VAZDUH  NOĆI 

 

 

Neki čovek je na samrtnoj postelji ostavio

poslednja uputstva za podelu svoje imovine

između tri sina.

On je sav svoj duh posvetio njima.

Stajali su oko njega kao kiparisi, mirni i snažni.

                                                      Rekao je gradskom sudiji:

»Onom od mojih sinova koji je najlenji

podaj celu moju zaostavštinu.«

Zatim je umro, a sudija se obrati njima trojici:

»Svaki od vas mora da podnese izveštaj o svojoj lenjosti,

kako bih precizno utvrdio kako ste lenji.«

Mistici su pravi stručnjaci za lenjost. Uzdaju se u nju,

jer neprekidno vide da Bog radi svuda oko njih.

Letina stalno pristiže, mada se nikada

nisu ni potrudili da zaoru!

»Hajde. Recite mi nešto o tome kako ste lenji.«

Svaka izgovorena reč je omotač unutrašnjeg bića.

Neznatni otklon zavese, širok koliko kriška hleba,

može da razotkrije stotine rasprskavajućih sunaca.

Čak i ako je ono što je rečeno tričavo i netačno,

slušalac jasno čuje izvorište. Jedan dašak dolazi

kroz baštu. Drugi od hrpe pepela.

Pomisli koliko se razlikuju glasanja lisice

i lava, i šta ti kazuju!

Slušanje nekoga je odizanje poklopca sa kipućeg lonca.

Doznaješ šta ima za večeru. Doduše, neko to može

i po mirisu da pogodi - slasno varivo i kisela čorba.

Čovek kucka po zemljanom ćupu pre no što ga kupi,

da bi po zvuku ustanovio ima li naprslinu.

Najstariji od tri brata reče sudiji:

»Mogu da poznam čoveka po glasu,

                                                    a ako ništa ne govori,

čekam tri dana, i onda proniknem u njega.«

Drugi brat: »A ja ga upoznajem kad govori,

a ako neće da govori, ja zapodenem razgovor.«

»Ali šta ako on zna za taj trik?«, pitao je sudija.

To me podseća na majku koja kaže svojoj deci:

»Kada noću prolazite kroz groblje

i ugledate sablast, jurnite na nju, i ona će nestati.«

»Ali, šta«, odgovara dete, »ako je majka sablasti

rekla toj sablasti da uradi istu stvar?

I sablasti imaju majku.«

Drugi brat nije umeo da odgovori.

Onda je sudija zapitao najmlađeg brata:

»Šta ako se čoveka ne može navesti da išta kaže?

Kako doznaješ njegovu skrivenu narav?«

»Samo sednem pred njega bez reči,

i postavim lestve napravljene od strpljenja,

pa ako u njegovom prisustvu govor s one strane radosti

i s one strane žalosti počne da se izliva iz mojih grudi,

jasno mi je da mu je duša duboka i svetla

kao zvezda Kanopus što se nad Jemenom diže.

I zato, kada počnem da govorim, moćna bujica reči

briše sve pred sobom, i znam ga po onom što kažem,

i kako to kažem, jer između nas je otvoren prozor

kroz koji se noću meša vazduh naših života.«

Najmlađi je, očigledno,

bio najlenji, i pobedio.