XIV

VEZA SA DRUGIMA

Ako se ja ne bavim sobom, ko će to uraditi? Ako se pak bavim samo sobom, ko sam ja? A ako se sad ne brinem za to, kad ću onda?

Rasprava o očevima (Traite des Peres)

Ilel (Hillel)

Zivot je borba, koju ne vredi voditi samo radi sebe. Nas duh uvek trazi smisao izvan granica svojeg ,umora od samog sebe", pre- ma lepoj formulaciji sociologa Alena Erenberga (Alain Ehrenberg) (1). Potreban mu je drugi razlog, no stoje prosto prezivljavanje, da bi istrajao u svom naporu zivljenja. U Zemlji ljudi, Sent Egziperi priča kako se pilot Anri Gijome izgubio u avionu u Kordiljerima Anda. Tri dana je samo hodao pravo kroz ledenu hladnoću. Konačno je, licem napred, pao u sneg. Koristeći taj neočekivani odmor, shvatio je da, ako se odmah ne podigne, nikad vise neće ustati. Ali, iscrpljen do krajnjih granica, prosto nije zeleo. Pozeleo je slatku, bezbolnu, mirnu smrt. U glavi se već oprostio sa zenom i decom. U srcu je poslednji put osetio svu ljubav prema njima. Zatim ga je jedna misao iznenada trgla: ako njegovo telo ne pronađu, njegova će zena morati da čeka četiri godine da bi podigla njegovo zivotno osiguranje. Otvarajući oči, odjednom je ugledao stenu koja se izdizala u snegu na sto metara od njega. Ako se donde dovuče, mozda će njegovo telo biti vidljivije. Iz ljubavi prema svojima, digao se i ponovo počeo da hoda. Sad ga je ta ljubav nosila. Vise se nije zaustavio, presavsi skoro stotinu kilometara po snegu pre no stoje stigao do sela. Kasnije je rekao: ,Ono sto sam uradio nijedna zivotinja na svetu ne bi učinila". Kada vlastito prezivljavanje vise nije predstavljalo dovoljan motiv, ljubav mu je dala snage da nastavi.

Danas smo u srcu planetarnog pokreta prema ,,psy" individu- alizmu ili ,ličnom razvoju". Njihove velike vrednosti su autonomija, nezavisnost, sloboda, izraz samog sebe. Ove vrednosti su postale toliko bitne da.se čak reklamne poruke njima sluze da bi nas navele da nesto kupimo sto nas sused već ima, a sto će nas ipak učiniti jedinstvenim.

,Budite sta ste", viču te reklame za odeću i parfeme. ,Izrazite svoje ja", sugerise reklama za marku kafe. ,Mislite različito", naređuje nam oglas proizvođača kompjutera. U Sjedinjenim Drzavama je čak i vojska, koja ipak nije simbol individualnih vrednosti, krenula da na taj način privlači mlade regrute. ,Budite sve sto mozete biti", obećavaju ovi oglasi, a u pozadini tenkovi manevrisu u pustinji. Naravno, ove vrednosti su, u nezadrzivom uzletu već od američke i francuske revolucije s kraja XVIII veka, donele mnogo dobrih stvari. One su u samom srcu pojma

,slobode" koji nam je toliko vazan. No sto dalje u tom pravcu idemo, to vise uviđamo da i nezavisnost ima cenu. Ta cena je izolacija, patnja i gubitak smisla. Nikada nismo imali toliko slobode da se odvojimo od supruznika koji nani sasvim ne odgovaraju: procenat razvoda doseze sada do 50% u nasim drustvima (2). Nikada se nismo toliko selili: pro- cenjeno je da se u Sjedinjenim Drzavama svaka porodica preseljava u proseku svakih pet godina. Oslobađajući se veza, zadataka, obaveza prema drugima, nikada nismo bili toliko slobodni da nađemo svoj put i da rizikujemo da ostanemo sami i izgubljeni. To je, bez sumnje, jedan od razloga zbog kog se čini da procenat depresivnih na Zapadu redovno raste tokom poslednjih pedeset godina (3).

Jedan moj prijatelj je imao trideset i sedam godina. Bio je lekar,

emigrirao je iz svoje zemlje i donedavno ziveo sam. Dugo je trazio u psihoanalizi, različitim radionicama ličnog razvoja, u antidepresivima, koje je skoro sve isprobao, smisao koji je nedostajao njegovoj egzi- stenciji. Jednog dana mi je kazao: ,,U osnovi, jedini trenutak kad sebi ne postavljam egzistencijalna pitanja jeste kad moj sin od dve godine stavi svoju ručicu u moju i kad zajedno hodamo, čak i ako idemo da kupimo novine!" Kao za Gijumea (Guilaumet), ljubav prema supruzi i deci, ona koju im donosimo, verovatno je izvor najočiglednijeg smisla za nasu egzistenciju. Ali, vaznost drugog za nasu sopstvenu ravnotezu ne zadrzava se na uzoj porodici.24

24Socioloski termin koji označava bračne drugove i njihovu decu.

U stvari, sto smo integrisaniji u zajednicu koja nam je vazna, stoje prisutnije osećanje da imamo ulogu, mesto, da značimo drugima, to nam je lakse da izađemo iz nasih stanja razdrazljivosti, beznađa, nedostatka smisla.

Sećam se jedne stare dame koju sam viđao u kući posto se plasila da izlazi. Imala je emfizem i stalno bila povezana sa bocom ki- seonika. Ali, njen najvazniji problem je bila depresija. Sa sedamdeset i pet godina, nista je vise nije interesovalo: osećala se praznom i te- skobnom, čekala je smrt. Naravno, lose je spavala, nije imala apetita i provodila je mnogo vremena zaleći se. Ipak, bio sam iznenađen njenom inteligencijom i očiglednom kompetencijom. Dugo je bila pomoćnica u direkciji i iz nje je prosto odisao dah preciznosti i prirodnog autoriteta koji se nije gubio uprkos njenoj depresiji. Jednog dana sam je zapitao:

,Znam da se osećate vrlo lose i da vam je potrebna pomoć. A ipak, vi imate toliko dobrih osobina koje bi mogle biti vrlo korisne osobama koje su bespomoćne. Sta vi činite da pomognete drugima?" Ona je bila vrlo iznenađena sto jedan psihijatar, koji je trebalo njoj da pruzi pomoć, postavlja takvo pitanje. Međutim, brzo se snasla, i video sam kako joj je u očima zasvetleo izvestan interes. Najzad je počela pomagati zaostaloj deci da nauče da čitaju. To uopste nije bilo lako, utoliko pre sto se ona tesko kretala. Uz to, ni ta deca nisu bila zahvalna, daleko od toga, ne- kima je čak tesko bilo vladati. Ali, ovaj zadatak je postao značajan deo njenog zivota. To joj je dalo neki cilj, osećanje daje korisna, i ponovo ju je postavilo unutar zajednice, od koje je mislila daje odvojena svo- jim godinama i invalidnosću.

Kami (Camus) je dobro shvatao taj aspekt ljudske duse, iako je o tome u svojim filozofskim esejima malo govorio. U Sizifovom mitu njegov je opis ljudske sudbine jasan: nas zivot se sastoji u tome da stenu guramo odozdo ka vrhu planine, da bismo je pustili da padne, a zatim da ponovo počnemo isto. Iluzorno je nasoj egzistenciji traziti drugi smisao od činjenice daje to nasa stena, da smo mi jedinstveni i jedini za nju odgovorni. Trebalo bi ipak, govorio je, zamisliti Sizifa kao srećnog. Međutim, ta filozofija apsurda nije Kamija sprečila da se angazuje u Pokretu otpora. On se u njemu borio i bio srećan. Otkrio je, kao i mnogi ljudi i zene, istinsku radost u činjenici da svoj zivot rizi- kuje radi nečega stoje uveliko prevazilazilo granice njegove sopstvene egzistencije. Taj smisao koji nalazimo u vezi sa drugima nije diktat kul- ture ili drustvenog morala. To je potreba samog mozga: u poslednjih

trideset godina, sociobiologija je pokazala da su nasi geni sami po sebi altruistički. Usmerenje na druge i unutrasnji mir koji iz toga izvlačimo jesu deo nase genetske potke (4). Otud nije začuđujuće sto je taj altru- izam u srcu svih velikih duhovnih tradicija (5). To je pre svega iskustvo u telu, jedno osećanje koje su proziveli kako taoistički i hindu mudraci tako i jevrejski, hrisćanski i muslimanski mislioci, kao i toliki milioni anonimnih ljudi, često ateista.

U studiji o ljudima koji su srećniji od drugih sistematski se ra zlikuju dva faktora: oni imaju stabilne afektivne odnose sa sebi bliskim osobama i uključeni su u svoju zajednicu (6). Već dugo govorimo o osećajnim odnosima. Ali, staje sa drustvenim odnosima u sirem smi slu?

Uključenje u zajednicu je davanje svoje ličnosti i svoga vre-

mena za stvar od koje zauzvrat nemamo materijalnu korist. To je jedna od najefikasnijih aktivnosti kada treba ugusiti osećanje praznine koje često prati depresivna stanja. I nije neophodno riskirati svoj zivot niti se uključiti u Pokret otpora.

Animirati osobe u staračkim domovima, raditi u nekom sklo-

nistu za zivotinje, angazovati se u skoli u svom kvartu, učestvovati u gradskom veću ili sindikatu preduzeća omogućuje nam da se osećamo manje izolovanim i, konačno, manje teskobnim i deprimiranim. Prvi je to pokazao Francuz Emil Dirkem (Emile Durkhaim), bliski prijatelj Zan Zoresa (Jean Jaures). U svojoj knjizi Samoubistvo (Le Suicide), fundamentalnom delu moderne sociologije, pokazao je da su ljudi koji su manje ,integrisani" u svoju zajednicu oni koji se najvise ubijaju (7). Američki sociolozi su ustanovili ne samo da su ljudi koji učestvuju u zivotu zajednice srećniji već i da su zdraviji i da zive duze od drugih. Jedna studija, objavljena u American Journal ofCardiology, podvlači da je, pod uslovom da su zdravstveni uslovi isti, mortalitet starih i siromasnih ljudi koji učestvuju u dobrovoljnim aktivnostima okrenutim ka drugima za 60 odsto manji od mortaliteta onih koji se time ne bave (8). Jedna analiza efekata dobrovoljnog rada na zdravlje objavljena u Science, glavnom naučnom svetskom časopisu, zaključuje daje taj rad jedna od najboljih garancija duzeg zivota, mozda efikasnija od arterij- skog pritiska koji je pod kontrolom, holesterola niskih vrednosti, čak i prestanka pusenja (9).

Uzivanje u vezi sa drugim, osećanje da ste uključeni u drustvenu grupu jeste izuzetan lek za osećajni mozak, pa, dakle, i za telo.

Austrijski psihijatar Viktor Frankl (Victor Frankl) preziveo je nacističke konclogore. U knjizi, vrlo dirljivoj, na osnovu svog iskustva, priča o tome staje neke od zatvorenika uprkos svemu drzalo (10).

Iako njegova sećanja nemaju vrednost naučnih Činjenica, za- ključci su mu isti kao i u studijama: da bi se prezivelo u jednom hlad- nom i bezosećajnom svetu, treba naći smisla za svoju egzistenciju, nečemu se priključiti. Njegov savet u beznadnim situacijama jeste da ne treba od zivota traziti da on nesto čini za nas, već se uvek pitati sta mi za njega mozemo da učinimo. Mozda je reč o tome da bi svoj posao trebalo da obavljamo velikodusnije, imajući na umu sta on dru- gima donosi. Moze biti posredi to da bi trebalo da malo svog vremena, jednom nedeljno, posvetimo nečem, jednoj grupi, mozda jednoj osobi, čak i zivotinji koja nam je draga. Majka Tereza, koja je bez sumnje bila sampion samilosti u XX veku, govorila je: ,Ne trazite spektakularna dela. Vazno je sta od sebe dajete. Vazan je stepen samilosti koji ulazete u svoje gestove (11)." Nije nuzno biti ni sasvim dobro u sebi da bismo se drugima darovali. Psiholog i humanista Abraham Maslov (Abraham Maslow) vodi veliki pokret ,ličnog razvijanja". Na kraju svoje studije o ljudima koji su srećni i psiholoski uravnotezeni zaključuje daje posled- nji stadij ličnog razvoja onaj kada ,aktualizirano" ljudsko biće počne da se okreće prema drugima. Govorio je čak da treba postati ,sluga", a pri tom insistirati na značaju samoostvarivanja: ,Najbolji način da budemo sluge za druge jeste da mi postanemo bolje osobe. Ali, da bismo postali bolje osobe, treba da sluzimo drugima. Dakle, moguće je, čak obave- zno, raditi obe stvari u isti mah (12)."

Vek nakon Dirkema, trideset godina nakon Frankla i Maslova, moderna psiholoska istrazivanja potvrđuju njihove intuicije i opser- vacije: kada se meri srčana koherencija preko kompjutera, konstatuje se da je najjednostavniji način, a i najbrzi, da telo uđe u koherenciju taj da se iskuse osećanja zahvalnosti i neznosti prema drugome (13). Kada se osećamo bitnima, osećajnima u odnosu sa onima koji nas okruzuju, nasa fiziologija spontano ulazi u koherenciju. Istovremeno* dok pomazemo nasoj fiziologiji da uđe u koherenciju, mi otvaramo vrata novim načinima da uhvatimo svet oko nas. To je začarani krug o kome je Maslov govorio, ulazna vrata za ostvarenje sebe samog.