VERISBUHEL

Havang je malo selo, za koje niko nije čuo dok nedavno nije izgrađena velika parna ciglana. Njena zasluga je i u tome što je lokalna pruga od Bitroflingena do Kempflishajma konačno produžena do Havanga. Kako sam ranije imao naročitu naklonost prema tom malom mestu koje je ležalo na kraju nepoznate lokalne pruge, jednoga dana sam došao, iznajmio od seljaka sobu i odlučio da tu i ostanem. Hteo sam da napišem knjigu, a to sam mogao da uradim samo u miru i neometan, za vreme boravka na takvom mestu, a početni rukopis knjige još uvek čuvam kao uspomenu na mlade dane.
Naravno, uskoro se pokazalo da ni Havang nije mesto na kome ću moći da završim svoje delo. Inače, okolina mi se svidela, i pošto se nikada nisam radovao pakovanju, preseljenju i rastancima, za početak sam ostao tu gde jesam i odlučio da u Havangu postanem stariji za jedno lepo leto. Provodio sam dosta vremena na ivici šume, posmatrao seljake na junskim poslovima, potajno pecao u potoku u dolini, posmatrao pogon ciglane, a uveče umornim domaćinima pričao o svojim putovanjima i planovima, dok se nisu zasitili i prestali da me slušaju.
A onda je nastupio period dosađivanja. Probudio bih se u sedam sati, lutao po selu i dugo premišljao kojim putem da krenem. Nekad sam išao u šumu uzbrdo, nekada levo niz dolinu pored ciglane, drugi put uz dolinu do potoka na pecanje, a poneki put bih okrenuo na kraju sela, vratio se kući, seo u voćnjak i posmatrao kako u krošnjama dozrevaju male zelene jabuke i slušao kako u kupusu zuje pčele i bumbari. Odlazio sam i do železničke stanice, oko tri metra dugačkog zdanja od talasastog lima, gledao dolazak i odlazak jedinog voza na dan, neko bi izašao, ili niko ne bi izašao, kako bi se već pogodilo, ali upravo ovde na železničkoj stanici sam uglavnom postajao svestan dosade. Nekada sam započinjao razgovor sa šefom stanice, obaveštavao se o putnoj tarifi i udaljenosti svake stanice u kilometrima i konačno ga upitao da li za ovaj voz postoje i pretplatne karte. Šef stanice mi je dao precizna obaveštenja. Postoje karte odavde do Bitroflingena, koje važe za dvadeset i četiri vožnje i koštaju toliko i toliko. Kako mi je šef izračunao, popust u odnosu na običnu kartu je bio značajan i svako ko ovde stanuje a ponekad mora da obavi poslove u Bitroflingenu, imao je takvu kartu. Ne znam tačno kako je do toga došlo, možda zato što sam ljubaznog šefa stanice tako dugo zadržao u razgovoru, ali osetio sam obavezu da i ja kupim takvu kartu. I tako sam mogao svakog dana po volji da se odvezem do Bitroflingena, samo naravno ne i tog dana, jer je voz već otišao.
Sledećeg podneva sam na železničkoj stanici čekao na dolazak voza s prijatnim sećajem da ću nešto uraditi i da imam cilj pred sobom. Osim mene nije bilo drugih putnika, ali su bila zakačena dva vagona puna cigala. Moj vagon se prilično zagrejao od podnevnog sunca i uz tutnjavu smo krenuli. Odmah mi je prišao kondukter i izbušio prvu rupu u mojoj žutoj pretplatnoj karti, a kako sam bio stalni putnik, stupio je sa mnom u razgovor da mi do Kempflishajma lakše prođe vreme. Tu smo se malo zadržali i primili dva putnika. Jedan je odmah zaspao u uglu. Drugi, koga sam procenio kao trgovca stokom, odmah je zaokupio konduktera, tako da je ovaj sa starijim stalnim putnikom stupio u tako žustar razgovor da više nije bilo nade da će na mene obraćati pažnju, pa sam se posvetio gledanju kroz prozor.
Tu sam naučio ponešto novo. Imena stanica do Bitroflingena, kojih i nije tako malo, mogao bih i sada napamet da nabrojim. Železničke stanice su uglavnom bile sagrađene od talasastog lima, ali postojale su i tri kamene, a posebno stanica Verisbuhel, o kojoj će biti još reči. Vagon se postepeno napunio, ali do mene niko nije seo, jer sam im bio stran, tako da sam nastavio da gledam polja, šume i naselja. U svakoj stanici je postojala i gostionica, a na svakoj je
stajao isti natpis, Železnička kafana. Na svakoj stanici je stajao šef sa crvenom kapom, a iza malog prašnjavog prozorskog okna se mogao videti telegrafski aparat, jedan mesingani točkić s veoma uzanom papirnom trakom preko njega.
Video sam još mnogo toga na tom putu, ali ne mogu sve da opišem. Nešto od toga sam već zaboravio, nešto se još veoma labavo drži i s vremenom se razleće kao prah i nestaje. Ali nešto nisam i nikada neću zaboraviti. To je železnička stanica Verisbuhel.
Ova stanica se izdvaja već time što je bila građena od kamena i nije bila prizemna kao ostale, već je imala i sprat sa četiri prozora. Ispod je stajao šef i glancao tajanstveni mali mesingani točak, pored vrata je visilo poštansko sanduče, a ispod njega, na podu je sedeo dečkić sa belim vučjakom. To sam sve obuhvatio jednim brzim pogledom, a onda sam pogledao nagore, gde su se smešila četiri prozora. Bilo je uživanje gledati ih. Na svakom simsu je stajalo šest zelenih saksija, a iz njih je izbijalo i protezalo se nadole bezbroj divljih karanfila, u svim bojama, ali najviše belih i crvenih. Čak se činilo da se kroz teški i prašnjavi vazduh stanice probija njihov opojni miris.
To je bilo najlepše što sam video na celom putu. Posle nekoliko stanica zahvatila me je izvesna nelagodnost i mora koja me je veoma podsećala na čamotinju koju sam ostavio u Havangu, tako da sam se mučno osećao kod pomisli da imam još dvadeset i tri karte za vožnju. Pri pogledu na naočitu stanicu i prozore okićene karanfilima ponovo su mi radost i životno raspoloženje ispunili dušu, zgrabio sam blagonaklone maštarije i nisam dozvoljavao da se izgube.
I kako jedna radost retko dolazi sama, pored čudesnih karanfila pojavilo se još nešto čarobnije. Iako je potrajalo dok ga nisam otkrio, u ovoj prelepoj stanici smo se srećom zadržali čitavih četvrt sata, i dok sam skoro bio primoran da gledam u raskošno cveće, iznenada mi je pažnju privuklo nešto još lepše. Naime, na trećem prozoru, u tamnoj sobi, povijena nad cvećem stajala je lepa devojka crne kose, belih obraza, pažljivo i radoznalo gledala je dole, prema nama. Razmišljao sam da ta lepa devojka možda tako stoji i posmatra svaki voz, dosađuje se i traži nova lica i neku kratku iskru spolja da bi se kasnije, ceo dugi i miran dan, toga sećala i o nečemu mogla da razmišlja. Dopala mi se i bilo mi je žao, iako o njoj ništa nisam znao i nekako sam uživao u tome kako nas iza svoje viseće baštice posmatra.
Kad me je ugledala, ja sam svoj pogled skromno spustio, ali sam se posle malo usudio da ponovo pogledam, a ona je još uvek tamo stajala nepomično i netremice me gledala, tako da sam se ja prvi pomerio i skrenuo pogled. A onda je voz čilo i žurno krenuo dalje, a ja se mirno zavalio u klupicu i razmišljao samo o lepim stvarima. Taj dan, vožnja i pretplata su me ponovo radovali. Prisećao sam se, da li joj je kosa baš crna ili možda ipak samo smeđa, razmišljao šta sada može da radi, možda zaliva cveće ili pravi buket i stavlja na svoj stočič na kome drži pribor za šivenje i lične stvari, neku knjigu, par fotografija, kutiju s iglama za pletenje od slonove kosti i neko kučence ili lavića od mermera.
Prolazile su stanice, a ja nisam primećivao kako voz brzo ide. Na kraju smo stigli u Bitroflingen i svi smo morali da izađemo. Imao sam tri sata da razgledam grad, popijem pivo i utvrdim da je crkvena riznica s bakrorezima zatvorena, a da crkvenjak nije kod kuće. Ne mari ništa, ionako ću uskoro ponovo doći. Pivo sam popio u gostionici pod okruglom krošnjom kestena i, da ne propustim vreme za povratak, vratio sam se na stanicu i kroz prozorče gledao službenika kako telegrafije. Šef stanice mi je nekoliko puta upućivao nevoljne poglede, ljutilo ga je što gledam kroz prozor, a pošto sam i dalje tu stajao, otvorio je prozor i upitao me je: „Želite li nešto? Hoćete li kartu? Voz polazi tek kroz pola sata!”
Skinuo sam šešir i rekao mu: „Ne, hvala. Ja sam abonent.” Tada je postao uljudniji i trpeo je da i dalje stojim kraj prozora dok je on beležio po uzanoj papirnoj traci. Vreme je isteklo i mogli smo da uđemo u voz. Bilo je već predveče kada smo krenuli, ali su junski dani duži i kada
smo stali u Verisbuhel, sunce se još držalo na nebu i zlatnim sjajem bleštalo u prozore železničke stanice i šareni sprat s karanfilima. Ovoga puta sam odmah, bez gubljenja vremena, pogledom potražio devojku, ali nje nije bilo, pa mi se sva ova blistavost učinila suvišna i rasipnička. Ali upravo kada se napred ponovo začulo brektanje i šištanje, a kondukter zbog približavanja vikenda s većom žurbom zatvarao vrata, na trećem prozoru se pojavila krupna i lepa tamnokosa devojka i s osmehom na licu gledala dole prema vozu koji je ispuštao paru. Postojeći plamičak radosti u meni se pretvorio u vatru. Ovoga puta mi se učinilo da joj kosa nije potpuno crna, već da ima prikriven neki svetli, skoro zlatni odsjaj, ili je to možda bio samo privid zbog večernjeg sunca.
Zadovoljan svojim putovanjem i načinom na koji sam proveo pola dana, stigao sam u Havang, gde sam ponovo bio jedini putnik. Šef stanice me je pozdravio na veseo kolegijalan način, kao da sam pretplatnom kartom postao mnogo bliži železničkoj organizaciji. Kod kuće, u mojoj sobici, izgledalo mi je sve neutešno, kao da sam bio dugo odsutan, i pre nego što sam zaspao, odlučio sam da sledećeg dana ponovo otputujem u Bitroflingen. Onda će verovatno crkvena riznica sa istorijskim umetničkim delima biti otvorena, pivo će mi ispod senke kestena ponovo izvrsno prijati, tamnošnji železnički službenik će u meni prepoznati stalnog gosta, ponašaće se prijateljski i možda će mi pokazati kako radi telegraf, što me već dugo interesuje. Možda će u Veribuhelu crnokosa gospođica ponovo stajati iza karanfila, ali u svakom slučaju karanfili će biti tu, a na neki način me vožnja više ne košta ništa.
Ipak, sledećeg dana sam ostao u Havangu. Palo mi je na um da ona gospođica može na kraju da zaključi da ja zbog nje ponovo dolazim, mogla bi se uvrediti ili me pogrešno shvatiti, tako da nisam otputovao, već sam posetio ciglanu, a popodne s knjižicom u ruci ležao u senu sve dok me glad nije poterala u selo.
Sledećeg jutra sam ocenio da treba da putujem. Ukoliko se lepoj devojci ne bude dopalo što me vidi, mogu se povući s prozora i krišom je posmatrati. Takođe sam želeo da konačno pogledam starine Bitroflingena i uopšte da iskoristim priliku da s pretplatnom kartom dobro upoznam ovu oblast i uradim nekoliko ispitivanja i studija. Zato sam mirne savesti krenuo na put, video spavača, trgovca stokom i još nekoliko putnika od prekjuče kako ponovo ulaze u voz, po-služio sam konduktera cigarom i osećao sam se u vozu kao da sam ovde rođen i da tu pripadam. Nešto pred Verisbuhelom počeo sam da vrebam i ubrzo sam ugledao kako izranja kamena zgrada, poštansko sanduče i prozori sa cvećem, od čega sam u srcu stvorio zamišljeno sklonište. Još se nisam pomerio sa sedišta, a na svom starom mestu se pojavila devojka i gledala u voz. Prvo je pogledala u mali kupe prednjeg vagona, koji je bio prazan, a onda u naše prozore. I onda me je stvarno otkrila, pogledala me u lice, a meni se učinilo da joj se pojavio sasvim mali osmeh, što nisam nikako mogao da pripišem sebi, ali sam to proslavio u tišini i slobodno kao jedan lep i radostan događaj. Bila je malo više uvučena u unutrašnjost sobe, tako da nisam mogao da je vidim, a kosa joj je ovoga puta izgledala potpuno crna, kao i oči na svetlom, bledom licu. U odlasku sam još uvek gledao u nju, a ona je i dalje stajala na prozoru. Gledao sam sve dok nije postala potpuno mala i nejasna. Palo mi je na um da se tako razdragano i srdačno osmehuje baš meni, ali to je više bila igra moje mašte nego prava istina.
Nisam znao kako se zove, a nisam se usudio da ikoga pitam. Za vreme vožnje sam se zabavljao time da joj izmislim neko lepo ime. Za početak mi se ime Hedviga učinilo pravo i najlepše, ali sam ubrzo odustao jer je više odgovaralo i bilo mnogo lepše, Gertruda. I tako je ona za mene bila Gertruda i kada bih se osvrnuo na događaj od prekjuče, na današnje osmehivanje i ime koje sam joj dao, o nepoznatoj devojci sam stvorio pravu, dobru sliku.
U Bitroflingenu sam u crkvenoj riznici video izrezbarene naslonjače, isklesane nadgrobne ploče prošlih vladara i duhovnika, ali nisam dugo izdržao unutra, već sam se ponovo vratio na stanicu, gde je naša lokomotiva podmazivana i punjena vodom. Šef stanice mi je srdačno
otpozdravio i čak me je upitao da li sam doputovao iz Verisbuhela. Kada sam mu odgovorio da dolazim iz Havanga, pohvalno se izrazio o gradnji ciglane i izrazio pretpostavku da sam u njoj zaposlen. Ostavio sam ga u takvom uverenju, jer mi je koristilo da izgleda kao da se po stoti put vozim vozom i da stvarno na ovoj lokalnoj pruzi i okolini imam šta da tražim.
Kada smo stigli u Verisbuhel, večernje sunce je zlatnim sjajem obasjavalo polja i crvene krovove, dečak je opet bio tu, ali ovog puta bez psa. Gore u prozoru je već čekala devojka. Jedan zrak sunca joj se upleo u kosu i obasjavao lice, tako da sam veoma jasno mogao da je vidim. Procenio sam da ima oko dvadeset godina. Kada je voz krenuo, na njenim jarkocrvenim usnama zablistao je srdačan osmeh i pri tome me je gledala u oči, tako da mi je srce zadrhtalo od sreće. Ovoga puta to nije bila samo igra moje mašte. Prepoznala me je, razmišljao sam, i ništa mi ne prebacuje. Bilo mi je prijatno u duši što sam samo smeo da pretpostavim da možda misli na mene kao što ja mislim na nju, i da razmišlja o nepoznatom mladom čoveku.
I tako sam bio zaljubljen, doduše ne prvi put, a ovo stanje mi se posebno sviđalo. Dosada je potpuno nestala i stideo sam se samoga sebe što sam u tako lepom kraju još do pre kratkog vremena bio gluv i lenj za okolinu. Ujutru se iza blistave ravnice tako dostojanstveno i spokojno raširila šuma, kako ni najslavniji pesnik ne bi mogao da je opiše, a u daljini iznad nje su se videle mirne i zamišljene planine. Pogled i misli su mi neprestano bili nečim zaokupljeni, pa mi je dan prošao tako lako i brzo, kao nikome u selu. Svuda se osećala božija stvaralačka ruka, sve je blistalo od svetlosti i životnog zanosa.
Ipak, ta raskoš mi nije bila dovoljna, i već posle dva dana sam ponovo bio u vozu. Da, ponovo je stajala na prozoru i ako sam bio u pravu, očekivala me je i radovala se što me ponovo vidi. Mirno i prijateljski me je gledala svojim crnim očima na takav način da sam se naježio kao da me je poljubila. Tek što sam to pomislio, a već me je probola želja i u srcu sam odlučio da pre ili kasnije od tog divnog bića dobijem poljubac, što mi je izgledalo blaženo i ne previše smelo. Da me poljubi neka lepa i dostojanstvena žena je već odavno kao čarobni san ležalo na mojoj duši, ali se nikad nije ostvarilo. Sada mi se činilo da je sve moguće, da se stvari odvijaju tako da ovo može da postane prava i divna avantura. Naravno, mogao sam joj odmah otpozdraviti klimanjem glave ili joj potajno mahnuti, ali mi se to ipak činilo isuviše neodmereno, pa sam odlučio da sačekam do povratka, a do tada da razmislim o sledećem potezu.
Za vreme vožnje do Bitroflingena, boravka u njemu i povratka, imao sam dovoljno vremena za razmišljanje i na kraju sam doneo odluku da je danas ipak nekakvim znakom ili mahanjem pozdravim. Ako mi odgovori, to će biti divno i videću šta dalje da preduzmem, a ako ne, to me neće mnogo rastužiti. Mogu još neku godinu da provedem nepoljubljen.
Uspeo sam svoju odluku da sprovedem u delo. Skoro da je nisam stvarno ni ugledao, a već sam klimnuo glavom Gertrudi i mahnuo joj rukom u znak pozdrava. Sve to sam uradio veoma oprezno i nejasno, ali to njoj nije promaklo, pa je na moju veliku radost odgovorila dva puta klimnuvši glavom i širokim osmehom.
Najradije bih odmah izašao iz voza i kroz vrata uz stepenice doleteo do nje. Još jednom sam je upitno pogledao u lice, a ona je ponovo pokazala svoj blistavi osmeh kao praznični i veseli barjak. Tako je moju dušu ispunilo saznanje kao srdačno jutarnje svetio da joj se stvarno sviđam i da moje obožavanje rado podnosi i bio sam spreman da na njenu želju legnem i pod točkove. U tome je voz ponovo krenuo, mirno i bez pokreta sam se oprostio i u prekrasno veče putovao kući kroz preobraženi predeo. To su bili divni sati, neki od najlepših za koje znam. Osmehivali su se u svom zlatnom prividu, zagrevali moje mlado srce i mojim mislima podarili ružičasta krila da bih lak i blažen odleteo u mladalački raj.
Nestali su a da to nisam opazio, prošli su pre nego što sam to želeo, kao i svaka sreća.
Avantura me je zapalila i posle tihog osećanja sreće i ispunjenosti sledilo je pravljenje
planova za narasle želje, a istovremeno i strah i klonulost, jer u ljubavnim stvarima nisam imao nikakvog iskustva. Dva dana sam proveo u jalovom razmišljanju. Želeo sam da se odvezem do Verisbuhela, tamo izađem iz voza i na bilo koji način se s njom sretnem. Bez suviše smelih nadanja, ipak sam očekivao da će me lepa devojka ljubazno primiti i da će me poljubiti. A onda sam počeo da razmišljam šta će se dogoditi kada budem stajao na stanici, kako da dođem do nje, šta da joj kažem, možda će joj otac i majka biti prisutni. Sve se to kao breg isprečilo preda mnom i celu stvar činilo nemogućom. Ponovo sam postao potpuno nesiguran. Pa dobro, jeste mi ljubazno klimnula glavom i nasmejala se, ali šta bi to trebalo da znači? Na kraju, to isto je više puta potpuno bezazleno učinila mnogobrojnim putnicima na proputovanju i sada kada ja dođem i zahtevam više, na šta će to ličiti? Ona ne zna ništa o meni, još manje ja znam o njoj. Da li je onda odgovorna za moje drske snove? Ah, ona mi je dala ono što rado daje, srdačan pozdrav i odblesak svog umilnog bića, a ja sada želim tamo da odem i da postavljam zahteve.
Trećeg dana nisam pronašao bolje rešenje nego da opet otputujem. Tada uvek mogu da izađem u Verisbuhelu ili da produžim dalje, već u zavisnosti od okolnosti. Uznemiren, otišao sam na železničku stanicu i čekao voz. Kondukter me je prisno pozdravio i napravio novu rupicu u mojoj pretplatnoj karti, trgovac stokom je takođe došao i pred prozorom su prolazile potpuno poznate slike, od kojih su mi se neke činile donosiocima sreće a neke sudbonosnim.
Put do Verisbuhela mi je ovoga puta trajao veoma dugo. Srce mi se steglo, htelo je da stane kada sam ugledao Gertrudu kako stoji na stanici odevena u crnu haljinu, s velikom torbom u ruci, a pored nje, šefa stanice i dečaka i malu mršavu ženu koja je mogla da joj bude majka. Majka i ćerka su bile u odeći za put, a devojčine oči su bile crvene od suza koje su se još videle na obrazima.
Poljubila je šefa stanice u sedu bradu i s majkom ušla u voz. Ušle su u moj vagon i sele odmah blizu mene. Nisam se usudio da je pogledam, dok je odmahivala kada je voz krenuo. A onda sam je osmotrio i video da je doista čudesno lepa. Imala je tamnosmeđi kosu, a oči su joj bile iste boje. Posle oproštajnih suza, ponovo se osmehivala istim svetlocrvenim usnama kojima se i meni onda osmehivala. Sedela je i pričala s majkom; mene nije pogledala ili se činilo da me i ne poznaje. Čuo sam nešto od njihovog razgovora, stvarno su bile majka i ćerka. Onda su govorile o nekom Robertu, a onda o njenom mužu, i ja sam postepeno shvatio da je ona udata, a da su kod upravnika bile u gostima.
U Bitrolfingenu je s majkom ušla u čekaonicu, i to u čekaonicu druge klase, iako je putovala trećom. Palo mi je na um kako često sam se ljutio zbog toga što putnike treće klase vidim da sede u čekaonici druge. Istina, bila je ćerka železničkog službenika.
Kada sam posle toga sledeći put prošao istim putem, nosio sam svoj kofer sa sobom i putovao dalje u neki drugi kraj. Pretplatnu kartu sam poklonio domaćinu kod koga sam stanovao. I došla su neka druga vremena, mnogo toga sam zaboravio, ali ne i imena stanica i balkon s karanfilima. I dalje sam ostao nepoljubljen, iako se to u međuvremenu promenilo, ali lepu Gertrudu i moju šašavu putnu fantaziju nisam želeo da potpuno izbrišem iz duše, već sam ih ostavio da skrivene žive unutra i još i danas u ponekim satima vidim, ih kao stvarnu mladalačku ljubav i stvarnu mladalačku sreću.
(1909)