orsino, gospodaru plemeniti,
Dozvolite mi da sa sebe stresem
Nazive koje dadoste mi sad.
Antonio ni gusar niti lupež
Nikada nije bio, mada jeste,
Priznajem, bio dušmanin Orsinu
S razloga dosta. Čini su me neke
Dovele amo. Iz zapenušene
Čeljusti besne mora surovoga
Izvukoh ja tog dečka nezahvalnog
Što stoji tu kraj vas: za njega nade
Nikakve nije bilo: život njemu
Podarih ja i još mu ljubav svoju
Neuzdržanu, beskrajnu poklonih;
Njemu se sav posvetih, njega radi,
Nadahnut samo ljubavlju spram njega,
Izložih povrh toga sebe sam
Opasnostima svim u ovome
Neprijateljskom gradu; trgoh mač
Te ga odbranih kad ga napadoše:
A kad me tamo pri tom uhapsiše,
Pouči njega nečasno lukavstvo,
Tek da opasnost sa mnom ne deli,
Da mi u brk poreče da me zna,
Čime se, dok bi čovek trenuo,
Za dva'est leta otuñi od mene,
Pa mi i kesu moju ospori,
Koju mu ja pre ciglo pola časa
Predao bejah da se služi njom.
VIOLA. Kako to može biti?
VOJVODA. Kadjeon
U ovaj stig'o grad?
ANTONIO. Danas, moj gospodaru, a do tada
Tri meseca smo bili zajedno
I dan i noć, odvajali se nismo
Ni jednog trena.
VOJVODA. Evo grofice:
Nebo po zemlji šeta sad! A što se
Tebe, pak, bratac, tiče, tvoje reči
Sušta su ludost, bratac: ovaj mladić
Tri meseca u mene služi već;
Al' o tom više potom. Sklonite ga.
(Ulazi OLIVIJA s PRATNJOM.)
OLIVIJA. Šta bi, sem onog što uzalud traži,
Želeo moj gospodar, čime bi mu
Olivija na službi mogla biti?
Cezario, vi niste obećanje,
Koje ste meni dali, održali.
VIOLA. Gospoño -
VOJVODA. Dražesna Olivijo.
OLIVIJA. Šta kažete, Cezario? Moj kneže -
VIOLA. Gospodar moj bi hteo reč, pa dužnost
Ućutkuje me.
OLIVIJA. Je li štogod to
Od stare pesme i na stari glas,
Moj gospodaru, to je već toliko
Za moje uho otužno i mrsko
Koliko rika posle muzike.
VOJVODA. Svirepi tako vazda?
OLIVIJA. Vazda tako,
Moj gospodaru, postojana.
VOJVODA. Šta?
U onom što je protivprirodno?
O, neljubazna gospoño, na čijim
Neblagodatnim i nenaklonjenim
Oltarima je tamjan duše moje
Uzvijao se pravoverniji
No što ga ikad obožavanje
Prinosilo na žrtvu! Šta da činim?
OLIVIJA. Što god se mome gospodaru svidi
Pristajaće mu.
VOJVODA. Zašto ne bih onda,
Kada bih srca imao za to,
Onu što volim ubio k'o onaj
Misirski lupež kad mu mreti beše?
Ljubomora je divlja to, što katkad
Plemenit ukus ima. Ali čujte:
Pošto na moju odanost ni glave
Ne osvrćete, a ja delom znam
Oruñe koje iz naklonosti
Istiskuje me vaše da me liši
Mesta u njoj, vi onda živite
I ostanite prsa mramornih;
Al' ja ću toga vašeg miljenika,
Kojega znam da volite, a koji
Drag je i meni, svedok mi je Bog,
Njega ću ja iščupati iz vašeg
Svirepog oka, gde je on, uprkos
Svom gospodaru, seo krunisan.
Mladiću, sa mnom! Sazrelo je zlo
U mojoj misli. Da napakostim
Tom gavran-srcu u toj golub-ženi,
Na žrtvu daću jagnje drago meni.
(Polazi.)
VIOLA. A ja bih rado, spremno, tisuć puta
Umro za mir vaš ovoga minuta.
(Pode za VOJVODOM)
OLIVIJA. Cezario, kud ode?
VIOLA. Ja za onim
Kojega volim više nego vid,
I više nego sami život svoj,
Kojega volim više, tako meni
Sviju tih više, nego što ću ženi
Ikojoj ikad ljubavi da dam.
Ima l' pritvorstva ovde ma i pram,
Nebeska svetlost nek' me kazni ta
Što svoju Ijubav oskrnavih ja.
OLIVIJA. Vaj, omrznute mene! Zavedene
I prevarene!
VIOLA. Ko vas prevari?
Ko uvredi?
OLIVIJA. Zar zaboravi sebe?
Zar je to tako davno bilo? Amo
Dozov'te svetog oca.
(Odlazi JEDAN IZ PRATNJE.)
VOJVODA (VIOLI). Hajd'mo!
OLIVIJA. Kamo,
Moj gospodaru? Cezario, stoj;
Moj mužu, stani!
VOJVODA. Muž?
OLIVIJA. Pa muž je moj;
Može li on to da poreče?
VOJVODA. Kako,
Gospodičiću, muž njen?
VIOLA. Nikako,
Moj gospodaru, ne ja.
OLIVIJA. To te goni,
Vaj! tvoga straha niskost da se bića
Odričeš svoga. Ne, Cezario,
Ne boj se; sreće prihvati se svoje,
Budi što znaš da jesi, pa ćeš biti
Veliki k'o i taj od kog se bojiš.
(Ulazi SVEŠTENIK)
O, dobro doš'o, oče. Ja te, oče,
Pozivam da nam, poziva ti časnog,
Izložiš ovde - mada maločas
Smerasmo da u tamu zavijemo
Ono što slučaj sad na videlo
Iznese pre no stiglo je da sazri -
Šta se, po tvome znanju, izmeñ mene
I tog mladića zbilo malopre.
SVEŠTENIK Uglavljena je veza ljubavi
Na sva vremena, pa je uzajamnim
Spajanjem vaših ruku potvrñena,
I zajamčena svetim poljupcem
I učvršćena izmenom prstenja;
A ceo obred sporazuma tog
Zapečaćen je svetom službom mojom
I mojim svedočanstvom; jedva da sam,
Kako to meni časovnik moj kaže,
Od časa kad se to dogodilo
Dva cigla sata bliže grobu svom.
VOJVODA. O, potvdjeno ždrebe! Šta će tek
Iz tebe biti kada ti sedinom
Poseje grivu vreme? II' će tol'ko
Prepredenjaštvo procvasti u tebi
Da nogu jednom podmetneš sam sebi?
Zbogom! I evo ti je. Ali pazi
Da nikad odsad ja na svojoj stazi
Ne susretnem te.
VIOLA. Svetoga mi Boga,
Moj gospodaru -
OLIVIJA. O, okan' se toga,
Ne kun' se! Barem malo reč održi,
Mada si strahom obuzet do srži.
(Ulazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI
razbijene glave.)
VITEZ ENDRJU. Lekara, ljubavi vam božje!
Pošljite smesta jednoga i vitezu Tobiju.
OLIVIJA. U čemu je stvar?
V. ENDRJU. Svu mi je glavu razlupao, a i vitezu
Tobiju je natukao krvavu ludačku kapu. Ljubavi
vam božje, pomozite! Dao bih od sveg srca četrdeset
funti samo da sam kod kuće.
OLIVIJA. Ko je to uradio, viteže Endrju?
VITEZ ENDRJU. Onaj grofov plemić, neki
Cezario; mi smo držali da je kukavica, ali on
je sušti inkardinirani ñavo.
VOJVODA. Moj plemić, Cezario?
VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, evo njega.
Vi ste mi rascopali glavu nizašta! a što sam
uradio, uradio sam po nagovoru viteza Tobija.
VIOLA. Što govorite meni? Nipošto vas
Ranio nisam ja. Na mene vi
Trgli ste mač bez razloga, a ja sam
Govorio sa vama lepo baš
I nipošto vas obranio nisam.
VITEZ ENDRJU. Ako je krvava ludačka kapa
rana, onda ste me obranili: rekao bih da za
vas krvava ludačka kapa mje ništa. Evo dolazi
vitez Tobi naramljujući;
(Ulazi VITEZ TOBI pijan,
a vodi ga LUDALO j
čućete vi još štošta: no da on nije bio pijan,
prošašoljio bi on vas drugačije.
VOJVODA. No, viteže! Šta je to s vama?
VITEZ TOBI. Svejedno, ranio me, pa kraj.
Budalo, jesi li video vidara Dika, budalo?
LUDALO. O, on se opio, viteže Tobi, još pre
jednog sata; oči su mu zašle oko osam ujutru.
VITEZ TOBI. Onda je on neka hulja, neka
četvorka u osam koraka. Mrzim pijane hulje.
OLIVIJA. Vodite ga odavde! Ko ih je tako iskupusao?
VITEZ ENDRJU. Pomoći ću vam ja, viteže
Tobi, jer ćemo zajedno da se previjemo.
VITEZ TOBI. Pomoći ćete vi? Vi, magareća
tikvo i budalin praporče i šonjo! Uskolika
šonjo i zvekane!
OLIVIJA. U postelju ga stavite i rana
Njegova nek' se vida.
(Odlaze LUDALO, FABIJAN, VITEZ
TOBI i VITEZ ENDRJU.)
(Ulazi SEBASTIJAN.)
SEBASTIJAN. Žao mi je,
Gospoño, što vam ranih roñaka;
Al' bi me razbor i bezbednost moja
Nagnali da ovako postupim
I prema svome bratu roñenom.
Presekli ste me strogim pogledom,
Te vidim da ste uvreñeni tim,
No uprav radi zakletava onih,
Koje smo maločas izmenjali,
Oprostite mi, mila.
VOJVODA. Isti glas,
Odelo, lice, a stvorenja dva.
Prirodnim putem odraženi privid
Koji i jeste a i nije to.
SEBASTIJAN. Antonio! Antonio moj dragi!
Kol'ka li behu mučenja za mene
Trenuci otkad tebe izgubih.
ANTONIO. Sebastijan ste vi?
SEBASTIJAN. A što? zar ti
Možeš u to, Antonio, da sumnjaš?
ANTONIO. Kako ste sebe prepolovili?
Jabuka da se na dvoje preseče,
Pa ne bi dala takve blizance
K'o ova dva stvorenja. Ko je tu
Sebastijan od ove dvojice?
OLIVIJA. Beskrajno čudno!
SEB.: Da l' ja to stojim tamo? Nikad brata
Imao nisam; niti je u mene
Moć nadzemaljska, pa da budem ovde
I budem svuda. Imao sam sestru
Koji su slepi vali progutali.
Tako vam božje milosti, u kakvom
Srodstvu ste sa mnom vi? Iz koje zemlje?
Kojeg ste roda? Kako se zovete?
VIOLA. Iz Mesaline ja sam. Otac moj
Sebastijan se zvao, zvao mi se
Tako i brat, i tako baš odeven
U vodeni je grob svoj pošao.
Ako su kadri duhovi da uzmu
Na sebe lik i ruho, onda ste
Došli ovamo da nas plašite.
SEBASTIJAN. I jesam duh zacelo; al' odeven
U isto ono grubo obličje
Koje mi od roñenja pripada.
Kad biste bili žena, k'o što sve
Podudara se drugo, obraze bih
Orosio vam svojim suzama
I rekao bih: "Triput dobrodošla,
Violo utopljena!"
VIOLA. Otac moj
Nad obrvom je mladež imao.
SEBASTIJAN. Moj isto tako.
VIOLA. A trinaest je godina Viola
Baš napunila kad je umro on.
SEB.: O, Živ je spomen taj u mojoj duši.
Zbilja je smrtni vek on okončao
Upravo onog dana kad je ona
Trinaest leta napunila bila.
VIOLA. Nema l' za našu sreću druge smetnje
Sem muškog ruha prisvojenog ovog,
Ne grlite me, dok okolnost svaka
Odnosno mesta, vremena i zgoda
Ne uskladi se i ne pokaže
Da sam Viola; a za dokaz tome
Do kapetana jednog odvešću vas
Ovde u gradu gde mi devpjačko
Odelo leži: uz blagorodnu
Njegovu pomoć spasena sam ja,
Da služim ovom grofu plemenitom.
A sve što potom slučilo se sa mnom
Dogodilo se izmeñ' ovog ovde
Gospodina i ove gospoñe.
SEBASTIJAN (OLIVIJI). Na taj je način,
gospoño, do vaše
Zabune došlo: ali je u tome
Priroda išla kud je naginjala.
Nakanili ste bili svezati se
S devojkom jednom; ali niste tu
Na krivom putu bili, duše mi:
Vereni sad ste i sa devojkom
I sa muškarcem.
VOJVODA. Zadivljeni tol'ko
Nemojte biti; on je plemić pravi.
Ako je tako, a i reklo bi se
Da nije varka nego istina,
Ja ću u ovom srećnom brodolomu
I sam da nañem nekog udela.
Ti, dečko, reče hiljadama puta
Da nikad nećeš ženu voleti
Koliko mene.
VIOLA. I pod zakletvom ću
Sve to što rekoh i da ponovim
I zakletvu ću ovu postojano
U srcu svome držati onako
K'o što i onaj svetli obruč drži
Vatru što dan od noći deli.
VOJVODA. Ruku
Svoju mi pruži, i pokaži mi se
U devojačkom ruhu svom.
VIOLA. To ruho
U kapetana nalazi se onog
Koji me prvi izvede na kopno;
On sad zbog nekog svoga postupka
Zatvoren leži, a Malvolio,
Koji gospodin pratnji pripada
Gospoñičinoj, zatraži da on
Zatvoren bude.
OLIVIJA. Odmah da ga puste!
Malvolija mi zovite. - Al', da,
Sećam se sad: za njega, avaj! vele
Da je veoma rastrojen, siromah.
Iz sećanja sam svog, jer sopstvenim
Bezumljem bejah obuzeta sva,
Bezumlje istisnula njegovo.
(Vraćaju se LUDALO, sa
pismom, i FABIJAN)
Kako je on, momče?
LUD.: Duše mi, gospoño, on se nosi s Belzebubom
koliko god je to čovek u njegovom slučaju
kadar. Evo vam je napisao pismo: trebalo
je da vam ga dam još jutros; no, pošto ludačke
poslanice nisu jevanñelje, to nije bogzna kako
važno kad će da se predaju.
OLIVIJA. Otvori ga i čitaj.
LUDALO. Pripazite onda da dobro prosvetite
i okrepite dušu dok budala bude tolkovao
ludaka.
Tako mi svevišnjega, gospodo -
OLIVIJA. Šta ti je! Da nisi pomahnitao?
LUDALO. Nisam, gospoño, već samo čitam
ono što je mahnitost: ako vaše gospodstvo želi
da to dobije onoliko kao što valja i trebuje,
onda mi morate dozvoliti da pustim glasinu.
OLIVIJA. Molim te, čitaj, kao čovek koji je
pri čistoj pameti.
LUDALO. Pa to i činim, madona: ali da bih
čitao ono što je njegova čista pamet, valja mi
da čitam ovako. Stoga proumite, princeso, i
saslušajte me.
OLIV. (FABIJANU): Pročitajte vi to, momče.
FABIJAN. Tako mi svevišnjega, gospoño, vi
mi činite nepravdu, i svet će to doznati: iako
ste me strpali u pomrčinu i dali svompijanom
roñaku vlast nada mnom, ja ipak vladam
svim svojim čulima baš isto tako kao i vaše
gospodstvo. U mene je vaše vlastito pismo koje
me je navelo da uzmem na sebe izgled koji
sam uzeo; a ono će mi, u to ne sumnjam, dati
veoma za pravo, ili će vas veoma postideti.
Mislite o meni kako vamje drago. Ja za trenutak
zaboravljam na duzni obzir i govorim kao
čovek kojemje nanesena uvreda.
Nabedeno ludi Malvolio.
OLIVIJA. Je li to on napisao?
LUDALO. Jeste, madam.
VOJV.: To mnogo ne miriše na rastrojstvo.
OLIVIJA. Pogledaj da se pusti, Fabijane;
I amo ga dovedi. (Odlazi FABIJAN.)
Ako vam je
Po volji, gospodaru, kad o svem tom
Porazmislite, da me zamislite
Ne kao ženu, već k'o šurnjaju,
Nek' se u isti dan, o trošku mom tad
U domu mome kruniše ta veza,
Ako vam ovo godi.
VOJVODA. Gospoño,
Ponudu vašu primam oberučke.
(VIOLI) Sad vas gospodar vaš razrešuje;
Za službu pak u njega vršenu,
Službu za pol vaš tako protivnu,
I za poreklo vaše tanano
Toliko nisku; a i zato što ste
Zvali me gospodarem tol'ko vreme,
Evo vam ruke: gospodarica
Bićete odsad svome gospodaru.
OLIVIJA. Zaova! O, pa jeste, vi ste žena.
(Vraća se FABIJAN s MALVOLIJEM.j
VOJVODA. Je l' to taj ludi?
OLIVIJA. Jeste, gospodaru,
On glavom. Kako je, Malvolio?
MALV.: Nepravdu grdnu naneli ste meni,
Nepravdu grdnu, gospoño.
OLIVIJA. Ko? Ja?
Ne nisam.
MALVOLIO. Jeste, gospoño, baš vi.
Proučite to pismo, molim vas.
Nećete sada tek da poričete
Da je to vaša ruka: pokušajte
Drukčijom frazom ili rukopisom
Da napišete, ako možete;
Il' recite da nije vaš taj pečat
I ova zamisao: ne možete
Reći da nije. Dakle, priznajte,
I recite mi časno i pošteno
Što ste mi tako jasnim znacima
Naklonost svoju pokazivali,
Nalagali mi da vam s ukrštenim
Podvezicama dolazim, da osmeh
Imam na licu, i da obujem
Čarape žute, i da mrštim veñe
Kad se u mome društvu vitez Tobi
Il' ko od sveta neznatnoga nañe;
A kad, pun nade povinujući se,
Ovako i postupih, zašto ste
Pustili da me zatvore i drže
U mračnoj izbi, da mi posetu
Sveštenik čini, da me magarče
I šegu sa mnom teraju i sprdnju
Da se od ove gora nikada
Smisliti nije mogla? Zašto to?
OLJVIJA. Avaj! Malvolio, to moja ruka
Pisala nije, mada je taj potez,
Priznajem, vrlo sličan mom. Al' to je,
Van svake sumnje, ruka Marijina:
I sad se sećam da je uprav' ona
Prva i rekla da si lud; a ti si
Došao potom nasmejan i bio
Udešen uprav tako kako se
U pismu ovom tražilo od tebe.
Molim te, budi strpljen: tebe su
Veoma gadno nasamarili;
Al' kad saznamo ko to učini,
I šta ga je na ovaj čin navelo,
Tužilac ti ćeš tad i sudija
U svojoj stvari sopstvenoj da budeš.
FABIJAN. Gospoño dobra, čujte što ću rećl,
I ne dozvol'te da raspoloženje
Trenutka ovog, čarobnog za mene,
Zasenče raspre buduće i kavge.
U nadi da do ovog neće doći,
Priznajem otvoreno da smo ja
I vitez Tobi ovu smicalicu
Izveli protiv tog tu Malvolija,
A sve zbog nekih grubih, neljubaznih
Njegovih crta, koje smo u ćudi
Njegovoj zapazili. Marija je,
Nakon golemog navaljivanja
Viteza Tobi, pismo sastavila,
Zbog čega se je on, za uzdarje,
Venčao potom s njom. Sa kakvom sve
Pakosnom šegom izveli smo ovo,
To bi, zacelo, bilo kadro pre
Da izazove smeh no odmazdu,
Ukoliko bi bile odmerene
Sa pravičnošću uvrede sa jedne
I s druge strane nanesene.
OLIVIJA. O!
Ludove jadni, što te udesiše!
LUDALO. Pa, "neki, su roñeni veliki, neki
stiču veličinu a nekima veličina pada s neba".
I ja sam, gospodine, sarañivao u onoj lakrdiji.
Bio sam neki gospodin Topas, gospodine; no
to je svejedno. "Tako mi gospoda Boga, budalo,
ja nisam lud." A sećate li se samo onoga:
"Kako može, gospoño, da vas zabavlja ovakva
šupljoglava hulja? Ako mu se ne budete smejali,
začepiće mu se usta"; te tako vam, eto,
vrteška vremena donese već svoju osvetu.
MALVOLIO. Osvetiću se bagri vašoj celoj!
(Ode.)
OLIVIJA. Uvreda mu je bila nanesena
Zamašna vrlo.
VOJVODA. Poñite za njim,
Pa ga umol'te nek' se umiri; -
No on nam nije ništa rekao
O kapetanu: kad saznamo to,
I zlatno vreme bude prikladno,
Nek' naše duše drage sjedini
Svečana veza. Dotle odavde,
Šurnjajo draga, ne idemo mi.
Hajte, Cezario; jer to sve dotle
Bićete dok ste muško; ali kada
Pokažete se u drugačem ruhu,
Bićete moja gospodarica
I biti srcu mom vladarica.
(Svi odlaze sem LUDALA)
PESMA
LUDALO. Kada maleni švrća ono beh,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij!
Čas posla behu ludanje i smeh;
A sipi, sipi svaki dan.
A kada stasah, tad je ceo svet,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Od lupeža zatvar'o dver i klet;
A sipi, sipi svaki dan.
Kad se do žene dokobeljah, vaj!
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Šepurenju je tada bio kraj;
A sipi, sipi svaki dan.
A kad me snaga izdade i moć,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, Mj.
S pijandurama šljemah dan i noć;
A sipi, sipi svaki dan.
Svet ovaj poče Bog te pita kad,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Tešto! komadu našem kraj je sad;
Bdećemo da se svidi svaki dan.
(Odlazi.)
KRAJ