GLAVA DESETA
VERA
PRVI DEO
Šta je vera? Ljudi zamišljaju da znaju šta je vera. Međutim, nije lako razumeti šta je vera. Ona se u Jevanđeljima naziva seme u čovekovom umu. Hrist kaže: "Ako imate vjere koliko zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će", i dodaje sledeće neobične reči: "/ ništa vam neće biti nemoguće". (Mat. 17: 20) Hrist je ove reči uputio svojim učenicima koji su ga, ne uspevši da izleče dečaka bolesnog od epilepsije, upitali zašto nisu bili u stanju da to učine. Prvi odgovor na njihovo pitanje je: "Za nevjerovanje vaše". Događaj se zbio ovako:
"/ kada dođoše narodu, pristupi mu čovjek i pade na koljena pred njim govoreći: Gospode, pomiluj sina mojega, jer je mjesečar i muči se Ijuto; jer mnogo puta pada u vatru, i mnogo puta u vodu. I dovedoh ga učenicima tvojima i ne mogoše ga iscijeliti. A Isus odgovarajući reče: O rode nevjerni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpjeti? Dovedite mi ga amo. I zaprijeti mu Isus; i demon iziđe iz njega; i ozdravi momče od onoga časa. Tada pristupiše učenici Isusu i nasamo mu rekoše: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati? A Isus im reče: Za nevjerovanje vaše. Jer zaista vam kažem: Ako imate vjere koliko zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: predi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće". (Mat. 17: 14-21)
Učenicima je rečeno da nisu uspeli u lečenju zato što su imali "malo vere", ali u nekim starim verzijama Jevanđelja kaže
120
se da je Hrist govorio kako nisu uspeli u lečenju jer nisu imali vere.
Čovek se u Jevanđeljima deli na onog koji ima veru i onog koji nema veru, Čini se čudnim da je za učenike koji su verovali Hristu, za koje se takođe kaže da su napustili sve da bi ga pratili, rečeno da pripadaju onima koji nemaju vere. Pokušajmo da razumemo na šta se ovde mislilo. Vera nije, kako to Ijudi zamišljaju, uobičajeno verovanje. Nikodim je verovao u Hrista jer je ovaj činio čuda, a Isus je to gledište odbacio, odgovorivši mu: "Ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega". (Jov. 3: 3) Vera je nešto više od običnog verovanja. Hrist je opisuje kao seme, a seme je u sebi uređeno tako da ima sopstveni život, da može da raste. Ako seme ima vere u sebi, takav čovek je živ na način kako je to prikazano u paraboli o bludnom sinu: "Jer ovaj sin moj bješe mrtav, i oživje...". (Luka 15: 24) Setite se da je u ovoj paraboli rečeno da je mlađi sin "došao sebi" i lutajući unaokolo, počeo da se "vraća svome ocu", to jest da se kreće u jednom pravcu. Razmotrimo prvo ovu ideju kretanja u jednom pravcu u vezi sa značenjem vere, i u isto vreme pokušajrno da prihvatimo da nije lako razumeti šta vera znači. U gore navedenom događaju, kada je Hristu saopšteno da učenici nisu mogli da izleče dečaka bolesnog od epilepsije, on odjednom progovara: "O rode nevjerni i pokvareni!" Od najveće važnosti je razumevanje ovih reči, jer bacaju početno svetlo na značenje vere. Šta znači reč pokvareni i zašto dolazi odmah nakon reči nevjerni? Na prvi pogled čini se da ne postoji veza između ova dva prideva. Rod je nazvan nevernim i pokvarenim. Kakva je tu veza? Na grčkom, značenje reči koja je prevedena kao "pokvaren" upućuje na "kretanje u svim pravcima". Nemanje vere, što označava potpuno odsustvo tog kvaliteta, odnosno znači biti "bezveran", povezano je sa lutanjem u mnogo različitih pravaca; ne prati se samo jedan pravac. Bukvalno značenje onog što Hrist kaže je: "O rode neverni, lutaš u svim pravcima". Čovek bez vere, neveran čovek, iskvaren je u tom smislu. On se okreće raznim pravcima, nikada ne znajući kuda ide. U običnom životu Ijudi sve vreme menjaju svoje usmerenje; u jednom
121
trenutku veruju u jednu stvar ili su u jednom raspoloženju, a već sledećeg, veruju u drugu stvar ili su u drugom raspoloženju. Dovoljno je samo posmatrati sebe da bi se ta istina uvidela. Nije li istinito ako se kaže da čovek menja usmerenje sa gotovo svakom knjigom koju pročita, sa svakim mišljenjern koje čuje, sa svakom promenom okolnosti i mode? Ne boji li život svako raspoloženje drugačijom bojom? Ljudi uobražavaju da imaju stalnu unutrašnju stabilnost i istina je da oni, dok opšti životni uslovi ostaju isti, osećaju određenu vrstu stabilnosti, ali to je retko kada zahvaljujući nečemu u njima samima. Dovoljno je čitati istoriju pa zaključiti koliko je život, u nekom dubljem smislu, besciljan.
Događaj sa dečakom bolesnim od epilepsije i neuspeh učenika da ga izleče s obzirom na odsustvo vere, povezuje se sa objašnjenjem Preobraženja Hristovog:
"/ poslije šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana, brata njegova, i izvede ih na goru visoku same. I preobrazi se pred njima, i zasija se iice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bijele kao svjetiost". (Mat. 17: 1,2)
Sišavši sa Gore Preobraženja, sa čime su se susreli? Naišli su dole na tamni, zli, ludi svet predstavljen dečakovim bacakanjem čas u vatru, čas u vodu; a unaokolo stoji mnoštvo, bez vere, okrećući se u svim pravcima. Ovo što je gore prikazano jeste metafora. Čovečanstvo je bez vere, kao dečak bolestan od epilepsije, prikazan kao da je pod dejstvom sila meseca, jer na grčkom reč epileptičan znači bukvalno "pogođen mesecom", i zbog toga je on "ludak" ili "umobolnik". Iz opisanih događaja i Hristovih reči kad silazi sa Gore Preobraženja na nivo života, uočljivo je značajno pridavanje važnosti veri. Kada je rečeno da se Hrist, samo sa tri svoja učenika, popeo na goru, u visoke planine i preobrazio (na grčkom to bukvalno znači metamorphosis, ili transfomacija van svih uobičajenih formi,
. baš kao što znači izlaženje izvan čovekovog uobičajenog uma, uobičajenih oblika razmišljanja), to označava da viši oblik čoveka postoji kao mogućnost i da je vera nešto što pripada takvoj ideji o čoveku, ideji njegove moguće
122
transformacije. Hrist se preobrazio naočigled svoja tri učenika. On im je pokazao, na način koji je nemoguće razumeti (a predstavljajući ga samo metaforom uspinjanja na visoke planine), da je transformacija čoveka realnost. To im je na neki način dokazao; na koji - ne znamo. Međutim, učenici jedva da su mogli razumeti nešto od toga i, ne samo da su bili uplašeni, kao što se kaže u jednom objašnjenju, nego su bili i tako uspavani da nisu mogli ni zamisliti šta se dešava, sve dok nisu bili dovedeni u puno stanje probuđenosti. U Jevanđelju po Luki ovo je dovoljno jasno izraženo sledećim rečlma: "A Petar i oni s njim bjehu savladani snom; ali probudivši se vidješe slavu njegovu...". (Luka 9: 32) Bila bi velika greška pomisliti da se ovde radi samo o fizičkom snu. To se zbivalo po danu. Zašto bi učeniei bili u teškom snu po danu? Čak i da su bili, zašto se pominje takav detalj? San koji se ovde pominje nije uobičajeni san. U Jevanđeljima, mnoge reči koje imaju uobičajeno značenje koriste se na specijalan način i tada poprirnaju sasvim drugačije značenje. Na primer, kada se reč "mrtav" koristi u Jevanđeljima, ona se ne odnosi obavezno na fizičku smrt. Mrtvi Ijudi, sa tačke gledišta učenja o čoveku u Jevanđeljima, nisu Ijudi u grobu, nego Ijudi koji hodaju. Kada Hrist kaže: "Ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve" (Mat. 8: 22), to se očigledno ne odnosi na Ijude koji su mrtvi u bukvalnom smislu. Kako mogu bukvalno mrtvi Ijudi da sahranjuju bukvalno mrtve Ijude? Ljudi se dele na mrtve i žive, a to ima posebno značenje. Izraz "živi i mrtvi" odnosi se na Ijude koji imaju nešto živo u sebi i na Ijude koji nemaju i na taj način su već mrtvi. Čovek koji je uronjen u život, koji ne vidi ništa osim svetovnih interesa, moći, novca, položaja i rivalstva, jeste mrtav čovek. Analogno tome, Ijudi se dele na one koji su usnuli i one koji su budni. Čovek koji počinje da se budi jeste čovek koji ne samo da je sposoban da razume značenje izvan značenja uobičajenog života, nego je i uveren u njegovu realnost; a da bi razumeo i bio siguran da postoji značenje izvan života i da zemaljski život ne objašnjava čoveka, poeinje da se budi iz sna. Učenici nisu bili usnuli u uobičajenom smislu, ali u jednom drugom - jesu. Ta usnulost je imala šire značenje. Mentalno i emocionalno su usnuli u odnosu na ideju krajnjeg smisla Ijudskog življenja, koji im je Hrist otkrio svojim
123
preobraženjem, Nisu bili budni u odnosu na ideju transformacije jer su, kako je to predstavljeno u mnogim citatima, bili Ijudi koji veruju da je Hrist predodređeni Mesija, oslobodilac ugnjetenog naroda, koji je imao cilj da osnuje veličanstveno carstvo na zemlji u kome će oni zauzeti najviše položaje, imati najveća imanja i najveću moć. Zato se za slepe u odnosu na Hristovo učenje o Carstvu nebeskom, kao i na ideju o transformaciji, kada se pred njima dešava manifestacija preobraženja, kaže da su usnuli. Kvalitet njihovih umova, stepen njihove svesnosti, njihov nivo razumevanja, nije mogao to da dosegne. Nijedan čovek ne može razumeti ili opaziti postojanje bilo čega što zahteva više mentalno i svesno stanje. Čovek je usnuo u odnosu na ono što ne razume. Ono što se ne poznaje, za ogromnu većinu Ijudi i ne postoji, i oni se izruguju mogućem postojanju toga. Ovo su neki od mnogobrojnih faktora koji zadržavaju čovečanstvo u stanju u kome jeste. Međutim, postoje posebni faktori koji ograničavaju čak i najobrazovaniji deo čovečanstva, s obzirom na njihov kvalitet razumevanja i stepen svesnosti.
Vera je povezana sa idejom transformacije i zato ona nije prosto verovanje na uobičajen način, kao kad čovek veruje ili ne veruje u nekog. Kao što ćemo videti kasnije u tekstu, oslanjanje na stvarno značenje vere, kada se pominje konverzacija između centuriona i Hrista, vera u svom suštinskom značenju predstavlja uverenost, ubeđenost da postoji viš.a interpretacija života, što ima za posledicu da je transformacija čoveka moguća. Naročit kvalitet vere leži u ideji da život može da se razume i rešava samo osećajem nečeg višeg od samog čoveka, kao i da čovek ima mogućnost transformisanja i zadobijanja sasvim novih značenja u odnosu na život na zemlji. Ovaj posebni kvalitet jeste suština vere i čini ga potpuno različitim od onog što uobičajeno zovemo verovanje. Vera zapravo potkopava sva naša uobičajena i prirodna verovanja, pošto nas odvraća od svetovnog i vodi pravcem koji više ne može biti potvrđivan uobičajenim verovanjem i evidencijom čula. Zbog toga je vera definisana kao seme u čovekovom umu, to jest ona je potencijal za rast, potencijal koji ne može postojati
124
dok čovek veruje da je život, ovakav kakav jeste, sam sebi svrha, a ne sredstvo za nešto drugo. Ako zamišijamo da je život cilj sam po sebi i jedini kao takav, ne možemo imati veru i ne želimo je. Ali ako u naše umove uđe misao da život ne može biti cilj sam po sebi, ali da mora biti sredstvo za neki drugi cilj, a takve se misli često javljaju kod Ijudi, tada se, u trenutku uspostavljanja tog novog načina razmišljanja, javlja nagoveštaj vere. U trenutku transformacije Hrist predstavlja Ijude sa vi šeg nivoa, vrlo visokog nivoa. Njegovo silaženje sa Gore predstavlja silazak na nivo ordinarnog zemaljskog života, nivo ludila, samoobmane, nivo kojim upravljaju mesečeve promene. Sve ove ideje su predstavljene u sceni Preobraženja na Gori, a u podnožju je bio dečak bolestan od epilepsije, koga učenici nisu mogli da izleče.
DRUGI DEO
Već smo videli da se vera poredi sa živim, aktivnim semenom u čoveku i da nije samo pasivno verovanje. Da bi se razumelo više o njenom značenju, pogledajmo šta je rečeno o rezultatu imanja vere. Hrist kaže: "Ako imate vjere koliko zrno gorušičino... ništa vam neće biti nemoguće". (Mat. 17: 20) Rezultat imanja vere jeste činjenica da za čoveka ništa nije nemoguće. Imanje vere čini nemoguće - mogućim. U citatu datom u devetoj glavi Jevanđelja po Marku, postoji izraz "Sve je moguće onome koji vjeruje". (Marko 9: 23) Na prvi pogled može se pomisliti kako ovo znači da čovek koji ima vere, ima moć da čini. Ali, nije baš tako. Imanje vere čini stvari mogućim, a to je nešto drugo. Čoveku koji ima vere, postaju moguće stvari koje su inače nemoguće. Ne čini sam čovek stvari mogućim, nego vera u njemu. Čoveku od vere, moguće je sve i ništa nije nemoguće. Naša uobičajena ideja o moći je manje-više povezana sa nasiljem. Na primer, Ijudi mogu biti primorani da budu poslušni. Međutim, ideja o moći na bazi vere je nešto sasvim drugo. U prisustvu čoveka koji istinski ima vere u
125
Hristovom smislu, sve postaje moguće. Takav čovek ima moć zato što kroz posedovanje vere stvari više nemaju svoju sopstvenu moć i time postaju moguće za njega, Stvarima je oduzeta njihova uobičajena prirodna moć, a posebno ona štetna, i ova se ideja često sreće u Novom zavetu, a na jednom mestu je izražena siedećim rečima: "A znaci onima koji veruju biće ovi: ...Uzimaće zmije u ruke; ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike polagaće ruke, i ozdravljaće". (Marko 16: 17-18) Oduzimanje uobičajene moći stvarima pomoću vere, prikazano je u gornjem stihu. U tom smislu, vera je kao Istina. Istina nema moć nad lažima, osim kad se lažima oduzme moć. Na primer, ako čovek dozvoli da Istina uđe u sred njegovog laganja, laži gube svu moć nad njim i za trenutak on postaje zdrav (razborit).
Učenici su dali sve od sebe, ali nisu uspeli da iscele dečaka bolesnog od epilepsije. Koristili su svoje sopstvene moći, međutim, kako u Jevanđelju po Marku otac reče Hristu: ".../ ne mogoše". (Marko 9: 18) Hrist najednom progovara: "O rode neverni dokle ću vas trpeti?" Učenici su ga nasamo pitali zašto nisu uspeli? Odgovor je bio: "Za nevjerovanje vaše". Bilo je to nemoguće za njih zato što nisu imali ni najmanje seme vere. Ipak, oni su bili Hristovi učenici. Međutim, nisu imali vere ni kada su bolesnog dečaka videli izlečenog, jer vera ne dolazi spolja, iz viđenih čuda i pasivnog verovanja u njih. Pošto nisu imali vere, njima je bilo nemoguće da izleče bolesnog dečaka. Ne bi im bilo dato da ovladaju tom situacijom. Nedostajao im je faktor potreban da uani tu situaciju savladivom njihovom sopstvenom snagom. Otac dečaka kaže Hristu: "...nego ako što možeš, pomozi nam". Hrist uzviknu: "Ako možeš vjerovati, sve je moguće onome koji vjeruje". Otac u očajanju moli: "Vjerujem, Gospode, pomozi mojemu nevjerju!". U oba Jevanđelja, i po Marku i po Mateju, citati o lečenju korišćeni su da bace jako svetlo na ideju vere i snagu koja proističe iz imanja vere. Vera,
to jest,
vera je dinamičnost na poseban način. Međutim, snaga vere se ne potencira spolja, s položaja, iz svetovne moći - iz bilo čega spoljašnjeg. Niti je dokaz spolja viđenog; ona ne crpi svoju
126
snagu iz tog izvora. Ona se ne formira u tom spoljnom delu uma koji je u dodiru sa životom i stvarirna, ili sa obavezama i brigama oko Ijudske egzistencije. Ona nije sa tog nivoa. Pripada nivou uma koji je iznad ordinarnih, vidljivih stvari. Vera je kao tačka koja se nudi čoveku, a koja je iznad njega. To je kao kad bi on komunicirao sa prostorijom na spratu iznad sobe u kojoj obično boravi, gde Ijudi žive jedan drugi život, a snaga njegovog uverenja ga vodi da oseća postojanje tog života i da ga otkriva. Ideja vere ne može da se razume sve dok se ne shvati ideja o različitim nivoima u čoveku. Čovek ne živi na najvišem nivou sebe. Nivo ga čeka. Čovek nije kompletan. I samo on može da kompletira sebe. Ništa spoljno ne može da ga upotpuni, to jest, ne može da ga dovede do najveće razvijenosti. Sve dok ne bude uveren da je ovo stvarno objašnjenje, njegov um ostaje zatvoren prema toj mogućnosti, to jest prema bilo čemu višem. Ono što je "više", već je u njemu; ali - za sada još nepoznato, nespoznato. Novo značenje se javlja u njemu kada oseti ubeđenost u ovu ideju. Novo rođenje je moguće. Moguć je drugi nivo mišljenja, osećanja i razumevanja. Novi čovek je skriven u svakom čoveku. To je razlog što Jevanđelja ne govore o životu ili kako napredovati u životu, nego govore o tom Novom čoveku, skrivenom u svakom čoveku. Učenje Jevanđelja je povezano sa višm nivoom, to jest sa evolucijom čoveka. Prema učenju Jevanđelja, ideja da čovek može da bude drugačiji, nije zatvorena. Ona se nalazi u mnogim drevnim učenjima. Ona je jedina realna osnova bilo koje psihologije čoveka. Realna psihologija jednog žira mora da se bazira na činjenici da može postati hrast; inače njegovo postojanje može biti pogrešno protumačeno i iz toga mogu da proisteknu potpuno pogrešna gledišta. U strukturi nervnog sistema nalazimo mnoge određene i sasvim različite nivoe, jedan iznad drugog, gde su stvari uređene i predstavljene na potpuno različite naane. Niži nivo ne može da razume viši i on mora da sluša viši nivo zato što mu ovaj predaje svoju snagu. Čovek mora samo da pomisli o pokretanju svoje ruke i tad može to da uradi. Svi niži nivoi slušaju misao. Zbog toga čovek, postupajući na osnovu podataka dobijenih od svojih čula i misleći na mentalnom nivou, ne može da razume veru. Vera već predstavlja apsolutnu
127
sigurnost višeg nivoa i zbog toga omogućuje uticajima višeg nivoa da deluju u čoveku, Pogledajmo u vezi sa ovim parabolu o značenju vere iskazanu kroz događaj sa centurionom (kapetanom u biblijskom citatu):
"U kapetana pak jednoga bijaše sluga bolestan na umoru koji mu bješe mio. A kad ču za Isusa, posla mu starješine judejske moleći ga da dode i spase mu slugu. A oni došavši Isusu moljahu ga usrdno, govoreći: Dostojanje da mu to učiniš, jer Ijubi narod naš, i sagradi nam sinagogu. A Isus idaše s njima. I kad već bijaše nedaleko od kuće, posla kapetan njemu prijatelje govoreći mu: Gospode, ne trudi se, jer nisam dostojan da pod krov moj uđeš; Zato i ne smatrah sebe dostojnim da ti dodem; nego samo reci riječ, i ozdraviće sluga moj. Jer i ja sam čovjek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: Idi, i ide; i drugome: Dođi, i dode; i slugi svojemu: Učini to, i učini. A kad to ču Isus, zadivi mu se, i okrenuvši se narodu koji iđaše za njim reče: Kažem vam: ni u Izrailju toliku vjeru ne nadoh. I kad se poslani vratiše, nadoše bolesnoga slugu zdrava". (Lu ka 7: 2-10)
Zašto ovde Hrist kaže da se nikad nije sreo sa većom verom? Kapetan je svojim rečima izrazio suštinu vere. On zna iz svog vojničkog iskustva da postoji "više" i "niže", to jest šta je iznad, a šta ispod njega, i iz toga, učenjem, on postaje ubeđen da postoji "više" i "niže", - i to ne samo u spoljnom vidljivom svetu. A onda dodaje: "Zato i ne smatrah sebe dostojnim da ti dodem". Reč dostojan na grčkom znači - na istom nivou. Kapetan razume nivoe čoveka. Shvata da je sve pitanje nivoa, to jest, razumeo je "više" i "niže" kao princip i da niži nivo mora da sluša viši u pravom poretku stvari. Pre svega, znao je da je Hrist bio na viiem nivou od njega. Znao je da je sve što je Hrist govorio i radio, bilo sa nivoa višeg od onog sa koga je on, kapetan, delovao i govorio. Drugo, takođe je znao da je Hrist bio poslušan višem nivou, baš kao što je i on, kapetan, poslušan onima iznad njega, onima koji su imali veći autoritet. Na koliko samo mesta u Jevanđeljima Hrist ukazuje na najjasniji mogući način poslušnost u odnosu na "više". On nije bio slobodan. Bio je poslušan jednoj drugoj volji i kroz to imao moć.
128
Vera
Kakvu snagu bi kapetan mogao posedovati da nije bio poslušan onima iznad njega? Poslušnošću prerna onima iznad njega on je stekao moć nad onima ispod njega. Nijedan od njegovih vojnika ispod njega ne bi mu se pokoravao da on sam nije bio poslušan onima iznad njega. On je ovo razumeo i na taj naein spoznao izvor Hristove moći, i - zato Hrist govori: "Kažem vam: ni u Izrailju toliku vjeru ne nađoh".
Kako je ideja vere povezana sa snagom da se ostvari poslušnost, jasno je da to ima veze i sa sticanjem moći nad samim sobom, što čovek može da ostvari u tom smislu da uticaji, kao što su razne želje, trenutna htenja, misli, raspoloženja itd., postanu poslušni nečemu u njemu, nečemu što ie takve prirode da onemogućuie te uticaje. Grčka reč za
potiče od glagola
što znači ubediti ili učiniti
oholost da mu bude poslušna? Kakva ga ubeđenost u umu može dovesti u stanje u kome će sve u njemu da mu prenese svoju moć? Kad bi čovek otkrio tu tajnu bio bi gospodar sebe, ne direktno, kroz svoju sopstvenu snagu, nego kroz snagu koju mu daje vera.
Upravo kroz ovo čovek mora da stvara sebe. I taj zadatak stvaranja sebe ne može biti uzgredan. On mora da se bazira na idejama koje prevazilaze uobičajena značenja. Verovanje u nešto što možemo da vidimo - ne stvara nas. I pored svega što vidimo, mi možemo izabrati ovaj ili onaj aspekt i smatrati ga Istinom. Međutim, takva Istina je spoljna i njen izvor leži u vidljivom svetu. Izvor vere se nalazi u nevidljivom svetu. Učenici nisu imali vere zato što su bili impresionirani Hristom samo kao posebnim čovekom i čudotvorcem. I u tom smislu, dok je Hrist bio među njima samo kao vidljivo telo, oni nisu imali vere i zbog toga nisu mogli da stvore sebe. Hrist ih je na neki način proveravao tako što je bio grub prema njima. Vređao je Ijude na sve strane. Čak i Hristovi učenici, kao i mnogi drugi koji su slušali njegovo učenje, plašili su se da postave pitanje. U Jevanđelju po Mateju rečeno je da, nakon što je Hrist zbunio fariseje (koji su govorili da je Hrist sin Davidov) rečima: "Kada, dakle, David naziva njega Gospodom, kako mu je sin?" (Mat.
129
22: 45), niko nije mogao da mu odgovori, "...niti smjede ko od toga dana da ga zapita više". (Mat. 22: 46). Čitali smo u Jevanđelju po Marku da čak ni učenici, kad im je Hrist nagoveštavao svoju smrt i uskrsnuće, "nisu razumeli to i plašili su se da ga pitaju". Cilj je bio da veruju, ne zato što..., nego uprkos svemu što se dešava, a razapinjanje na krst, najnečasniji od svih oblika smrti, bio je svojevrsna provera u odnosu na svoja druga značenja. Onda, pošto su bili prepušteni samo onom čemu su podučavani - nekim neobičnim idejama, parabolama, kazivanjima, a možda i mnogo čemu što nije ni zapisano, morali su da preokrenu sve što su videli i čuli, sve što su uneli u sebe putem čula, u to živuće seme zvano vera. Morali su se lišiti spoljašnje osnove vere, da bi ona u njima mogla da se uspostavi na novoj osnovi, u skladu sa obećanjem koje im je Hrist dao: "A Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh". (Jov. 14: 26)
Ljudi ili govore da Bog he postoji zato što se na zemlji dešavaju strašne stvari, ili kažu: "ako postoji nešto više, zašto nam se ne kaže šta je to tačno, i šta treba da radimo itd.?". Za ono prvo je odgovor da je izrazito napomenuto da Božija volja ne deluje na zemlji. Za drugo - da Ijudi ne mogu da se razvijaju, to jest da dospeju u stanje ponovne rođenosti samo spoljnim događanjima, ili bilo kojim oblikom misli ili ideja koje se baziraju na čulima. Istina koja može delovati u čoveku u smislu unutrašnje promene, može i mora biti posejana u njega ovim putem. Ali, ako padne na deo uma koji se bazira na čulima, pada "pored" i biva izgubljena. Čovek mora da čuje i prima izvan sebe uobičajenog - izvan bilo čega što je stekao u kontaktu sa uobičajenim životom i problema koje on nosi, izvan svih uobičajenih pojmova i granica mogućnosti razumevanja koje mu nameću vreme i prostor. Sve što može da ga obnovi, regeneriše i promeni, mora biti uzgajano iznad tog nivoa, jednostavno zato što je njegova istinska funkcija da pokrene neki drugi nivo u njemu. To sve ima "višu" sudbinu, mada dolazi spolja; začetak je ostvarenja višeg stupnja čoveka; i ukratko - predstavlja prve u nizu povezujućih ideja i misli, prvi ferment ili
130
kvasac koji vodi u komunikaciju sa višim nivoom i u transformaciju razumevanja značenja čovekovog života na zemlji. Ako razmišljamo o evoluciji čoveka kao o unutrašnjem povezivanju sa već postojećim mogućnostima, baš kao što hrast predstavlja mogućnost žira, viši nivo žira, i da je to povezivanje moguće jedino kroz povećanje uvida i ubeđenje koje omogućuje čoveku da pomera balans u sebi i ukazuje mu na nov pravac, jedan jedini pravac o kome Hrist neprestano govori u metafori i paraboli - tada možemo lakše razumeti da je pasivno verovanje kroz ono što čula pružaju, beskorisno, i da vera u radu čoveka mora biti nešto živo i neprekidno, kako bi svojom savršenom umešnošću, svojom alhemijom, rezultiralo stvaranjem Novog čoveka u čoveku. I u ovom procesu, zakoni jednog drugog reda, višeg od njegovog sopstvenog, moraju početi da deluju i utiču na čoveka, baš kao što jedan žir, koji mora da pretrpi moguću transformaciju, počinje da biva poslušan zakonima hrastova i postepeno prestaje da bude žir.
TREĆI DEO
Učenici rekoše Hristu: "Dometni nam vjere!". (Luka 17: 5) Koji su odgovor dobili i kakvo svetlo to baca na značenje reči vera, toliko korišćene u Jevanđeljima, a toliko teške za razumevanje, reči koju Ijudi razumeju kao obično verovanje?
Situacija u vezi sa kojom su učenici postavili ovo pitanje data je u sedamnaestoj glavi Jevanđelja po Luki. Hrist je prvi koji govori o tome kako je teško živeti učenje. Pojavljivanje teškoća je neminovno. Samim započinjanjem primene učenja ne mogu se odstraniti sve nevolje. Hrist im kaže: !Nije moguće da ne dođu sablazni; ali teško onome preko koga dolaze". (Luka 17; 1) On govori o teškoćama koje moraju iskrsnuti kod onih koji slede učenje. Ali, ni tada učenici nisu mogli razumeti da su zapravo učeni unutrašnjoj disciplini. Hrist nastavlja: "Bolje bi mu bilo da mu se vodenični karnen objesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih". Ovo malih, ne
131
grčkom, reč
- mikroskopski - što nema nikakve veze sa
malom decom). Učenici su morali naučiti da je obavezno
obučavati druge. Dokle god su mislili da sledeći Hrista slede budućeg kralja na zemlji, ovo ostaje samo neobična ideja. Hrist je tada rekao: "Pazite na sebe!" (bukvalno - obratite pažnju na sebe);"„A ako ti sagriješi brat tvoj, pokaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagriješi, i sedam puta obrati se tebi i reče: kajem se, oprosti mu". (Luka 17: 3,4)
On govori o tome kako čovek mora da se ponaša u učenju. Ljudi odvajaju znanje od ponašanja. Čovek u učenju treba da se ponaša na određeni način prema drugima. Učenici moraju osetiti da je neophodno imati vere ako je cilj ponašanje na pomenuti način, ili je u suprotnom to nemoguće. Uzeto bukvalno, nije lako oprostiti nekome sedam puta dnevno, čak i ako se taj kaje.
Tada učenici saopštavaju svoj zahtev: "/ rekoše apostoli Gospodu: Dometni nam vjere!" (Luka 17: 5) (bukvalno, oni kažu: „Pridodaj nam vere"). Način na koji vera može da bude pridodata ili uvećana, nije odmah spomenut. Hrist im odgovara rečima: "Kada biste imali vjere", stavljajući im do znanja, kao i uvek, da je nemaju. "Kada biste imali vjere koliko zrno gorušičino, rekli biste ovome dudu: Iščupaj se i usadi se u more!
- i poslušao bi vas". (Luka 17: 6) Svaka prepreka, svaka uobičajena teškoća, nemoćna je i mora biti poslušna volji čoveka koji ime vere; poslušna ne onoj uobičajenoj volji, nego volji koja nastaje iz drugog nivoa, to jest iz izvora otvorenog verom. Hrist tada opisuje kako se vera uvećava, rečima koje nisu direktno u vezi sa zahtevom učenika i koje ne predstavljaju uvek odgovor. On kaže:
"A koji će od vas, ako ima slugu koji ore ili koji čuva stado, kada dođe iz polja, reci mu: Hodi i odmah sjedi za trpezu? Zar mu neće reći: Ugotovi nešto da večeram i opaši se te mi služi dok jedem i pijem, pa poslije ti jedi i pij? E da li će on zahvatiti slugi tome kad učini što mu je zapovjedeno? Ne
132
smatram. Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti.". (Luka 17: 7-10)
Koje značenje leži iza ove obične ilustracije? U kom obliku ona sadrži odgovor na zahtev učenika: "Dometni nam vjere!".
Da bi vera postojala i uvećavala se, neophodno je određeno stanovište. Kakva je priroda tog stanovišta? Čovek mora uvideti da je pod autoritetom. Kapetan je to uvideo i, uviđajući to, razumeo nešto. Spoznao je od čega zavisi, a kroz to i šta je vera.
Vera je određeno shvatanje i ubeđenost u postojanje višeg nivoa kome čovek mora da izloži sve u sebi. On ne može da čini sve što mu je drago. A u životu svako oseća da može i treba da čini ono što mu je drago. Čovek mora dovesti sebe u stanje poslušnosti u odnosu na taj viši nivo koji je u njemu. Onaj ko ima vere nije više jedan eovek, "čovek iz života", nego dva čoveka. Razdvajanje počinje da se odigrava u njemu; on se deli na dva dela. On je "čovek života", ali i čovek svestan „drugog života", ne života posle smrti, nego drugog života sada, za njega sada mogućeg. Postoji spoljašnja, "životna" strana, koja gleda u spoljni život, u svet kakav vidimo, i u sve što on pruža; i unutrašnja strana koja gleda u taj višl nivo, u čije postojanje je čovek konačno uveren i za koji zna i oseća da je u njemu samom.
Sad kad je čovek dva, njegov stav prema sebi samom, a i prema životu, potpuno se menja. On je svestan višeg i nižeg nivoa u sebi.
Sve što je prethodno radio, koliko god dobro bilo, odvijalo se na nižem nivou u njemu i tu je i ostalo. Kad je takva situacija, čovek ne može a da ne traži korist ili nagradu u svemu što radi i da pripisuje sebi dobrotu, dostojanstvo i mučeništvo. Ne može a da to ne radi. Ne može da ne očekuje nagradu od svega, od svega dodatnog što radi, za svako korisno delo, za svako delo vredno hvaie, za svaki dodatni napor. Njegovo Dobro je u svetu
bglavac
edin.kecanovic
