GLAVA TREĆA

VENČANJE U KANI

Ko se venčavao? Ništa nije rečeno o mladi i mladoženji. Isus i njegova majka su očevidno spolja prikazani kao majka i sin; psihološki shvaćeno, radi se o unutrašnjem jedinstvu prirodnog i duhovnog u Isusu. Zašto domaćin proslave ne shvata šta se dešava? Zašto je njegovo nerazumevanje bilo takvo da sluge nisu ni pokušale da ga obaveste, iako su mu u funkcionalnom smislu bile podređene? Odgovor je: zbog toga što se pojavio novi domaćin, gotovo tajno; obratite pažnju na to da novi domaćin nije progovorio ni reč sa domaćinom proslave, koga možemo zvati stari domaćin. Kada čovek duboko promeni čitavu svoju psihologiju, njegov bivši domaćin više nije taj koji kontroliše, već se pojavljuje drugi, moćniji. Savladavajući ono što odslikava njegovu prirodnu stranu predstavljenu majkom, Isus dostiže stanje u kome stari domaćin nema više nikakvih moći, čak i ne zna šta se dogodilo. Isus nije domađn proslave - ali bivšem domaćinu niko ne govori šta se dešava. Svi ćute. Nema suparništva - samo tišina. Preobražaj koji se dešava, naznačen je zapravo pretvaranjem vode u vino. Sve se odigralo bez nasilja. Ni u jednom Isusovom čudu nikada nije bilo nasilja ili suparništva. Umesto toga bila je tišina. Pilatu je rekao da on, Isus, može ako je neophodno prizvati sile koje bi mogle dovesti do njegovog izbavljenja. Ali, nije ih prizvao. Nasilje rađa nasilje. Čudan je tok misli koji vodi do uvida šta je gospodar u čoveku i kako se to prevazilazi, ili još bolje, kako se otrgnuti od toga. Ne treba govoriti ništa što vodi sukobu i njegovom rasplamsavanju. Čak je i Pilat bio u stanju da razume nešto o Isusu; i domaćin proslave mogao je da uživa u dobrom vinu. Ali, kasnije bi, da su sluge objasnile čudo domaćinu proslave, zasigurno nastala problematična situacija, a njegov autoritet osporen.

35

U Jevanđeljima se mnogo govori o toj unutrašnjoj tišini koja ima veze sa promenom u čoveku - tišina se zahteva: "da ne zna Ijevica tvoja šta čini desnica tvoja". (Matej 6: 3) Čovek ne može da prevaziđe zemaljski autoritet reagujući nasilno na njega. On može da bude nasilan prema svom ocu. Koliko njih je odbacilo svoju dobru stranu nasilnim suprotstavljanjem autoritetu? Ali, vremenom, postajali bi čak ono što su oduvek mrzeli. Unutrašnja promena se ne ostvaruje na taj način. Međutim, ovde, na ovoj simboličkoj svadbi, autoritet Isusove majke nije predstavljen u vidu reakcije nego kao izdavanje neke unutrašnje naredbe, čime značaj nje same nije narušen, nego naprotiv, pravilno upotrebljen; ona je ta koja je omogućila da se desi čudo, saopštavajući "slugama" da poslušaju šta im Isus govori. A pošto je on nasledio od nje Ijudsku, to jest prirodnu stranu, jasno je da je On, na ovom stepenu razvoja, tu svoju stranu doveo u ispravan odnos sa "višom", duhovnom stranom, i zbog toga je "ona" poslušala "njega". Postoje učenja u kojima se ova "prirodna" strana smatra nečim što u potpunosti treba prevazići i dozvoljena je samo duhovna misao koja je daleko iznad zemaljske. Ovakvo polovljenje čoveka ne može se smatrati usklađivanjem ili dovođenjem u harmoniju svih nota koje odzvanjaju našim bićem. S obzirom na to ko mu je majka, Isus je rođen kao čovek. Njegov zadatak bio je da poveže čoveka sa Bogom, prirodno sa duhovnim, a ne da razdvaja kao suprotnosti ono što nije ni najmanje suprotstavljeno, mada je različitog nivoa i dimenzija.

"Prirodna" strana čoveka i ona više unutrašnja, duhovna strana, mogu se predstaviti kao dva oblika ili dva prostora, gde se jedan otvara u drugom, ili dve visine, niža i viša, ili dva grada, ili na mnogo drugih načina. Vizuelno zamišljanje samo po sebi ne znači mnogo. Smisao je važan, tu leži značenje. Vizuelna predstava u paraboli nije istovremeno i njeno značenje. Reči korišćene u paraboli nisu ono što parabola znači. Parabole su i neki snovi, baš kao i neki drevni mitovi i priče. U takvim parabolama, mitovima, snovima, bajkama, značenje je ono što vodi; to je važno. Na prirodnom nivou uma parabola   se   razumeva   doslovno,   bez   drugog   značenja.

36

Međutim, duhovno, psihološko značenje, ne može se direktno preneti rečima na taj uobičajeni, prirodni nivo. To je oduvek bio raziog postojanja drugačijeg jezika. Govorni jezik je razumljiv samo onima kojima je blizak, dok parabola u svojoj vizuelnoj manifestaciji može biti razumljiva i Ijudima koji ne govore isti jezik. Postoje dva jezika i oni odgovaraju dvema dubinama razumevanja, to jest korespodentni su sa dva nivoa u čoveku.

Postoji reč u ezoterijskom jeziku koja uvek ukazuje na to da je neki razvoj dovršen. Ta reč je "numerički". Broj tri označava ispunjenje. U čudu pretvaranja Vode u Vino, na početku se kaže da je trećeg dana bila svadba. Početak, sredina i kraj čine fazu razvoja potpunom. Zato broj tri na ezoterijskom jeziku predstavlja kraj nečega i početak nečeg drugog. Kada je psihološka faza dovršena, nova počinje. To je "treći dan". Staro je prošlo - novo počinje. Odnosno, viši nivo postaje aktivan, a prethodni počinje da se pokorava tom novom, "višem" nivou. Broj tri je upotrebljen da predstavi situaciju kao u primeru kada je Isus trećeg dana vaskrsnuo. U ezoterijskim, biblijskim knjigama brojni su primeri upotrebe broja tri. Jona je bio tri dana u trbuhu velike ribe. Petar se odrekao Hrista tri puta

-  što će reći  potpuno. Hrist tri puta  pita Petra da li ga voli? Smokva koja nije rađala tri godine i koja je trebalo da bude posečena. Postoje mnogi drugi primeri upotrebe broja tri koji označava neko ispunjenje, bilo ispunjenje u smislu novog početka, bilo ispunjenje kroz završetak.

Celo čudo pretvaranja vode u vino predstavlja nivo koji je Isus dostigao razvojem svoje Ijudske strane. Dakle, ono počinje "trećim danom":

"/ u treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe mati Isusova. A pozvan bješe i isus i učenici njegovi na svadbu. I kad nesta vina, reče mati isusova njemu: Nemaju vina. isus joj reče: Šta hoćeš od mene, ženo? Još nije došao čas moj. Reče mati njegova slugama: Šta god vam reče učinite. A ondje bješe šest   kamenih   sudova   za   vodu,   postavljenih   po   običaju judejskog očišćenja, koji hvatahu po dve ili po tri mere. I reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. I reče im

37

Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoše. A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znađaše otkuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. I reče mu: Svaki čovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada. Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja, i pokaza slavu svoju; i vjerovaše u njega učenici njegovi". (Jov. 2: 1-11)

Uočljivo je prisustvo Isusove majke, koja predstavlja njegov prethodni nivo, nivo sa kojim je on još uvek u kontaktu, ali mu više nije blizak. Tom bivšem nivou sebe, On se obraća rečima: "Šta hoćeš od mene, ženo?". Da bi se razumeo takav "bahat" stav prema majci, potrebno je pogledati neke druge delove iz Jevanđelja. Pretpostavimo da čovek dostigne nivo na kome je samosažaljenje, sve ono što je patetično u njemu - uništeno. Mnogi Ijudi smatraju Hrista patetičnom ličnošću - nemoćnim Hristom. Ovu predstavu o Hristu obično prati slika gnusnog zlostavljanja i raspeća na krstu. Naravno, Jevanđelja ukazuju na suprotno. Ona ukazuju da je Hrist promišljeno patio na Krstu. On je prorekao svoje raspeće. Rekao je svojim učenicima da mora da iskusi ispunjenje svog kraja. lako se u Getsimaniji, u agoniji molio da ga mimoiđe ovakav kraj, nazivajući ga čašom koju mora da ispije, dodao je "ali opet, ne kako ja hoću, nego kako ti!" (Mat. 26: 39) Besmisleno je smatrati ga patetičnom osobom. Sentimentalani Isus je izmišljotina. Baš obratno, zna se da je bio oštar u svom ophoctenju sa drugima, da je mnoge i povredio, ali se zna i da je bio strog i prema sebi. U događaju sa Pilatom prikazano je da se mogao spasiti ako bi sproveo svoju volju. On kaže Pilatu: "Ne bi imao vlasti nikakve nadamnom kada ti ne bi bilo dano odozgo''. (Jov . 19:11) Promišljeno igra ulogu koja mu je dodeljena i odigrava je, jer to je cilj koji je morao da ispuni, na šta je u više navrata i ukazivao. Učenici tada to nisu razumeli i tek kasnije, neki od njih su shvatili ideju celokupne Hristove drame odigrane uživo pred njima, zapravo drame neizbežnog raspeća "višeg" nivoa istine rukama onih koji su na nižem nivou. Uništavanje psihološke Istine običnom Istinom večna je drama Ijudskog života.

38

Isus reče svojoj majci: "Šta hoćeš od mene, ženo? Još nije došao čas moj". (Jov. 2: 4) Ovo ukazuje na to da bi On mogao biti uništen onim što "majka" predstavlja u Ijudskoj prirodi. Moramo se sasvim udaljiti od bilo kakvog bukvalnog smisla, čak i od bilo kakvog stvamog lika. Isus je dostigao onu tačku u svojoj evoluciji i iskušenju na kojoj nivo "majka" jedva da ima bilo šta sa njim. Nivo koji je predstavljen izrazom "majka", on naziva ženom. Ona više nema snagu, odnosno ima je još uvek, ali je podređena, Tada Isus pretvara vodu u vino i time daje prvi znak da je dostigao određeni nivo unutrašnjeg razvoja. Ovde su povezane dve ideje - izdizanje sebe iznad nivoa "majka" i manifestacija moći koja je proistekla iz pretvaranja vode u vino. Jasno je iz prikaza svadbe, koji predstavlja psihološki portret, da čak i kada je Isus dostigao ovo novo stanje u kome nema više ništa sa starim, to staro je i dalje u njegovoj neposrednoj blizini i može da preuzme vlast. On ga kontroliše tako što "majka" razume da je poslušnost neophodna. Zato ona naređuje "slugama" da poslušaju Isusove naredbe. U Isusu su tako prikazana tri nivoa. Niži, koji je predstavljen "slugama" poslušnim "majci", srednji, koji je predstavljen "majkom" i viši koji oslikava novo Isusovo stanje kome je "majka" poslušna. Zamislimo ova tri nivoa kao tri horizontalne paralelne linije. Srednja linija će tada predstavljati posrednika između najviše i najniže linije. Drugim rečima, ukazano je na postojanje nekog određenog reda među nivoima - niži, srednji i višl. Ovo stanje koje je Isus postigao i time obeležio početak svoje moći podučavanja, definisano je opštim psihološkim opisom kroz formu svadbe, to jest kroz prikaz nekog unutrašnjeg jedinstva potpuno različitog od uobičajenog jedinstva majka - sin, i njegovih posledica, pretvaranjem vode u vino.

Šta se u ovom psihološkom prikazu podrazumevalo pod idejom svadbe? Koji se Isusov deo sjedinio sa nekim drugim delom, sa rezultatom da voda postane vino, čime je dat prvi znak odvijanja njegove unutrašnje evolucije? U Bibliji, prve Istine, to jest zapovesti koje se tiču našeg postojanja i onog što

39

treba da činimo, pisane su kao što znamo na kamenim pločama. Ali, moramo se prisetiti da je u prenošenju tih Istina od Boga ka Mojsiju, očigledno nešto krenuio naopako. Mojsije je bacio originalne ploče ("koje su delo Božije") i razbio ih saznavši da je njegov narod na Sinajskoj gori, u njegovom odsustvu, počeo da se klanja zlatnom teletu.

"Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore sa dvije ploče svedočanstva u rukama svojim; i ploče behu pisane s obe strane, otud i odovud pisane. I behu ploče delo Božije, i pismo beše pismo Božije, urezano na pločama... I kada dođe blizu logora, ugleda tele i igre, te se razgnevi Mojsije, i baci iz ruku svojih ploče, i razbi ih pod gorom". (Izlazak 32:15, 16,19)

Tada je Bog zapovedio Mojsiju da sarn, svojim rukama, napravi dve ploče od kamena. "/ isklesa Mojsije dve ploče od kamena kao što su bile prve". (Izlazak 34: 4) Sve Istine koje dolaze od onih koji su na daleko višem nivou razumevanja nego tni, ne mogu nam biti direktno prenesene. Nemamo čime da ih primimo; mi možemo da primamo samo svojim nivoom razumevanja Istine, poznatim argumentima, formama i tako dalje. "Viša" Istina se zbog toga doprema do nas u obliku "niže", "krute", bukvalne Istine. Odrasli se obraćaju deci. Nemoguće je preneti pravo značenje.

Baš kao što je Deset zapovesti trebalo da se nalaze na kamenim tablicama kako bi Sinovi Izraela bili u mogućnosti da ih prime, tako Je već postojeća Istina, voda, prema opisu u ovoj paraboli, sipana u šest kamenih pehara za vodu, onih koji se koriste "za jevrejska obredna pročišćenja". Ovo nagoveštava da je  Istina  bila  utemeljena  u  starim  jevrejskim  verovanjima  i običajima. U drevnim alegorijama šest je broj koji se odnosi na Stvaranje ili, u drugim nivoima vrednovanja, broj koji označava pripreme   za   bilo   koje   postignuće.         Šest  dana   u   nedelji pripremamo se za sabat; jevrejski  sluga mora  da  služi  šest godina  pre  nego  što  postane  slobodan;  vinograd  mora  biti orezivan šest godina; zemlja mora biti obrađivana šest godina, ali sedma je uvek bila "vreme svetog odmora za zemlju" - takav je zakon dat Mojsiju. Slično tome, postojalo je šest stepenika do

40

Solomonovog trona. Tako se ovih šest kamenih pehara za vodu odnosi na pripremni period u toku kojeg je istina bila primana kao voda i zadržavana u umovima Jevreja u formi koja je bila u skladu sa njihovom drevnom verom, predodređena za transformaciju Hristovim dolaskom.

Sada, u ovoj paraboli, voda posle  sipanja u kamene krčage postaje vino. Podsetimo se onog što je već rečeno o ova tri nivoa Istine - kamen, voda, vino. Kamen predstavlja doslovnu Istinu i možemo jasno razumeti da se ta uzastopna transformacija značenja odnosi na tri različita nivoa Istine. Ono što smo naučili u krilu svoje majke može biti Istina, ali ona nije naša sopstvena, čak i ako smo je usvojili. Bog je duh: "majka" to nije. Autoritet još uvek nije unutrašnji nego dolazi spolja. Rečeno je negde da je Isus podučavao kao neko ko ima autoritet. Ali, čak i ovo viđenje istine o Istini nije dovoljno i ovde se nije samo na to mislilo. Mislilo se na dublji nivo - da moramo tragati za rečju Dobro kako bismo došli do ideje o značenju. Kamen, voda, vino, tri su nivoa Istine, ali gde možemo pronaći neku reč uporedivu sa reči Dobro? Nalazimo je na kraju ovog snažnog prikaza. Domaćin proslave, probajući vodu koja je postala vino primećuje, kao šio je to običaj na svim svadbama, da se dobro vino iznosi prvo, a lošije na kraju. On kaže doslovce:

"A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znadaše otkuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. I reče mu: Svaki čovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada". (Jov. 2:9,10)

"Majka" je rekla slugama da poslušaju "Hrista". Uočimo da su i sluge i "majka" znali za naredbu da se voda sipa u prazne kamene krčage. Oni su imali pristup vodi, to jest delu Isusa koji je bio na tom nivou razumevanja. On je koristio taj niži nivo, ali ne direktno. Koristio ga je preko posrednog, srednjeg nivoa, zvanog "majka". Ovde nailazimo na pravu psihologiju, na nešto davno izgubljeno. Međutim, ceo um mora biti odvojen od čula, od nivoa doslovnog značenja, da bi se uhvatio samo jedan

41

odbljesak sjaja skrivenog psihološkog značenja pri ovom prvom signalu Isusovog unutrašnjeg razvoja koji je zabeležen u obliku slikovitog prikaza, neopipljivo. Ako ove slike znače ono što doslovno predstavljaju, zašto je onda Isus pretvorio oko 120 galona vode u vino? I to još u malom selu kakvo je bila Kana u Galileji; kakva besmislica. Prosto je nemoguće da je toliko vode čudom bilo pretvoreno u vino do kraja seoskog slavlja; ravno oko 600 litara. Međutim, upravo preko uvida da značenje ne može biti doslovno, možemo započeti sa traganjem za drugačijim značenjem, znaeenjem koje je psihološko. Prikazivanje psihološkog značenja posredstvom fizičkih slika kao u crtanim filmovima je jedno; međutim, prihvatanje psihološkog značenja u obliku fizičkog je obrnut proces koji se stalno javlja u svakom pokušaju prenošenja "višeg" značenja.Tako se razapinjanje Hrista uvek shvata kao uništenje psihološkog značenja koje su izvršili oni koji mogu da razumeju samo doslovno značenje, značenje zasnovano na čulima.

Um zasnovan na čulima veruje da hleb i vino koji se koriste u svetom obredu podsećanja na Tajnu večeru, treba shvatiti doslovno. Ali,  bukvalni  nivo razumevanja  ovih "viših" stvari nas uništava i tako je vekovima. Čovek može doslovno razumeti zapovest: "Ne ubij" i kao takvu je ispunjavati. Ali, ako shvata dublje i razume da svojim mislima i osećanjima može ubijati  psihički  druge  po  ceo  dan,  preći  će  na  drugi  nivo razumevanja ove zapovesti i ostvariće njeno punije ili dublje značenje. Tada ono što je primio spolja počinje da prodire u njega i to značenje doživljava unutrašnju transformaciju, kao što je u početku pretvaranje kamena u vodu, a na kraju, kad shvati da je Dobro sadržano u ovoj zapovesti i tako stekne samilost koja potiče od Dobrote, i pretvaranje vode u vino. Preko ovog uvida,   on  će  se  razviti   u  sebi  -  u  svom  razumevanju. Individualna   evolucija   je    moguća   jedino   transformacijom razumevanja, transformacijom čovekovog bića i onog što hoće, i nikako drugačije. Čovek nije fizički. U jevanđeljskom smislu moguć je samo individualni psihološki razvoj. Kada čovek bude shvatio da ono čemu je učen ima vrednost obične zapovesti ili spoljašnje istine, kada se njegova emocionalna strana razvije

42

do nivoa znanja Istine koje ima, tako da želi da čini iz sopstvene volje, osećanja i usaglašenosti, on tada postaje druga vrsta čoveka, postaje čovek koji se razvija, čovek koji dostiže stanje koje sada shvatamo kao vino, postaje Novi Čovek.

* * *

Jedno    od    najdubljih  ezoterijskih   učenja     bavi      se jedinstvom dve strane čoveka. U ezoterijskom učenju Grka, čiji je  predstavnik  Sokrat,  ta  ideja  se  provlači  kroz  celokupno prikazivanje čoveka kao      simbol        nedovršenosti stvaranja mogućeg "višeg" stanja u njemu. Platon ove dve strane naziva Znanje i Biće. Rekao je: "Istinski Ijubitelj znanja uvek teži za bićem". A onda ponovo kaže: "Kada ona (duša) počiva na onom što blista istinom i bićem, ona razume i zna i vidi se da ima razum.  ...ovo,  što  tada  dodeljuje  istinitost stvarima  koje  su poznate i moć  znanja znalcu, jeste ono što bih ja  želeo da nazovete idejom dobra... Za dobro se može reći ne samo da može biti tvorac znanja svih poznatih stvari, već i njihovog bića i suštine".  (Republic,  508,  509) Čovek mora  imati  biće  da  bi ispravno  znao.  Školovanje  bića  i  školovanje  znanja  bile  su najveće teme u Platonovim kasnijim knjigama.  Kako odgajati Ijude na pravi način i kako i u koje vreme im dati znanje; to je bio        problem  kojim     se    neprestano    bavio.    Dati   znanje "neplodnom" tipu Ijudi, znanje koje oni mogu samo zloupotrebiti, bilo je  prvo  što je  Platon jasno video  kao veliku  opasnost. Otvoriti znanje svega svima, za njega je bio zločin. Jasno je video da mnogi učenici moraju biti iskušavani spram karaktera i bića, pre nego što postanu spremni za učenje. U stvari, došao je do zaključka da se svako ko želi da stiče veliko znanje mora podvrgnuti raznim vežbama i disciplinama života, pre nego što stigne u doba koje više nije mladost. U ezoterijskim školama na koje nailazimo u tragovima u drevnoj literaturi, za kandidata su postojale mnoge, veoma stroge pripreme pre nego što mu je bilo dozvoljeno   da      primi                 ezoterijsko                   znanje.   Morao   je najponiznije da služi godinama, da bude predmet uvreda koje su bile test za njegovo biće. Ako bi prošao uspešno ove testove i u sebi razvio snagu i strpljenje, bilo bi mu dozvoljeno da dobije neko znanje. Ali, ako to ne bi bio slučaj, ako bi sažaljevao sebe,

43

žalio se, ako bi bivao slab u svorn biću, lagao, ako bi bio pakostan, iskorišcavao druge, bivao ogorčen, ako bi mislio da je bolji od drugih, nikakvo znanje ne bi dobio. Dakle, njegovo biće bilo je testirano pre nego što mu je dato znanje. Danas je ova situacija potpuno drugačija. Svakome se daje znanje bez razlike, uz brojnu atraktivnu iiteraturu, bez ideje o razvoju bića kao primarnog faktora.

Da bi čovek primio "više" znanje, mora imati kvalitetno biće, kako bi stvorio so u sebi. Ako uzmemo da je znanje hlor, a biće natrijum, tada, ukoliko čovek nema u sebi dovoljno natrijuma koji bi se sjedinio sa hlororn koji dotiče spolja, neće u sebi imati soli. Hlor ga u tom slučaju truje. Znanje koje se prima bez dobre osnove, o eemu Jevanđelja često govore, može da stvori samo otrov za Svet. Takvo sticanje znanja može doneti jedino loše rezultate. Ali misterija je još dublja. Ezoterijsko učenje o znanju i biću odnosi se na činjenicu da se znanje ne može razumeti ukoliko ne postoji odgovarajua razvoj bića. Čovek može mnogo zna, a da u isto vreme ne razume ništa, zato što njegovo biće nije doraslo njegovom znanju. Kao posledica toga, nikakvo unutrašnje jedinstvo između njegovog bića i njegovog znanja nije moguće. Danas srećemo ogroman broj knjiga koje su pune znanja, ali bez razumevanja. Vidimo da naučne činjenice daju najlošlja objašnjenja. Čovek slabog bića a velikog znanja može jedino objaviti besmislen materijal koji nikuda ne vodi. A pored toga, samo komplikuje stvari i čini ih nerazumljivim. I tako, savremena nauka sve previše komplikuje, a to očigledno ne vodi nikuda. Bezbroj naučnika piše naučne radove koje niko ne razume, čak ni oni sami. Raziog tome je priroda znanja koje više nije razumljivo zato što se biće ne uzima u obzir. Ezoterija je uvek uzimala u obzir prirodu znanja. Oduvek se podrazumevalo da znanje treba da vodi razumevanju, a da je razumevanje moguće jedino uz odgovarajuđ razvoj bića. To je najdublja ideja u Ijudskoj psihologiji o uspostavljanju jedinstva koje dovodi do unutrašnje evolucije. Ovaj brak, ili jedinstvo, označava sjedinjavanje znanja  i  bića jedne  osobe  i  vodi  unutrašnjem  razvoju.  Parabola  o

44

pretvaranju vode u vino govori o tome. Ona označava da je Hrist sjedinio svoje znanje sa Dobrom svog bića. Njegovo znanje i dobrota njegovog bića postali su jedno. Ponovimo ono što je već rečeno, kada Domaćin proslave govori o dobrom vinu i da Dobro dolazi na kraju. Pre svega, čovek mora biti naučen Istini ili znanju, a onda Dobrota toga dolazi kasnije. U stvari, Dobro mora prethoditi znanju, ali o tome ćemo kasnije. Ono što je Dobro jeste pre svake Istine, ali povremeno nam izgleda da znanje dolazi prvo. Krajnji cilj u životu je Dobro. Ako kažemo da je na vrhu svega Dobro, onda je ono ispred svega i samim tim prvo na skali, ali nam ponekad izgleda kao da znanje dolazi prvo. Svo znanje treba da vodi Dobru. Zbog toga je Dobro prvo na skali, iako našim čulima, koja su pod uticajem vremena i vide samo poprečni presek celog postojanja koji nazivamo sadašnji trenutak, to izgleda obmuto.

Za uporednu ideju vidi Prilog.