DRUGI CIN

SCENA PRVA

Morska obala.
(Ulaze ANTONIO i SEBASTIJAN.)
ANTONIO. Nećete zar da ostanete? A nećete
ni da idem s vama?
SEBASTIJAN. Ne zamerite, neću. Mrko nada
mnom sija moja zvezda; zloćudnost moje kobi
mogla bi možda da ozlojedi i vašu kob; stoga
ću izmoliti od vas dopuštenje da svoje nevolje
ponesem sam. Rñavo bih vam uzvratio ljubav,
ako bih koju od njih navukao na vas.
ANTONIO. Recite mi bar kuda ste naumili
poći.
SEBASTIJAN. Ne, doista, gospodine: putovanje
na koje nameravam da poñem besciljno
je tumaranje. No, ja sam na vama uočio tako
divnu crtu krotkosti da mi nećete silom izmamljivati
ono što sam voljan da zadržim za
sebe. Stoga mi pristojnost utoliko više nalaže
da se pred vama otkrijem. Treba, dakle, da
znate, Antonio, da se ja zovem Sebastijan, a
nazvao sam sam sebe Roderigo. Otac mi je
bio onaj Sebastijan iz Mesaline o kojem znam
da ste čuli. On je ostavio za sobom mene i
moju sestru, roñene u isti čas: da je tako nebu
bilo drago, voleo bih da smo tako i završili!
Ali vi ste to izmenili, gospodine; jer koji čas
pre nego što ste me vi izvukli iz uzburkanog
mora, moja se sestra utopila.
ANTONIO. Avaj, kakva nesreća!
SEBASTIJAN. Bila je to, gospodine, žena koju
su, ma koliko da se govorilo da veoma liči na
mene, mnogi držali za lepu. No, mada ne bih
mogao u preteranom divljenju ići dotle da u to
verujem, ipak ću ići tako daleko da smelo izjavim:
duh je u nje bio takav da bi i sama zavist
rekla da je lep. Ona se već, gospodine, utopila
u slanoj vodi, a ja kao da u takvu vodu još jednom
utapam njenu uspomenu.
ANTONIO. Oprostite mi, gospodine, što vas
nisam najbolje ugostio.
SEBASTIJAN. O, dobri Antonio! oprostite vi
meni što sam vam zadao truda.
ANTONIO. Ako nećete da me ubijete zbog
moje ljubavi, dopustite da vam budem sluga.
SEBASTIJAN. Ako nećete da poništite ono
što ste učinili, a to će reći da ubijete onoga
koga ste spasli, na zahtevajte to. Ukratko,
ostajte zbogom! Srce mi je prepuno razneženosti:
a ja sam još toliko po ćudi na majku da
će moje oči, bude li im se pružio ma i najmanji
povod, svašta da napričaju o meni. Uputiću
se na dvor kneza Orsina. Zbogom!
(Ode.)
ANTONIO. Neka te milost svih bogova prati!
Dušmana mojih pun je dvor Orsinov.
A uskoro bih onde inače
Potražio te; al' što bude - bude:
Volim te tol'ko da je šala samo
Opasnost za me: poći ću onamo.
(Ode.)

SCENA DRUGA

Ulica.
(Ulazi VIOLA, za njom MALVOLIO.)
MALVOLIO. Da niste vi maločas bili kod
grofice Olivije?
VIOLA. Baš ovog časa, gospodine: i baš sam,
korak po korak, stigao dovde tek.
MALVOLIO. Ona vam vraća ovaj prsten, gospodine.
Mogli ste mi uštedeti trud da ste ga
sami poneli. Ona, pored toga, dodaje da poručite
svome gospodaru da može biti očajno
ubeñen da ona neće da čuje za njega. I još
jednu stvar pride: da se vi ni za živu glavu ne
drznete dolaziti opet po njegovoj stvari, osim
ako biste došli da joj dojavite kako je vaš
gospodar ovo primio. Elem, uzmite ga.
VIOLA. Prsten je ona uzela od mene; da čujem
neću za nj.
MALVOLIO. Čeknite malo, gospodine, vi ste
ga bezobrazno bacili njoj, i njena je volja da on
na isti način bude vraćen. Ako vredi da se čovek
sagne zbog njega, on vam je tu pred očima; ako
li ne, neka pripadne onom koji ga nañe.
(Ode.)
VIOLA. Nikakav prsten ostavila nisam:
Kud cilja ova gospoña? Da nije,
Sačuvaj Bože, moja spoljašnost
Očarala je? Bacala je meni
Poglede ljupke; jeste, i to tol'ko,
Da zbilja mislim da su oči njene
Bunile jezik njen i saplitale,
Jer je njen govor tekao na preskok
I rasejano. Voli me, zacelo.
To me po ovom glasniku prostaku
Poziva njene strasti prepredenost.
Za prsten moga gospodara ona
Neće da zna! Pa poslao ga njoj
I nije on. Na mene ona cilja:
Ako je tako, kao što i jeste,
Onda bi bolje bilo da se, jadna,
Zaljubila u kakav san. O! ti si,
Prerušenosti, lupeštvo u kojem
Svašta je kadar ñavo lukavi.
Kako u vosak ženskog srca lako
Lažljivci lepi utisnu svoj oblik!
Vaj! Nismo krive mi, već slabost naša!
Jer kakve Bog nas stvori takve jesmo.
Na šta li ima ovo da iziñe?
Nju moj gospodar voli neizmerno;
Ja opet, jadna nakaza, u njega
Zacopana sam; ona pak, s pometnje,
Za mnom je, kanda, zabrljavila.
Kud li to vodi? Jesam li muškarac,
Nema mi nade da ću stećl ljubav
Svog gospodara; jesam li, pak, žensko,
Kuku i lele! Što će se uzalud
Nauzdisati jadna Olivija!
Ti, vreme, čvor razmrsi taj, ne ja;
Preveć je čvrsta za me petlja ta.

SCENA TREĆA

Odaja u domu Olivijinom.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO i
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI)
VITEZ TOBI. Pristupi, viteže Endrju: ne biti
posle ponoći u postelji, znači biti rano na
nogama; a diluculo surgere ti znaš -
VITEZ ENDRJU. Ne, vere mi, ne znam; ali
znam da biti na nogama kasno znači biti kasno
na nogama.
VITEZ TOBI. Pogrešan zaključak, a to mrzim
kao prazan vrč. Biti na nogama posle ponoći
i tad otići u postelju, to je rano; te poći u
postelju posle ponoći znači otići u postelju na
vreme. Zar se naš život ne sastoji iz četiri
elementa?
V. ENDRJU. Zaista, tako vele; ali ja bih rekao
da se on pre sastoji iz krkanja i zalivanja.
V. TOBI. Ti si učevnjak; zato daj da krkamo
i da se zalivamo. Marijana, hej! Kupu vina!
(Ulazi LUDALO)
VITEZ ENDRJU. Vere mi, evo budale.
LUDALO. Pa kako ste mi, srca moja? Niste
zar nikad videli sliku "nas trojica".
VITEZ TOBI. Dobro došao, magare. De da
zapevamo jednu ujedalicu.
V. ENDRJU. Vere mi, budala ima izvanrednu
glasinu. Voleo bih da imam njegove krake i
njegov umilni glas, no da mi daš četrdeset
šilinga. Budalio si se sinoć, duše mi, da ne
može biti slañe kad si pričao o Pigrogromitusu
i o Vapiancima kako prelaze nebeski ekvator
Kvezbus; bilo je da ne može biti bolje, vere
mi. Poslao sam ti šestak za tvoju lutkicu; jesi
li dobio?
LUDALO, Strpao sam ja u džep tvoju napojnicu;
jer Malvolijev nos nije bičalje: bela je
ruka u moje gospe, a Mirmidoni nisu birtije.
VITEZ ENDRJU. Žestoko! Ovakvom budaljenju,
pravo rečeno, nema premca. A sad
ožeži jednu pesmu!
VITEZ TOBI. Ded', ded'; evo vam šestak; da
čujemo neku pesmu.
VITEZ ENDRJU. Evo ti jedan šestačić i sa
moje strane: ako neki vitez da, recimo...
LUDALO. Hoćete li ljubavnu, ili neku o bogougodnom
životu?
VITEZ TOBI. Ljubavnu, ljubavnu.
VITEZ ENDRJU. Jest, jest; baš me briga za
bogougodni život.
LUDALO. Gde ti to švrljaš, milo moje?
Stoj, čuj: i tanko zna da poje
I krupno dika tvoj, da šta!
Mani se, dušo, tumaranja:
Veče je radi sastajanja;
To svak' ko nije šašav zna.
VITEZ ENDRJU. Žestoko, pa to; bogami.
VITEZ TOBI. Dobro, dobro.
LUDALO. Ljubav - to nije ne znam kada:
Sad te golica, smej se sada;
Vrbov je klin buduća čast.
Od skanjeranja nema vajde,
Mladost se aba; zato, hajde,
Cmokni me stoput, al' u slast.
VITEZ ENDRJU. Medljikast glas, ne bio ja
odistinski vitez.
VITEZ TOBI. Glasina da umreš.
VITEZ ENDRJU. Baš slatka i da umreš od
nje, vere mi.
VITEZ TOBI. Kad se sluša kroz nos, šećerna
do umiranja. No, da li da udesimo da zbilja i
sveci na nebu zaigraju? Da li da ispudimo i
buljinu u noći nekom ujedljivom zapevancijom
koja bi i iz kakvog tkača tri duše iscimala?
Da li?
VITEZ ENDRJU. Hajdete, ljubavi vam; ja
sam sila za ujedljive zapevancije.
LUDALO. Bogorodice mi, viteže, i poneki pas
ume da ujede pa prosto da zapevate.
VITEZ ENDRJU. Ništa tačnije. Ded' neka
naša zapevancija bude: "Ti, huljo".
LUDALO. Dakle, "Jezik za zube, ti huljo!",
viteže? Biću onda prinuñen da te tom prilikom
nazovem huljom, viteže.
VITEZ ENDRJU. Nije to prvi put što sam ja
nekog prinudio da me nazove huljom. Počinji,
budalo; to počinje "Jezik za zube".
LUDALO. Nikada neću moći početi ako budem
držao jezik za zubima.
VITEZ ENDRJU. Dobra ti je ta, vere mi.
Hajde, počni.
(Pevaju neku rugalicu.)
(Ulazi MARIJA.)
MARIJA. U kakvo ste to maukanje tu udarili?
Ako moja gospoña nije pozvala svoga nastojnika
Malvolija da vas glavačke izbaci kroz
vrata, ne bila ko sam.
V. TOBI. Moja gospoja je Kitajka; mi smo sve
sampolitičar; Malvoliojebabaroga, a'Trivesela
brata smo mi". Zar nisam ja rod roñeni? Zar ne
teče u meni njena krv? Tandara-broć, gospoja!
U Vavilonu živeo čova, gospoja, gospoja!
LUDALO. Neka me ñavo nosi, vitez se ludira
da je to milina!
VITEZ ENDRJU. Pa jeste, ume on to dosta
dobro kad mu doñe; a i ja: kod njega to ispada
ljupkije, ali kod mene je to prirodnije.
VITEZ TOBI. O! veče predbogojavljensko -
MARIJA. Ako za Boga jednoga znate, tiše!
(Ulazi MALVOLIO.)
MALVOLIO. Gospodo, jeste li pomahnitali,
ili šta ste? Zar nemate ni pameti, ni uljudnosti,
ni obzira kad tu u ovo doba noći čangrljate
kao da krpite kotlove? Hoćete li od doma moje
gospoñe da načinite birtiju kad skičite tu svoje
krparačke zapevke, ne ublažujući i ne prita-
jujući svoj glas? Zar vam ni mesto, ni persone,
ni doba ne ulivaju dužan takt?
VITEZ TOBI. Držali smo se mi takta u svojim
zapevancijama, gospodine. Idi, obesi se!
MALV.: Viteže Tobi, moram da govorim s vama
bez uvijanja. Moja gospodarica mi je naložila da
vam kažem kako se ona, iako vam je kao srodniku
dala skrovište, nikako ne saglašava s vašim
raspojasanostima. Ukoliko biste bili kadri da se
odreknete svoga naopakog ponašanja, vi ste joj
dobrodošli u njenom domu; ukoliko ne, ona bi
vam, ako izvolite uzeti oproštaj od nje, od sveg
srca rekla zbogom.
VITEZ TOBI. Srdašce, zbogom; kad već druge
nema.
MARIJA. Nemojte, dobri viteže Tobi.
LUDALO. Pogled mu kaže:put neba se sprema.
MALVOLIO. Dakle, tako?
V. TOBI. Da umrem? Ja? Ni pomena o tome.
LUDALO. Viteže Tobi, slagaste sad, bome.
MALVOLIO. Alal vam vera!
VITEZ TOBI. Da ga najurim, a?
LUDALO. Šta će tad biti, šta?
VITEZ TOBI. Da ga najurim, a? bez etikete.
LUDALO. Nećete, nećete, ne; vi to ne smete!
VITEZ TOBI. "Nismo se držali takta!" Gospodine,
vi lažete. Kad si ti bio što više od nastojnika?
Ne misliš tek valjda da, zato što si ti
čovek neporočan, da zato na svetu ne treba
više da bude kolača i piva?
LUDALO. Jeste, svete mi Ane; a neće ni isiot
prestati da peče nepce.
VITEZ TOBI. U pravu si. Idite vi, gospodine,
pa ucaklite svoj nastojnički lanac mrvicama
od hleba. Cimentu vina, Marija.
MALVOLIO. Gospoño Marija, kada biste cenili
naklonost moje gospoñe ikoliko više no
njen ukor, vi ne biste davali sredstva za ovo
neuljudno vladanje: ona će o tome biti obaveštena,
tako mi ove ruke.
(Izlazi.)
MARIJA. Haj'te, pa proklatite malo svoje uši.
VITEZ ENDRJU. Kao što je dobro delo napiti
se kad si gladan, isto tako bi bilo dobro izazvati
ga na dvoboj, pa onda ne održati reč i
tako ga namagarčiti.
VITEZ TOBI. Učinite to, viteže; napisaću ti
ja izazivanje; ili ću mu usmeno isporučiti tvoje
ogorčenje zbog nanesene uvrede.
MARIJA. Slatki viteže Tobi, strpite se za noćas.
Otkad je onaj grofov dečko bio u moje
gospoñe danas, ona je veoma uznemirena. Što
se tiče musje Malvolija, pustite da se ja s njim
ponesem: ne nasadim li ga tako da uñe u
poslovicu i ne postignem li da se s njim sprda
ceo svet, smatrajte da nemam ni toliko mozga
u glavi koliko da se prućim u svojoj posteljL
Znam da ću uspeti.
VITEZ TOBI. Uputi nas, uputi nas; obavesti
nas malo o njemu.
MARIJA. Pa, gospodine, on vamje pokatkad
neka vrsta puritanca.
VTEZ ENDRJU. O, da sam to slutio, istukao
bih ga kao psa.
V. TOBI. Kako? Zbog toga što je puritanac?
A kakvi su tvoji premudri razlozi za to, dragi
viteže?
VITEZ ENDRJU. Premudrih razloga za to
nemam, ali imam dovoljno dobar razlog.
MARIJA. Davola je on postojani puritanac ili
šta bilo drugo osim vrdalama koja se povija
prema vetru; izveštačeni magarac, koji buba
gromopucatelne fraze naizust, pa ih prosipa u
velikim otkosima: samouveren kako samo može
biti; tako nadeven prevashodnostima, kako on
misli, da je temeljno načelo njegovog vjeruju
kako se svako mora da zaljubi u njega čim ga
samo vidi. A baš ta njegova mana poslužiće kao
odličan temelj za izvršenje moje osvete.
VITEZ TOBI. Šta si naumila da uradiš?
MARIJA. Posejaću put kojim on prolazi zatutuljenim
ljubavnim pisamcima; a u njima će
on, po boji svoje brade, po obliku svojih nogu,
po načinu svoga hoda, po tome kako izgledaju
njegove oči, njegovo čelo, boja njegova lica -
naći sebe ocrtana da ne može biti opipljivije.
Umem da pišem vrlo slično rukopisu svoje
gospoñe, vaše nećake; kad je u pitanju nešto
što smo zaboravile, jedva možemo da razaznamo
koje je čija ruka.
VITEZ TOBI. Izvrsno! Njušim smicalicu.
VITEZ ENDRJU. I ja je imam u nosu.
VITEZ TOBI. On treba da pomisli da pisma
koja ćeš ti spustiti potiču od moje nećake i da
se ona u njega zaljubila.
MARIJA. Moja namera je zbilja konjic od te
farbe.
VITEZ ENDRJU. I sad će vaš konjic od njega
napraviti magare.
MARIJA. Magare, ne sumnjam u to.
VITEZ ENDRJU. O, to će biti divota!
MARIJA. Bogovsko uveseljavanje, jamčim
vam. Znam da će moj lek delovati kod njega.
Namestiću vas dvojicu, i budalu trećeg, tamo
gde on treba da nañe pismo. Motrite kako će
ga protumačiti. A za noćas u postelju i snevajte
o onome što će se slučiti. Zbogom.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Laku noć, Pentesilea!
VITEZ ENDRJU. Života mi, valjana cura.
VITEZ TOBI. Ona je kao vižle čiste pasmine,
a pored toga me obožava; no, šta je s tim?
V. ENDRJU. I ja sam nekad bio obožavan.
VITEZ TOBI. Da se ide u postelju, viteže.
Potrebno je da pošalješ po još nešto novca.
VITEZ ENDRJU. Ako ne dobijem tvoju nećaku,
onda sam obrao bostan.
VITEZ TOBI. Pošalji po novac, viteže; ako ne
bude na koncu tvoja, reci mi da sam kusi
ñogat.
VITEZ ENDRJU. Ne uradim li to, nikad vere
u mene da nemate, pa sad uzmite to kako god
hoćete.
VITEZ TOBI. Hajde, hajde: ja idem da skuvam
malo kanarskog vina; odveć je kasno da
se sad ide u postelju. Hajde, viteže; hajde,
viteže!
(Odu.)

SCENA ČETVRTA

Odaja u vojvodinoj palati.
(Ulaze VOJVODA, VIOLA,
KURIO i DRUGI.)
VOJVODA. Dajte mi malo muzike. A sad
Dobro vam jutro, prijatelji. Dede,
Pesmicu, dobri moj Cezario,
Starinsku onu pesmu čudnu, koju
Slušasmo sinoć; ona je veoma,
Rek'o bih, patnju moju blažila,
Više no lake popevke i više
No birane i naučene reči
Toliko naglog i vrtoglavog
Vremena ovog: hajdete i dajte
Bar koji stih.
KURIO. Nije ovde, neka ne zameri vaše gospodstvo,
onaj koji bi imao to da peva.
VOJVODA. Ko je to bio?
KURIO. Fest, lakrdijaš, gospodaru; budala u
kojem je veoma uživao otac plemenite gospoñice
Olivije. On je tu negde oko kuće.
VOJVODA. Pronañite ga; vi za toliko
Svirajte napev.
(Odlazi KURIO. Muzika.)
Dečko, priñi mi.
Ako te lubav skoli kad, a ti se
U slatkoj muci njenoj seti mene;
Jer svaki koji voli odano
Isti je k'o i ja: u drugim svim
Osećanjima svojim on je ćudljiv
I nepostojan, samo se u njega
Ne menja slika bića koje voli.
Kako ti ovaj napev godi?
VIOLA. On je
Naprosto odjek staništa u kojem
Ljubav svoj presto ima.
VOJVODA. Reč je tvoja
Majstorskog kova. Kladim se u život,
Da ti se, ma koliko da si mlad,
Oko za milost već ulaguje
Nekome biću voljenom. Zar nije
Ovako, dečko moj?
VIOLA. Pa, pomalo,
Sa dopuštenjem vaše milosti.
VOJVODA. A kakva je po liku žena ta?
VIOLA. Nalik na vas.
VOJVODA. Tad nije tebe vredna.
A, zbilja, kojih godina?
VIOLA. Donekle
Godina vaših.
VOJVODA. Neba mi, odveć stara. Žena vazda
Treba da uzme starijeg od sebe,
Tada se ona prikloni pod narav
Svojega muža, tada postojano
Njegovim srcem upravlja i vlada:
Jer ma koliko hvastali se mi,
Dečače moj, naklonosti u nas
Ćudljivije su, kolebljivije,
Pohlepnije su, prevrtljivije,
I linjaju se brže, gube brže
Nego u žena.
VIOLA. Tako, gospodaru,
Mislim i ja.
VOJVODA. Pa zato sebi ti
Za drago svoje mlañu izaberi,
Il' ti naklonost istrajati neće;
Jer žene su k'o ruže, čiji cvet
Opada čim se razvije.
VIOLA. O, klet
Usud je njin; kad počnu tek da zru
Do savršenstva, onda uprav mru.
(Vraća se KURIO sa LUDALOM.)
VOJVODA. Daj, momče, onu pesmu sinoćnu.
Utuvi nju, Cezario; starinska,
Priprosta pesma to je; pevaju je
Pod vedrim nebom pletilje i prelje,
I bezbrižno je pevaju devojke
Kad svilen vez u tkanje upliću
Iglom od koske; priprosta, zacelo,
Nevinu ljubav ona s ljubavlju
Kiti i šara, kao što i čine
Vremena stara.
LUDALO. Jeste li spremni?
VOJVODA. Da; molim te, pevaj.
(Muzika.)
Doleti, smrti, doleti,
Nek' čempres-kovčeg prihvati me blago;
Odleti, dušo, odleti,
Svirepo moje usmrti me drago.
Pokrov, ukrašen tisom, sprem'te meni,
Beo, čedan,
Verniji dosad svetom ne promeni
Nijedan.
Ni cvet, ni cvet nek' ne padne:
Da crni kovčeg mirisom celiva;
Ni drug, ni drug nek' ne dadne
Pozdrav mom grobu što mi kosti skriva.
Nek' prah moj, da bi manje suza bilo,
Tamo gnjili,
Gde nad njim neće doćl drago milo
Da cvili.
VOJVODA. Evo ti za trud.
LUDALO. Nema tu nikakvog truda, gospodaru;
ja u pevanju nalazim uživanje, gospodaru.
VOJVODA. Onda ću da platim tvoje uživanje.
LUDALO. Doista, gospodine, i uživanje se
plaća, bilo pre bilo posle.
VOJVODA. A sad mi dopusti da te otpustim.
LUDALO. Pa neka te bog melanholije štiti, i
neka ti krojač načini prsluk od tafta čija se
boja preliva i menja, jer duh je tvoj pravi opal!
Voleo bih da ljude takve postojanosti bacim
na more gde bi mogli da se bave čime mu
drago i da se upucuju kuda mu drago; jer ništa
se samo tako dobro provoza. Zbogom.
(Ode.)
VOJVODA. Nek' drugi svi iziñu.
(Odlaze KURIO i SVITA)
Ti, do one
Prelepe svireposti još jedared,
Cezario, otidi: reci njoj
Da moja ljubav, plemenitija
Negoli svet, ne ceni zamašnost
Prljave zemlje; miraz koji sudba
Podari njoj ja cenim, reci joj,
Isto toliko malo k'o i sudba;
Al' čudo ono, onaj alem-kamen,
Koji je njoj, po sjaju nenadmašan,
Priroda dala da je ukrasi,
To mami dušu moju.
VIOLA. Ali ako
Ne može ona da vas voli?
VOJVODA. Neću se moći da zadovoljim
Tim odogovorom.
VIOLA. Bome, moraćete.
Uzmimo, što i jeste možda tako,
Da gospoñica nekakva postoji
U koje srce isto tako pati
Zbog vas k'o vaše zbog Olivije:
A vi je niste kadri voleti;
I kažete joj to; zar da se ona
S tim odgovorom tad ne pomiri?
VOJVODA. Nema tih ženskih grudi
Koje bi bile kadre da podnesu
Udarce strasti tako snažne kakve
Mom srcu ljubav zadaje; toliko
Veliko žensko srce ne postoji
Da u se tol'ko primi; nije njima
Data sposobnost zadržavanja.
Vaj! Prohtevom se može nazvati
Njihova ljubav, stanište joj nije
Jetra no nepci, te i presiti,
Dotuža ona, izazove čak
Gañenje; dok je ljubav moja sva
Nesita kao more i da svari
Isto toliko može. O, ne sravnjuj
S ljubavlju mojom spram Olivije
Ljubav što može da je oseća
Nekakva žena prema meni.
VIOLA. Da,
Ali ja znam -
VOJVODA. Šta znaš?
VIOLA. Veoma dobro kakvu ljubav može
Da gaji žena spram muškarca: zbilja,
Žene su srca verna k'o i mi.
U mog je oca bila jedna kćl
Koja je jednog volela muškarca
Baš tako kao što bih, možda, ja,
Kada bih žensko bio, voleo
Vaše gospodstvo.
VOJVODA. Nu, i povest njena
Kakva je bila?
VIOLA. List neispisan,
Moj gospodaru. Ljubav rekla nije
Već ostavila da prikrivanje
Kaono crv u kakvom pupoljku
Nagriza njene obraze rumene:
U mislima je teškim, čamećl,
Venula ona i sa setom bledom
Sedela k'o na spomeniku kakvom
Strpljenje oličeno, pa se svome
Smeškala jadu. Nije li to bila
Istinska ljubav? Mi muškarci više
Imamo reči, više se kunemo;
Ali u stvari mi obećavamo
Obično više nego što smo voljni
Da ispunimo, jer na zakletvama
Svakada mnogo posvedočavamo,
Al' malo toga i u ljubavi.
VOJVODA. Pa je li tvoja sestra, mladiću,
I umrla od ove ljubavi?
VIOLA. Jedina kći sam ja, i brat jedini,
Iz doma oca mog; pa ipak ne znam.
Da poñem onoj gospi, gospodaru?
VOJVODA. Da, to je ono glavno. K njoj potecL
Taj kamen dragi daj joj, pa joj reci
Da ljubav moja nit' ustupa, niti
Prima da može odbačena biti.
(Izlaze.)

SCENA PETA

Olivijin vrt.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO, VITEZ
ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN)
VITEZ TOBI. Samo hajde, sinjor Fabijane.
FABIJAN. Pa nego da hoću. Propustim li ma
i ovolicko od te lakrdije, kuvao se dabogda u
melanholiji dok ne crknem.
V. TOBI. Žar ne bi uživao ako bi se ta pogana
gnjida, taj iskeženi džukac svojski nasamario?
FABIJAN. Ma likovao bih, čoveče; vi znate
da je njegovo maslo što sam izišao iz volje
milostivoj gospoñici kada smo ono dražili i
kinjili medveda.
V. TOBI. Da bismo mu natrljali nos, udesićemo
opet ono s medvedom, pa ćemo ga dražiti i
kinjiti namrtvo. Zar nećemo, viteže Endrju?
VTEZ ENDRJU. Pa ne učinimo li tako, biće
sramota od Boga što smo živi.
VITEZ TOBI. Evo malog spadala.
(Ulazi MARIJA.)
Pa kako je, biljuru moj indijski?
MARIJA. Sakrijte se sva trojica iza onog žbuna
od šimšira. Malvolio upravo silazi ovim
šetalištem; bio je sve dosad tamo na suncu, i
pola sata je držao vežbe sa svojom senkom
kako da se vlada. Obratite pažnju na njega,
tako vam uživanja u sprdnji; jer znam da će
ga ovo pismo preobraziti u zablenutog blesana.
Da niste pisnuli, tako vam ludijanja! A
ti lezi ovde (Bacipismo na tle.)jer evo pastrmke
koja valja da se ulovi šašoljenjem.
(Ode.)
(Ulazi MALVOLIO.)
MALVOLIO. To je samo sreća; sve je samo
kob i sreća. Marija mi je jednom rekla da me
ona voli: a čuo sam je i samu gde se zatrčala
i rekla da bi čovek u kog bi se zaljubila morao
da izgleda kao ja. Sem toga, ona prema meni
postupa sa daleko većom poštom no i prema
kome od onih koji je dvore. Šta mi valja da
mislim o tome?
VITEZ TOBI. Da uobražena li lupeža!
FABIJAN. Ta ćutite! Kad razmišlja, pretvara
se u ćurana kome nema para; prosto će da
pukne pod rašepurenim perjem.
VITEZ ENDRJU. Što bih slatko izdevetao
toga nikogovića, sunca mi!
VITEZ TOBI. Mir, kad kažem!
MALVOLIO. Biti grof Malvolio!
VITEZ TOBI. O, uštvo!
VITEZ ENDRJU. Ustreli ga, ustreli ga!
VITEZ TOBI. Mir, mir!
MALVOLIO. Evo tu primera: gospodarica od
Stračija udala se za svog nadzornika odeće.
VITEZ ENDRJU. Pljuni ga, Jezavelja!
FABIJAN. Ta, mir! Sad se do guše zagnjurio
u to; gledajte kako se nadima od uobraženosti.
MALV.: Nakon tri meseca braka s njom, sedeći
na svojoj svečanoj stolici s baldahinom...
VITEZ TOBI. O, da mi je kakva praćka, da
mu bacim kamen u oko!
MALVOLIO. Sazivam oko sebe svoje službenike,
sedeći u svom somotskom kaputu izvezenom
granjem i lišćem, došavši sa počivala,
na kojem sam ostavio Oliviju da spava.
V. TOBI. O, munje te palile i pržio se u paklu!
FABIJAN. O, ćutite, mir!
MALVOLIO. Pa onda mi dolazi volja da ispoljim
ćudljivost koja odgovara mom gospodstvu:
i pošto sam natenane prešao mrkim
pogledom po svima, da im kažem kako ja
znam ko sam i šta sam, te da i oni treba da
znaju ko su i šta su, ja pitam za svoga roñaka
Tobija -
VITEZ TOBI. Strele te i bukagije!
FABIJAN. O, mir, mir, mir! Sad, sad.
MALVOLIO. Sedmorica od mojih ljudi pokorno
skoče i nagnu da ga traže. Ja utoliko stuštim
obrve; i uzmem, može biti, da navijam
sat, ili da se igram svojim - skupocenim ka-
kvim dragim kamenom. Eto Tobija; pa mi se
klanja -
VITEZ TOBI. Pa zar da mu ne zavrnem vrat?
FABIJAN. Makar nam reči kleštima čupali iz
usta, ćutite!
MALVOLIO. Ja mu pružam ovako ruku, sputavajući
svoj prijateljski osmeh strogim pogledom
uzdržanosti -
VITEZ TOBI. Pa zar da vas onda Tobi ne
šljisne po njušci?
MALVOLIO. Pa ću reći: "Roñače Tobi, to što
me je sudbina združila s vašom nećakom ovlašćuje
me da vam kažem -"
VITEZ TOBI. Šta, šta?
MALVOLIO. "Da valja da se popravite i okanite
se pijančenja."
VITEZ TOBI. Čisti se, gubo!
FABIJAN. Ama, ćutite, da ne podsečemo koren
onome što smo namislili.
MALVOLIO. "Sem toga, vi traćite blago svoga
vremena s nekim tamo šašavim vitezom -"
VITEZ ENDRJU. To sam ja, uveravam vas.
MALVOLIO. "S nekim vitezom Endrju -"
VITEZ ENDRJU. Znao sam da sam to ja; jer
me mnogi nazivaju ludim.
MALVOLIO (spazi pismo). A čemu li nam ovo
ovde?
FABIJAN. Sad je šljuka pred klopkom.
VITEZ TOBI. O, mir! I neka bi ga duh ludijanja
nadahnuo da glasno čita!
MALV. (podigne pismo): Života mi, ovo je
ruka moje gospoñe! Ovo je baš njeno C, i njeno
U i njeno T; a tako pravi i svoje veliko P. Tu
se pitanje i ne postavlja, ovo je njena ruka.
V. ENDRJU. Njeno C, U, njeno T; zašto da...?
MALVOLIO (čita). Nepoznatom voljenom ovo
uz moje najlepše želje; upravo njen način izražavanja!
Vi ćete dopustiti, vosku. Gle! A otisnuta
je u vosku njena Lukrecija, kojom ona
obično pečati: to je moja gospoña. Kome li to
može biti upućeno?
FABIJAN. To ga mora uvući u klopku do
same džigerice!
MALVOLIO. Zevs zna da volim ja;
Al' koga?
Pst, usne! niko ne sme to da zna
Za živa Boga!
"Niko ne sme to da zna." I onda? promenjen
broj stopa! "Niko ne sme to da zna"; kad bi
to bio ti, Malvolio!
VITEZ TOBL Vala obesi se, jazavče!
MAL.: Gde volim, mogu da nalažem.
Ali Ćutanje će mi srce da prostreli
ICo Lukrecijin mač, kog krv ne zali.
M, O, A, I, moj život prožima celi.
FABIJAN. Bombaste li zagonetke!
VITEZ TOBI. Sjajna cura, kad vam kažem!
MALVOLIO. "M, O, A, I, moj život prožima
celi." Ali, ne, čekaj prvo da vidimo, davidimo,
da vidimo.
FABIJAN. Kakvu mu je otrovnu poparu skuvala!
VITEZ TOBI. I s kakvim je zaletom jastreb
navalio na nju.
MALVOLIO. "Gde volim, mogu da nalažem."
Pa da, ona može da mi nalaže: ja je služim:
ona je moja gospoña. Pa da, to je jasno za
svaku zdravu pamet; tu nema nikakve teškoće.
A kraj, šta treba da znači poredak one
azbuke? Kad bih mogao da udesim da to nekako
pristaje uz mene. - Ček, ček! - M, O, A, I -
VITEZ TOBI. O, nuto, raspetljaj to: naišao je
sad na izvetreo trag.
FABIJAN. A ipak će kucov kevtati nad njim,
kao da mu je miris oštar poput lisičijeg traga.
MALVOLIO. M, Malvolio; M, dabome, njim
počinje moje ime.
FABIJAN. Zar nisam rekao da će zapeti iz
petnih žila; on je izvanredan kad izgubi trag.
MALVOLIO. M - ali se ne slaže ono dalje; ne
izdržava probu. Trebalo bi da doñe A, ide
meñutim O.
FABIJAN. I svršiće se, nadam se, sa O.
VITEZ TOBI. Da, ili ću ga ja bubecati, dok
ne zavikne O!
MALVOLIO. A naposletku odostrag dolazi I.
FABIJAN. Da, i da imate koje oko odostrag,
videli biste više pokora za svojim petama nego
li sreće pred sobom.
MALVOLIO. M, O, A, I; ovo zamumuljivanje
drukče je od onog malopre; pa ipak, ako bi se
ovo malčice izmesilo, navilo bi se k meni, jer
svako od tih slova nalazi se u mom imenu.
Ček, evo i proze!
Ako ti ovo padne ruku, razmisli se i razgledaj
sa svake strane. Moja me je zvezda uzdigla
iznad tebe; ali neka te velikanstvo ne plaši:
neki su roñeni veliki, neki stiču veličinu, a
nekima veličina pada s neba. Tvoje sudaje
otvaraju svoje šake; prihvati ih srcem i dušom;
a da bi se svikao na ono što imaš izgleda da
postaneš, skini svoju skromhu košuljicu, pa
se pokaži u novom liku. Roñaku pokaii zube,
prema slugama budi osoran; sa usana neka
ti odzvanja dostojanstveno umovanje; a sam
se ponašaj nastrano. Taj ti uput daje ona koja
uzdiše za tobom. Opomeni se koje hvalio tvoje
iute čarape, ko je želeo da te vazda vidi sa
ukrštenim podvezicama: velim, opomeni se.
Prioni, bićeš na konju, ako to želiš; ako li ne,
neka te i dalje gledam kao nastojnika čije su
društvo sluge i koji nije dostojan da se takne
prstijuFortuninih. Zbogom. Onakojabiželela
da se u sluzbi trampi s tobom.
Srećna očajnica.
Ni puklo polje i božje videlo ne bi otkrilo više:
ovo je sasvim očito. Biću gord, čitaću političke
pisce, obrecivaću se na Viteza Tobija, otrešću
se prostačkog društva, i biću u dlaku čovek
na svome mestu. Neću ja sad da magarčim
samoga sebe, pa da pustim da me uobraženje
sroza do kljusine, jer sve navodi na to da me
moja gospoña voli. Ona je tu pre neki dan
odala priznanje mojim žutim čarapama, ona
je hvalila što su mi na nogama ukrštene podvezice;
a ovde mi sama obelodanjuje svoju
ljubav i prisiljava me, gotovo s nekom vrstom
naloga, da se odevam kako se njoj svidi. Hvala
mojoj zvezdi zaštitnici, srećan sam. Biću nastran,
gledaću s visine i nadmeno, nosiću žute
čarape i ukrštene podvezice, a staviću ih čim
pre mognem. Slava Zevsu i mojim zvezdama.
Ali evo tu i nekakav postskriptum.
Nemogućeje da ne znaš ko sam. Ako si sklon
mojoj lj'ubavi, pokaži to osmehom; osmeh ti
lepo stoji; stoga se u mome prisustvu stalno
smeškaj, draga dušo moja, molim te.
Hvala ti, Zevse! Osmehivaću se; činiću sve što
od mene tražiš.
(Ode.)
FABIJAN. Ne bih svoj deo ovoga uživanja dao
ni za ne znam kakvo blago persijskog šaha.
VITEZ TOBI. Mogao bih se oženiti tom curom
zbog ove njene dosetke.
VITEZ ENDRJU. Mogao bih baš i ja.
VITEZ TOBI. A ne bih tražio nikakav drugi
miraz do još jednu ovakvu smejuryu.
VITEZ ENDRJU. Ne bih baš ni ja.
FAB.: Evo moje divne klopkice za mamlaze.
(Vraća se MARIJA)
VITEZ TOBI. Hoćeš li da mi staneš nogom
na vrat?
VITEZ ENDRJU. Ili baš i meni?
VITEZ TOBI. Hoćeš li da stavim svoju
slobodu na kocku, pa da ti postanem rob?
VITEZ ENDRJU. Doista, ili baš i ja?
VITEZ TOBI. Pa ti si ga uljuljala u takav san
da će on neizostavno poludeti ako bude lišen
tog uobraženja.
MARIJA. Ne, recite mi ozbiljno: je li imalo
dejstva na njega?
VITEZ TOBI. Kao rakija na babicu.
MARIJA. Ako vam je po volji, ne propustite
onda da vidite plod ove šege, posmatrajte ga
kad bude prvi put prilazio mojoj gospoñi. Doći
će k njoj u žutim čarapama, a to je boja od
koje se ona grozi; i doći će s ukrštenim podvezicama,
a njoj je odvratno kad ih ko tako nosi;
i smešiće se na nju, a to će za nju, onako
predanu melanholiji, biti tako neprilično i
nesaglasno s njenim raspoloženjem da će on
kod nje morati izazvati samo zamašan prezir.
Ako želite to da vidite, hajdete za mnom.
VITEZ TOBI. I do u same čeljusti Tartara,
ti nenadmašni ñavole dosetljivosti!
VITEZ ENDRJU. Taj sam i ja.
(Odlaze.)