Vidovnjaci drevnog Meksika       7

Na početku, jedna od mojih zabrinutosti se ticala Karlosovih istorijskih izvora. Do koje mere su don Huanova učenja proizvod tradicije ljudi od znanja koja se protezala hiljadama godina unazad, a do koje mere su bila pod uticajem zapadnih ideja?

U različitim prilikama, pokušavao sam da potvrdim to što nam je Karlos govorio pomoću poređenja sa onim što nam je

preostalo od pre‐španskih starina ali, moram priznati da sam uvek ostao nezadovoljan. Želeo sam da to ispitam u terminima najortodoksnije antropologije. Međutim, izgledalo je neprikladno direktno iznositi ovu osetljivu stvar pred ljude pa sam odložio svoja pitanja.

Jednog popodneva, spomenuo sam šta mi je na umu. Bio je savršeno ljubazan i rekao mi je kako je to sumnja koja opseda skoro sve njegove slušaoce zato što je svima nama predstavljena slika o zajednicama drevnog Meksika kao o primitivnim naseljima.

Dodao je da je moje nepoverenje prema njegovim tvrdnjama normalno i da je problem koji sam predstavio na

tako iskren način u stvari povezan sa pronalaženjem definicija za iskustva koja se ne uklapaju u sintaksu savremenih jezika.

“Ja sam učinio sličnu grešku sa mojim učiteljem. Za don Huana, bilo šta što nije služilo cilju podučavanja je bilo traćenje vremena. Kad god bih pokušao da nađem neku vezu između njegovih reči i onih koje sam pročitao u istorijskim knjigama, on bi jednostavno prestao da govori i otišao bi.”

“Jednom sam ga upitao u vezi njegove uzdržljivosti i on je

odgovorio: ‘Iza tvoje stručne zabrinutnosti krije se stručna sumnja. Ako je ne odbaciš, nećeš razumeti suštinu onoga o čemu ti govorim. Ja poznajem izvore informacija koje ti prenosim, tako da ne moram da ih dokazujem.’ ”

“Kasnije je pričao o vremenu kada su čarobnjaci prevaljivali ogromna rastojanja po svetu sa ciljem da podele rezultate svoje spiritualne potrage sa kolegama na drugim meridijanima. Za razliku od današnjice, čarobnjaci su se tada potpuno slobodno kretali u snevanju i ništa nije bilo više poštovano nego biti vidovnjak.”

“Uvažavanje prema znanju koje su ti ljudi sakupili nije moglo biti dodeljeno ni jednoj zemlji pojedinačno, znanje je univerzalno. Ali organizacija njegovih principa po poretku koji se  danas  naziva  ‘nagualizam’  ili  ‘put  ratnika’  definitivno

pripada drevnom Meksiku.”

“Započevši od svojih osnovnih posmatranja, drevni čarobnjaci su došli do najdubljeg razumevanja univerzalnih istina do kojeg je čovek ikada dospeo. Moć njihove pažnje je imala  toliko  mnogo  snage  da  je  i  danas  još  uvek  aktivna,

stvarajući potencijale koji utiču na određene oblasti Meksika i južnog dela Sjedinjenih Država, čineći povoljne uslove za takvu energetsku koncentraciju koju bi ste teško mogli naći bilo gde drugde na svetu.”

“Ti čarobnjaci su delimično bili potpomognuti neobičnom konfiguracijom svetlećeg polja (planete) Zemlje, čiji epicentar rotira oko doline Meksika. Oni su tu neobičnost videli kao gigantski tunel ili vrtlog svetlosti kroz koji pristižu zračenja iz univerzuma uklapajući se sa zračenjima planete, stvarajući povišeni nivo svesnosti.”

“Don huan je smatrao da je ta formacija prirodna i da je bila  od  strane  vidovnjaka  upotrebljena  kao  maksimalna

podrška kako bi se povećala njihova moć. Ali u mojim ispitivanjima te stvari, došao sam do zaključka je u pitanju suprotno: drevni čarobnjaci su fiksirali svoju pažnju na tu oblast sveta i planeta je u svojoj celokupnosti odgovorila na tu nameru, stvarajući gigantski katalizator kosmičkih zračenja. Kako god odabrali da ovo protumačimo, ostaje činjenica: To je središte; tu je sve moguće!”

Putovanje do izvora

Dok smo razmišljali o ruševinama koje su u prošlosti bile glavni hram Asteka, Karlos me je iznenadio čudnom izjavom. Reko mi je da baš na ovom mestu, u srcu centralnog trga glavnog grada24 boravi zaštitnik Meksika, koga je opisao kao neorgansko biće u obliku svetlosne cevi, veličine zgrade od dvadeset spratova.

Posmatrao sam ga pokušavajući da procenim da li se šali, ali njegove oči su bile potpuno ozbiljne. Tada se razgovor usmerio  na  temu  koja  me  je  veoma  interesovala:  tajna

1      Glavnog grada Meksika ‐ prim.prev.

civilizacija koje su postojale pre španskog osvajanja. Tvrdio je da dok mi danas koristimo knjige kako bi prenosili znanje, drevni čarobnjaci su ga čuvali u položajima skupne tačke. Oni su koristili svoje skulpture od kamena, drveta i keramike kao katalizatore za pokretanje te tačke. Tako je njihovo znanje uzelo oblik veličanstvenih umetničkih dela zato što za njih znanje nije bilo samo informacija, već iznad svega, uzvišena vizija života.

“Snaga te vizije se održala do danas. Svi naguali za koje znam su bili Tolteci, što znači savršeni umetnici. Oni su kombinovali besprekornu kontrolu nad svojim emocijama sa visokom estetskom senzibilnošću koju su im omogućili njihovi eksperimenti sa svesnošću. Rezultat toga je bio neizrecivi kapacitet za komunikaciju osećajima i za davanje smisla ekstremnim iskustvima koja bi druge ljude zbunila do te mere da bi jedino bili sposobni da nepovezano brbljaju.”

“Neki naguali iz moje loze su bili skloni rukotvorinama,

drugi teatru, muzici ili plesu. Bilo je nekih koji su bili naklonjeni pričama o moći; pričama koje su kadre da oslobode isti efekat na njihove slušaoce, zato što one nisu zasnovane na mudrostima razuma već na čudima toga što smo svesna bića. Danas te priče nazivamo ‘mitovima’, i naravno, mi ih ne razumemo.”

Karlos je tvrdio da, sudeći po njihovim umetničkim izražajima, opsesija čarobnjaka drevnog Meksika za prenošenjem svoga znanja na one koji ih okružuju nema premca bilo gde na zemlji. Saglasnost koju su uspostavljali sa

svojim učenicima je imala drugačije parametre od naših zapadnih, ‘racionalnih’ saglasnosti. Stvarnost pre španskog osvajanja uključuje aspekte koje mi ne smatramo normalnim,

zato što oni imaju posla sa energetskim poljima koja više nisu u upotrebi.

Kao primer jednog od tih polja, on je spomenuo naglasak na sanjanju, koje  je bilo  od  vitalnog interesa za ljude  pre osvajanja. Ostaci toga se danas još uvek mogu naći kod izolovanih plemena u unutrašnjosti.

Zaključio je govoreći da je zbog nedostatka poklapanja između    zračenja    centriranih    od    drevnih    i    savremnih

stremljenja, skoro nemoguće premostiti interpretativnu barijeru koja razdvaja našu od tih kultura. Dakle, kao obični ljudi, nikada nećemo u potpunosti razumeti njihove umetničke tvorevine.

“Srećom, čarobnjak poseduje posebne alatke, zato što je on naučio kako da svoju skupnu tačku učini fleksibilnom. On može da prikopča svoju pažnju na modalitet svesnosti drugih vremena i zna kako da podesi svoja stremljenja sa stremljenjima čarobnjaka koji su nekad živeli.”

“Don Huan je bio stručnjak za pre‐španske civilizacije. Za njega, staro kamenje ne krije nikakve tajne. Ponekad me je vodio u šetnju kroz zgrade antropološkog muzeja kako bi mi omogućio da se kroz lično iskustvo uverim u te posebne saglasnosti.”

Onda mi je Karlos ispričao o jednoj o tih poseta, kada se lično osvedočio u posebne načine na koje čarobnjaci razmatraju prošlost.

“Tog jutra, raspravljali smo o istorijskim temama; trudio sam se da ga ubedim u ozbiljnost mojih teorija, a on mi se otvoreno podsmejavao. Ušao sam u veoma teško raspoloženje. Pre napuštanja muzeja, on je izmanipulisao moju svetlost i učinio da uđem u drugačije stanje svesti. Njegov  manevar  je  imao  efekat  da  su  se  umetnička  dela

ispunila životom. Sve je bilo tamo: svetleće jaje, sanjanje, put ratnika, pokretanje skupne tačke… bilo je zastrašujuće!”

“Kad sam se uverio u autentičnost učenja, učinio  sam brzu i sveobuhvatanu procenu mog položaja kao istraživača. Shvatio sam da su me akademske institucije u velikoj meri programirale, ne da nepristrasno sakupljam informacije, već da potvrdim određeni opis sveta, a takav položaj me je sprečio da se u potpunosti predam znanju. Dakle, dok sam obavljao svoj rad na terenu, ja nisam bio toliko nepristrasni tragalac za istinom koliko sam bio predstavnik drugačijeg načina življenja. Ovo je stvorilo neizbežan sukob koji bi se često pretvorio u nepoverenje i opštu sumnju.”

“Pošto sam se udaljio od mog iskustva u muzeju i vratio svom uobičajenom gledištu, više nisam razumeo, niti se čak sećao ranijeg stanja euforije. Ali, na neobičan način, od tog trenutka moj akademski ugao gledanja je počeo da se menja. Naučio sam kako da posmatram stvari onakve kakve jesu, bez konceptualnih velova. Do tada sam bio istraživač u službi sistema saglasnosti – zapadne kulture. Iznenada sam počeo da se osećam sve bliži ideji da ispod antropologove kože prebiva običan čovek uključen u zadatak otkrivanja svoje sudbine.”

Zamolio sam ga da mi da neki konkretniji primer kako

čarobnjaci tumače stare spomenike.

Odgovorio je pitanjem:

“Da li si video atlante iz Tule?”

Rekao   sam   mu   da   jesam   i   on   je   objasnio  da   su   te

impresivne figure iz perioda Tolteka opis nagualovog društva. Tvrdio je da šesnaest sveštenika u bazaltnom reljefu poređanih u četiri kolone iza statua, predstavljaju kompletnu

grupu ratnika podeljenih u četiri tima, po jedan za svaku ključnu oblast.

“Oni su kosmički putnici, i njihova misija je da plove kroz energiju beskraja. Predmeti koje nose sa sobom simbolizuju svaku od njihovih funkcija. Ti sveštenici su družina koja je u sred leta, predstava konačnog cilja puta, koji se sastoji  u tome da se postigne treća pažnja.”

Posle  duže  pauze,  nastavio  je  dajući  svoje  tumačenje

raznih arheoloških objekata. Njegove priče su bile veoma slikovite; stvorio mi je osećaj kao da hodam sa njim hiljadugodišnjim putevima kroz pre‐španski grad. Skoro da sam mogao da tamo, na kraju centralnog trga, prepoznam ogromne i nepristupačne Olmečke glave; srdačanost nasmejanih Huastečkih statua koje nas posmatraju iz niša piramida; fine stele Maja, kako razgovaraju u blizini… Karlos je tvrdio da je jednostavni čin proučavanja nekih arheoloških artefakata iz stanja unutrašnje tišine, dovoljan da prenese posmatrčevu pažnju u poziciju drevnih umetnika. Dakle, neki od tih artefakata deluju kao istinske zamke pažnje.

“Mnogi od njih kao da su napravljeni sa sračunatom namerom. Njihova svrha nije ukrasna ili simbolička. Njihove proporcije   i   dizajn   sadrže   detonator   psihičkih   stanja   i

energetska strujanja. Ti predmeti su, moglo bi se reći, katapulti za skupnu tačku. Nijedno stručno istraživanje nikada neće moći da ih razjasni zato što njihovi tvorci nisu bili ni najmanje zainteresovani da sebe prilagode racionalnim kriterijumima. Da bi se uskladili sa njima, moramo posedovati petlju da se suočimo sa izazovom opažanja u terminima tihog (nemog) znanja.”

Tvrdio je da su, zbog njihove namere, tvorevine pre‐ španske starine istinska skladišta druge pažnje, oaza moći u

sred  suve  sterilnosti  u  koju  je  sadašnja  civilizacija  dovela

čoveka.

“Ohrabrujući  me   da  predstavim   celom   svetu   tradiciju

drevnog Meksika, don Huan je započeo vrstu putovanja ka izvorima sa ciljem da se potvrde aspekti učenja koji su sve do sada bili skriveni i da se čoveku vrati prava dimenzija njegovog bića.”

“Kao tragači za znanjem, mi danas možemo imati puno koristi od namere starih vidovnjaka u smislu toga da nastavimo njihov rad sa obnovljenim poletom.”

Pomalo stidljivo, zamolio sam Karlosa da se sastanemo u

nekom  muzeju  ili  na  arheološkom  nalazištu  gde  bi  mi  on

praktično demonstrirao ključeve čarobnjaštva.

Ali, on se nije složio sa tim predlogom. Njegov odgovor je bio energičan: “Sve što želiš da saznaš o svojoj zemlji, idi pa otkrij sam! Kao Meksikanac, ti si najbolje kvalifikovan da povratiš Toltečku poruku. To je tvoj zadatak, tvoja obaveza

prema svetu.  Ako si previše  lenj da to učiniš, onda će  to učiniti neko drugi.”

Antene druge pažnje

Jednom, dok smo pili kafu u restoranu u centru grada, rekao sam mu da sam zbunjen njegovim entuzijazmom kada govori o drevnom Meksiku koji je u suprotnosti sa upozorenjem datim u jednoj od njegovih knjiga u vezi opasnosti da se posećuju ruševine ili da se skupljaju predmeti iz tog vremena. Ukazivao sam na uzbudljivu priču koju je napisao o jednom od njegovih kolega učenika, koji je upao u

ozbiljne nevolje zbog svoje navike da se šunja po arheološkim nalazištima.

Odvratio je da nisam razumeo.

“Stvar je u tome da ja ne mešam apstraktno znanje novih vidovnjaka sa kulturnim fokusom vidovnjaka iz davnine, zato što to nisu iste stvari. Drevni vidovnjaci su živeli u drugoj pažnji, oni su bili opčinjeni njenim zamršenim detaljima i pokušavali su da ih reprodukuju u svom svakodnevnom životu pomoću skulptura i građevina. Na taj način, oni su učinili dostupnim širokim masama veliki deo te mračne opčinjenosti.”

“Ali, don Huan je rekao da je bilo koji vid prikazivanja

znanja okolišanje, to te odvlači od istinskog, tihog znanja. Uprkos zapanjujućoj količini informacija koju su bili sposobni da izvuku iz onostranog, stari vidovnjaci su završili tako što su platili visoku cenu za svoje sklonosti: izgubili su  svoju slobodu. Zbog toga, jedan od prioriteta savremenog naguala je da usmeri svoje učenike, naročito tokom prvih faza puta, tako da ne budu zarobljeni spoljašnjom stranom znanja.”

“Takođe, postojao je još jedan razlog zbog koga je don Huan insistirao da neki od nas ne smeju gubiti vreme u pokušajima da nađu smisao u nečemu što nema smisla. U to

vreme, većina njegovih učenika još uvek nisu izgubili ljudski oblik, što znači da smo se osećali podstaknutim da klasifikujemo znanje, sistematizujući ga što je moguće brže. To nije primenljivo sa artefaktima drevnog Meksika zato što je ono što je stiglo do nas suviše nepotpuno. Još uvek ima puno posla da se obavi, i to je rizičan posao koji može da se okrene protiv istraživača.”

“Zašto?”

“Kao što sam ti već rekao, te tvorevine nisu bezopasne. Problem u vezi njih je strast koju pokreću. Stari vidovnjaci su bili majstori opsednutosti. Njihovi dela su puna trikova, i sva oni nastavljaju da deluju sa istom živahnošču kao i  prvog dana zato što fiksacija čarobnjaka ne gubi snagu tokom vremena.”

Dodao je kako je Meksička tradicija mudrosti bila sačinjena  od  moćnih  ljudi  kao  vrhunski  čin  čovekoljublja.

Namera im je bila da se sačuva naša suštinska sloboda, ali ta namera je funkcionisala samo za kratko vreme. Zato što su preterali sa ritualima i nepotrebnim verovanjima, njihove tvorevine su na kraju postale sredstva za fiksiranje skupne tačke tog društva.

“Ta dela su ogromna koncentracija namere, ali  učenja koja čuvaju nisu čista, ona su pomešana sa samovažnošću njihovih tvoraca i fokusiranje na njih bi trebalo da bude obavljeno samo pomoću prikradanja. Piramide su izuzetno

moćni zarobljivači pažnje. One mogu da nas brzo dovedu do stanja unutrašnje tišine, ali one takođe mogu da se okrenu protiv nas. Tu se dolazi do tačke kada je preporučljivije uzdržavati se od njih nego rizikovati da se bez odbrane uđe u područje starih vidovnjaka.”

“Imajući na umu moje morbidne sklonosti, don Huan mi je zabranio da na svoju ruku obilazim muzeje i arheološka nalazišta. Rekao je da se tim mestima može verovati samo u društvu čarobnjaka. Jednog dana, dok sam šetao ruševinama Tule, doživeo sam zaista neprijatno iskustvo i počeo da menjam svoje mišljenje.”

“Šta ti se dogodilo?” upitao sam ga.

“Nešto što je učinilo da se tresem od straha”, odgovorio

je.

“Mogao sam da vidim kako piramide isijavaju ogromna polja energije, talasajući se poput mora bez dna, potpuno obavijajući posetioce. Vrlo prijatna situacija za neke čarobnjake, ali ne i za nas.”

Upitao sam ga da li je taj fenomen povezan samo sa Meksičkim piramidama ili se takođe može videti i u drugim delovima sveta.

Odgovorio je da fiksacija nije lokalni fenomen, ona je univerzalna. Ona se pojavljuje gde god se svest bori da opstane. Ali na zemlji, jedino ljudsko društvo ulaže značajni deo svoje energije na stvaranje simboličnih objekata bez upotrebne vrednosti, čija je isključiva svrha da generišu stanja pažnje.

“U stvari, ako ne bi posedovali taj karakterističan kvalitet da budu izvanredni energetski akumulatori, ti objekti i spomenici ne bi postojali. Oni se nalaze na ovom svetu, ali nisu odavde. Oni su agenti onostranog, antene druge pažnje.

Njihov   dizajn   i   konstrukcija   su   diktirani   lično   od   strane neorganskih bića na svakoj gegrafskoj širini i u svakoj oblasti.” “Jednom, dok sam putovao po Italiji, otišao sam da vidim čuvenu skulpturu. Jedva sam se usudio da priđem bliže, toliko sam bio opčinjen njenom lepotom. Primetio sam da ljudi koji su tu prolazili protiv sopstvene volje i znanja projektuju svoja osećanja ka statui. Emocionalna klima je bila toliko moćna da sam lako mogao opaziti kako se ta osećanja rastežu u obliku vlakana prema senci koja je vibrirala iza skulpture. Nisam bio jedini koji je svestan tog fenomena. Tamo je bio neki turista koji je, kada je ‘napadnut’ , uzeo kamen i bacio ga na statuu.

Aplaudirao sam! Te stvari su centri fiksacije čovečanstva. One uslovljavaju pažnju, one je vezuju.”

Prokomentarisao sam da izgleda žalosno to što su najveličanstvenije tvorevine čovečanstva u stvari nosioci njegove fiksacije.

Karlos je odvratio da sam sve to znao i ranije. Rekao je da problem nije u spomenicima ili u nameri koja ih je stvorila niti čak u neorganskim entitetima koji ih koriste kao zamke, već je problem u nama.

“Ta dela pripadaju drugom modalitetu pažnje; ona imaju sposobnost da pokrenu skupnu tačku i to nam daje predah od naše fiksacije. Ali, nema ničeg opsesivnijeg od druge pažnje i hraniti je sa neobuzdanim entuzijazmom nas može dovesti do stanja potpune energetske zarobljenosti.”

“Međutim, to ne znači  da se ne možeš zaštititi  od tih mesta. Postoje dva načina pomoću kojih se možemo suprotstaviti njihovoj teškoj nameri: sklanjajući se od njih ili negujući besprekornost.”

“Ratnik je sposoban da se netaknut izvuče iz svake zamislive situacije. Kada presečemo svoje veze sa ljudskim oblikom, nijedna spoljna stvar nas više nikada ne može povrediti. Tada se spomenici starog meksika otkrivaju u svoj svojoj blistavosti a u isto vreme, zauzimaju mesto kome zaista pripadaju: mesto tihog razumevanja.”