TRECI CIN

SCENAPRVA

Olivijin vrt.
(Ulaze VIOLA i LUDALO
s malenim bubnjićem.)
VIOLA. Bog neka je na pomoći, prijatelju, tebi
i tvojoj muzici. Ti živiš pod okriljem bubnja?
LUDALO. Ne, gospodine, ja živim pod okriljem
crkve.
VIOLA. Ti si svešteno lice?
LUDALO. Ni govora, gospodine: ja živim pod
okriljem crkve, jer stanujem u svojoj kući, a
kuća mi je kraj crkve.
VIOLA. Onda bi se moglo reći da i kralj živi
pod okriljem prosjakinje ako bi se prosjakinja
našla kraj njega; ili da crkva stoji pod okriljem
bubnja, ako bi bubanj stojao kraj crkve.
LUDALO. Uzeste mi reč iz usta, gospodine.
- Što ti je ovo doba! Nema tog izraza koji za
dobrog dovitljivca nije podoban rukavici od
jareće kože: dok dlan o dlan, prevrne se na
naopaku stranu.
VIOLA. Pa dabome: ko se vešto poigrava rečima,
očas ih može da preobrati u raspusne
tričarije.
LUDALO. Stoga bih voleo, gospodine, da mi
sestri nisu ni dali ime.
VIOLA. Zašto, čoveče?
LUDALO. Pa, gospodine, njeno ime je reč: a
poigravajući se tom rečju, od moje bi sestre
mogla očas da se stvori raspusnica. No, reč je
doista postala pravi nikogović otkad su joj
obveznice ubile ugled.
VIOLA. A razlog, čoveče?
LUDALO. Ja vam ga, vaistinu, gospodine, ne
mogu da dam osim rečima, a reči su se tako
prolagale, da mi se ne mili da njima dajem
razloge.
VIOLA. Ti si, kladio bih se, neki veseljak koji
ni o čemu ne razbija glavu.
LUDALO. Nije ni tako, gospodine, razbijam
ja glavu o štočemu; ali, da govorimo po duši,
vi niste taj o kom razbijam glavu, gospodine:
ako bi to imalo da znači ne razbijati glavu ni
o čemu, onda bih voleo da to bude razlog da
se stvorite nevidljivim.
VIOLA. Ti si, zar ne, budala u plemenite gospoñe
Olivije?
LUDALO. Zacelo ne, gospodine. Gospoña Oli-
vija nije pobudalila. Budale ona neče držati,
gospodine, dok se ne uda, a budale su nalik
na muževe koliko i sardele na haringe; muževi
su ona krupnija riba. Ja u stvari nisam njena
budala, već njen izdevač reči.
VIOLA. Video sam te nedavno kod vojvode
Orsina.
LUDALO. Budalastost, gospodine, putuje oko
sveta kao sunce; sija ona svuda. Žao bi mi bilo
kad budale ne bi bilo toliko isto često u vašeg
gospodara koliko i u moje gospoñe. Rekao bih
da sam video tamo vašu premudrost.
VIOLA. E, ako misliš da počneš i sa mnom,
neću više da imam posla s tobom. Drži, evo
ti jedan groš.
(Daje mu novac.)
LUDALO. Neka ti Jupiter, čim bude imao
kose napretek, pošalje bradu na dar.
VIOLA. Bogami sam, što da ti ne kažem,
prenemogao za jednom bradom, iako ne bih
želeo da izraste na mom podbratku. Je li gospoña
unutra?
LUDALO (upirući prstom u novac). Kad bi
bila dva ovakva, gospodine, zar ne bi oni mogli
da dobiju i porod?
VIOLA. Bi, ako bi ih držao jednog kraj drugog
i naveo ih da se puste u promet.
LUDALO. Voleo bih, gospodine, da igram
onog gazda-Pandara iz Frigije, da bih ovom
Troilu podveo neku Kresidu.
VIOLA. Shvatio sam vas, gospodine: to znači
prositi spretno.
LUDALO. Njje to, nadam se, bogzna šta, gospodine,
prositi neku prosjakinju. Kresida je
bila prosjakinja. Moja je gospoña unutra, gospodine.
Prepašću je vešću odakle dolazite; a ko
ste i šta hoćete - to je izvan moje sfere; mogao
bih reći "elementa", ali ta je reč otrcana.
(Ode.)
VIOLA. Bratac je ovaj mudar dovoljno
Da igra ludu, jer da mogne to
Raditi k'o što valja, potrebno je
Da ima neku vrstu pameti.
Proceniti mu valja nastrojenje
I ćud u onog s kojim šegu tera,
I pravi čas, pa tad, k'o divlji soko,
Da se na svaku ptičicu zaleti
Koju mu oko spazi. To je zanat
Toliko isto naporan koliko
I umešnost mudraca; jer je ludost
Na mestu kad se pametno iskaže;
A ludost mudrog pamet ne pokaže.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO i
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI)
V. TOBI. Pomozi Bog, plemeniti gospodine.
VIOLA. I vama, gospodine.
VITEZ ENDRJU. Dieu vousgarde, monsieur!
VIOLA. Et vous aussi; votre serviteur.
VITEZ ENDRJU. Vi jeste to, nadam se, gospodine;
i ja vaš.
VITEZ TOBI. Idete li našem domu u sretanje?
Želja je moje nećake da uñete ako vas posao
vodi k njoj.
VIOLA. Vašoj nećaci sam se uputio, gqspodine.
Hoću da kažem da je ona meta moga
puta.
VITEZ TOBI. Okusnite svoje noge, gospodine,
stavite ih u pokret.
VIOLA. Bolje mene, gospodine, razumeju moje
noge, no što ja razumem šta hoćete vi da
kažete kad me pozivate da okusnem svoje
noge.
VITEZ TOBI. Mislim da poñete, gospodine,
da uñete.
VIOLA. Odgovoriću vam time što ću poći i
ući. No, evo smo preduhitreni.
(Ulaze OLIVIJA i MARIJA)
Najizvrsnija i savršena gospoño plemenita,
neka bi kišu mirisa prosulo nebp na vas.
VITEZ ENDRJU. Ovaj mladić je neobičan
udvarač. "Prosulo kišu mirisa", lepo.
VIOLA. Bezglasnoje, milostiva gospoño, ono
što me dovodi amo, osim za vaše oštroumno
i blagonaklono uvo.
VITEZ ENDRJU. "Mirisi", "oštroumno" i "blagonaklono".
Sve to troje ću da imam vazda u
pripravnosti.
OLIVIJA. Neka se zatvore baštenska vrata, i
ostavite me da ga saslušam.
(Odlaze VITEZ TOBI, VITEZ
ENDRJU i MARIJA.)
Pružite mi ruku, gospodine.
VIOLA. Vama na službi, gospo, prepokorno.
OLIVIJA. Kako se zovete?
VIOLA. Cezario je sluzi vašem ime,
Kneginjo lepa.
OLIVIJA. Sluga moj? Od kad se,
Gospodine, naziva Ijubaznošću
Pritvornost niska, otad veselosti
Nema na svetu. Vi ste, mladiću,
Grofa Orsina sluga.
VIOLA On, pak, vaš;
Te njegov nužno mora biti vaš;
Vašega sluge sluga, gospoño,
I vaš je sluga.
OLIVIJA. Sto se njega tiče,
Misao moja ne bavi se njim;
A što se tiče misli njegovih,
Bolje je da su i neispisane
No da su mnome ispunjene.
VIOLA. Ja sam
Baš zato, gospo, tu, da podstaknem
U prilog njemu nežne misli vaše.
OLIVIJA O, ne zamer'te, molim vas, al' ja sam
Molila da o njemu nikad više
Ne govorite; ako biste pak
Imali drugo što da zaištete,
Molbu bih takvu čula radije
Nego li pesmu sfera nebeskih.
VIOLA. Gospoño draga -
OLIVIJA Izvinite me, preklinjem vas. Ja sam
Za vama jedan prsten poslala
Kad ste me ono ovde prošli put
Omañijali: tako sebe samu,
I slugu svog, pa bojim se, i vas
Obmanula sam: sad sam izložena
Tumačenjima vašim surovim,
Budući da sam, sa lukavstvom stidnim,
Nametala vam ono što ste znali
Da nye vaše: šta ste morali
Da pomislite? Niste li za stub
Svezali moju čast i huškali
Na nju sve misli nepristojne, koje
Surovom srcu na um pasti mogu?
Za nekog koji shvata kao vi
Ispoljeno je dovoljno. Ne grudi,
Već tanan veo pokriva mi srce.
Pa dajte, progovorite i vi.
VIOLA. Žao mi vas je.
OLIVIJA. Do ljubavi je stepenica to.
VIOLA. Ni basamačić; pošto svako zna
Da se i dušman može žaliti.
OLIVIJA. Nu, tad je, držim i za osmeh opet
Došao čas. O, svete! kako se
Očas ponese siromašak. Ako
Plen valja biti, mnogo je tad bolje
Da se pred lava, no pred vuka padne.
(Čuje se zvono.)
Što vreme traćim, časovnik me kori.
Ne plašite se, dragi mladiću;
Ne tražim da vas dobijem: a ipak,
Kad vam do žetve um i mladost sazru,
Vaša će žena, izgleda, da požnje
Valjana muža; evo vašeg puta,
Pravo na zapad.
VIOLA. Nu na zapad tad!
Nek' vedra ćud i božja milost prate
Gospodstvo vaše! Ništa nemate
Da poručite, gospoño, po meni
Mom gospodaru?
OLIVIJA. Stani:
Molim te, reci šta o meni misliš?
VIOLA. Mislite, držim ja, da niste što ste.
OLIVIJA. Mislim li to, tad mislim i o vama
Da niste što ste.
VIOLA. Onda mislite
Kako i jeste: ja i nisam što sam.
OLIVIJA. A volela bih da ste kao što bih
Želela da ste.
VIOLA. Zar bi, gospoño,
To bilo bolje nego da sam što sam?
I ja to vrlo želim jer sam sad
Vaša budala.
OLIVIJA. O, koliko divno
S njegove usne deluje to nešto
Podsmeha u prezrenju i u srdžbi.
Ni krvav greh se brže ne odaje,
No ljubav što skrivena želi da je;
Njena je ponoć podne. Srce svoje,
Tako mi časti i vrline moje,
Tako mi ruža proletnjih u cvetu,
I devičanstva mog, i sveg na svetu -
Sve sam ti srce tol'ko dala ja,
Cezario, da razboritost sva
Ne može ljubav da pritaji tu,
Ma kol'ko ti s visine gled'o nju.
Ne kuj iz ovog silom razlog kako,
Kada ti ljubav svoju ja ovako
Nudim i sama - nemaš ti rad čega
Da činiš to; već pripoji pre svega
Uz razlog razlog tako: kad se da
Tražena ljubav, sreća je; al' kada
I netražena da se, tada ta
Ljubav na srce mnogo slañe pada.
VIOLA. Ja posedujem, mladosti mi moje,
I nevinosti, srce jedno svoje,
Odanost jednu vernu, prsa jedna;
A njih, sem mene, žena baš ni jedna
Ne poseduje, nit' ijedna ima
Ikad da bude gazdarica njima
Sem mene samog. Zbogom sad ostajte,
Gospoño draga. Prosipati, znajte,
Nikada više neću - ne d'o Bog!
Pred vama suze gospodara svog.
OLIVIJA. Al' doñi opet, jer ćeš možda moći
Podstaći ovo srce i pomoći,
Da mu se svidi, te i da uživa
U tom što grozu sada mu uliva.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Odaja u Olivijinom domu.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO, VITEZ
ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN.)
VITEZ ENDRJU. Ne, bogami, ne ostajem ni
ovolicno dalje.
V. TOBI. A razlog, dragi otrove? Da Čujem razlog.
FABIJAN. Neizostavno morate navesti razlog,
viteže Endrju.
VITEZ ENDRJU. E pa, bogamu, video sam
da vaša nećaka tom grofovom poslušniku ukazuje
naklonostj više no što ju je ikad darivala
meni; video sam to u vrtu.
VITEZ TOBI. A da li te je u taj mah videla,
matorko moj? To mi reci.
V. ENDRJU. Jasno, kao što ja vas sad gledam.
FABIJAN. Pa to je bio s njene strane veliki
dokaz ljubavi prema vama.
VITEZ ENDRJU. O, sunce mu božje! Hoćete
da me namagarčite?
FABIJAN. Dokazaću to po svim pravilima,
gospodine, uz jamstvo razboritoga suñenja a
i pravoumlja.
VITEZ TOBI. A ovi su bili vrhovni porotnici
još pre no što je Noj otišao u mornare.
FABIJAN. Ona se na vaše oči umiljavala oko
onog mladića samo da bi vas razbesnela, da
bi probudila vašu dremljivu srčanost, da bi
tutnula žar u vaše srce i sumpor u vašu džigericu.
Trebalo je onda da joj priñete pa da
kojom blistavom, tek iskovanom dosetkom
klepnete tog mladića, te mu se uzme jezik od
straha. To se očekivalo sa vaše strane, a to je
sad eto propušteno: dozvolili ste da vreme
splavi dvostruku pozlatu ove pružene prilike
i sad ste zabrodili u severne rejone mišljenja
moje gospoñe, gde ćete visiti kao kakav ledeni
mosor o bradi kakvog Holandeza, ukoliko se
ne otkupite kakvim dičnim pothvatom, bilo
na polju srčanosti, bilo na polju politike.
VITEZ ENDRJU. Ako već na ovaj ili onaj
način ima to da bude, onda to mora da se
izvede srčanošću, jer politiku mrzim; koliko
sam oran da budem u sekti braunista, toliko
i da budem političar.
VITEZ TOBI. Nu pa ded' mi onda zasnuj svoju
sreću na temelju srčanosti; izazovi mi toga
grofovog dečka na dvoboj; zadaj mu jedanaest
rana. Mojoj nećaci će to zapasti za oko, a budi
uveren da nema provodadžije na svetu koji bi
ženskoj strani bolje preporučio nekog muŠkarca
negoli glas o njegovoj srčanosti.
FABIJAN. Drugog vam puta osim toga nema,
viteže Endrju.
VITEZ ENDRJU. Bi li mu koji od vas dostavio
moje izazivanje?
VITEZ TOBI. Da ideš pa da ga marcijalnom
rukom napišeš. Budi osoran i kratak; nije
važno koliko je dosetljivo, samo neka je rečeno
i nadahnuto: koliko crnila bude u mastilu
toliko ga nacrni i naruži. Neće biti zgorega
ako mu i dva-tri put kažeš "ti"; načičkaj ga
lažima koliko god ih se mogne da naslaže i
prostre po toj hartiji pa ma ona bila velika
koliko i prostirka za postelju u engleskom
gradu Ver: hajde, zasuči rukave. Neka u tvome
mastilu bude dovoljno žuči; a što ćeš pisati
guščijim perom ne mari ništa: prioni.
VITEZ ENDRJU. Gde ću da vas nañem?
V. TOBI. Pozvaćemo te iz tvoga cubiculo: idi.
(VITEZ ENDRJU ode.)
FABIJAN. Neisplativa je za vas ta lutka, viteže
Tobi.
V. TOBI. Neisplativ sam i ja bio za njega, momče,
neke dobrane dve hiljade, ili tako nešto.
FABIJAN. Dobićemo divota pismo od njega.
No, vi ga nećete predati.
VITEZ TOBI. Hoću, ne bio ko sam; a vi navalite
iz petnih žila na dečka da odgovori. Držim
da njih dvojicu ni volovska zaprega ne bi sastavila.
Jer, ako vi u Endrjua, kad bi ga čovek
rasporio, nañete i toliko krvi u njegovoj džigerici
koliko bi buva mogla da ponese na svojoj
nozi, ja ću da pojedem sve što preostane od
tog trupa.
FABIJAN. A na licu njegovog protivnika, onog
mladića, malo može da se pročita od neke
krvožednosti.
V. TOBI. Gle, evo najmlañeg od devetoro carića.
(Ulazi MARIJA)
MARIJA. Ako želite da se kidate od smeha
dok vas pupak ne zaboli, hajdete za mnom.
Onaj mamlaz Malvolio prometnuo se u neznabošca,
u suštog otpadnika. Jer nikad jedan
hrišćanin, koji se nada da će ga prava vera
spasti, neće poverovati u onoliko beslovesan
prostakluk. Obuo je žute čarape.
VITEZ TOBI. I ukrstio podvezice?
MARIJA. Da ne može biti nakaradnije; kao
kakav uča koji drži školu u crkvi. Šunjala sam
se za njim po tragu kao da sam mu krvnik.
Povinovao se tačku po tačku onom pismu koje
sam bacila da ga nagaravim: razvlači usne
toliko na smeh da mu se na licu pojavi više
crta no što ih ima na novoj mapi, uvećanoj
dvema Indijama. Tako nešto još niste videli:
jedva se savlañujem da mu ne tresnem štogod
o glavu. Znam da će ga moja gospoña ošama-
riti, a učini li ona to, on će se osmehivati i
smatraće to za veliku milost.
V. TOBI. Hajde, povedi nas tamo gde je on.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Ulica.
(Ulaze SEBASTIJAN i ANTONIO.)
SEBASTIJAN. Voleo ne bih da sam ja na vas
Natovario tu glavobolju
Po svojoj volji; ali pošto trud
Čini vam zadovoljstvo, to vas neću
Da korim više.
ANTONIO. Zaostati za vama nisam mog'o:
Gonila me je napred želja moja,
Oštrija nego čelik izbrušeni;
I ne tek moja želja da vas gledam -
Mada tolika da bi bila kadra
Odvući i na duži put čoveka -
Nego i briga šta vas zadesiti
Može na putu, jer ste nevešti
Stranama ovim, što su prema strancu,
Kad voñe nema niti prijatelja,
Surove i bez gostoljubivosti:
Tako je moja ljubav usrdna,
Utol'ko više što je potkrepljena
Tim strahom bila, pohitala da vas
Gde bilo nañe.
SEBASTIJAN. Mili Antonio,
Ja ne znam drugi odgovor do: hvala,
I hvala, i na veki hvala; jeste
Da često novcem tim van opticaja
Bivaju dobročinstva namirena;
No da je moj imetak temeljan
Onako kao moja uviñavnost,
Postupio bih bolje s vama ja.
Šta da Činimo? Da l' da poñemo
Pa da starine gradske pogledamo?
ANTONIO. To sutra, gospodaru. Bolje prvo
Da pogledamo naći stan za vas.
SEBASTIJAN. TJmoran nisam, a do noći još
Podosta ima: dajte, molim vas,
Da ugodimo svojim očima
Razgledajući znamenitosti
I spomenike razne s kojih je
Grad ovaj čuven.
ANTONIO. Mene, molim vas,
Izvinićete; ja ne mogu ići
Tim ulicama bez opasnosti:
Jednom u jednoj bici pomorskoj
Protiv brodova kneževih i ja sam
Učesnik bio; pa još, duša valja,
U takvom vidu, da bih mučno mog'o,
Ako bih ovde bio uhvaćen,
Da se izvučem.
SEBASTIJAN. Valjada ste mnogo
Njegovih ljudi pobili?
ANTONIO. Od tako
Krvave vrste greh moj nije bio,
Mada su vreme, a i spor, po onom
Kakvi su bili, razloga za krv
Davali nama. Moglo se je novcem
Kasnije da naravna ono što smo
Uzeli njima, pa je to većina
Iz našeg grada i uradila
Za ljubav trgovine, samo ja
Izostao sam, te bih platio
Zbog ovog skupo kad bih uhvaćen
U ovom mestu bio.
SEBASTIJAN. Odveć javno
Nemojte onda šetati.
ANTONIO. I ne bi
Zgodno za mene bilo. Držite;
Evo vam moje kese, gospodaru.
Najbolje biće odsesti kod "Slona",
To je u južnom predgrañu; a ja ću
Za obed naš da poručim što treba,
Dok šetnjom vreme vi zavaravate
I svoje znanje, grad razgledajući,
Pothranjujete: tamo me potraž'te.
SEBASTIJAN. Našto mi vaša kesa?
ANTONIO. Za oko može da vam zapadne
Sitnica neka, koju biste možda
Kupiti hteli; vi pak nemate,
Gospodine, zacelo, gotovine
Za kupovine izlišne.
SEBASTIJAN. Biću vam kesonoša i ostaviću
vas za jedan čas.
ANTONIO. Kod "Slona".
SEBASTIJAN. Utuviću.
(Odu.)
SCENA ČETVRTA
Olivijin vrt.
(Ulaze OLIVIJA i MARIJA)
OLIVIJA. Poslah po njega: kaže da će doći;
Kako ću da ga ugostim? I čim?
I čime da ga darujem? Jer mladost
Mnogo se češće kupi nego što se
Umoli il' na pozajmicu uzme.
Preglasno zborim.
Gde li je Malvolio? Ozbiljan je
I učtiv on, pa podesan za slugu
U prilikama kao što su moje.
Gde li je Malvolio?
MARIJA. Evo ga gde dolazi, gospoño; samo
kao nekako strašno nastran. S njim, zacelo,
nisu čista posla, gospoño.
OLIVIJA. Sto? u čemu je stvar? Da nije dobio
nastup?
MARIJA. Ne, gospoño, samo se neprestano
smeši. Najbolje bi bilo, milostiva gospoño, da
se neko nañe kraj vas ako doñe, jer je taj
čovek, svakako, pomerio pameću.
OLIVIJA. Idi ga zovni. (MARIJA ode.)
K'o on, i ja sam luda; samo što je
Ludilo vedro u nj; a setno moje.
(Vraća se MARIJA s MALVOLIJEM.)
Kako je, Malvolio?
MALVOLIO. Slatka gospoño, ho, ho!
OLIVIJA. Smeškaš se?
Po ozbiljnom sam poslu pozvala te.
MALVOLIO. Ozbiljnom, gospoño! Mogao bih
ja biti ozbiljan: samo što ove ukrštene podvezice
ometaju pomalo rad moga krvotoka.
No, šta je s tim? Ako se to svidi oku one jedne,
onda vam kod mene stoji stvar onako kako
se to kaže u onom zaista istinitom sonetu:
"Hoće l' me jedna, hoće me i sve."
OLIVIJA. Ama kako si, čoveče? Šta je to s
tobom?
MALVOLIO. Crno mi u duši nije iako mi je
žuto na nogama. Došlo mi je do ruku, a nalog
ima da se izvrši: mislim da mi poznajemo
slatku rimsku ruku.
OLIVIJA. Bi li ti pošao u postelju, Malvolio?
MALVOLIO. U postelju! Da, srdašce slatko;
i doći ću k tebi.
OLIVLJA. Bog s tobom! Što se jednako smeškaš
i svaki čas ljubiš svoju ruku?
MARIJA. Kako vam je, Malvolio?
MALVOLIO. Vi pitate! Dabome; slavuji će da
odgovaraju čavkama.
MARIJA. Što ste izišli pred moju gospoñu s
tom smešnom bezočnošću?
MALVOLIO. "Neka te ne plaši veličina": dobro
je to napisano.
OLIVIJA. Šta hoćeš tim da kažeš, Malvolio?
MALVOLIO. "Neki su roñeni veliki" -
OLIVIJA. Ha!
MALVOLIO. "Neki stiču veličinu" -
OLIVIJA. Šta kažeš?
MALV.: "A nekima veličina pada sa neba."
OLIVIJA. Neka ti je Bog na pomoćl
MALVOLIO. "Opomeni se ko je hvalio tvoje
žute čarape" -
OLIVIJA. Tvoje žute čarape!
MALVOLIO. "I ko je želeo da te vidi s ukrštenim
podvezicama."
OLIVIJA. S ukrštenim podvezicama!
MALV.: "Prioni, bićeš na konju, ako to želiš" -
OLIVIJA. Ja ću biti na konju?
MALVOLIO. "Ako li ne, neka te i dalje gledam
kao slugu."
OLIV.: Nu, pa ovo je sušto ludilo od sunčanice.
(Ulazi SLUGA.;
SLUGA. Gospoño, onaj mladi gospodin od
grofa Orsina vratio se. Jedva sam ga nagovorio
da doñe ovamo. On čeka na nalog vašeg
gospodstva.
OLIVIJA. Evo me k njemu. (SLUGA odlazi.)
Draga Marija, nastojte da se neko nañe oko
ovog momka. Gde je moj roñak Tobi? Neka
se neko od mojih ljudi posebno pobrine oko
njega. Ne bih ni po cenu polovine svoga miraza
želela da mu se sluči kakvo zlo.
(Odlaze OLIVIJA i MARIJA)
MALVOLIO. Oho! Sad ste već počeli da me
shvatate, je li? Niko manje nego baš vitez Tobi
da se nañe oko mene! To se upravo poklapa
s pismom: ona ga šalje jer hoće da se pokažem
grub prema njemu; jer me u pismu na to
podbada. "Zbaci košuljicu svoje skromnosti",
veli ona; "pokaži zube roñaku, prema slugama
budi osoran; sa usana neka ti odzvanja dostojanstveno
umovanje, a sam se ponašaj nastrano";
i zatim odreñuje na koji način ima to
da se uradi; a, naime, ozbiljnim licem, dostojanstvenim
držanjem, govorom na note, onako
kako to radi kakav viñen čovek i tako dalje.
Uhvatio sam je na lepak. Ali to je Jupiterovo
delo, i neka bi dao Jupiter da na tome budem
zahvalan. A sad, kad je odlazila, veli: "Nastojte
da se neko nañe oko ovoga momka"; momka!
Ne kaže Malvolija, niti me imenuje prema
položaju, nego "momka". Elem, sve se slaže
jedno s drugim, tako da nema ni trunke sumnje,
niti sumnje o nekoj sumnji, niti ima prepreke
ili kakve neverovatne ili nepouzdane
okolnosti. - Šta da se tu kaže? Od svega onoga
što bi moglo da se sluči ničega nema što bi
moglo da se ispreči izmeñu mene i savršenog
izgleda na ispunjenje mojih nada. Pa lepo,
nisam ja, već je Jupiter isposlovao sve ovo, pa
se njemu i duguje zahvalnost.
(Vraća se MARIJA s VITEZOM TOBIJEM
ŠTUCALOM i FABIJANOM)
V. TOBI. Kojim je putem pošao, tako vam
imena Gospodnjeg? Ma se bilo skrdilo u njega
ñavola za čitav pakao u malom, i ma ga bila
opsela čitava legija, ja ću ipak da ga oslovim.
FABIJAN. Evo ga, evo ga. Kako ste, gospodine?
Kako vam je, čoveče?
MALVOLIO. Gubite se - otpušteni ste. Pustite
me da uživam za svoj groš. Čistite se.
MARIJA. Počujte samo kako prozuklo govori
ñavo iz njega! Sta sam vam rekla? Gospodine
Tobi, moja vas je gospoña molila da uzmete
na sebe brigu oko njega.
MALVOLIO. Aha! uradila je to, je l' te?
VITEZ TOBI. De, de; mir, mir! Moramo blago
da postupamo s njim. Pustite, to ću ja sam.
Kako ste, Malvolio? Kako vam je? Ta, čoveče,
pokažite vi ñavolu šipak! Imajte na umu da
je on nepryatelj ljudskoga roda.
MALVOLIO. Pojmite li vi šta govorite?
MARIJA. Lele! Jeste li videli kako mu se to
kosne srca kad govorite rñavo o ñavolu. Daj
Bože, da nije stao na sugreb.
FABIJAN. Da si odmah odnela vračari njegovu
mokraću!
MARIJA. Ama, nego kako, i to ću učiniti
koliko sutra, samo ako budem živa. Ne bih
umela ni da kažem šta bi sve moja gospoña
dala samo da ga ne izgubi.
MALVOLIO. Oho! Gle sad, gospoña!
MARIJA. O, Gospode!
VITEZ TOBI. Molim te, samo polako; to nije
način. Zar ne vidite da ga uzrujavate? Ostavite
vi mene samog s njim.
FABIJAN. Blagošću, i nikako drukčije; blagošću,
blagošću: zli duh je namćor i ne voli
da se s njim namćorasto postupa.
VITEZ TOBL Elem, kako je, kokane moj?
Kako si mi, pilence moje?
MALVOLIO. Gospodine!
VITEZ TOBI. Nu, pili - pili - pili; hajde lepo
da poñemo. Ta, čoveče ne priliči časnom i
dostojnom licu da igra klisa sa satanom; o
granu s tim garavim grešnikom!
MARIJA. Privolite ga da očita molitvu, dragi
viteže Tobi, privolite ga da očita molitvu.
MALV.: Molitvu, devojčuro, da bi li devojčuro!
MAR: Ne, ni da čuje za Boga neće, kažem vam.
MALV.: Tornjajte se, o granu s vama svima!
Vi ste zaludničari i tikvani. Nisam ja od vašeg
društva. Čućete vi već malo više potom.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Da veruješ ili da ne veruješ?
FABIJAN. Da se to sad izvodi na nekoj pozornici
ja bih pljunuo na to kao na kakvu neuverljivu
izmišljotinu.
VITEZ TOBI. Zaražen je, čoveče, do dna duše
našom smicalicom.
MARIJA. Samo odmah za njim, kako našu
spletku ne bi uhvatio vazduh, pa da se progruša.
VITEZ TOBI. Ama, navešćemo ga da uistinu
poludi.
MARIJA. Utoliko će kuća biti mirnija.
VITEZ TOBI. Hajde da ga zatvorimo u neku
mračnu odaju i da ga vežemo. Moja nećaka već
veruje da je on lud: možemo, sebi na uživanje,
a njemu za kaznu, da teramo s tim dotle dok
i samom našem ludijanju ne ponestane daha,
pa nas navede da mu se smilujemo; i tada
ćemo zaveri da učinimo kraj, a tebe ćemo da
krunišemo za veštaka kod ustanovljavanja ludaka.
No, gle'te, gle'te!
(Dolazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI.)
FABIJAN. Evo još hrane za pokladne dane.
VITEZ ENDRJU. Evo izazivanja, pročitajte:
glavu dajem da ima u njemu i sirćeta i papra.
FABIJAN. Zar je tako začinjeno?
VITEZ ENDRJU. I te kako, jamčim vam: čitajte
samo.
VITEZ TOBI. Daj. Mladiću, ma šta ti bio, ti
si ipak samo kurvin sin.
FABIJAN. Dobro, i hrabro.
VITEZ TOBI. Ne čudi se niti se zapanjuj u
duši što te tako nazivam, jerja ti razloge za
ovo neću izneti.
FABIJAN. Zgodan obrt, jer vas on čuva da
ne doñete pod udar zakona.
VITEZ TOBI. Ti dolaziš u pohode plemenitoj
gospodi Oliviji, i ona na moje oči postupa
Ijubazno prema tebi: ali ti si sušta lažovčina;
nije to razlog što te izazivam.
FABIJAN. Dugo doista nije, nimalo; a i iznimnog
smisla ima - nimalo.
VITEZ TOBI. Pričekaću te u zasedi kad se
budeš vraćao kući; pa ako te tu posluži sreća,
da me smakneš...
FABIJAN. Lepo.
V. TOBI. Smaknućeš me kao hulja i nitkov.
FABIJAN. Stalno se držite u zavetrini od zakona:
tako i treba.
VITEZ TOBI. Zbogom pošao, i neka se Bog
smiluje dušijednoga od nas! Mogućeje da će
se smilovati mojoj duši; alija se boljemu nadam;
zato sepripazi. Tvoj prijatelj u zavisnosti
od toga kako budeš postupao sa mnom; i tvoj
zakleti neprijatelj,
Endrju Jezoliki.
Ako ga ovo pismo ne nagna da se uzmuva,
noge ga na to neće nagnati. Daću mu ga.
MARIJA. Imaćete priliku kao poručenu za to:
on sad baš nešto razgovara s mojom gospoñom,
i samo što nije krenuo da ide.
VITEZ TOBI. Poñi, viteže Endrju; privrebaj
mi ga na ćošku od vrta kao kakav pandurica:
pa čim ga spaziš, trgni mač; a čim trgneš mač,
uzmi da psuješ što grñe možeš; jer često biva
da masna psovka, kad se izvali uz razmetljivu
dreku, pruža mnogo jače svedočanstvo o srčanosti
no što bi ga ikad požnjela sama srčanost
na delu. Putuj!
V. ENDRJU. E, ako je da se psuje, pustite vi
samo mene.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Sad neću da predam ovo njegovo
pismo, jer držanje toga mladog gospodičića
svedoči da je valjan i po sposobnostima
i po rodu; a da je tako pokazuje u ne manjoj
meri i uloga koja mu je dodeljena u posredovanju
izmeñu moje nećake i njegovog gospodara.
Stoga ovo pismo, ovako grozno
neznalački sastavljeno, neće poroditi strah u
mladića: videće da ga je sastavljala neka ćuskija.
Nego ću ja, gospodine, da izručim njegovo
izazivanje usmeno; daću mu na znanje
da je Jezoliki na glasu kao hrabar čovek i
navešću tog gospodičića - a znam da će on,
kako je mlad, primiti novo za gotovo - da
stekne najužasnije mišljenje o njegovom besu,
okretnosti, razjarenosti i plahosti. To će
i jednog i drugog toliko preplašiti da će se
klati pogledima kao aždaje.
FABIJAN. Evo dolazi s vašom nećakom: uklonite
mu se s puta, dok ne uzme oproštaj, a
onda smesta za njim.
VITEZ TOBI. Dotle ću da razmislim kako da
sročim neko oblikom jezovito izazivanje.
(Odlaze VITEZ TOBI, FABIJAN i
MARIJA; vraćaju se OLIVIJA i VIOLA)
OLIVIJA. Odveć sam rekla srcu kamenom
I nesmotreno odveć svoju čast
Izložila sam: nešto me u srcu
Za ovu grešku kori, al' je ta
Pogreška tako uporna da samo
Ismeva prekor taj.
VIOLA. Isto se tako vladaju i jadi
Mog gospodara k'o i vaša strast.
OLIVIJA. Evo; taj nakit uzmite na dar
Za ljubav moju; to je slika moja;
Ne odbijajte; jezika on nema
Da bi vam mog'o dosañivati;
Pa doñite i sutra, molim vas:
Šta je to što bih ja, da zatražite,
Odbila vama, a što može čast
Dati bez ljage kad se zatraži?
VIOLA. Ništa do ovo: ljubav odanu
Za moga gospodara.
OLIVIJA. Kako njemu
Ono da dam što dadoh vama već,
A Čast da spasem?
VIOLA. Ja vas obaveze
Rešavam te.
OLIVIJA. Al' sutra doñi. Zbogom!
Odmamio bi dušu moju lako
Sotona tebi sličan i u pak'o.
(Ode.)
(Vraćaju se VITEZ TOBI ŠTUCALO
i FABIJAN)
V. TOBI. Pomogao ti Bog, plemeniti gospodine.
VIOLA I vama, gospodine.
VITEZ TOBI. Imao što imao pri ruci za odbranu,
prihvataj se toga; kakve su prirode uvrede
koje si mu naneo, ja ne znam; ali te, pun
nipodaštavanja, krvožedan kao lovački pas,
čeka na kraju voćnjaka onaj koji će banuti
ispred tebe; isukuj svoj jatagan, pripravljaj se
što brže umeš, jer je tvoj napadač hitar, vešt
i smrtonosan.
VIOLA. Vi ste u zabludi, gospodine. Niko nije
u zavadi sa mnom, to znam zacelo. U mome
sećanju nema ni senke od kakve uvrede koju
bih ja bio nekom naneo.
V. TOBI. Videćete da stvar drugojače stoji,
uveravam vas. Stoga se pričuvajte ako svoj
život ma i ovolicno cenite jer vaš protivnik
poseduje sve što čoveku može da stavi na
raspolaganje mladost, snaga, veština i jarost.
VIOLA. A ko je on, gospodine, molim vas?
V. TOBI. Vitez je on koji je o rukopoloženju
dobio neokrznut mač, a za zasluge stečene
trenjem sagova u razmišljanju; ali je satana u
ličnoj kavzi: tri je duše odvojio od tela, a njegova
je jarost u ovome trenutku tako neu-
moljiva da je, sem kandža smrti i sem rake,
ništa drugo ne može zadovoljiti. Liho ili tako:
to je njegovo geslo: udri ili bijem.
VIOLA. Vratiću se u kuću i zamoliti gospoñu
da mi da nešto pratnje: ja nisam mačevalac.
Čuo sam da ima takvih ljudi koji hotimice
zapodevaju kavgu s drugima da bi okušali
njihovu hrabrost; izgleda da je i taj čovek na
tu ruku.
V. TOBI. Ne, gospodine: uvreda više nego
dovoljna izazvala je njegov pravedni bes. Stoga
se pripravljajte da ispunite ono što on želi.
Nećete poći natrag u kuću, osim ako se ne
mislite poduhvatiti da i sa mnom raspravite
ono za šta biste sa isto toliko bezbednsoti
mogli sa njim da se obračunate: stoga, napred,
ili isukujte mač iz korica da ga vidim golog
golcatog; jer tući se morate, druge vam nema,
ili se morate odreći pod zakletvom da ubuduće
nosite mač o bedrima.
VIOLA. To je isto toliko nepristojno koliko i
čudno. Budite ljubazni, preklinjem vas, pa me
bar obavestite čime sam to uvredio toga viteza.
To mi se svakojako omaklo s nepažnje, a
nikako nije došlo hotimice s moje strane.
V. TOBI. Učiniću tako. Sinjor Fabijane, ostanite
uz ovoga gospodičića dok se ja ne vratim.
(Ode.)
VIOLA. Molim vas, gospodine, da li vi znate
što o ovome?
FABIJAN. Znam da je taj vitez smrtno besan
na vas i rešen da se bori na život i smrt, ali
ništa pobliže ne znam o tome.
VIOLA. Recite mi, najlepše vas molim, kakav
je on čovek?
FABIJAN. Ako ga sudite po izgledu, nećete
uočiti na njemu ništa od onoga izvanrednog
i divnog, što ćete svakako imati prilike da
nañete u njemu kad bude delom zasvedočavao
svoju hrabrost. Mučno da biste, gospodine,
našli ma gde u Iliriji protivnika okretnijeg,
krvoločnijeg i kobnijeg. Hoćete li da mu poñete
u susret? Pomiriću vas s njim ako budem
kadar.
VIOLA Veoma ćete me obavezati time. Ja sam
vam od onih koji radije idu s gospodinom popom
no s gospodinom vitezom; ja i ne hajem da se
bogzna koliko čuje o mojoj hrabrosti.
(Odlaze.)
(Vraćaju se VITEZ TOBI i
VITEZ ENDRJU)
VITEZ TOBI. Ama, čoveče, on ti je sušti ñavo;
takve vatre žive još nisam video. Izmenjao
sam s njim nekoliko udaraca, onako s rapirom,
kanijom i svim skupa, i on mi je zadavao
udarce s tako smrtonosnim potezima da je
nemogućno bilo izbeći ih; a kad uzvraća, budi
uveren da ćeš dobiti svoje ama baš isto onako
neizostavno kao što ćeš stati petom na zemlju
kad stupaš po njoj. Vele da je bio učitelj mačevanja
kod persijskog šaha.
VITEZ ENDRJU. Kuga ga pojela! Neću ja da
se bijem s njim.
VITEZ TOBL Jest, ali on sad neće ni da čuje
o primirenju. Fabijan ga tamo na jedvite jade
zadržava.
VITEZ ENDRJU. Trlema ga satrla! Da sam
znao da je tako hrabar i tako vešt maču, pustio
bih radije da ga ñavo odnese no što bih ga
izazvao na dvoboj. Navedite ga da pusti tu
stvar niz vodu, pa ću mu pokloniti svog konja,
svog ñogata Kapileta.
VITEZ TOBI. Predložiću mu to. Stojte tu i
uzmite nehajan izraz; svršiće se to bez gubljenja
duše. - (Za sebe.) Vala jašiću ja vašeg
konja kao što jašim vas.
(Vraćaju se FABIJAN i VIOLAj
(FABIJANU) Dobijam njegovog konja da izgladim
spor. Ubedio sam ga da je onaj dečko
satana.
FABIJAN. I on o njemu ima isto tako strašno
mišljenje; a lupa mu srce i pobledeo je kao da
mu je medved za petama.
V. TOBI. Nema leka, gospodine; hoće da se tuče
s vama jer se zakleo. On je, vidite li, malo bolje
promozgao o svojoj zañevici, i nalazi da je sad
jedva i vredno trošiti reči na nju. Stoga izvucite
svoj mač, koliko da ne pogazi zakletvu; on svečano
izjavljuje da vas neće ozleditl
VIOLA (za sebe). Gospode, molim ti se, ti me
odbrani! Zamalo pa da im reknem šta mi sve
nedostaje pa da budem muško.
FABIJAN. Odstupajte ako vidite da je besan.
VITEZ TOBI. Elate, viteže Endrju, tu nema
leka: gospodin hoće, svoje časti radi, da izmenja
s vama nekoliko udaraca; nemoguće mu
je po pravilima duela da to izbegne; ali mi je
obećao, na vitešku i vojničku reč, da vas neće
obraniti. Elate, na posao!
VITEZ ENDRJU. Molim ti se, Bože, da održi
svoju zakletvu.
(Poteže mač.)
VIOLA. Uveravam vas da je ovo protiv moje
volje.
(Vadi mač.)
(Ulazi ANTONIO.)
ANTONIO. Uklon'te mač. Je l' vitez ovaj mladi
Uvredio vas, ja krivicu primam;
Nanosite li uvredu vi njemu,
Ja mesto njega vas izazivam.
V. TOBI. Vi? Ama ko ste vi, gospodine?
ANTONIO. Neko ko više, moj gospodine,
Njemu za ljubav drznuti se sme,
No što ste čuli da se on pred vama
Hvalio da je drznuti se voljan.
VITEZ TOBI. E, ako ste vi dever kod dvoboja,
stojim vam na raspolaganju.
(Trže mač.)
FABIJAN. O, stan'te, dragi viteže Tobi, evo
stražara!
VITEZ TOBI. Videćemo se već ubrzo.
VIOLA (VITEZU ENDRJUU). Molim vas, gospodine,
uvucite svoj mač u korice, ako ćete
biti tako ljubazni.
V. ENDRJU. Bogami, hoću, gospodine; a za
ono što sam vam obećao, biću dostojan svoje
reči. Nosiće vas kao u ijuljašci, a sluša uzdu.
(Ulaze DVA STRAZARA)
PRVI STRAŽAR. To je taj; vrši svoju dužnost.
D. STRAŽAR. Ja te na zahtev vojvode Orsina
Hapsim, Antonio.
ANTONIO. Gospodine,
U meni ste se vi zabunili.
P. STRAŽAR. O, ne, nimalo. Ja, gospodine,
Znam dobro vaše lice, mada sad
Mornarske kape nemate na glavi.
Vodite: zna on da ga dobro znam.
ANT.: Pokoriti se moram. (VIOLI) To je došlo
Otuda što sam poš'o da vas tražim.
No leka nema tu: i platiću.
Al' kako nužda mene nagoni
Da svoju kesu zatražim u vas,
Šta ćete vi sad? Većma mi je žao
Zbog toga što ne mogu da se nañem
Vama na ruci, negoli zbog toga
Što me je ovo snašlo. Zgranuti ste:
Al' budite bez brige.
DRUGI STRAŽAR. Hajde, hajde,
Pod noge put, gospodine.
ANTONIO. Ja moram
Za nešto onog novca da vas molim.
VIOLA. Novca, gospodine?
Zbog toga što ste prema meni divno
Duševni bili maločas, a delom
I neprilikom ovom trenutnom
Pobuñen vašom, nešto ću vam ja,
Od svoga skromnog, mršavog imetka
Dati na zajam: nemam bogzna šta;
Podelićemo što pri sebi imam.
Evo vam, to je pola mog bogatstva.
ANTONIO. Odreći me se sada hoćete?
Zar može biti da ubedljivosti
Nemaju moje zasluge za vas?
Ne dovodite moju nevolju
U iskušenje, jer bi moglo to
Učiniti da budem tako nizak
I usluge vam one prebacim
Koje ukazah vama.
VIOLA. Poznata mi
Nije ni jedna; niti ste mi vi
Po glasu nit' po licu poznati.
Ja mrzim nezahvalnost u čoveka
Većma no laž, no brbljivo pijanstvo,
No naduvenost, ili bilo koju
Poročnu mrlju koja nañe stan
U našoj krvi slabašnoj za svoju
Razornu trulež.
ANTONIO. O, nebesa višnja!
D. STRAŽAR. Hajte, gospodine: izvolte, molim.
ANTONIO. Dozvolite da kažem samo nešto.
Mladića ovog što je tu pred vama
Iz čeljusti sam smrti, tako reći,
Otrg'o ja, na ruci njemu bio
S toliko uzvišene ljubavi,
A njegov lik sam obožavao,
Taj lik što, mišljah, vrednost obećava
Dostojnu poštovanja.
PRVI STRAŽAR. To se nas
Ne tiče ništa. Vreme leti: napred!
ANTONIO. Al' kakav li se opak idol, vaj!
Iščaurio iz božanstva tog!
Nanosiš ljagu, Sebastijane,
Obličju lepom. Zla ćud jedino
Prirodu prlja, pa unakažen
Samo je onaj ko je zaražen
Neljudskom ćudi: dar je skup lepota;
Al' gde je zlu ćud odela krasota
Davo je tu u prazne kovčežiće
Upis'o samo šare i cvetiće.
P. STRAŽAR. Taj je van sebe ved Odvedite ga.
Hajdemo, hajd'mo već, gospodine.
ANTONIO. Vodite me.
(Odlaze STRAŽARI s ANTONIJEM)
VIOLA. S kol'ko su strasti, kanda, reči sve
Tekle mu k'o da veruje. - Ja ne.
Ne izdaj, slutnjo moja, reč održi,
Da mene on za brata moga drži.
V. TOBI. Ovamo, viteže; ovamo, Fabijane: da
prošuškamo jednu ili dve baška mudre izreke.
VIOLA. Sebastijanom zvao me, a ja sam
Svog brata sušta slika; likom sva sam
Na njega ja; i nosim isti kroj
I vez i boju ruha k'o brat moj.
Jer ja mu podražavam. O, da htedne
Tako da bude! Tad bi izvanredne
Krotkošću bile bure, tad bi slani
Talasi bili dušom izatkani!
(Ode.)
V. TOBI. Zbilja je bedan nevaljalac ovaj deran,
i veća je kukavica od zeca. Da je nepoštenjaković
pokazuje to što je ostavio ovde u nevolji
svog prijatelja i što ga se odrekao; a što se
njegovog kukavičluka tiče, pitaj Fabijana.
FABIJAN. Kukavica, prepodobna kukavica,
sva predana kukavičluku.
VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, poći ću
za njim da ga izdevetam.
VITEZ TOBI. I treba; izbubecaj ga propisno,
ali samo ne izvlači mač.
VITEZ ENDRJU. Ne uradim li tako -
(Ode.)
FABIJAN. Hajdemo da vidimo šta će se izleći.
VITEZ TOBI. Staviću što hoćeš u opkladu da
se neće izleći ništa.
(Odu.)