Trinaesto poglavlje

Večna tajna životne sreće

Kada se divim čudesnom zalasku sunca ili lepoti meseca, moja duša se širi u obožavanju Stvaraoca.

Mahatma Gandi

Prošlo je više od dvanaest sati od kako je Džulijan došao u moju kuću da bi podelio sa mnom  mudrost  stečenu  u  Šivani.  Bez  ikakve  sumnje,  ovih  dvanaest  sati  su  bili najvažniji u mom životu. Odjednom sam se osećao veselo, motivisano, pa čak i oslobođe- no. Džulijan je iz temelja izmenio moj pogled na svet pričom Jogi Ramana i trajnim vrlinama koje je priča predstavljala. Shvatio sam da ja čak nisam ni počeo da istražujem moje ljudske potencijale. Uludo sam svakodnevno trošio talente koje mi je život dao. Džu- lijanova mudrost mi je pružila priliku da se uhvatim u koštac sa svim onim što me je sprečavalo da živim sa  osmehom,  energijom i ispunjenošću,  da  živim onako kako sam

znao da zaslužujem. Bio sam prodrman.

„Moraću uskoro da idem. Ti imaš obaveze koje te pritiskaju, a i ja imam nekog svog posla za koji moram da se pobrinem", izvinjavao se Džulijan.

„Moj posao može da čeka."

„Na nesreću moj ne može", rekao je sa brzim smeškom.

„Ali pre nego što odem, moram da ti otkrijem poslednji element Jogi  Ramanove čarobne priče. Sećaš se da je sumo rvač koji je izašao iz svetionika usred divne bašte, samo sa ružičastom žicom koja je prekrivala njegove genitalije, nagazio na zlatnu štopericu i pao na zemlju. Nakon izvesnog vremena koje se činilo kao večnost, divan miris žutih ruža dopro je do njegovog nosa i on se osvestio. Oduševljeno je skočio na noge i bio je začuđen videvši dugačku, vijugavu stazu posutu milionima sićušnih dijamanata. Naravno, naš prijatelj sumo rvač krenuo je tom stazom i idući tuda živeo je srećno zauvek."

„Naoko izgleda uverljivo", smeškao sam se.

„Slažem se, Jogi Raman je imao prilično bujnu maštu. Ali video si da ova priča ima smisla i da su principi koje simbolizuje ne samo moćni već i veoma praktični."

„Istina", složio sam se bez rezerve.

„Dakle staza dijamanata će da te podseti na krajnju vrlinu prosvetljenog života. Korišćenjem ovog principa u svom svakodnevnom poslu, obogatićeš svoj život na način koji mi je teško da opišem. Počećeš da vidiš prefinjena čudesa u najjednostavnijim stvarima i da živiš sa zanosom koji zaslužuješ. A ispunjavanjem obećanja koje si mi dao i deljenjem sa drugima, ti ćeš dozvoliti i njima da preobraze svoj svet od običnog u izvanredan."

„Da li će mi trebati dosta vremena da to naučim?"

„Princip je sam po sebi veoma jednostavan za razumevanje. Ali da bi naučio kako da ga efikasno pri-menjuješ u svakom trenutku svog budnog stanja, trebaće ti par nedelja intenzivne prakse."

„U redu, umirem da čujem."

„Interesantno je što to kažeš, jer sedmi i poslednji princip se u potpunosti odnosi na življenje. Mudraci Šivane su iskreno verovali da se do života punog radosti i nagrada dolazi samo kroz proces koji su oni nazivali 'živeti u sadašnjem trenutku'. Ovi jogiji su znali da je prošlost proliveno mleko, a budućnost udaljeno sunce na horizontu tvoje mašte. Najvažniji trenutak je sada. Nauči da živiš u sadašnjosti i da maksimalno uživaš u njoj."

„Džulijane, potpuno razumem o čemu pričaš. Izgleda da ja većinu vremena provodim grizući se zbog prošlosti koju ne mogu da izmenim ili brinući o budućim događajima koji se nikada i ne dogode. Moj um je stalno preplavljen milionima misli koje me vuku u milion različitih pravaca. To je zaista frustrirajuće."

„Zašto?"

„Zamara me! Moj um nikad nema mira. Ipak, dešava se da je i moj mozak potpuno okupiran samo onim što je ispred mene, i to najčešće kada sam pod pritiskom da izdam pravno saopštenje i nemam vremena da mislim ni na šta drugo sem na zadatak koji je preda mnom. Takođe sam osetio tu vrstu potpune usredsređenosti kada sam igrao fudbal sa dečacima i zaista želeo da pobedim. Sati su prolazili poput minuta a ja sam bio potpuno koncentrisan; kao da je jedina stvar koja me se ticala bilo to što sam radio u tom trenutku. Sve ostalo, brige, računi, advokatska praksa — nije postojalo. Kad sad razmišljam o tome, to je verovatno bilo vreme kada sam se osećao najsmirenijim."

„Baviti se nečim što predstavlja pravi izazov  za tebe,  najsigurniji je put do ličnog zadovoljstva. Ali da bi to pamtio znaj da je sreća putovanje, a ne odredište. Živi za danas - jer nikada više neće biti dana kao što je današnji", kazao je Džulijan, sklopivši svoje glatke ruke kao da se moli u znak zahvalnosti što je upućen u ono što je upravo rekao.

„Da li je to princip koji simbolizuje staza dijamanata u priči Jogi Ramana?", upitao sam.

„Da", stigao je kratak odgovor. „Upravo kao što je sumo rvač našao trajno ispunjenje i radost šetajući stazom dijamanata, tako i ti možeš da imaš život kakav zaslužuješ od momenta kad počneš da shvataš da je staza kojom trenutno hodaš bogata dijamantima i drugim neprocenjivim vrednostima. Prestani da provodiš toliko puno vremena jureći velika životna zadovoljstva, a propuštajući mala. Uspori malo. Uživaj u lepoti i svetosti svega što te okružuje. To duguješ samom sebi."

„Da li to znači da treba da prestanem da postavljam sebi velike ciljeve i koncentrišem se na sadašnjost?"

„Ne", čvrsto je odgovorio Džulijan. „Kao što sam već rekao, snovi i ciljevi za budućnost su osnovni elementi svakog istinski uspešnog života. Nadaj se da ono što će se pojaviti u tvojoj budućnosti jeste upravo ono što te izvlači iz  kreveta ujutro i što te motiviše preko dana. Ciljevi daju energiju tvom životu. Moja poenta je jednostavna: nikad ne odlaži sreću zbog nekog dostignuća. Nikad ne ostavljaj za posle stvari koje su važne za tvoju blagodet i zadovoljstvo. Danas je dan da se živi punim plućima, a ne kada

dobiješ na lutriji ili kada odeš u penziju. Nikad ne odguruj život!"

Džulijan je ustao i počeo da hoda gore-dole po dnevnoj sobi, poput iskusnog advokata koji iznosi svoje finalne argumente u strastvenoj završnoj reči. „Nemoj biti budala i misliti da ćeš postati bolji i velikodušniji muž time što ćeš u svojoj advokatskoj kancelariji zaposliti još nekoliko mladih advokata i rasteretiti posao. Nemoj da se zavaravaš, verujući da ćeš obogatiti svoj um, brinuti o svom telu i negovati svoju dušu onda kada se tvoj bankovni račun dovoljno uveća i ti budeš imao više slobodnog vremena. Danas je dan da uživaš u plodovima svojih napora. Danas je dan da ugrabiš momenat i živiš uzvišenim životom. Danas je dan da živiš od svoje mašte i da ostvaruješ svoje snove. I, molim te, nemoj nikada da zaboraviš na sreću što imaš porodicu."

„Nisam siguran da znam tačno na šta misliš, Džulijane?"

„Budi deo detinjstva svoje dece", stigao je jednostavan odgovor.

„Uh?", promrmljao sam, zbunjen očiglednim paradoksom.

„Nekoliko stvari je značajno koliko i to da budeš deo detinjstva svoje dece. Kakva je svrha penjati se stepenicama uspeha, ako si propustio prve korake svoje dece? Šta je dobro u tome da imaš najveću kuću u kraju, ako nisi odvojio vreme da stvoriš dom. Kakva korist od toga što si vatreni advokat parničar poznat širom zemlje, ako tvoja deca ne znaju svog oca?", pomenuo je Džulijan glasom koji je podrhtavao od emocija. „Ja znam o čemu pričam."

Ovaj poslednji komentar me je zapanjio. Sve što sam znao o Džulijanu bilo je da je bio advokat super-zvezda koji se družio sa bogatim i lepim svetom. Njegovi romantični izlasci sa seksepilnim manekenkama bili su gotovo podjednako legendarni kao i njegove veštine u sudnici. Šta bi bivši milioner zavodnik mogao da zna o očinstvu? Šta bi on mogao da zna o svakodnevnim naporima sa kojima se suočavam u pokušaju da svima izađem u susret, da budem veliki otac i uspešan advokat? Ali, Džulijanovo šesto čulo me je osetilo.

„Ja znam ponešto o blagoslovu koji zovemo deca", tiho je rekao.

„Ali oduvek sam te smatrao najpoželjnijim neženjom u gradu, dok nisi odustao od dalje borbe i svoje advokatske prakse."

„Znaš da sam bio oženjen, pre nego što sam upao u zamku iluzije brzog i furioznog načina života, po kome sam bio toliko poznat."

„Da."

Napravio je pauzu, kao dete koje se sprema da svom najboljem prijatelju kaže dobro čuvanu tajnu. „Ono što ne znaš jeste da sam i ja imao ćerkicu. Ona je bila najslađe, najnežnije stvorenje koje sam ikada video u životu. U to vreme ličio sam poprilično na tebe kakav si bio kada smo se upoznali: prepotentan, ambiciozan i pun nade. Imao sam sve što se poželeti može. Ljudi su mi govorili da imam briljantnu budućnost, čarobno lepu ženu i divnu ćerku. Ipak, upravo kada je život izgledao savršen, sve sam to izgubio u trenutku."

Po prvi put od kako se vratio, Džulijanovo uvek veselo lice prekrio je oblak tuge. Jedna suza polako se skotrljala niz njegov preplanuli obraz i kapnula na somot njegove rubin — crvene tunike. Zanemeo sam ophrvan tajnom mog dugogodišnjeg prijatelja.

„Džulijane, ne moraš da nastaviš", saosećajno sam mu rekao, zagrlivši ga oko ramena da ga tešim.

„Ali moram, Džone. Od svih koje sam poznavao u svom bivšem životu, ti si najviše

obećavao. Kao što sam rekao, mnogo si me podsećao na mene kada sam bio mlađi. Čak i sada imaš mnogo toga što ti ide u prilog. Ali ako nastaviš da živiš kako živiš, prvi si na udaru. Vratio sam se da bih ti pokazao da ima toliko mnogo čuda koja čekaju da ih istražiš, tako mnogo trenutaka sačuvanih da bi uživao u njima.

„Pijani vozač koji je ubio moju ćerku nije uzeo samo jedan dragoceni život tog sunčanog oktobarskog popodneva — uzeo je dva. Nakon smrti moje ćerke, moj život se srušio. Provodio sam svaki minut svog budnog stanja u kancelariji, budalasto se nadajući da će moja karijera pravnika biti spas za slomljeno srce. Ponekad sam čak i spavao na kauču u kancelariji, pla-šeći se da se vratim kući i suočim se sa tako mnogo slatkih uspomena. I dok je moja karijera doživljavala uspon, moj unutarnji svet je bio u haosu. Moja žena, koja je stalno bila sa mnom još od fakulteta, napustila me je, obrazlažući to time da je moja opsednutost poslom jezičak na vagi koji je prevagnuo. Zdravlje mi se pogoršalo i ja sam se odao sramnom načinu života koji sam vodio kada smo se prvi put sreli. Sigurno je da sam imao sve što se novcem moglo kupiti. Ali ja sam prodao dušu za to, zaista jesam", primetio je Džulijan, glasom još uvek punim emocija.

„Znači, kad mi kažeš: 'Proživljavaj detinjstvo svoje dece, u suštini mi govoriš da odvojim vreme da ih gledam kako rastu i razvijaju se. To je to zar ne?"

„Čak i danas, dvadeset sedam godina nakon što nas je napustila, dok smo je vozili na rođendan njene najbolje drugarice, sve bih dao samo da je ponovo čujem kako se kikoće ili igra skrivalice, kao što smo imali običaj da radimo u bašti iza kuće. Voleo bih da je držim u rukama i nežno mazim po njenoj zlatnoj kosi. Kada je umrla odnela je sa sobom i deo mog srca. I mada je moj život ispunjen novim smislom od kada sam u Šivani našao put ka prosvetlenju i samovođ-stvu, ne prođe ni jedan dan da ne vidim ružičasto lice moje slatke male devojčice na tihoj pozornici mog uma. Ti, Džone, imaš tako dobru decu. Nemoj da zbog drveta ne vidiš šumu. Najbolji poklon koji ikada možeš dati svojoj deci jeste tvoja ljubav. Ponovo ih upoznaj. Pokaži im da su oni daleko važniji za tebe nego prolazne nagrade u tvojoj profesionalnoj karijeri. Uskoro će oni otići, gradeći sopstvene živote i porodice. Tada će biti prekasno, vreme će proći."

Džulijan je pogodio žicu, duboko u meni. Pretpostavljam da sam već neko vreme bio svestan da moj radoholičarski tempo polako ali sigurno kida naše porodične veze. Ali to je tinjalo poput žara, koji tiho gori polako akumulirajući energiju pre nego što otkrije pun delokrug svojih razornih mogućnosti. Znao sam da sam potreban deci, čak iako mi to oni nisu rekli. Trebalo je da to čujem od Džulijana. Vreme je izmicalo a oni su rasli tako brzo. Nisam mogao da se setim kada smo se poslednji put moj sin Endi i ja iskrali u rano subotnje jutro da bi proveli dan na pecanju, koje je njegov deda tako mnogo voleo. Bilo je vreme kad smo išli svakog vikenda. Sada je to dragoceno vreme izgledalo kao nečija tuđa uspomena.

Što sam više razmišljao o tome, jače me je pogađalo. Recitali na klaviru, božične igre, šampionati male lige, sve to je bilo žrtvovano mom profesionalnom napretku.

'Šta ja to radim?', zapitao sam se. Ja sam zaista klizio niz opasnu nizbrdicu koju je

Džulijan opisao. Tada i tamo, rešio sam da se promenim.

„Sreća je putovanje", nastavio je Džulijan, glasom ponovo ispunjenim žarom strasti.

„Takođe, to je izbor koji praviš. Ti možeš da se diviš dijamantima duž puta kojim ideš ili možeš da nastaviš da pretrčavaš kroz život, jureći neuhvatljiv ćup zlata na kraju duge, za koji se na kraju otkrije da je prazan. Uživaj u posebnim trenucima koje nudi svaki

dan, jer je ovaj današnji dan sve što imaš."

„Da li iko može da nauči da 'živi sada?"

„Apsolutno. Nema veze kakve su tvoje trenutne okolnosti, ti možeš sebe da obučiš da uživaš u daru života i popuniš svoju egzistenciju dragocenostima svakodnevnog života."

„Ali zar nije to pomalo optimistično? Šta ćemo sa onima koji su upravo izgubili sve što su posedovali zahvaljujući lošem poslovanju? Recimo da to nije samo njihov finansijski već i emotivni krah."

„Veličina tvog računa u banci i veličina tvoje kuće nemaju nikakve veze sa življenjem ispunjenim osećanjem sreće i čuda. Ovaj svet je pun nesrećnih milionera. Zar misliš da su mudraci koje sam upoznao u Šivani brinuli o tome da li imaju dobro izbalansiran kapital u banci i letnjikovac na jugu Francuske?", pitao je Džulijan vragolasto.

„U redu. Shvatam poentu."

„Postoji ogromna razlika između zarađivanja puno para i stvaranja mnogo čega u životu. Kada makar pet minuta dnevno počneš da vežbaš da budeš zahvalan, odnegovaćeš bogatstvo življenja za kojim tragaš. Čak i osoba o kojoj govoriš u primeru koji si naveo, može da nađe mnogo stvari da bude zahvalna, uprkos svom strašnom finansijskom škripcu. Pitaj ga da li je još uvek zdrav, da li ima porodicu i dobar ugled u društvu. Pitaj ga da li je srećan što ima državljanstvo ove velike zemlje i da li još uvek ima krov nad glavom. On verovatno nema drugu imovinu sem majstorske veštine da teško radi i sposobnosti da sanja velike snove. Ali to je dragocena imovina za koju treba da bude zahvalan. Svi mi imamo puno toga zbog čega treba da budemo zahvalni. Mudrom čoveku izgledaju kao poklon čak i ptice koje pevaju na njegovom prozoru i čine čarobnim još jedan letnji dan. Zapamti Džone, život nam ne daje uvek ono što tražimo, ali nam uvek daje ono što nam treba."

„Dakle, time što ču biti svakodnevno zahvalan za sve što posedujem bez obzira da li je materijalno ili duhovno, razviću naviku da živim u potpunosti u sadašnjem trenutku?"

„Da. To je delotvoran način da uneseš daleko više življenja u svoj život. Kada osetiš 'sada', pališ vatru života koja ti omogućava da ostvariš svoju sudbinu."

„Ostvarim svoju sudbinu?"

„Da. Već sam ti rekao da su nam svima dati određeni talenti. Svaki pojedinac na planeti je genije."

„Ne znaš neke advokate sa kojima ja radim", podrugljivo sam primetio.

„Svako", kategorički je ponovio Džulijan. „Svi mi smo za nešto stvoreni. Tvoj genije će zablistati i sreća će ispuniti tvoj život onog momenta kada otkriješ svoju svrhu i usmeriš svu svoju energiju ka tome. Jednom kada budeš povezan sa tom misijom, bilo da je to biti veliki učitelj ili nadahnuti umetnik, sve tvoje želje će se ispuniti bez napora. Čak nećeš morati ni da probaš. U stvari, što si uporniji, duže će da traje putovanje do cilja. Umesto toga, jednostavno sledi stazu svojih snova sa punim ubeđenjem da će nagrade sigurno stići. To će te dovesti do tvoje božanske sudbine. To sam mislio kad sam rekao da 'ostvariš sudbinu'", mudro je objasnio Džulijan.

„Kada sam bio mali dečak, moj otac je voleo da mi čita bajku poznatu pod nazivom 'Petar i čarobni konac'. Petar je bio veoma živahan mali dečak. Svi su ga voleli: njegova porodica, učitelji i prijatelji. Ali on je imao jednu slabost."

„Šta je to bilo?"

„Petar nije mogao da živi u trenutku. Nije bio naučio da uživa u procesu života. Kada je bio u školi, sanjao je da bude napolju i da se igra. Kada bi se igrao napolju, sanjao je o letnjem raspustu. Petar je stalno sanjao danju, nikad ne uživajući u posebnim trenucima koji su ispunjavali njegove dane. Jednog jutra, šetao se po šumi blizu njegove kuće. Osetivši umor, odlučio je da se odmori na travi i eventualno odrema. Nakon nekoliko minuta dubokog sna, čuo je kako ga neko zove po imenu. 'Petre! Petre!' kreštavi glas dola- zio je odozgo. Kada je polako otvorio oči, trgnuo se videvši upadljivu ženu kako stoji iznad njega. Mora da je bila stara preko sto godina i njena snežno bela kosa visila joj je niz leđa kao čupavo vuneno ćebe. U naboranoj ruci ove žene bila je čarobna mala lopta sa rupom u sredini. Iz te rupe visio je dugačak zlatni konac.

„'Petre'", rekla je, 'ovo je konac tvog života, Ako ga povučeš samo malo, sat će se pretvoriti u nekoliko sekundi. Ako povučeš malo jače, dani će proći brzo kao minute. A ako povučeš svom snagom, meseci — čak i godine — proći će za nekoliko dana.' Petar je bio veoma uzbuđen tim otkrićem. 'Voleo bih da to imam, ako mogu?', upitao je. Stara žena se brzo spustila do njega i dala mu čarobni konac.

„Sledećeg dana, Petar je sedeo u učionici uznemiren i dosađujući se. Odjednom, setio se svoje nove igračke. Kako je malo povukao zlatni konac, brzo se našao kod kuće igrajući se u bašti. Shvativši moć čarobnog konca, Petar se uskoro zasitio uzrasta školskog dečaka i poželeo da bude tinejdžer, sa svim uzbuđenjima koje ta faza života donosi. Zato je po- novo izvukao lopticu i jako povukao zlatni konac.

„Iznenada, bio je momak sa veoma lepom mladom devojkom po imenu Eliza. Ali on još uvek nije bio zadovoljan. Nikada nije naučio da uživa u trenutku i da istražuje jednostavna čuda svake faze života. Umesto toga, sanjao je da bude odrastao, pa je opet povukao konac i mnogo godina je proletelo u trenutku. Video je da se transformisao u sredovečnog čo-veka. Eliza je sada bila njegova žena, a Petar je bio okružen kućom punom dece. Ali on je primetio nešto drugo. Njegova nekad zift crna kosa počela je da sedi. I njegova nekad mlada majka koju je tako puno voleo, postala je stara i slaba. Ipak, Petar još uvek nije mogao da živi u trenutku. Nikada nije naučio da 'živi sada'. Još jednom je povukao čarobni konac i čekao da se pojave promene.

„Našao je sebe kao devedesetogodišnjeg starca. Njegova gusta crna kosa je pobelela kao sneg, a njegova lepa mlada žena Eliza je ostarila i umrla je nekoliko godina ranije. Njegova divna deca su odrasla i napustila kuću da žive samostalno. Po prvi put u celom svom životu, Petar je shvatio da nije koristio vreme da uživa u čudima života. Nikada nije išao na pecanje sa svojom decom, ili šetao po mesečini sa Elizom. Nikada nije gajio baštu ili čitao te divne knjige koje je njegova majka volela da čita. Umesto toga, jurio je kroz život, nikad se ne odmarajući da bi video sve to što je bilo dobro duž puta.

„Petra je veoma rastužilo to otkriće. Odlučio je da izađe napolje u šumu, kojom je nekada kao dečak šetao, da bi razbistrio glavu i zagrejao duh. Kako je ušao u šumu opazio je da su mladice posađene u njegovom detinjstvu izrasle u ogromne hrastove. Šuma je, sama po sebi, sazrela i pretvorila se u prirodni raj. Legao je na travu i zaspao dubokim snom. Nakon samo jednog minuta čuo je da ga neko doziva. 'Petre! Petre!', zvao je glas. Pogledao je začuđeno i video da to nije niko drugi već starica koja mu je pre mnogo godina dala loptu sa čarobnim koncem:

„'Kako ti se dopao moj specijalni poklon?', upitala ga je.

„Petar je bio direktan u odgovoru.

,,'U početku je bilo zabavno, ali sada ga mrzim. Čitav moj život mi je prošao pred očima, a da nisam imao šansu da u njemu uživam. Sigurno da je bilo tužnih trenutaka kao i divnih, ali ja nisam imao priliku ni jedno da proživim. Osečam se prazno iznutra. Propustio sam dar življenja.'

„'Ti si veoma nezahvalan', reče starica. 'Ipak, ispuniću ti još jednu, poslednju želju.'

„Petar je za trenutak razmišljao i zatim naglo odgovorio. 'Voleo bih da se vratim i budem dečak koji ide u školu i da proživim ponovo svoj život.' Zatim je ponovo zaspao dubokim snom.

„Ponovo je čuo da ga neko zove po imenu. 'Ko to može sad da bude?', pitao se. Kada je otvorio oči, bio je potpuno oduševljen videvši majku kako stoji pored njegovog kreveta. Izgledala je mlada, zdrava i zračila je. Petar je shvatio da je čudna žena iz šume zaista ispunila njegovu želju i vratila ga u njegov pređašnji život.

„'Petre, požuri. Previše spavaš. Ako ne ustaneš ovog sekunda, zakasnićeš u školu zbog tvojih snova', upozoravala ga je majka. Nepotrebno je reći da je Petar skočio iz kreveta tog jutra i počeo da živi onako kako se nadao. Nastavio je da živi pun život, bogat mnogim veseljima, radošću i trijumfima, ali sve to je počelo onda kada je prestao da žrtvuje sadašnjost za budućnost i počeo da živi u trenutku."

„Zadivljuća priča", tiho sam prokomentarisao.

„Na nesreću, Džone, priča o Petru i čarobnom koncu je samo priča, bajka. U stvarnom svetu mi nikad nećemo dobiti drugu šansu da živimo život punim plućima. Danas imaš priliku da postaneš svestan dara življenja — pre nego što bude prekasno. Vreme zaista klizi kroz tvoje prste poput sićušnih zrnaca peska. Neka novi dan bude prelomni trenutak tvog života, dan kada ćeš jednom zauvek odlučiti da se usmeriš na ono što ti je zaista važno. Donesi odluku da ćeš provoditi više vremena sa onima koji ti znače u životu. Duboko poštuj specijalne trenutke, uživaj u njihovoj snazi. Radi ono što si oduvek želeo. Popni se na planinu na koju si oduvek želeo da se popneš ili uči da sviraš trubu. Pleši po kiši ili stvaraj novi posao. Nauči da voliš muziku, uči nove jezike i ponovo budi veseo kao u detinjstvu. Prestani da odlažeš svoju sreću zbog očuvanja postignutog. Umesto toga, zašto da ne uživaš u procesu? Oživi svoj duh i počni da brineš o svojoj duši. To je put do Nirvane."

„Nirvana?"

„Mudraci Šivane veruju da je krajnje odredište svih zaista prosvetljenih duša mesto poznato pod imenom Nirvana. U stvari više nego mesto, mudraci veruju da je Nirvana stanje u koje prelazi sve što su ranije znali. U Nirvani, sve je moguće. Ne postoji patnja, a igra života se odvija božanski savršeno. Kada bi dostigli Nirvanu, mudraci su osećali da stupaju u Raj na Zemlji. To je bio krajnji cilj njihovog života", primetio je Džulijan, a njegovo lice zračilo je skoro anđeoskim mirom.

„Svi mi smo ovde iz nekog posebnog razloga", proročanski je primetio. „Duboko razmisli šta je tvoja prava misija i kako možeš drugima da pomogneš. Prestani da robuješ važnosti. Otkrij danas iskru svog života i pusti je da sija punim sjajem. Počni da prime- njuješ principe i strategije koje sam podelio s tobom. Budi ono što jesi. Doći će vreme kada ćeš i ti osetiti ukus plodova Nirvane."

„Kako ću da znam da sam dostigao to stanje prosvetljenosti?"

„Pojaviće se mali znakovi koji to potvrđuju. Počećeš da primećuješ svetost u svemu što te okružuje: božanstvenost mesečine, privlačnost raskošno plavog neba vrelog letnjeg dana, miris poljskog cveća ili smeh malog, vragolastog deteta."

„Obećavam ti, Džulijane, da vreme koje si proveo sa mnom nije uzalud potrošeno. Posvetiću se životu po principima mudraca Šivane i održaću obećanje koje sam ti dao. Sve što sam naučio podeliću sa onima, kojima će tvoja poruka biti od koristi. Govorim od srca. Dajem ti svoju reč", iskreno sam rekao, osećajući teskobu uzavrelih emocija.

„Svima oko tebe prenesi bogatu baštinu mudraca. Njima će to znanje brzo koristiti i oni će poboljšati kvalitet svog života, kao što ćeš i ti popraviti kvalitet svog. I zapamti, putovanje služi zato da bi se u njemu uživalo. Put je dobar koliko i kraj."

Pustio sam Džulijana da nastavi. „Jogi Raman je bio veliki pripovedač, ali ima jedna

priča koju mi je ispričao, a koja se izdvaja od ostalih. Mogu li da ti je ispričam?"

„Apsolutno."

„Pre mnogo godina u staroj Indiji, jedan mahara-dža želeo je da izgradi svojoj ženi spomenik, kao znak njegove duboke ljubavi i odanosti prema njoj. Želeo je da stvori građevinu kakvu svet do tada nije video, koja će da svetluca na mesečini i kojoj će se ljudi stolećima diviti. I tako, svakog dana po vrelom suncu, gradili su njegovi radnici blok po blok. Svakog dana građevina je izgledala malo drugačije, malo više je ličila na spomenik, na simbol ljubavi pod azurno plavim nebom Indije. Konačno nakon dvadeset i dve godine svakodnevnog napretka, ova palata od čistog mermera bila je završena. Pogađaš o čemu pričam?"

„Nemam pojma."

„Tadž Mahal. Jedno od sedam svetskih čuda", odgovorio je Džulijan. „Moja poenta je jednostavna. Svako na ovoj planeti je svetsko čudo. Svako od nas je heroj na ovaj ili onaj način. Svako od nas ima potencijale za izvanredna dostignuća, sreću i trajno ispunjenje. To su sve mali koraci na putu ostvarenja naših snova. Poput Tadž Mahala i život prepun čuda se gradi dan po dan, blok po blok. Male pobede vode velikim pobedama. Sitne promene i poboljšanja, kao ove koje sam predložio stvoriće pozitivne navike. Pozitivne navike će doneti rezultate. A rezultati će da te inspirišu za velike lične promene. Počni da živiš svakog dana kao da ti je poslednji. Počni od danas, uči više, smej se više i radi ono što zaista voliš. Nemoj sebi da uskraćuješ svoju sudbinu. Jer ono što je iza tebe i ono što je ispred tebe, znači malo u poređenju sa onim što se krije u tebi."

Ne rekavši ništa više, Džulijan Mentl advokat — milioner, preobraćen u prosvetljenog kaluđera, ustao je, zagrlio me kao brata koga nikad nije imao i izašao iz moje dnevne sobe u gustu vrelinu još jednog sparnog letnjeg dana. Sedeći i prebirajući po mislima, pri-metio sam da jedini dokaz ove neobične posete koji mogu da pronađem, leži tiho na stolu ispred mene. To je bila njegova prazna šolja.

Trinaesto poglavlje • Rezime

•Džulijanova mudrost u najkraćim crtama

Simbol                                                                                    

Princip                                                                        Prihvati sadašnje vreme

Mudrost                                                                                • Živi 'sada'. Uživaj u darovima

sadašnjeg vremena

•   Nikad nemoj da žrtvuješ sre

ću zbog dostignuća

•   Uživaj u putovanju i živi sva kog dana kao da je poslednji

Tehnike                                                                                   • Budi deo detinjstva svoje dece

•   Praktikuj zahvalnost

•   Stvaraj svoju sudbinu

Citat                                                                        Svi mi smo ovde iz nekog posebnog raz-

loga. Prestani da budeš rob svoje prošlosti. Gradi svoju budućnost.

7 večnih principa prosvetljenog života

Princip Simbol

1.   Ovladaj svojim umom 

Divna bašta

2. Sledi svoju misiju  

Svetionik

3. Vežbaj Kaizen 

Sumo rvač

4.   Živi disciplinovano   

Ružičasta žica

5. Poštuj svoje vreme

Štoperica

6.   Nesebično služi druge

Mirišljave ruže 

7. Prihvati sadašnje vreme 

Staza dijamanata