Viljem Sekspir - Bogojavljanska noc

Viljem Šekspir
BOGOJAVLJENSKA NOĆ
Preveo: Velimir Zivojinović

LICA
ORSINO, vojvoda ilirski
SEBASTIJAN, Violin brat
ANTONIO, pomorski kapetan,
prijatelj Sebastijanov
JEDAN POMORSKI KAPETAN,
prijatelj Violin
VALENTIN,
KURIO — plemići,
u sviti vojvodinoj
VITEZ TOBI ŠTUCALO,
Olivijin ujak
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI
MALVOLIO, nastojnik u Olivije
FABIJAN,
FEST,
LUDALO — sluge Olivijine
OLIVIJA, bogata groftca
VIOLA, zaljubljena u
vojvodu Orsina
MARIJA, Olivijina sluzavka
VELIKODOSTOJNICI,
SVEŠTENICI, MORNARI,
SLUŽBENICI, SVIRAČI I
DRUGI ČLANOVI SVITE
Mesto radnje
JEDAN GRAD U ILIRIJI.
MORSKA OBALA U
NJEGOVOJ BLIZINI.

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Odaja u Vojvodinoj palati.
(Ulaze VOJVODA, KURIO, DVORANI
i PRIDVORNI SVIRAČI.)
VOJVODA. Ako se ljubav hrani muzikom
Svirajte još; tu hranu dajte meni
U preobilju, te od presitosti
Želja za jelom da prenemogne
I premine. Ponov'te napev taj!
Zvuk njegov zamre k'o da izdahnu:
O! leprš'o je oko uha mog
K'o milozvučni dah što, klizeći
Po leji ljubičica, miris krade
I prosipa ga. Dosta! više ne:
Nema već više slast od maločas.
O! kol'ko si prevrtljiv, kol'ko nesit,
Ljubavi duše ti! Ma kol'ko da si
Prijemčivošću obiman k'o more,
Ničega ipak nema, ma to bilo
Ne znam koliko vredno i visoko,
A da se, kad u tebe utone,
Ne obesceni i ne umali se
U cigli tren: toliko vidova
Uzima ljubav, da je basnoslovna
Po ćudljivosti svojoj mimo svega.
KURIO. Hoćete l' poći, gospodaru moj,
U lov?
VOJVODA. A šta da lovim, Kurio?
KURIO. Srnu.
VOJVODA. Ja nju već lovim, plemenitu većma
Od sviju koje imam. O! kad spazi
Oliviju moj pogled prvi put,
Učini mi se da je vazduh sav
Od kužnih klica bio pročišćen.
Srndaćem tada moje srce posta,
I otada me, kao besni psi,
Progone želje moje.
(Ulazi VALENTIN.)
Šta je bilo?
Kakve mi vesti donosiš od nje?
VALENTIN. Izvin'te, pristup nisam mogao
Dobiti, gospodaru; al' od njene
Služavke ovaj nosim odgovor:
Dok sedam letnjih žega ne mine
Neće ni samom nebu ona dati
Da spazi njeno lice potpuno;
No će, k'o duvna, hoditi pod velom,
I slanom vodom koja oči šteti
Škropiti svakog dana po jedared
Odaju svoju svuda uokrug:
A ovo sve da ljubav prema svom
Mrtvome bratu ovekoveči
Balsamom ovim, jer bi htela svežom
I postojanom nju da sačuva
U ucveljenom svome sećanju.
VOJVODA. O, kad je tako nežna sastava
Njezino srce da bratovljevoj
Ljubavi već ovako plaća dug,
Kako će tek da voli ona, o!
Kad jato svih naklonosti ostalih,
Koje u njojzi žive, pobije
Prezlatna ona strela; kad joj jetra,
Srce i um, ta prestolja vladarska,
Sva zauzeta budu, kada jedan
Jedini kralj sva slatka savršenstva
Ispuni njena. Divnom cvetnom logu
Vodite mom: pod venjacima tavnim
Odar je bogat mislima ljubavnim.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Morska obala.
(Ulaze VIOLA, KAPETAN i MORNARI.)
VIOLA. Koja je ovo zemlja, prijatelji?
KAPETAN. Ilirija je ovo, gospoño.
VIOLA. A šta da počnem ja u Iliriji?
Moj dragi brat je u Elizijumu.
Ili je možda dobri slučaj dao,
Šta vi, mornari, kažete? da on
Utopio se nije?
KAPETAN. Dobar slučaj
Bio je što se spasoste i vi.
VIOLA. Jadni moj brat! al' možda se, ko zna?
Slučilo da se spasao i on!
KAPETAN. Imate pravo, gospoño: i da bih
Mogućnošću vas takvom utešio,
Uveravam vas da sam, kad se vaš
Raspao brod, i kad ste vi sa onom
Nekolicinom s vama spasenom
O čun naš, valom nošen, vešali se,
Video vašeg brata kako se,
Pronicljiv vrlo u opasnosti,
Za jednu snažnu katarku privez'o,
Koja je još na moru trajala -
A nauk su mu odvažnost i nada
Dali za ovo - pa se, video sam,
K'o Arion na leñima delfina
Sa talasima tamo bratimio
Dogod sam mog'o očima da pratim.
VIOLA. Evo ti zlata što mi kaza to.
Nadu mi budi sopstveni moj spas,
Da se i s njim ovako moglo zbiti,
A potkrepljenje pruža govor tvoj
Nadanju mome. Znaš li zemlju ovu?
KAPETAN. Znam i te kako, gospoño; do mesta
U kom sam ovaj ugledao svet
Tri sata hoda nema.
VIOLA. Ko tu vlada?
KAPETAN. Vojvoda jedan plemenit po biću
Koliko i po svome imenu.
VIOLA. Kako se zove?
KAPETAN. Orsino.
VIOLA. Orsino! Ja sam slušala o njemu
Od oca svog: tad ženjen nije bio.
KAPETAN. Ni sada nije; bar donedavno
Nije to bio; jer ni mesec dana
Nema otkad sam otiš'o odavde:
A tad se baš o tome šaputalo -
K'o što se već, i sami znate to,
O onome što čine velikaši
Meñ' sitnim svetom blebeće - da ište
Dobiti ljubav lepe Olivije.
VIOLA. Ko je i šta je ona?
KAPETAN. Devojka vrsna, grofa jednog kći;
On je pre jedno dvanaest meseci
Umro i svoju ostavio kćer
Pod zaštitom svog sina, njenog brata,
Koji tu skoro preminu i sam:
Iz prevelike ljubavi za njim
Ona se, vele, društva odrekla
I sklonila se svetu s očiju.
VIOLA. O, da mi je u ove gospoñe
Da služim, a da, sve dok nekako
Ne udesim da zgodna prilika
Za mene bude zrela, svet ne dozna
Ko sam i šta sam.
KAPETAN. Neće biti lako
Sprovesti to, jer ona ničije
Ne prima molbe, čak ni vojvodine.
VIOLA. Držanje ti je lepo, kapetane;
I mada često priroda pobusa
Bedemom lepim ružnu kaljugu,
Ipak sam voljna verovati ja
Da je u tebe duša podudarna
Sa lepom ovom spoljašnjošću tvojom.
Molim te - a za ovo platiću ti
S darežljivošću - da pritajiš ko sam
I pomogneš mi da se prerušim
Onako kako smeru mome, možda,
Prikladno biće. Tome vojvodi
Hoću da služim: treba da me njemu
Predstaviš kao evnuha: a to će
Isplatiti se; jer da pevam umem,
I muzikom ga razgovoriti
Od svake ruke znam, te moja služba
Svu svoju vrednost posvedočiće.
Šta se još može inače da sluči,
To vremenu prepustiću, al' mojoj
Dovitljivosti prilagodi ti
Ćutanje svoje.
KAPETAN. Njegov evnuh vi
Budite; vaš mutavko biću ja:
Zucne l' mi jezik što, nek' moja dva
Oka to plate
VIOLA. Hvala; vodi me.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Odaja u Olivijinom domu.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO
i MARIJA)
VITEZ TOBI. Šta je to, muku mu, naumila
moja nećaka kad tako prima svog brata smrt?
Za mene je, kao jedan i jedan dva, da je seta
životu dušmanin.
MARIJA. Duše mi, viteže Tobi, vi biste noću
morali ranije da se vraćate; vaša nećaka, moja
gospoña, tom vašem dolaženju u nevreme izuzetno
zamera.
V. TOBI. E, pa onda neka neizuzetno zamera.
MARIJA. Da, ali bi trebalo da zaodenete svoje
držanje sa više uljudnosti i da se držite u
skromnim granicama reda.
VITEZ TOBI. Da zaodenem s više uljudnosti!
Nemam ja šta uljudnije da se odevam. Ovo
odelo je dovoljno dobro da se u njemu pije, a
i ove čizme: a ako nisu, neka se obese o svoje
sopstvene ušice.
MARIJA. Urnisaće vas to opijanje i to natreskavanje:
baš juče sam čula kako je moja gospoña
govorila o tome; a i o nekom šašavom
vitezu kojega ste jedne noći dovukli da bude
njen prosilac.
VITEZ TOBI. Ko? Vitez Endrju Jezoliki?
MARIJA. Da, on.
VITEZ TOBI. Didija je on, kao ko mu drago
u Iliriji.
MARIJA. Kakve to veze ima?
VITEZ TOBI. Ama, pada njemu tri tisuće
dukata na godinu.
MARIJA. Da, ali će sa svim tim dukatima
izgurati jedva godinu dana: on je sušta budala
i raspikuća.
VITEZ TOBI. Neka vas je stid za ovakav govor!
Ta on svira u violončelo i govori tri ili
četiri jezika, reč po reč, naizust; obdaren je
od prirode svakojakim divnim darovima.
MARIJA. I jeste, doista, bezmalo svakojakim
darovima udaren od prirode; jer, sem toga što
je šašav, on je i velika prznica; i kad ne bi
imao dar kukavice, da ublaži njegovu svañalačku
naklonost, mudri ljudi misle da bi ubrzo
dobio raku na dar.
V. TOBI. Tako mi ove šake, lupeži su i panjkala
oni koji tako govore o njemu. Ko su ti?
MARIJA. Oni koji, povrh toga, dodaju kako
se on svaku bogovetnu noć opija u vašem
društvu.
VITEZ TOBI. Napijajući u zdravlje moje nećake.
Piću ja u njeno zdravlje sve dok mi bude
klizilo kroz gušu i sve dok bude pića u Iliriji.
Kukavica je i vucibatina svaki koji neće da
pije u zdravlje moje nećake sve dok mu mozak
ne uzme da se vrti na jednom prstu kao čigra.
Pa, devojko! Castiliano vulgol jer evo dolazi
vitez Jezoliki.
(Ulazi vitez ENDRJU JEZOLIKI.)
VITEZ ENDRJU. Viteže Tobi Štucalo!
Kako je, viteže Tobi Štucalo?
VITEZ TOBI. Mili viteže Endrju!
V. ENDRJU. Blagosloveni da ste, lepa
gospodarice.
MARIJA. I vi, gospodine.
VITEZ TOBI. Guraj viteže Endrju, guraj!
VITEZ ENDRJU. Ko je to?
VITEZ TOBI. Sobarica moje nećake.
VITEZ ENDRJU. Draga gospoño Guraj, želeo
bih da se bolje upoznam.
MARIJA. Ja se, gospodine, zovem, Meri.
VITEZ ENDRJU. Dobro, gospoño Meri Guraj...
VITEZ TOBI. Ti si me pogrešno razumeo,
viteže: "Guraj" je što i: priñi joj, opsedaj je,
saleći je, navali na nju.
VITEZ ENDRJU. Vere mi, ne bih ja nju natezao
ovako javno. Je l' to znači ono "guraj"?
MARIJA. Zbogom, gospodo.
VITEZ TOBI. Ako je pustiš da tako ode, viteže
Endrju, dabogda nikad više ne trgao mač iz
korica!
VITEZ ENDRJU. Ako tako odete, gospoño,
dabogda ja nikad više ne potegao mač iz korica!
Da ne mislite, lepa gospoño, da su vam
došle pod ruku budale?
MARIJA. Pa vi mi niste pri ruci, da biste
mi došli pod ruku.
VITEZ ENDRJU. No, trebalo bi da doñem.
MARIJA. No, gospodine, "na misli se ne plaća
porez": povedite, molim vas, svoju ruku do
podruma i napojite je.
VITEZ ENDRJU. A zašto to, srce moje slatko?
Šta hoćete da kažete tim obrtom?
MARIJA. Suva je, gospodine.
V. ENDRJU. Pa dabome da je: nisam ja baš
takav magarac da ne bih umeo da održavam
ruku suvom. Nego kakva je to vaša šala?
MARIJA. Suva šala, gospodine.
VITEZ ENDRJU. Jeste li natučeni njima?
MARIJA. Da, gospodine, sve do vrška svojih
prstiju: ali sad puštam vašu ruku da ide svojim
putem, pa sam prazna.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Eh, viteže, tebi nedostaje čaša
kanarskog; da li sam te ikad video tako dotučena
do nogu?
VITEZ ENDRJU. Nikada u mom životu; sem
kad ste me videli dotučena kanarskim vinom.
Cini mi se da ponekad nemam duha više no
kakav hrišćanin ili kakav prostak; nego ja
satirem govedinu, pa verujem da to škodi mojoj
dovitljivosti.
VITEZ TOBI. Nema spora.
VITEZ ENDRJU. Kad bih znao da je tako,
zarekao bih se da je ne okusim. Sutra ću da
odjezdim kući, viteže Tobi.
VITEZ TOBI. Pourquoi, dragi moj viteže?
VITEZ ENDRJU. Šta mu je to 'purkuoi'? - da
odem ili da ostanem? O, kamo da sam posvetio
vreme jezicima, umesto mačevanju, igrankama
i hajkama na medvede. O, bar da
sam tu veštinu uvrteo sebi u glavu! Ali ja to
nisam brenovao.
VITEZ TOBI. Da jesi, tad bi imao divnu kovrdžavu
kosu.
V. ENDRJU. Zar bi to pomoglo mojoj kosi?
VITEZ TOBI. Ne pitaj, jer vidiš da neće od
prirode da se kovrdža.
V. ENDRJU. Ali mi dosta lepo stoji, zar ne?
VITEZ TOBI. Izvanredno; visi kao kučina na
preslici, pa sve čekam da te neka domaćica
uzme meñu noge, pa da je prede.
VITEZ ENDRJU. Sutra, bogami, idem kući,
viteže Tobi: vaša nećaka neće da se pokaže;
ili, ako i hoće, ja evo stavljam četiri na jedan
da neće hteti ni da čuje za mene. Sam vojvoda
iz našeg komšiluka prosi njenu ruku.
VITEZ TOBI. Neće ona da čuje za vojvodu;
ne želi ona da se uda za nekoga koji je iznad
nje bilo položajem, bilo godinama, bilo pameću;
čuo sam da se zaklela na to. Iha! još tu
sva koplja nisu polomljena.
VITEZ ENDRJU. Ostaću još jedan mesec.
Nema na svetu čoveka čudnije Ludi no što
sam ja; ponekad vam ne uživam ni u čem
drugom do u maskaradama i bekrijanju.
V. TOBI. Zar si ti vešt ovim tričarijama, viteže?
VITEZ ENDRJU. Kao i bilo ko u Iliriji, pa
bio on ko bio, ako ne ide u one koji su pleme-
nitiji od mene; dabome, ne mogu da se merim
s nekim starim majstorom.
V. TOBI. A koliko se odlikuješ u galjardi, viteže?
VITEZ ENDRJU. Mogu ja, bome, žestoko da
reznem kad ñipam.
VITEZ TOBI. A ja mogu da uz to reznem malo
ovčetine.
VITEZ ENDRJU. I držim da mogu prostonaprosto
tako visoko da ñipam unatraške kao
i ko mu drago u Iliriji.
VITEZ TOBI. Zbog čega se ovakve stvari prikrivaju?
Zašto se stavlja zavesa ispred tih darova?
Zar će da ih pokrije prašina kao slikuj
gospoñe te i te? Zašto da ne ideš u crkvu
igrajući galjardu, i da se ne vraćaš kući cupkajući
koranto? Ja bih i hodao tresući trojanac
a mokrio bih samo uz laganu četvorku.
Sta veliš? Ja bih rekao, sudeći po vanrednoj
grañenosti tvojih nogu, da su one pod zvezdom
galjarde dobile svoj oblik.
VITEZ ENDRJU. Da, pojake su, a poprilično
se ističu u čarapama plamene boje. Hoćemo
li da zasednemo da bekrijamo?
VITEZ TOBI. A šta možemo drugo? Zar se
nismo rodili u znaku Bika?
VITEZ ENDRJU. U znaku Bika! To je znamenje
za bokove i srce.
VITEZ TOBI. Ne, gospodine, već za noge i
bedra. Dede da vidim kako ñipaš. Ha, više,
više; ha, ha, vanredno!
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA

Odaja u vojvodinoj palati.
(Ulaze VALENTIN i VIOLA
u muškom odelu.)
VALENTIN. Ako vojvoda i dalje bude pokazivao
prema vama ovakvu naklonost, Cezario,
vi ćete po svoj prilici daleko doterati: nema
ni tri dana otkako vas zna, a vi već niste ovde
stranac.
VIOLA. Vi ili se pribojavate njegove ćudljivosti,
ili strahujete od moga nehata kad dovodite
u sumnju postojanost njegove naklonosti.
Je li on, gospodine, nepostojan u svojim privrženostima?
VALENTIN. Ne, verujte mi.
VIOLA. Hvala vam. Evo dolazi grof.
(Ulaze VOJVODA, KURIO i SVITA.)
VOJVODA. Vide li kogod Cezarija? Hej!
VIOLA. Na službi, gospodaru; ovde sam.
VOJVODA. Povucite se časkom. Cezario,
Ti znaš već ništa manje nego sve;
Otkrio sam ti najskrivenije
Stranice srca svog; pa zato k njoj
Uputi, dragi mladiću, svoj korak,
I ne daj da ti uskrati se pristup:
Stoj ispred njenih vrata, reci im
Da ti se noga, kao da je tu
U tle urasla, neće maknuti
Dok te ne primi.
VIOLA. Svakojako ona,
Moj plemeniti gospodaru, neće
Nipošto hteti da me pusti sebi
Ako se tako tuzi predala
K'o što se priča.
VOJVODA. Tad galami, preñi
Radije preko sviju granica
Uljuñenosti, samo bez dobitka
Ne idi natrag.
VIOLA. Recimo da s njom,
Moj gospodaru, govorim. Šta onda?
VOJVODA. O! tada njoj izloži svu žestinu
Ljubavi moje, stušti se na nju
Razlaganjem o mojoj vrednosti:
Da jade moje glumiš, to će tebi
Stojati lepo; ona će s usana
Mladosti tvoje naklonjenije
Na njih da pazi nego sa usana
Ozbiljnijega kakvog poslanika.
VIOLA. Ne bih to rek'o, gospodaru.
VOJVODA. Hoće,
Veruj mi to, moj dečko dragi: jer bi
Blažena tvoja leta klevetao
I sada i još dugo ko bi rek'o
Da si ti čovek: usne u Dijane
Nežnije nisu ni rumenije;
Tanašni glas tvoj, glasu devojačkom
Toliko nalik, visok je i zvučan;
I sve na tebi ženi nalikuje.
Ja znam da tvoja zvezda raskošno
Poslu je ovom blagonaklona.
Četiri-pet vas budite mu svita;
Poñite, ako hoćete, i svi;
Jer je za mene onda najbolje
Kad sam u društvu najmanje. Izvrši
Srećno tu stvar, i ti ćeš živeti
Slobodno kao i gospodar tvoj,
I njegovo ćeš moći svojim zvati.
VIOLA. Sve što do mene stoji činiću
Da damu vašu pridobijem, (Za sebe.) ali,
Teške li borbe! Prosila ma koju,
Bih da on mene za ženu uzme svoju.
(Odlaze.)

SCENA PETA

Odaja u domu Olivijinom.
(Ulaze MARIJA i LUDALO.)
MARIJA. Ne, ili da si mi kazao gde si bio, ili ni
toliko neću otvoriti usta radi tvog izvinjenja
koliko bi bilo dovoljno da se protne čekinja kroz
njih. Obesiće te moja gospoña što te nije bilo.
LUDALO. Neka me obesi: ko je valjano obešen
na ovom svetu nema da se boji da neće
imati petlje.
MARIJA. Da čujem zašto.
LUDALO. Pa imaće je.
MARIJA. Valjano mršav odgovor. Mogu da ti
kažem gde se porodila ta izreka, naime: "Ne
bojim se da neću imati petlje."
LUDALO. A gde, draga gospoño Meri?
MARIJA. U ratu; a i to će, boj se, biti drsko
da kažete u svojoj ludosti.
LUDALO. Pa lepo, neka Bog da pameti onima
koji je imaju; ko je budala, neka se pomogne
svojim talentima.
MARIJA. No, ipak ćete biti obešeni što vas
za toliko nije bilo; ili, ako budete najureni,
zar to neće biti za vas ni više ni manje no kao
da ste obešeni?
LUDALO. Valjano vešanje sprečava u mnogo
slučajeva da se čovek rñavo oženi; a što se tiče
najurivanja, neka samo podrži leto.
MARIJA. Baš ste, dakle, uporni?
LUDALO. To ne, nipošto; ali se upirem o dva
potpornja.
MARIJA. Pa ako jedan popusti, održaće drugi;
ali, ako oba popuste, srozaće vam se čakšire.
LUDALO. Prikladno, duše mi; veoma prikladno.
Lepo, putuj kud si pošla: ako bi se vitez
Tobi okanio pića, bila bi ti dovitljivo parče
Evinog mesa, ništa manje no bilo koje mu
drago u Iliriji.
MARIJA. Umuknite, bitango, ni reči više o
tome! Evo dolazi moja gospoña: opravdajte se
na pametan način, to bi vam bilo najbolje.
(Ode.)
LUDALO. Dovitljivosti, ako je volja tvoja, budi
mi na ruci za jednu dobru šalu. Oni domišljani
što misle da te imaju često se pokažu
kao prave budale; a ja, koji zacelo znam da te
nemam, mogu da proñem i za pametnjakovića:
jer šta veli Kvinapalus "Bolja je umna
luda od bezumna mudraca".
(Ulazi OLIVIJA sa MALVOLIJEM)
Blagoslovio te Bog, gospoño!
OLIVIJA. Udaljite budalu.
LUDALO. Hej, zar ne čujete? Udaljite gospoñu.
OLIVIJA. Hajte, vi ste šuplja budala; neću
više da znam za vas. Sem toga, vi ste se pronepoštenili.
LUDALO. To su dva nedostatka, madona, koji
oe se ispraviti pićem i dobrim savetom: jer podajte
šupljoj budali da pije, pa onda neće biti
šuplja; i naredite nepoštenjakoviću da popravi
svoje vladanje, pa ako ga popravi, on onda nije
više nepoštenjaković; a ako to nije kadar, dajte
onda krparu da ga opravi. Jer svaka popravljena
stvar je samo zakrpljena: vrlina kad učini prestup
samo je zakrpljena grehom; a greh kad se
popravi samo je zakrpljen vrlinom. Ako ovaj
prosti silogizam uzmogne da posluži, neka bude;
ako ne, šta se tu može? Kao što je samo jad
pravi rogonja tako je i lepota cvet. Gospoña
nareñuje da se udalji budala, zato ja opet kažem
da se udalji ona
OLIVIJA. Gospodine,.ja sam im naložila da
udalje vas.
LUDALO. Omaška s otežavajućim okolno-
stima! Gospoño, cucullus non facit monachum
što će reći da nije skrpljen od šarenih
krpa i moj mozak. Draga madona, dopustite
mi da vam dokažem da ste budala.
OLIVIJA. Hoćete li biti kadri?
LUDALO. Bez greške, dobra madona.
OLIVIJA. Dokažite.
LUDALO. Moraćuvam radi toga, madona, da
postavljam pitanja kao katiheta. Dobri mišu
vrline, odgovarajte mi.
OLIVIJA. Dobro, gospodine, pošto nemam
čime drugim da ispunim dokolicu, hajde da
se podvrgnem vašem dokazivanju.
LUDALO. Dobra madona, zbog čega tužiš i
jaduješ?
OLIVIJA. Dobra budalo, zbog smrti svoga
brata.
LUDALO. Ja mislim da je njegova duša u
paklu, madona.
OLIVIJA. Ja znam da je njegova duša na
nebu, budalo.
LUDALO. Utoliko ste veća budala, madona,
kad jadikujete zbog toga što je duša vašega
brata na nebu. Udaljite budalu, gospodo.
OLIVIJA. Šta velite vi o ovoj budali, Malvolio?
Je l' te da se popravlja?
MALVOLIO. Da; i teraće tako i dalje, sve
dokle se ne zatrese u samrtnim mukama. Staračka
odrtavelost, koja pametnog načinje, čini
od budale sve savršeniju budalu.
LUDALO. Neka bi vam onda Bog poslao što
pre odrtavelost, gospodine, kako bi uznapredovala
vaša ludost! Vitez Tobi će se zakleti
da ja nisam lisica, ali neće, pa groš da mu
date, založiti svoju reč da vi niste budala.
OLIVIJA. Šta velite na ovo, Malvolio?
MALVOLIO. Čudim se kako može vaše gospodstvo
da zabavlja ovakva šupljoglava hulja?
Video sam kako ga je pre neki dan poklopio
jedan najobičniji ludov, koji nema razuma ni
koliko kamen. Pogledajte, već je priteran uza
zid; i ako se ne budete smejali i pritekli mu
u pomoć, začepiće mu se usta. Uveravam vas
da one pametne ljude koji se cere ovom soju
naručenih budala ne smatram za što bolje doli
za pajace ovakvih budala.
OLIVIJA. O, vi bolujete od samoljublja, Malvolio,
pa vam je sa obolela apetita sve bljutavo.
Ako čovek hoće da bude plemenit, čiste savesti
i prostosrdačan, valja da prima ove stvari
kao zatupljene strele za ptice, dok ih vi smatrate
za topovsku ñulad. Narečena budala ne
kleveta, mada, ko što radio da radio, on ruži
i ruga se; dok se opet čovek poznat sa svoje
razboritosti ne ruga, iako stalno zamera i
kudi.
LUDALO. No, dabogda te Merkur obdario
umešnošću laganja, jer lepo govoriš o budalama.
(Vraća se MARIJA)
MARIJA. Gospoño, na kapiji je jedan mladi
gospodin i veoma želi da govori s vama.
OLIVIJA. Od grofa Orsina, zar ne?
MARIJA. Ne znam, gospoño; neki lep mladić,
s valjanom pratnjom.
OLIVIJA. Ko ga je od mojih ljudi zadržao?
MARIJA. Vitez Tobi, gospoño, vaš roñak.
OLIVIJA. Uklonite ga, molim vas; taj govori
stalno kao da mu fali neka daska. Pfuj!
(MARIJA ode.)
OLIVIJA. Otidite vi, Malvolio: ako je to nekakva
poruka od grofa, onda sam bolesna ili
nisam kod kuće; kako vam drago, samo mi je
skinite s vrata!
(MALVOLIO ode.)
OLIVIJA. Evo, vidite, gospodine, kako su vaša
ludijanja obajatila, pa obljutavila svetu.
LUDALO. Ti si nas zastupala, madona, kao
da će tvoj prvenac biti budala; pa njegovu
lobanju neka Jupiter nakljuka mozgom, jer
evo dolazi jedan od tvoga roda u kojega je
zdravo slaba pia mater.
(Ulazi VITEZ TOBI ŠTUCALO.)
OLIVIJA. Časti mi, polupijan. Ko je to na
kapiji, roñače?
VITEZ TOBI. Neki gospodičić.
OLIVIJA. Gospodičić! Kakav gospodičić?
VITEZ TOBI. Gospodičić jedan ovde - kuga
odnela tu usoljenu haringu! Šta je, tupane?
LUDALO. Dragi viteže Tobi.
OLIVIJA. Roñače, roñače, kako ste se već
zorom tako naljoljali?
VITEZ TOBI. Nalolao! Taman je meni do
lolanja! Ima tamo neko na kapiji.
LUDALO. Pa dobro, a ko je on?
VITEZ TOBI. Neka bude i kusi ako hoće,
briga mene: vere vi meni dajte, to ja velim.
Pa dobro, svejedno.
(Ode.)
OLIVIJA. Na šta ti liči pijan čovek, budalo?
LUDALO. Na utopljenika, na budalu i na
ludaka. Kad je čovek već zagrejan, pa popije
gutljaj više, on pobudali, od narednog gutljaja
pomahnita, a od trećega se utopi.
OLIVTJA. Idi potraži lekara za umrlice, pa
neka pregleda moga roñaka, jer je ovaj u trećem
stupnju pijanstva, utopio se; idi, pripazi
na njega.
LUDALO. Ama, on je tek mahnit; a budala
će da pripazi mahnitoga, madona.
(Ode.)
(Vraća se MALVOLIO.)
MALVOLIO. Gospoño, ono se momče zaklinje
da će da govori s vama. Rekao sam mu da
ste bolesni, a on zaintačio da je za toliko već
obavešten i da zato baš hoće da govori s vama.
Rekao sam mu da spavate, a on kao da je i to
unapred znao, pa baš zato dolazi da govori s
vama. Šta da mu se kaže, gospoño? Naoružao
se protiv svakog odbijanja.
OLIVIJA. Reci mu da neće govoriti sa mnom.
MALVOLIO. Rečeno mu je to, a on reče da
će stojati pred vašim vratima kao šerifov stražar
i da će biti podupirač za klupu, ali da će
govoriti s vama.
OLIVIJA. Kakav je to soj čoveka?
MALVOLIO. Pa, muški soj.
OLrVIJA. Kakvog je ponašanja i ćudi?
MALVOLIO. Veoma opake; hoće da govori s
vama, hteli vi ili ne hteli.
OLIVIJA. Kako izgleda i koliko je star?
MALVOLIO. Nije još dovoljno star za čoveka,
a ni dovoljno mlad za dečka, kao boranija
pred zrenje ili kao nedozrela jabuka; doñe mu
nekako kao voda izmeñu plime i oseke, na
sredini izmeñu dečka i čoveka. U liku je zaista
skladan a na jeziku kao zolja: rekao bi čovek
da je tek odbijen od sise.
OLIVIJA. Pustite ga da uñe. Pozovite ovamo
moju dvorkinju.
MALVOLIO. Moja gospoña zove dvorkinju!
(Ode.)
(Dolazi MARIJA)
OLIVIJA. Daj veo; pa mi pokrij lice. Čujmo
još jednom šta poručuje Orsino.
(Ulazi VIOLA sa SVITOM)
VIOLA. Ko je poštovana gospodarica ovoga
doma?
OLIVIJA. Govorite meni; ja ću odgovarati za
nju. Želite?
VIOLA. Presjajna, izvanredna i nedosežna lepoto
- recite mi, molim vas, je li ovo gospodarica
ovoga doma, jer jaje nikad nisam video.
Ne bih nipošto voleo da bacim u vetar svoj
govor; jer, sem toga što je izvrsno sastavljen
i napisan, ja sam grdnu muku video dok sam
ga nabubao napamet. Drage lepotice, nemojte
me izvrgavati poruzi; ja sam veoma osetljiv,
čak i prema najmanjem rñavom postupku.
OLIVIJA. Odakle dolazite, gospbdine?
VIOLA. Ja, sem onoga što sam naučio, malo
što mogu da kažem; a ovo pitanje nije obuhvaćeno
mojom ulogom. Draga plemenita gospoño,
dajte mi ma i najskromniju potvrdu
da ste vi gospodarica ovoga doma, da bih
mogao da nastavim svoj govor.
OLIVIJA. Jeste li vi glumac?
VIOLA. Nisam, srce moje umno! Pa ipak, tako
mi svih kandža pakosti, ja nisam ono što
izigravam. Jeste li vi ovde domaćica?
OLIVIJA. Ako samu sebe bespravno ne prisvajam,
onda jesam.
VIOLA. Pa, ako ste vi ona, onda je van svakoga
spora da prisvajate sebe bespravno; jer
ono što vam je dato da poklonite nije vam
dato da zadržite. No ovo je van okvira mog
punomoćja: nastaviću svoj govor u vašu pohvalu
i izložiti vam srž svog poklisarstva.
OLIVIJA. Preñite na ono što je tu od važnosti
- pohvale ste oprošteni.
VIOLA. Avaj, grdnu sam muku imao da to
naučim, a i veoma je poetično.
OLIVIJA. Utoliko je verovatnije da je izmišljeno;
zadržite to za sebe, molim vas. Čula
sam da ste bili drski pred mojim vratima i
dopustila sam da doñete više radi toga da vam
izrazim svoje čuñenje no da vas slušam. Ako
niste bez mozga, idite; ako imate što stvarno
da iznesete, budite kratki: nije meni vrana
popila mozak da traćim vreme u takvom razgovoru
zbrda-zdola.
MARIJA. Hoćete li dignutijedra, gospodine?
Ovamo vodi put.
VIOLA. Ne, draga lañarska metlo; ja ne mislim
tako brzo da dignem kotvu iz ovih voda.
Ukrotite malo, slatka gospoño, ovu svoju grdosiju.
OLIVIJA. Recite mi šta ste voljni.
VIOLA. Ja sam izaslanik.
OLIVIJA. Zacelo je užasno to što imate da
saopštite, kad tako strašno okolišite. Recite
svoju poruku.
VIOLA. To se tiče samo vašega uha. Ne donosim
ni objavu rata ni nalog za kletvenička
davanja: u ruci mi je maslinova grančica; reči
su moje koliko miroljubive toliko i značajne.
OLIVIJA. A ipak ste otpočeli grubošću. Ko
ste i šta ste vi? Šta hoćete?
VIOLA. Grubosti koja se u meni ispoljila poučio
me način na koji sam primljen. Šta sam
i šta hoću - stvar je tako tajna kao i devičanstvo;
za vaše uho božije otkrovenje, za svako
drugo obesvećenje.
OLIVIJA. Ostavite nas same: baš da čujemo
to božije otkrovenje.
(MARIJA i SVITA odlaze.)
Pa, gospodine, da čujemo to što imate da
mi kažete.
VIOLA. Najslaña gospoño -
OLIVIJA. To je učenje ohrabrujuće i imalo bi
mnogo šta o njemu da se kaže. Gde počiva taj
vaš tekst?
VIOLA. U Orsinovim grudima.
OLIVIJA. U njegovim grudima! A u kojem
njihovom poglavlju?
VIOLA. Ako ću po tom metodu da odgovorim,
u prvom poglavlju njegovoga srca.
OLIVIJA. O, čitala sam ga: to je jeres. Nemate
ništa više da kažete?
VIOLA. Draga gospoño, dopustite da vam vi-
dim lice.
OLIVIJA. Zar vam je vaš gospodar naložio da
pregovarate s mojim licem? Sad se ne držite
svoga teksta. No mi ćemo povući zavesu i
pokazati vam sliku. (Skine veo.) Pogledajte,
gospodine, eto takva sam vam bila dana današnjega;
zar nije dobro sazdano?
VIOLA. Vanredno sazdano, ako je tu sve od
božije ruke.
OLIVIJA. Boja se ta ne skida, gospodine; izdržaće
vetar i nevreme.
VIOLA. Ta je lepota usklañena divno:
Rumenilo i belilo je tu
Priroda sama rasporedila
Umešnom rukom: gospoño, od vas
Svirepijega živog stvora nema,
Ako u grob te draži ponesete
A otisak ne ostavite svetu.
OLIVIJA. O, gospodine, tako nemilosrdna neću
biti. Razdaću ja spiskove svoje lepote; biće načinjen
popis i svaki će delić i svaki predmet biti
poimenično priključen uz moju poslednju volju;
kao item dve usne, prilično rumene; item, dva
siva oka, zajedno s trepavicama; item, jedan
vrat, jedna brada i tako dalje. Jeste li vi poslani
amo da mi odreñujete cenu?
VIOLA. Vidim ja šta ste: vi ste odveć gordi;
No, ma i ñavo bili, vi ste lepi.
Gospodar moj vas voli: o! pa da ste
I krunom carskom ovenčani vi,
Takva bi ljubav neocenjivom
Lepotom samo mogla da se plati.
OLIVIJA. Kako me voli?
VIOLA. S obožavanjem,
Sa pljuskom suza, s jecajima koji
Ljubavlju grme, s plamen-uzdasima.
OLIVIJA. Mišljenje moje vaš gospodar zna;
Ne mogu da ga volim; jest da ja
Verujem da je pun vrlina on,
K'o plemenita znam ga, znam da golem
Imetak ima, da je mladošću
Obdaren svežom i neokaljanom;
Da je na dobrom glasu, da je hrabar,
Izdašan, učen; da je ljubak stas
I oblik njemu dala priroda;
Ali ne mogu da ga volim: on je
Do odgovora davno mog'o doći.
VIOLA. Kad bih vas strasno kao moj gospodar
Voleo ja, toliko trpeć, tol'ko
Životom smrti sličnim živeći,
Ja smisla ne bih u odbijanju
Našao vašem; shvatio ga ne bih.
OLIVIJA. No, šta biste?
VIOLA. Pred vašim vratima
Opleo bih vam vrbovi kućerak,
Pa bih iz doma dušu svoju zvao;
O prezrenoj bih jednoj ljubavi
Pokorne psalme pisao i njih
U samu gluvu noć bih pevao;
Put brda koja jeku odaju
Vaše bih ime izvikivao,
Te vasionsku onu brbljušu
Primorao da viče "Olivija"!
O! vama izmeñ' zemlje i nebesa
Počinka ne bi bilo dok se na me
Ne biste sažalili.
OLIVIJA. Vi biste svašta mogli postići.
Kakvog ste roda?
VIOLA. Višeg no što moje
Stanje to kaže, mada rñav nye
Položaj moj: od plemićke sam loze.
OLIVIJA. Svom gospodaru idite: ne mogu
Njega da volim. Nek' se slanja proñe,
Sem ako, možda, ne biste do mene
Vi opet došli da mi javite
Kako je ovo primio. Pa zbogom:
Hvala za trud: a to u moje ime
Popijte.
VIOLA. Nisam ja pod platu glasnik;
Zadrž'te kesu, gospoño, jer lišen
Nagrade nisam ja, već moj gospodar.
Dabogda da se skameni u kamen
Srce u onog koga zavolite,
Pa žar vaš, k'o i žar mog gospodara,
Da naiñe na prezir, prepun zlosti!
Ostajte zbogom, lepa svireposti.
(Ode.)
OLIVIJA. "Kakvog ste roda?" "Višeg no što
moje
Stanje to kaže, mada rñav nije
Položaj moj: od plemićke sam loze."
Bih se i sama zaklela da jesi.
Udovi, kretnje, lik tvoj, jezik, duh
Petostruk grb su. Da ne prenaglim:
Polako, o, polako! Osim da je
On sam na mestu svoga gospodara.
Al' gle! Zar tako brzo mora ta
Čoveka ščepa? K'o da osećam
Kako se savršenstva tog mladića
Neopazice, kradom, lukavo,
U zenice mi upuzavaju.
Pa neka bude! Hej, Malvolio!
(Vraća se MALVOLIO.)
MALV.: Evo me, stojim, gospoño, na službL
OLIVIJA. Brže za onim glasnikom, za onim
Joguncem, šlugom grofovim, poteci:
Ostavio je, htela ne htela,
Taj prsten ovde: reci da ga neću.
Kaži mu neka svoga gospodara
Ne hrabri nit' podržava u nadi:
Ja nisam za nj. A ako mladić taj
Htedne i sutra svratiti do mene,
Dobiće objašnjenje. Sad požuri.
MALVOLIO. Gospoño, hoću.
(Ode.)
OLIVLJA. Ne znam šta činim; dušu mi žestoko,
Bojim se, miti zaneseno oko!
Nek' kob pokaže moć: mi nismo svoji;
Nek' bude kako pisano nam stoji.
(Odlazi.)