VERIDBA

U Jelenovoj ulici postojala je skromna prodavnica pozamanterije, koja je kao i njeni susedi stajala nedodirnuta promenama novog doba i bila veoma dobro posećena. Tamo se svakoj mušteriji, iako već dvadeset godina redovno dolazi, na rastanku govorilo: „Učinite mi čast i dođite ponovo”, a sada tu i tamo svraćaju tek dve-tri starije mušterije zbog svojih potreba za trakama, gajtanima i vrpcama i zahtevaju da se meri na lakat i u toj meri i dobijaju.
Posluživala je neudata gazdina ćerka i jedna zaposlena prodavačica, dok je vlasnik, uvek zaposlen, bio od jutra do mraka u radnji, ali nije progovarao ni jednu jedinu reč. Mogao je da ima oko sedamdeset godina, bio je veoma niskog rasta, imao ružičaste obraze, kratku sedu bradu i bio potpuno ćelav, ali je uvek nosio okruglu krutu kapu sa izvezenim cvetićima i ukrasnim vrpcama. Zvao se Andreas Ongelt i pripadao je pravim, starim, cenjenim stanovnicima grada.
Ćutljivi prodavac nikada nije izgledao naročito, već deset godina je bio potpuno isti i činilo se da je isto toliko malo ostario koliko je tada izgledao mlađi. Ali ipak, i Andreas Ongelt je nekada bio dečak i mladić, i kada neko upita starije ljude za njega, doznače da su ga nekad zvali „mali Ongelt” i da je protiv svoje volje bio na izvesnom glasu. Jednom, pre trideset i pet godina, doživeo je čak i jednu „zgodu”, koja je svima bila poznata iako niko više neće da priča o njoj. Bila je to zgoda o njegovoj veridbi.
Mladi Andreas je već u školi imao odvratnost prema svim razgovorima i druženju, svuda se osećao suvišnim, smetao je svaki njegov korak i bio je dovoljno plašljiv i smeran da je svakome popuštao i sklanjao se s puta, a prema drugarima osećao strah pomešan s divljenjem.
Nikada ga nisu viđali na ulici ili na igralištu, tek ponekad na reci na kupanju, a zimi bi se skupio i pognuo glavu čim bi u ruci nekog dečaka ugledao sneg. Ali zato se kod kuće zadovoljno i nežno igrao preostalim lutkama njegove starije sestre i zamišljenom prodavnicom u kojoj je merio brašno, so i pesak, pakovao ih u male kese, a onda ih praznio i prepakivao, pa opet merio. Rado je pomagao majci u kućnim poslovima, išao u kupovinu umesto nje ili u baštici sklanjao puževe sa salate.
Školski drugovi su ga često zadirkivali i ismevali, ali kako se on nikada nije ljutio niti im to uzimao za zlo, sve u svemu imao je lagodan i zadovoljan život. Prijateljstvo i nežnost koje nije dobijao od sebi sličnih niti je smeo da takvima pruži, upućivao je svojim lutkama. Oca je izgubio veoma rano, bio je pozno dete, majka je želela da bude drugačiji, ali mu je dozvoljavala da se igra lutkama i volela ga zbog njegove poslušne privrženosti.
Ovako žalosne prilike su trajale sve dok mali Andreas nije završio školu i obuku u Dirlamovoj radnji. U to vreme, negde oko svoje sedamnaeste godine, počela je njegova duša željna nežnosti da se kreće drugačijim putevima.
Nizak rastom i još uvek sramežljivi mladić, počeo je da sve većim očima posmatra devojke i stvorio u svom srcu oltar ljubavi čiji je plamen utoliko više buktao koliko je tužnije prolazio u svojoj zaljubljenosti.
Za upoznavanje i posmatranje devojaka svih uzrasta pružila mu se divna prilika. Mladi Andreas je po završetku šegrtovanja počeo da radi u prodavnici pozamanterije svoje tetke, čiju je radnju trebalo kasnije da preuzme. Tu su dolazila deca, učenice, mlade gospođice, neudate i starije gospođe, služavke i žene, iz dana u dan preturale po trakama i platnu, birale ukrase i mustre, hvalile i žalile se, cenkale se, tražile savet koji nisu uvažavale, kupovale i kupljeno zamenjivale. Mladić se ponašao učtivo i bojažljivo, peo se i silazio s merdevina, otvarao fioke, pokazivao i ponovo pakovao, beležio narudžbine, davao informacije o cenama i svakih osam
dana se zaljubljivao u jednu od svojih mušterija. Crven u licu hvalio je vrpce i vunu, drhtao je dok je ispisivao račune, lupalo mu je srce dok je pridržavao vrata i izgovarao rečenicu o časti i ponovnoj poseti kada bi neka mlada lepa dama dostojanstveno izlazila iz radnje. Da bi izgledao lepo, dopadljivo i prijatno, ponašao se odmereno i brižljivo. Svetloplavu kosu je pedantno doterivao svakog jutra, odeću i veš je držao vrlo čisto i s nestrpljenjem posmatrao postepeno pojavljivanje brčića. Naučio je da se elegantno nakloni mušterijama, naučio je da se prilikom pokazivanja robe levom rukom osloni o tezgu i da stoji samo na jednoj nozi i doveo do majstorstva smeškanje, koje se kretalo od diskretnog smejuljenja do srdačno srećnog blistanja. Osim toga, stalno je bio u potrazi za novim, lepim frazama, koje su se uglavnom sastojale od formalnih rečenica koje je smatrao dragocenim. Dok je ranije kod kuće bio nespretan i plašljiv u razgovoru i pre toga samo retko mogao da sastavi rečenicu s podmetom i prirokom, pronašao je pomoć u posebnom bogatstvu reči i navikao se na to da se odricanjem od smisla i razumljivosti osposobi za poseban način razgovora.
Ako bi neko rekao: „Danas je divno vreme”, mladi Andreas bi odgovorio: „Naravno - onda, onda, s vašim dopuštenjem, razume se...” Ako bi neka mušterija upitala da li je laneno platno izdržljivo, odgovorio bi: „O, molim vas, da, bez sumnje, takoreći potpuno pouzdano.” Ako se neko raspitivao o njegovom zdravlju, uzvraćao je: „Hvala najpokornije - dakako, izvrsno - vrlo ljubazno.” Posebno je smatrao važnim i bio ponosan na izraze kao „pored svega toga”, ali nikako „naprotiv”. Pri tome mu je celo telo, od nakrivljene glave do ukočenih prstiju, bilo potpuno predusretljivo, uglađeno i izražajno. Najizražajniji je bio njegov nesrazmerno dugačak vrat, tanak i prepun žila, sa zaprepašćujuće velikom i pokretljivom Adamovom jabučicom.
Priroda ne deli svoje darove bez ikakvog smisla, pa ako je upadljiv i veliki Andreasov vrat bio u nesrazmeri s njegovim govornim mogućnostima, utoliko je više to vlasništvo označavalo jednog strasnog pevača. Andreas je veoma voleo pesmu. Ni najdopadljiviji komplimenti, ni najfiniji trgovački pokreti, ni izgovaranje čuvenih reči „ako tako želite” i „neka bude tako”, nisu mogli unutrašnjost njegove duše da raskrave tako kao pevanje. Ovaj talenat je u školskom dobu ostao prikriven, jer plašljivom i nedruželjubivom Andreasu nije odgovaralo da u svom tajnom zadovoljstvu i umetnosti uživa na nekom drugom mestu osim tamo gde je siguran i skriven.
Uveče, posle obeda, pre nego što bi otišao na spavanje, provodio je vreme u svojoj sobi, pevao svoje pesme u mraku i naslađivao se lirskim zanosom. Glas mu je bio prilično visoki tenor i to što nije kroz školu dobio, pokušao je da nadoknadi temperamentom. Oči su mu se kupale u slabom sjaju spoljne svetlosti, svoju razboritu glavu bi zabacio unazad, a jabučica bi mu u zavisnosti od tonova šetala gore-dole. Njegova omiljena pesma je bila „Kad se lastavice kući vrate”, a kod stiha „rastanak, ah rastanak tako boli” dugo je protezao tonove drhtavim glasom, a poneki put bi mu se pojavile i suze u očima.
Na poslu je napredovao brzim koracima. Postojao je plan da ga posle nekog vremena pošalju u neki veći grad. Međutim, uskoro se pokazao nezamenjivim u tetkinoj radnji, pa ova više nije želela da ga pusti, i kako je radnju kasnije trebalo da nasledi, njegov napredak je za sva vremena bio osiguran. Drugačije je bilo sa čežnjom u njegovom srcu. Za sve devojke njegovog uzrasta, a posebno za one lepe, uprkos njegovim pogledima i naklonima, bio je samo komična figura. Bio je u sve njih zaljubljen i uzeo bi svaku koja bi mu dala kakav znak. Ali, iako je neprestano izgovarao učtive fraze, doterivao odeću, okružio se vrednim stvarima, nikakav znak ni od koje nije dobio.
Postojao je jedan izuzetak, ali ga on nije primećivao. Gospođica Paula Kirher se uvek milo ophodila prema njemu i činilo se da ga uzima za ozbiljno. Istinu govoreći, nije bila ni tako mlada ni lepa, nekoliko godina je bila starija od njega i prilično neupadljiva. A inače, jedna
vredna i poštovana devojka iz imućne zanatlijske porodice. Kada bi je Andreas pozdravio na ulici, prijatno i ozbiljno bi mu zahvalila, a kada bi došla u radnju, bila bi prijateljski raspoložena, jednostavna i skromna. Lako je bilo poslužiti je, a njegove savete je prihvatala kao dragocene. Zbog toga ju je rado posluživao i imao poverenja u nju, ali je bio potpuno ravnodušan prema njoj, jer je pripadala onom malom broju slobodnih devojaka o kojima, osim u radnji, uopšte nije razmišljao.
Svoja nadanja je polagao čas u lepe nove cipele, čas u divnu maramu oko vrata, da ne pomenemo brkove koji su postepeno rasli i koje je on negovao kao oči u glavi. Konačno je od putujućeg trgovca kupio i zlatan prsten s ugrađenim velikim opalom. Tada je imao dvadeset i šest godina.
Ali, kada je napunio tridesetu a ka bračnoj luci plovio još uvek samo u dalekoj čežnji, majka i tetka su smatrale za preko potrebno da nešto preduzmu. Tetka, koja je već zašla u duboke godine, započela je prva s predlogom. Želi još za života da mu prepusti posao, ali samo na dan njegovog venčanja sa čestitom ćerkom štavioca kože. To je i za majku bio signal za napad. Posle dobrog razmišljanja, došla je do zaključka da njen sin mora da postane član nekog udruženja, da bude više s ljudima i da nauči da se ophodi sa ženama. Kako je znala za njegovu ljubav prema pevanju, pomislila je da ga tako upeca i predložila mu da se prijavi za članstvo u pevačko društvo.
Uprkos zaziranju od društva, Andreas se složio s ovim predlogom. Ali, odlučio je da pristupi crkvenom pevačkom društvu, jer mu se njihova ozbiljnija muzika više dopadala. Pravi razlog tome je bio da je crkvenom horu pripadala i Margret Dirlam. Ona je bila ćerka ranijeg Andreasovog upravnika dok je šegrtovao, jedna veoma lepa i vesela devojka od dvadesetak godina. Andreas je odskora bio u nju zaljubljen, jer već duže vreme za njega nije bilo neudatih lepih devojaka njegovog doba.
Protiv crkvenog hora majka nije mogla da pronađe ubedljiv razlog. Doduše, ovo udruženje nije imalo ni polovinu tako veselih večeri i svečanosti kao pevačko društvo, ali je članstvo u crkvenom horu bilo jeftinije, devojke su bile iz dobrih kuća, Andreas će ih sretati na probama i izvođenjima i to je za sada bilo dovoljno. I tako je bez oklevanja s gospodinom sinom otišla u upravu do sedog školskog učitelja, koji ih je prijateljski primio.
„Tako, gospodine Ongelte”, rekao je, „vi želite da pevate s nama?”
„Da, naravno, molim...”
„Da li ste ranije već pevali?”
„O da, takoreći sasvim pouzdano.”
„Dobro, napravićemo probu. Otpevajte bilo koju pesmu koju znate napamet.”
Andreas je pocrveneo kao dečkić i želeo je sve da napusti. Ali učitelj je insistirao i konačno se skoro naljutio, tako da je Andreas ipak savladao tremu, rezignirano pogledao u majku koja je mirno sedela i pripremio se za svoju omiljenu pesmu. Otpevao je prvi stih bez zastajanja.
Dirigent je dao znak da je dovoljno. Ponovo je postao srdačan i rekao da uopšteno govoreći veoma lepo peva i primećuje se da mu „Njena ljubav” ide veoma dobro, ali da možda ipak više odgovara svetovnoj muzici, te da bi trebalo da proba kod pevačkog društva. Andreas je već hteo da zbunjeno promuca nekakav odgovor, ali se onda majka zauzela za njega. Ona misli da on veoma lepo peva i da je sada samo malo pometen, a njoj bi bilo veoma drago kada bi ga primili, jer pevačko društvo je nešto sasvim drugo i nije tako prikladno kao crkveni hor i ona svake godine daruje crkvu i ukratko ako bi gospodin učitelj bio tako dobar da ga primi na neko vreme na probu, onda će se već videti šta posle toga. Stari čovek je još dva puta dobronamerno pokušao da objasni da crkveni hor nije za zabavu, da je podijum gde su hor i orgulje potpuno popunjen, ali nagovori majke su na kraju pobedili. Stari dirigent nije mogao da shvati kako čovek
od trideset godina dolazi da se priključi crkvenom horu i dovodi majku kao pratioca. Iako je ovaj dodatak njegovom horu bio neobičan, ipak ga je ta stvar potajno veselila. Pozvao je Andreasa na sledeću probu i oboje ispratio sa osmehom.
U sredu uveče, tačno u zakazano vreme, mladi Ongelt je bio u školskoj prostoriji, gde je trebalo da se održi proba. Uvežbavali su jedan koral za uskršnje svečanosti. Pristigli pevači i pevačice pozdravili su veoma prijateljski novog člana, držali se raspoloženo i vedro, tako da se Ongelt blaženo osećao.
Bila je prisutna i Margret Dirlam, koja ga je takođe pozdravila i prijateljski se nasmešila. Ipak, ponekad bi iza sebe čuo prigušeni smeh, ali na to je već navikao i nije ga bilo briga. Ono što ga je iznenadilo bilo je skromno ponašanje Kirherove, koja je takođe bila prisutna i ubrzo je primetio da je i cenjena pevačica. Ona se inače prema njemu uvek prijateljski ponašala, a sada je bila neobično hladna i izgledalo je kao da negoduje što se on tu nalazi. Ali koga briga za Kirherovu?
Prilikom pevanja, Andreas je svuda oprezno držao. U školi je veoma malo naučio o čitanju nota, tako da je pojedine taktove pevao tiše od ostalih i sve u svemu bio je nesiguran u svoje umeće, strahovao i sumnjao da neće uspeti. Njegova smetenost je nasmejala i ganula dirigenta, ohrabrivao ga je i na rastanku mu je čak rekao: ,,S vremenom će biti sve bolje ako ostanete s nama.” Cele večeri je Andreas imao zadovoljstvo da bude u blizini Margret i da je posmatra bez straha. Razmišljao je kako se kod javnih nastupa, pre i posle božije službe, tenori nalaze odmah iza devojaka. Uživao je u tome što će tokom uskršnjih svečanosti i svih budućih nastupa biti tako blizu gospođice Dirlam da će moći bez straha da je posmatra. A onda je bolno zaključio da onako sitan i mali rastom, među ostalim pevačima neće moći da je vidi. S dosta muke i mnogo zamuckivanja objasnio je kolegi pevaču svoj žalosni budući položaj, naravno ne navodeći pravi razlog svoje brige. Kolega se nasmejao i umirio ga, obećavši da će se pobrinuti da mu nađe pogodno mesto.
Na kraju probe su se svi veoma brzo razišli, skoro ne pozdravivši jedan drugog. Neka od gospode su pratila dame do kuća, neki su u grupi otišli u gostionicu na čašu piva. Andreas je ostao sam i tužan da stoji ispred mračne školske zgrade, potišteno gledajući u druge, a posebno u Margret. Na licu mu se videlo da je razočaran, ali je uto pored njega prošla Kirherova. I kada je on skinuo šešir, rekla mu je: „Idete li kući? Pošto nam je isti put, mogli bismo da idemo zajedno.” Zahvalan, pošao je pored nje kroz vlažne i hladne ulice ka svojoj kući, a osim pozdrava „laku noć” nisu izgovorili više nijednu reč.
Sledećeg dana je Margret Dirlam došla u radnju i on ju je posluživao. Dodirivao je štofove kao da su od skupe svile, baratao metrom kao da je gudalo, uložio je osećanja i uglađenost u sve što je radio i potajno se nadao da će ona reći neku reč o onome juče, o horu ili probi. I naravno, ona je to i učinila. Tačno na izlazu, kod vrata, upitala je: „Bilo mi je potpuno nepoznato da vi i pevate, gospodine Ongelte. Pevate li već dugo?” A on je uz strahovito lupanje srca izbacio iz sebe: „Da - upravo tako - s vašim dopuštenjem”, a ona je, skoro neprimetno klimnuvši glavom, nestala u ulici.
„Vidi, vidi!”, razmišljao je i već počeo da plete buduće snove, i tada je prvi put u svom životu pomešao poluvunene gajtane s onima od čiste vune.
Bližio se Uskrs, a pošto je crkveni hor trebalo da peva i na Veliki petak i na Svetu nedelju, probe su se održavale nekoliko puta nedeljno. Ongelt je dolazio uvek tačno na vreme, svim silama se trudio da nešto ne pokvari, i svi su ga blagonaklono prihvatili. Činilo se da samo Kirherova nije njime potpuno zadovoljna i da joj nije drag, iako je konačno ona bila jedina dama u koju je imao potpuno poverenje. Takođe se pomirio s tim da redovno ide s njom kući, jer nikada nije imao hrabrosti da svoju pratnju ponudi lepoj Margret. Tako se to odvijalo s Paulom.
Prvi put na tom putu do kuće nisu prozborili ni reč. Sledeći put ga je gospođica Kirher upitala zašto je tako težak na recima, da se možda ne plaši nje.
„Ne”, promucao je užasnut, „to ne - upravo tako - sasvim pouzdano ne - suprotno.”
Ona se tiho nasmejala i upitala dalje: „A kako stoji stvar s pevanjem? Da li vas to raduje?”
„U stvari, da - vrlo - naravno.”
Ona je odmahnula glavom i tiho mu rekla: ,,S vama čovek stvarno ne može da razgovara, gospodine Ongelte. Vi izbegavate svaki odgovor.”
Gledao ju je, bespomoćno i nemo. „Ja vam želim dobro”, nastavila je ona. „Zar ne verujete u to?”
On je žustro klimnuo glavom. „Pa onda! Zar ne možete ništa drugo da kažete osim 'naravno, ako tako želite, s vašim dopuštenjem' i slične gluposti?”
„Da, upravo, mogu, premda - u stvari.”
„Da, premda, u stvari. Recite mi, da li uveče s vašom majkom i tetkom razgovarate na nemačkom ili ne? Pa onda radite to i sa mnom i sa ostalim ljudima. Onda se može voditi jedan razuman razgovor. Želite li to?”
„Pa da, želim - naravno.”
„Dobro, to je pametno od vas. Sada mogu s vama da razgovaram. U stvari, imam nešto da vam kažem.”
I onda je razgovarala s njim na način na koji on nije bio navikao. Pitala ga je šta traži u crkvenom pevačkom društvu kada ipak ne ume da peva, i gde su svi mlađi od njega. I zar nije primetio da ponekada prave šale na njegov račun. Ali, što god ga je više sadržaj njene priče obeshrabrivao, utoliko je dublje osećao blagonaklonost i dobronameran način njenog kazivanja. Nekako plačljivo se kolebao između hladnog odbijanja i prijatne zahvalnosti. Uto su stigli i do Pauline kuće. Pružila mu je ruku i ozbiljno rekla:
„Laku noć, gospodine Ongelte, i ne zamerite mi. Sledeći put ćemo o tome dalje razgovarati, zar ne?”
Pometen je otišao kući, i mada ga je bolelo kada bi pomislio na njeno otkriće, bilo mu je novo i utešno da neko tako prijateljski, ozbiljno i dobronamerno razgovara s njim.
Već na povratku kući sa sledeće probe, uspelo mu je da prilično tečno razgovara, otprilike kao kod kuće s majkom i tetkom, a taj uspeh ga je ohrabrio i povratio mu samopouzdanje. Sledeće večeri je već otišao tako daleko da je pokušao da prizna, bio je čak napola odlučan da Dirlamovu nazove imenom, jer je sebi dopustio i nemoguće uz pomoć Paulinog poverenja i pomoći. Ali ona nije dozvolila da do toga dođe. Iznenada je prekinula njegovo priznanje i rekla: „Vi želite da se oženite, zar ne? To je i najpametnije što možete da uradite. Godine za ženidbu već imate.”
„Da, godina imam dovoljno”, rekao je tužno. Ali ona se samo nasmejala i spokojno otišla kući. Sledećeg puta je počeo ponovo da priča o istoj stvari. Paula je odgovorila da on mora da zna koga hoće, a sigurno je samo da uloga koju ima u pevačkom društvu ne može da mu pomogne, jer mlade devojke kod svojih udvarača sve lakše podnose od podsmeha.
Duševni nemir koji je osećao posle ovih reči izbrisalo je uzbuđenje i pripreme povodom Velikog petka, kada je Ongelt trebalo prvi put da se pojavi u horu, na bini pored orgulja. Tog jutra se posebno brižljivo obukao i s izglancanim cilindrom se pravovremeno pojavio u crkvi. Potražio je kolegu koji je obećao da će mu pomoći prilikom nastupa. I stvarno, ovaj nije zaboravio na obećanje, mahnuo je orguljašu, a ovaj je smeškajući se doneo malu kutiju na koju Andreas treba da stane i s koje može sve da vidi i bude viđen, te da uživa sve prednosti kao i najviši od tenora. Međutim stajanje na kutiji je bilo mučno i opasno, morao je strogo da pazi na
ravnotežu, pojavile su se i kapi znoja od pomisli da bi mogao da padne i da se polomljenih nogu sruči na ogradu ispred koje su stajale devojke. Ali, zbog toga je imao zadovoljstvo da lepu Margret Dirlam gleda iz neposredne blizine u potiljak. Kada su pevanje i celokupna božija služba bili završeni, osećao se veoma iscrpljeno i duboko je uzdahnuo kada su se vrata na crkvi otvorila i počela da zvone zvona.
Sledećeg dana Paula mu je prebacila da ne bi trebalo da se ponosi kutijom na kojoj stoji i da ga to čini smešnim. Obećao joj je da se više neće stideti svog kratkog tela, ali da ipak želi sutra, na Uskrs, da poslednji put upotrebi kutiju, mada samo zato da ne bi razočarao kolegu koji mu je ponudio. Ona se nije usudila da mu kaže da bi trebao da zna da mu je kolega ponudio kutiju samo da bi se našalio na njegov račun. Posmatrala ga je i odmahivala glavom, i bila toliko besna zbog njegove gluposti koliko i dirnuta njegovom bezazlenošću.
Za Uskrs je crkveni hor bio svečaniji nego obično. Pevale su se teže pesme, a Ongelt je odvažno balansirao na svojoj kutiji. Negde pred završetak korala sa užasom je primetio da se kutija na kojoj stoji klati pod njegovim nogama i da više nije čvrsta. Nije mogao ništa da učini nego da se ne pometa i po mogućstvu izbegne pad preko ograde. I to mu je uspelo; umesto skandala i nesreće, dogodilo se samo to da se tenor Ongelt uz tiho krckanje polako smanjio i lica ispunjenog strahom potonuo unazad i nestao s vidika. Dirigenta, crkveni hor i lepi potiljak plavokose Margret je jedno za drugim gubio iz vida, ali se ipak zdrav i čitav našao na podu. U crkvi je osim pevačke braće koja se cerila, ovaj događaj primetio još samo mali broj školskih dečaka koji su najbliže sedeli. Preko svetog mesta njegovog poniženja slavio je i likovao umetnički uskršnji koral.
Dok je narod napuštao crkvu, hor je još ostao na bini i ćaskao, jer sutra, kao i svake godine na uskršnji ponedeljak, organizovao se svečani izlet udruženja. Od tog izleta je Ongelt od samog početka očekivao veoma mnogo. Čak je skupio hrabrost i upitao gospođicu Dirlam da li će i ona da im se pridruži, a to je izustio bez mnogo ustezanja.
„Da i ja ću ići na izlet”, mirno je odgovorila lepa devojka, a onda nastavila: „A inače, zar vas pad od malopre nije zaboleo?” A onda iz nje provali do tada prigušivani smeh.
Nije sačekala odgovor već se okrenula i otišla. U istom trenutku, Paula ga je pogledala saosećajnim i ozbiljnim pogledom, koji je Ongeltovu zabunu još više povećao. Njegova površno probuđena hrabrost se brzo preokrenula i da nije razgovarao sa svojom mamom i da ona nije rekla da mora da ide s drugima, on bi se najradije odrekao izleta, udruženja i pre svega svojih nadanja.
Uskršnji ponedeljak je bio vedar i sunčan, i u dva sata su se svi članovi hora s nekoliko gostiju i rođaka okupili iznad grada u Aleji ariša. Ongelt je sa sobom doveo majku. Prošle večeri joj je priznao da je zaljubljen u Margret i da ne gaji mnogo nade, ali da u majčinsku pomoć na popodnevnom izletu ipak može da ima poverenja. Ona je želela sve najbolje za svoga sina, ali ipak joj se činilo da je Margret isuviše mlada i isuviše lepa za njega. Mada, mogla je da proba; najvažnije je da Andreas uskoro dobije ženu, makar samo zbog radnje.
Pošli su, ali bez pesme, jer je šumski put vodio strmo uzbrdo i bio težak. Gospođa Ongelt je uprkos prisutnima našla dovoljno daha da ozbiljno svom sinu preporuči pravila ponašanja za dolazeće sate i nakon toga počela energičan razgovor s gospođom Dirlam. Margretina majka je čula čitav niz prijatnih i zanimljivih stvari, a kako joj je put uzbrdo pričinjavao teškoću, imala je samo toliko viška vazduha da odgovori na najneophodnije. Gospođa Ongelt je započela s divnim vremenom, prešla na dostojanstvo crkvene muzike, hvalila krepki izgled gospođe Dirlam i izrazila ushićenje Margretinom prolećnom haljinom. Zadržala se na temi mode i na kraju dala izveštaj o iznenađujućem napretku radnje s pozamanterijom do koga je došlo u poslednje vreme. Gospođi Dirlam nije preostalo ništa drugo nego da pomene i pohvali mladog Ongelta, kako ima
puno ukusa i pokazuje trgovačke sposobnosti, što je njen muž još pre nekoliko godina primetio i priznao, dok je Andreas kod njega šegrtovao. Na ovakvo laskanje, očarana majka je odgovorila jednim kratkim uzdahom. Istina, Andreas je vredan i daleko će dogurati i ta divna radnja je skoro njegovo vlasništvo, ali jedina nevolja je njegova zaziranje od žena i devojaka. Njemu ne nedostaje želja i sposobnost za brak, nego poverenje i hrabrost za taj poduhvat.
Gospođa Dirlam je počela da teši brižnu majku, pa iako je bila daleko od pomisli na svoju ćerku, sa sigurnošću je tvrdila da veza s Andreasom svakoj neudatoj devojci u gradu može da bude samo dobrodošla. Ove reči su gospođi Ongelt pale kao melem na ranu.
U to vreme, Margret i ostali mladi ljudi u društvu su požurili napred, i tom malom krugu najmlađih i najveselijih se priključio i Andreas, iako je imao muku da ih dostigne svojim kratkim nogama.
Ponovo su se svi bez izuzetka ponašali prijateljski prema njemu, ali za šavljivdžije je ovaj mali plašljivac sa zaljubljenim očima bio lak zalogaj. I lepa Margret je učestvovala u tome i svog obožavaoca uvlačila tu i tamo u tobož ozbiljne razgovore, tako da je on od sreće, uzbuđenja i progutanih delova rečenica bio potpuno zapaljen.
Ali zadovoljstvo nije trajalo dugo. Postepeno je jadničak ipak uvideo da mu se podsmevaju iza leđa, pa iako je na to već navikao, to ga je porazilo i ponovo je izgubio svaku nadu. Pa ipak je i dalje pokušavao da to što manje primećuje. Razuzdanost mladih ljudi je rasla iz minuta u minut, i on se s naporom smejao, utoliko više ukoliko je jasnije prepoznavao da su sve šale upućene njemu. Zadirkivanje je završio najbezobrazniji od mladića, jedan kao drvo visoki apotekarski pomoćnik, i to jednom veoma grubom šalom.
Upravo su prolazili pored jednog divnog starog hrasta i apotekar je pokušao da dohvati rukama najnižu granu visokog drveta. Više puta je pokušavao i skakao uvis, ali mu nije uspevalo, pa su posmatrači počeli da ga ismevaju. A onda se dosetio kako da jednom šalom ponovo povrati poštovanje, a da drugoga dovede u položaj za ismevanje. Odjednom je zgrabio malog Ongelta oko struka, podigao ga uvis i primorao ga da se uhvati i drži za granu. Iznenađeni Andreas je negodovao i sigurno ne bi na to pristao da nije u tom lebdećem položaju imao strah da će pasti. Zato se čvrsto uhvatio i zakačio, a kada je apotekarski pomoćnik to primetio, pustio ga je, pa je Ongelt visio bespomoćno na grani, izložen smehu mladih, koprcajući se i ispuštajući ljutite krike.
„Spustite me!”, žestoko je vikao, „odmah me spustite!”
Glas mu je onemoćao, osećao se potpuno uništenim i osramoćenim za sva vremena. Apotekar je zahtevao da se otkupi, a drugi su to burno pozdravili.
„Morate se otkupiti”, dobacivala je i Margret Dirlam. Tu nije mogao da se odupre.
„Da, da”, povikao je, „ali brzo, molim vas!”
Njegov mučitelj je ukratko objasnio da je gospodin Ongelt već tri nedelje član pevačkog društva, a niko ga nije čuo kako peva. Te visine i opasnog položaja neće se osloboditi pre nego što ovom skupu ne otpeva neku pesmu.
Još to nije ni izgovorio do kraja, a Andreas je već počeo da peva, jer je snaga počela da ga napušta. Upola jecajući započeo je: „Sećaš li se onih sati”, i još nije završio ni prvu strofu, a morao je da se pusti, i s krikom je pao na zemlju. Svi su bili užasnuti, i da je slomio nogu, svi bi se sigurno pokajali iz dna duše. Ali, on je ustao, doduše veoma bled, ali zdrav i čitav, zgrabio je šešir koji je ležao pored njega u mahovini, brižno ga stavio na glavu i otišao ćuteći - nazad, istim putem kojim su i došli. Na prvom sledećem zavijutku seo je u stranu staze i pokušavao da se povrati.
Tu ga je pronašao apotekar, koji je zbog griže savesti pošao za njim. Molio ga je za izvinjenje, ali nije dobio odgovor.
„Stvarno mi je veoma žao”, pokušao je molećivo još jednom, „stvarno nisam imao zle
namere. Molim vas, oprostite mi i dođite ponovo s nama.”
„Sve je u redu”, rekao je Ongelt i odmahnuo rukom, a apotekar je otišao nezadovoljan.
Nešto kasnije, pristigao je drugi deo društva, sa starijim ljudima, među kojima su i obe majke lagano napredovale. Ongelt je prišao svojoj majci i rekao joj:
„Hoću kući.”
„Kući? Ali zašto? Šta se dogodilo?”
„Ništa. Ali ne vredi se truditi, sada to sigurno znam.”
„Tako? Jesi li dobio korpu?”
„Ne, ali ipak znam...”
Prekinula ga je i povela sa sobom.
„Sad, bez ludorija! Pođi sa mnom i biće sve u redu. Kad budemo pili kafu, sedi pored Margret, pripazi na to.”
Snuždeno je odmahivao glavom, ali je poslušao i pošao s njom. Paula je pokušala da s njim započne razgovor, ali je odmah odustala, jer je on ćutke i ukočeno gledao ispred sebe i imao tako razdražen i ogorčen izraz na licu kakav do tada niko na njemu nije video.
Oko pola sata kasnije, društvo je stiglo na krajnji cilj izleta, malo šumsko selo čija je gostionica bila poznata po dobroj kafi, a u čijoj blizini su se nalazili ostaci zamka vitezova pljačkaša. U bašti gostionice, mladi koji su već odavno došli, već su započeli živahne igre. Izneli su iz gostionice stolove i spojili ih jedan do drugog, postavili stolice i klupe, prekrili čistim stolnjacima i postavili tacne sa šoljama, krčage, tanjire, i poručili pecivo i kolače. Gospođi Ongelt je uspelo da smesti sina do Margret. Ali on nije uvideo svoju prednost već je neutešno, smrknuto gledao pred sebe, ne razmišljajući mešao ohlađenu kafu i tvrdoglavo ćutao uprkos svim pogledima koje mu je slala majka.
Posle druge šolje kafe, predvodnik družine je predložio da odu do zidina staroga grada i da se tamo zabavljaju. Uz veliku graju, mladići i devojke su poskakali sa stolica. Ustala je i Margret Dirlam i obeshrabrenom Ongeltu predala svoju lepu tašnicu ukrašenu perlama, rekavši:
„Molim vas, čuvajte je dobro, gospodine Ongelte, mi idemo da se zabavljamo.”
On je potvrdno klimnuo glavom i uzeo tašnicu. To što se svirepo samo po sebi podrazumevalo da će on ostati među starijima a ne učestvovati u igri, više ga nije čudilo. Čudilo ga je kako to nije uspeo odmah, na početku, da primeti, to čudnovato iskazivanje prijateljstva na probama, pa taj događaj s kutijom na kojoj je stajao i sve ostalo.
Kada su mladi otišli, a ostali i dalje ispijali kafu i raspredali razgovore, Ongelt se neprimećen iskrao sa svog mesta i otišao iza bašte preko polja ka šumi. Lepa tašnica koju je još držao u ruci radosno je svetlucala na suncu. Zastao je pred panjem skoro odsečenog drveta. Izvukao je maramicu, prekrio njome još svetio i vlažno drvo i seo na nju. Spustio je glavu među ruke i bavio se svojim tužnim mislima, a kada mu je pogled pao na šarenu tašnicu, a u isto vreme jedan dašak vetra doneo radosne zvuke i dovikivanja skupine kod ruševina, spustio je svoju otežalu glavu još niže i počeo bez glasa da plače kao dete.
Čitav sat je ostao tako sedeći. Oči su mu bile ponovo suve, uzrujanost ga je napustila, ali bedno stanje u kome se nalazio i beznadežnost njegovih stremljenja postali su mu još jasniji nego pre toga. A onda je u blizini začuo lagano koračanje i šuštanje haljine i pre nego što je ustao s panja, pred njim je stajala Paula Kirher.
„Potpuno sami?”, upitala ga je malo šaljivo. A kada nije odgovorio, pogledala ga je bolje, iznenada se uozbiljila i upitala ga ženski nežno: „Nije vam dobro? Da li vam se dogodila neka nesreća?”
„Ne”, tiho je odgovorio Ongelt i nastavio bez upotreba fraza, „samo sam primetio da ja ne pristajem uz ljude. I da sam ispao glupi avgust.”
„E pa, neće biti da je toliko loše...”
„Da, da, upravo tako. Ja sam bio njihov glupi avgust, a posebno devojkama. Samo zato što sam bio dobrodušan i s poštenim namerama. Imali ste pravo, nije trebalo da dođem u crkveni hor.”
„Ali možete da istupite i onda će sve biti dobro.”
„Mogu da istupim, i to ću odmah i učiniti. Ali time se ništa neće popraviti.”
„A zašto da ne?”
„Zato što sam postao predmet ismevanja. I zato što niko više neće hteti...”
Skoro da je počeo da jeca. Ona ga prijateljski upita: „... I zato što niko više neće...?”
Drhtavim glasom, Andreas je nastavio: „Zato što više nijedna devojka neće na mene da obrati pažnju niti da me uzme za ozbiljno...”
„Gospodine Ongelte”, rekla je Paula polako, „zar niste sada nepravični? Ili mislite da ne obraćam pažnju na vas i da vas ne shvatam ozbiljno?”
„Da, potpuno je tačno. Siguran sam da me vi cenite, ali ne radi se samo o tome.”
„Nego šta je onda u pitanju?”
„Oh, bože, ne bi trebalo o ovome da pričam. Ali ja sam potpuno pometen. Kada pomislim da su svi drugi bolji od mene, a i ja sam čovek, zar ne? Mene - mene niko - za mene niko neće hteti da se uda.”
Napravili su dužu pauzu, a onda je Paula ponovo započela:
„Jeste li već neku pitali da li vas želi ili ne?”
„Pitao! Ne, to ne. A i zašto bih? Ja unapred znam da nijedna neće.”
„Pa vi onda zahtevate da neka devojka dođe i kaže vam: 'Ah, gospodine Ongelte, izvinite, ali ja tako strašno želim da se oženite sa mnom!' Da, na tako nešto ćete stvarno dugo čekati.”
„Ja sam toga potpuno svestan”, mucao je Andreas. „Ali vi već znate na šta mislim, gospođice Paula. Kada bih znao da neka ima lepo mišljenje o meni i da može malo da me voli, onda...”
„A onda ćete možda biti toliko milostivi i namignuli joj ili je dozvati prstom! Dragi bože, vi ste...vi ste...”
Paula je to rekla i otrčala, ali ne sa osmehom na licu, već sa suzama u očima. Ongelt to nije mogao da vidi, ali je primetio nešto posebno u njenom glasu i načinu na koji ga je napustila, i zato je potrčao za njom. Kada ju je sustigao, nisu pronašli odgovarajuće reči, samo su se iznenada zagrlili i poljubili. I to je bila veridba maloga Ongelta.
Kada se sa svojom verenicom sramežjivo ali odvažno, s rukom u ruci vratio u baštu gostionice, sve je bilo spremno za povratak i samo su čekali na njih dvoje. U opštem metežu, zaprepašćenju i čestitanju, lepa Margret je prišla Ongeltu i upitala:
„Lepo, ali gde ste ostavili moju tašnicu?”
Mladoženja je zbunjeno nešto odgovorio i požurio u šumu, a Paula ga je pratila u stopu. Na mestu gde je dugo sedeo i plakao, među tamnim lišćem, ležala je svetlucava torbica, a mlada je rekla: „Baš je dobro što smo ponovo ovde. Tu je i tvoja maramica.”
(1908)