19.    poglavlje

Vakcinisanje: Medicinska tempirana bomba

Najveća opasnost vezana za dečije bolesti leži u opasnim i neuspešnim naporima da se one spreče masovnim vaknicisanjem.

Dok pišem ove redove, svestan sam da će vam, verovatno, biti teško da prihvatite moj stav. Vakcinisanje se tako promišljeno i agresivno reklamira da mnogi roditelji veruju kako je reč o “ču- du” koje je zauzdalo mnoge bolesti od kojih su ljudi nekada stra- hovali. Zbog toga je, za njih, suprotstavljanje vakcinama ravno ludilu. Kada pedijatar napadne ono što je postalo osnova pedi- jatrijske prakse, isto je kao da katolički sveštenik negira ne- pogrešivost pape.

Iako sam toga svestan, mogu se samo nadati da ćete vi i dalje biti spremni da pročitate ono što vam želim reći. Mnogo toga u što su vas uverili u vezi sa vakcinisanjem nije tačno. Ne samo da oko toga imam zle slutnje, da sledim svoja najdublja uverenja, savetovao bih vam da ne pristanete ni na koje vakcinisanje svog deteta. Ali to neću učiniti, jer su roditelji u polovini američkih država izgubili pravo na izbor. Lekari, a ne političari, izborili su se za zakone koji prisiljavaju roditelje da svoju decu vakcinišu ako žele da ih upišu u školu.

Ali čak i u tim državama možda uspete nagovoriti pedijatra da iz Di Te Per vakcina isključi komponentu pertusisa (veliki kašalj). Ova komponenta, koja je, čini se, najopasnija, izaziva toliko ne- suglasica da mnogi lekari postaju nervozni dok je ubrizgavaju, bojeći se roditeljskih tužbi zbog nesavesnog postupka. I treba da

budu nervozni, jer je u nedavnom slučaju u Čikagu dete oštećeno vakcinom pertusisa dobilo odštetu od 5,5 miliona dolara. Ako je vaš doktor u takvom stanju, iskoristite njegov strah jer je u pita- nju zdravlje vašeg deteta.

Iako sam i sam davao tu vakcinu u ranim godinama svoje prak- se, postao sam nepokolebljiv protivnik masovnog vakcinisanja zbog neizmerno velikih opasnosti koje od njega prete. Tema je toliko široka i složena da zaslužuje zasebnu knjigu. Ali ovde se moram zadovoljiti nabrajanjem svih primedbi koje imam na fa- natično oduševljenje kojim pedijatri naslepo ubrizgavaju strane belančevine u tela vaše dece, ne znajući kakve posledice mogu izazvati.

Evo zbog čega sam zabrinut:

1.  Nema uverljivih naučnih dokaza da je bilo koja dečija bolest iskorenjena zahvaljujući masovnom vakcinisanju. Istovremeno je tačno da su mnoge nekada česte dečije bolesti nestale ili se njihov broj smanjio otkako su uvedene vakcine. Niko tačno ne zna zašto, a razlog bi mogao biti poboljšanje životnih uslova. Ako je do nestanka tih bolesti u SAD-u došlo zahvaljujući vakcinisanju, moramo se pitati zašto su nestale istovremeno i u Evropi, gde se masovna vakcinisanja nisu sprovodila.

2.   Vlada mišljenje da je Salkova vakcina zasluzna za zaustav- ljanje epidemije polija (dečije paralize), koja je harala među ame- ričkom decom 40-ih i 50-ih godina 20. veka. Ako je tako, zašto je epidemija prestala i u Evropi, gde se vakcinisanje protiv te bolesti nije tako široko primenjivalo? Mnogo je važnije pitanje, zašto se Sabinova vakcina sa živim virusom još uvek daje deci kad Dr Jonas Salk, koji je izumeo prvu vakcinu, ističe da Sabinova vak- cina danas izaziva većinu slučajeva dečije paralize. Uporna pri- mena tih vakcina na deci nerazumno je medicinsko ponašanje koje samo potvrđuje moju tvrdnju kako su lekari dosledni u po- navljanju svojih grešaka. Kad se govori o vakcini protiv polija, opet smo svedoci nesklonosti medicine da napusti vakcinisanje

kao u slučaju velikih boginja, koje je ostalo jedini izvor smrti vezan uz velike boginje tri decenija nakon što je bolest nestala.

Razmislite o tome! 30 godina deca su umirala od vakcina pro- tiv velikih boginja, iako im opasnost od te bolesti više nije pre- tila!

3.   Za svako vakcinisanje vezan je značajan rizik i brojne kon- traindikacije koje mogu vakcinu pretvoriti u opasnost za zdravlje vašeg deteta. Ali lekari ih i dalje rutinski ubrizgavaju, obično ne upozorivši roditelje na opasnosti i bez prethodne provere da li je vakcinisanje kontraindikovano za dete koje se vakciniše. Nijed- no dete ne bi trebalo vakcinisati bez prethodne provere, ali či- tave vojske male dece dobijaju ubod u ruku, a da se niko ništa ne pita!

4.  Dok je poznat niz kratkotrajnih štetnih posledica većine vak- cine (ali retko ih ko iznosi), niko ne zna kakve su dugotrajne pos- ledice ubrizgavanja stranih belančevina u telo vašeg deteta. Još više zastrašuje činjenica što se niko ni ne trudi da to pitanje is- traži.

5.   Sve više se sumnja da su vakcinisanja protiv srazmerno be- zopasnih dečijih bolesti možda odgovorna za dramatičan porast autoimunih bolesti otkako su uvedena masovna vakcinisanja. Radi se o zastrašujućim bolestima poput raka, leukemije, reu- matskog artritisa, multipleks skleroze, Lu Gerigove bolesti, lupus erythematosus i Gulam-Barovog sindroma. Autoimuna bolest se jednostavno može objasniti kao bolest u kojoj telesni obrambeni mehanizmi nisu sposobni razlikovati stranog napadača od nor- malnih tkiva. Zbog toga telo počinje samo sebe da uništava. Da li smo zamenili zauške i boginje za rak i leukemiju?

Objasnio sam vam ove činjenice koje me zabrinjavaju zato što vam ih vaš pedijatar verovatno neće spomenuti. Na Forumu američke akademije pedijatara (AAP) 1982. godine predložena je rezolucija koja bi pomogla da roditelji budu obavešteni o rizi- cima i koristima od vakcinisanja. Rezolucija je zahtevala “da AAP osigura jasnu i jednostavnim jezikom pisanu vest koja bi razum-

nim roditeljima rekla sve o koristima i riziku rutinskih vakcini- sanja, riziku od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinisanjem i štet- nim reakcijama na vakcinu”. Očigledno je da prisutni lekari nisu bili uvereni kako “razumni roditelji” imaju pravo na tu vrstu oba- veštenja jer je rezolucija odbačena!

Gorke nesuglasice oko vakcinisanja koje sada vladaju u medi- cinskim krugovima nisu promakle medijima. Sve više roditelja odbija da vakciniše svoju decu i za to snose zakonske posledice. Roditelji čija su deca nakon vakcinisanja dobila trajna oštećenja više ne prihvataju takvu sudbinu nego se parniče i sa proiz- vođačima lekova i sa lekarima koji su dali deci vakcinu. Neki proizvođači su prestali da proizvode vakcine, a kod onih koji ih još proizvode spisak kontraindikacija za njihovu upotrebu postaje iz godine u godinu sve duži. U međuvremenu rutinske vakcinacije uvek dovode pacijente ponovo u ordinaciju, one su alfa i omega ove medicinske grane, pa će ih pedijatri braniti do smrti.

Pitanje koje bi roditelji trebali postaviti glasi: čije smrti?

Samo vi, kao roditelji, možete odlučiti da li odbiti vakcine ili

rizikovati da ih dete primi. Dopustite mi da vam preporučim pre

nego što se vaše dete vakciniše. Prikupite sve činjenice o mogu-

ćem riziku i pozitivnim stranama vakcinisanja i zahtevajte od

pedijatra da brani svoje mišljenje.

U daljem tekstu pozabaviću se detaljnije pojedinačnim vakci-

nama.

Ako odlučite da ne vakcinišete svoje dete, a zakon vaše države

kaže da morate, pišite mi i možda ću vam moći sugerisati kako

da ostvarite svoje pravo na izbor.

U ovoj knjizi vam neću govoriti o svim bolestima opasnim po

život. Na preostalim stranicama ovog poglavlja opisaću najčešće

bolesti koje može dobiti i vaše dete.

Zauške

Zauške (mumps) srazmerno je bezopasna virusna bolest koja se obično preboli u detinjstvu, a izaziva oticanje jedne žlezde ili

obe žlezde slinovnice (parotide) koje su smeštene ispod i ispred ušiju. Tipični simptomi jesu temperatura između 37,8 i 40°C, gu- bitak apetita, glavobolja i bolovi u leđima. Otok obično počinje splašnjavati za 2 do 3 dana, a do 6. ili 7. dana nestaje. Ali prvo može oboleti jedna žlezda, a druga čak i 10 do 12 dana kasnije. Upala bilo koje strane stvara doživotni imunitet.

Zauške ne treba medicinski lečiti. Ako vaše dete dobije ovu bolest, podstaknite ga da ostane u krevetu 2 do 3 dana, hranite ga kašastom hranom i dajte mu mnogo tečnosti, a na otekline stavljajte hladne obloge. Ako ima jaku glavobolju, dajte mu umerene količine viskija ili acetaminofena. Maloj bebi dajte naj- više 10 kapi tinkture na bazi belog luka ili ehinacee, a većoj deci do pola čajne kašičice. Doza se može ponoviti za jedan sat, kao i još jednom ako je potrebno.

Većina dece vakciniše se protiv zaušaka sa vakcinom protiv boginja, rubeole i zaušaka (MoPaRu), koje se daje kad dete na- puni 15 meseci. Ovu vakcinu pedijatri brane time što, iako zauške nisu ozbiljna bolest u detinjstvu, ako se u tom dobu ne stekne imunitet, mogu oboleti i odrasli. U tom slučaju postoji moguć- nost da odrasli muškarci dobiju orhitis, stanje u kojem bolest de- luje na testise. U retkim slučajevima može rezultirati neplod- nošću.

Da orhitis može izazvati potpuni sterilitet i da vakcinacija pro- tiv zaušaka garantuje da ga odrasli muškarci neće dobiti, i ja bih bio među onim lekarima koji zagovaraju vakcine. Budući da su ti argumenti besmisleni, nisam među njima. Orhitis retko izaziva neplodnost, a kada je i izazove, budući da je obično zahvaćen samo jedan testis, kapacitet proizvodnje sperme zdravog testisa mogao bi ponovno napuniti svet! To još nije sve. Niko ne zna da li vakcinisanje protiv zauška osigurava imunitet koji traje do zrelog doba. Zbog toga je pitanje hoće li vaše dete, vakcinisano sa 15 meseci, koje je izbeglo bolesti u detinjstvu, patiti od mnogo težih posledica kad je dobije kao odrasla osoba.

Ako se vakcina protiv zaušaka daje da se zaštite odrasli muš- karci od orhitisa, a ne da se spreči da deca dobiju zauške, bilo bi logično da se daje samo onim muškarcima koji do puberteta nisu stekli prirodni imunitet. Tada bi mogli biti mnogo sigurniji da su zaista zaštićeni. Sve devojčice i veliki broj dečaka izbegli bi po- tencijalne posledice opasnih vakcina.

Nećete naići na pedijatra koji o njima otvoreno govori, ali pro- pratne pojave vakcina protiv zaušaka mogu biti prilično ozbiljne. Kod neke dece izaziva alergijske reakcije poput osipa, svraba i modrica. Na udaru se mogu naći i središnji nervni sistem, pa dolazi do febrilnih konvulzija (frasa), unilateralne gluvoće na nervnoj bazi i encefalitis. Tačno je da je rizik minimalan, ali zašto bi mu vaše dete bilo izloženo samo zato da bi izbeglo bezazlenu dečiju bolest uz cenu da oboli od mnogo ozbiljnije bolesti kad odraste?

Boginje

Boginje su virusna zarazna bolest koja se prenosi dodirom predmeta koje je upotrebila zaražena osoba. U početku je žrtva umorna, ima blago povišenu temperaturu i bolove u glavi i le- đima. Temperatura se penje do 3. ili 4. dana kada doseže 39,4° do 40°C. Katkada se u usnoj šupljini vide bele pegice, a ispod lini- je kose i iza ušiju javljaju se ružičaste pegice. Osip se spušta pre- ma dole i u roku od 24 sata prekrije celo telo. Ružičaste pegice se drže u grupama i ne traju duže od tri do četiri dana. Boginje su zarazne 7 do 8 dana, i to od 3. ili 4. dana pre nego što je izbio osip. Ako je jedno od vaše dece već obolelo, ostali su verovatno takođe već zaraženi.

Boginje ne zahtevaju nikakvo lečenje, osim odmora u krevetu, dovoljno tečnosti kako bi se sprečila dehidratacija zbog povišene temperature kao i cinkov tečni puder ili kupka u kukuruznom skrobu kako bi se ublažio svrab. Ako dete pati od fotofobije, zamračite sobu u kojoj boravi. Ali, iako se mnogi roditelji boje, nema opasnosti od trajnog slepila uzrokovanog ovom bolešću.

Vakcine protiv boginja su drugi element MoPaRu vakcina koje se daju u ranom detinjstvu. Lekari smatraju da je vakcinisanje neophodno kako bi se sprečio encefalitis izazvan boginjama, za koji kažu da se javlja jednom u 1.000 slučajeva. Nakon iskustva od više decenija u kojima sam često viđao slučajeve boginja sum- njam u tačnost tih statističkih podataka, kao i mnogi drugi pedi- jatri. Učestalost od 1/1.000 mogla bi biti tačna kod dece koja žive u uslovima bede i neuhranjenosti, a u srednjim i gornjim sloje- vima, ako isključimo pospanost zbog samih boginja, učestalost pravog encefalitisa verovatnije je 1/10.000 ili 1/100.000.

Nakon što vas preplaši mala verovatnoća da će dete obolelo od boginja dobiti encefalitis, ne može se očekivati da će doktor biti spreman da vam kaže i koje opasnosti krije vakcina koje on daje kako bi sprečio encefalitis. Vakcina protiv boginja je pove- zana sa encefalopatijom i nizom drugih komplikacija, kao što je npr. SSPE (subakutni sklerozni panencefalitis) koji izaziva ot- vrdnjavanje mozga i uvek je koban.

Ostala neurološka, a ponekad i fatalna stanja vezana uz vak- cine protiv boginja, jesu ataksija (nesposobnost koordiniranih pokreta mišića), mentalna zaostalost, aseptični meningitis, na- padi grčeva i hemipareza (paraliza jedne strane tela). Sekundarne komplikacije vezane za vakcine još više zastrašuju. One uključuju encefalitis, subakutni sklerozni panencefalitis, multiplu sklerozu, toksičku epidermalnu nekrolizu, anafilaktički šok, Rejov sindrom, Gulin-Barov sindrom, poremećaje u zgrušavanju krvi, mladalački dijabetes, a postoje neke veze i s Hočkinovom bolešću i rakom.

Smatram da su rizici vezani uz vakcine protiv boginja neprih- vatljivi, sve i da postoje uverljivi dokazi kako je vakcina delot- vorna. Ali njih nema. Iako je opala učestalost bolesti, pad je nastupio pre nego što je uvedena vakcina. Godine 1958. bilo je oko 800.000 slučajeva boginja u Sjedinjenim Državama, a do 1962. godine, godinu dana pre nego što se vakcina pojavila, broj slučajeva je pao za 300.000. Naredne 4 godine, dok su deca vak- cinisana nedelotvornim i danas napuštenim vakcinama “virusa

ubice”, broj slučajeva je pao za daljnjih 300.000. Godine 1900. bilo je 13,3 slučajeva smrti od boginja na 100.000 stanovnika. Do 1955. godine, pre prvih vakcina protiv boginja, smrtnost se smanjila za 97,7% na samo 0,03 smrtna slučaja na 100.000 sta- novnika.

I sami brojevi dovoljno dramatično govore da su se boginje počele povlačiti pre nego što je uvedeno vakcina. Ako smatrate da nisu dovoljno uverljivi, razmotrite sledeće: U istraživanju spro- vedenom 1978. godine u 30 država, više od polovini broja dece koja su prebolela boginje bilo je prethodno prepisana vakcina- cija. Štaviše, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, onaj ko je vakcinisan ima oko 15% veću mogučnost da se zarazi boginjama od onih koji nisu vakcinisani.

Možda ćete se upitati: “Zašto, svesni svih tih činjenica, lekari i dalje daju te vakcine?” Odgovor možda leži u događaju koji se dogodio u Kaliforniji 14 godina nakon što je uvedena vakcina pro- tiv boginja. Tokom te godine u Los Anđelesu je došlo do ozbiljne epidemije i roditeljima se savetovalo da vakcinišu svu decu sta- riju od 6 meseci, uprkos upozorenju Ministarstva za javno zdrav- lje da je vakcinacija dece mlađe od godinu dana besmisleno i da može biti štetno.

Iako su lekari Los Anđelesa pribegavali masovnim vakcinisa- njem svakog deteta koje im se našlo pod rukom, nekoliko lokal- nih lekara upoznatih sa problemom imunološkog neuspeha na koji se sumnjalo i opasnostima od “polaganog virusa” odlučili su da svoju vlastitu decu neće vakcinisati. Za razliku od njihovih pa- cijenata, kojima ništa nije rečeno, oni su znali da se “polagani vi- rusi”, koje nalazimo u svim živim vakcinama, pivima, a naročito u vakcini protiv boginja, mogu kriti godinama u ljudskom tkivu. Kasnije se mogu javiti u obliku encefalitisa, multiple skleroze, a mogu biti i potencijalno seme za razvoj i rast raka.

Jedan doktor koji je odbio da vakciniše svoju sedmomesečnu bebu je rekao: “Zabrinjava me šta se događa s virusom koji ne samo da nudi slabu zaštitu nego ostaje u telu i tamo se ponaša

na nama nepoznat način.” Njegova zabrinutost zbog mogućih posledica za njegovo dete nije ga sprečila da vakciniše ostale male pacijente. Svoje kontradiktorno ponašanje je objasnio rečima : “Kao roditelj, raspolažem tim luksuzom da mogu birati. Kao doktor zakonski i profesionalno moram prihvatiti preporuke službe, što smo morali učiniti i u slučaju gripa.”

Možda je vreme da se i deci i roditeljima laicima dopusti takav luksuz u kojem uživaju lekari i njihova deca.

Rubeola

Poznata i kao “nemačke boginje”, rubeola je bezopasna dečija bolest koju ne treba medicinski lečiti. Početni simptomi su povi- šena temperaturaa i blaga prehlada, praćeni upalom grla. Kada se na licu i vlasištu pojavi osip koji se širi na ruke i telo, znaćete da nije reč o običnoj prehladi. Pegice se ne drže zajedno, kao kod boginja, i obično nestaju za 2 do 3 dana. Žrtvu treba podsticati da se što više odmara, da dobija dovoljno tečnosti, ali nikakvo drugo lečenje nije potrebno.

Opasnost od rubeole leži u mogućnosti da izazove oštećenje fetusa ako je dobije žena u prvom tromesečju trudnoće. Ovaj strah se iskorišćava kako bi se opravdala vakcinacija sve dece, i dečaka i devojčica, unutar MoPaRu vakcina. Koristi od ove vak- cine su sumnjive uglavnom iz istih razloga koji se odnose i na vakcina protiv zaušaka. Nema potrebe štititi decu od bezazlene bolesti, tim više što su štetne posledice vakcinacije neprih- vatljive. Reč je o artritisu, artralgiji (bolni zglobovi) i polineuritisu koji izaziva bol, ukočenost ili bockanje u perifernim živcima. Ti simptomi su obično privremeni, ali mogu trajati i nekoliko me- seci, a mogu se javiti tek dva meseca nakon vakcinacije. Zbog takvog vremenskog skoka roditelji ih često ne povezuju s vakci- nacijamom pa se uzrok ne otkrije.

Velika opasnost od vakcine protiv rubeole jeste u tome što budućim majkama uskraćuje mogućnost prirodnog imuniteta protiv te bolesti. Sprečavanjem oboljevanja u detinjstvu, vakci-

nacija zapravo povećava pretnju da će žena dobiti rubeolu tokom plodnih godina. U ovom slučaju s mojim mišljenjem se slažu mnogi lekari. Grupa lekara iz Konektikata, predvođena dvojicom eminentnih epidemiologa, uspela je vakcine protiv rubeole da skine s popisa obaveznih vakcina.

Jedno za drugim, istraživanja pokazuju da mnoge žene vakci- nisane protiv rubeole u detinjstvu nemaju antitela u krvi čak ni u doba adolescencije. Druga istraživanja pokazuju veliku stopu nedelotvornosti vakcina protiv rubeole, zaušaka i boginja, bilo odvojeno ili u koktelu. Napokon, osnovno pitanje na koje valja odgovoriti jeste da li je imunitet na temelju vakcina jednako de- lotvoran i trajan kao i imunitet nakon prebolele rubeole. Brojni testovi krvi pokazuju da deca nisu imuna već 4 ili 5 godina nakon vakcinisanja.

Značenje ove činjenice je očigledno i zastrašujuće. Rubeola je u detinjstvu sasvim bezopasna bolest i ostavlja prirodni imunitet onima koji su je preboleli te je neće ponovno dobiti kad odrastu. Pre nego što su lekari počeli da vakcinišu protiv rubeole, proce- njuje se da je 85% odraslih bilo prirodno imuno na tu bolest.

Zahvaljujući vakcinama, danas velika većina žena neće nikada steći prirodni imunitet. Ako njihov veštačko stvoreni imunitet os- labi, možda će dobiti rubeolu u trudnoći, što može izazvati oš- tećenja još nerođenog deteta.

Budući da sam po prirodi sumnjičav, uvek sam verovao da je najsigurniji način da ustanovimo šta ljudi zaista misle jeste da posmatramo šta rade, a ne šta govore. Ako rubeola ne preti deci nego nerođenom fetusu, trudnice bi trebalo štititi od rubeole tako da budu sigurne kako je neće dobiti od svog ginekologa. Ali istraživanje u Kaliforniji, objavljeno u časopisu “Journal of the American Medical Association” (JAMA), pokazalo je da je 90% ginekologa odbilo da primi vakcine. Ako se sami lekari boje vak- cina, zašto zakon zahteva da vi i vaši roditelji dopustite da ga ubrizgaju vašoj deci?

Veliki kašalj

Veliki kašalj (pertusis) je vrlo zarazna bakterijska bolest koja se obično prenosi vazduhom. Inkubacija traje od 7 do 14 dana. Početni simptomi se ne mogu razlikovati od obične prehlade: cu- renje iz nosa, kijanje, uznemirenost i gubitak apetita, suzne oči i, ponekad, blago povišena temperatura.

Kako bolest napreduje, žrtva počinje noću da jako kašlje. Kas- nije kašlje i danju. 7 do 10 dana nakon pojave prvih simptoma kašalj postaje grčevit. Dete može zakašljati i desetak puta unutar jednog daha, a lice mu može poprimiti plavkastu ili ljubičastu ni- jansu. Svaki napad kašlja se završava hroptavim udisajem, pa je bolest po tome i dobila ime. Često je i povraćanje.

Veliki kašalj se može dobiti u bilo kom životnom dobu, ali više od polovine žrtava je mlađa od 2 godine. Bolest može biti oz- biljna, čak i opasna po život, naročito kod male dece. Zaražena osoba može preneti bolest na druge oko mesec dana nakon po- jave prvih simptoma, tako da je vrlo važno izolovati je, naročito od druge dece.

Ako se dete zarazi velikim kašljem, ni doktor, a ni vi ne možete preduzeti nikakvo drugo lečenje nego da dete podstičete da se što više odmara, da pazite da mu bude udobno i da ga smirujete i pružate utehu. Katkada se daju lekovi za ublažavanje kašlja, ali oni retko pomažu, pa ih ja ne preporučujem. Ali ako se dete razboli, trebali biste se posavetovati s doktorom jer je katkada neophodno bolničko lečenje. Bebama preti u prvom redu iscr- pljenost kašljem i upala pluća. Kod vrlo male dece može doći i do naprsline rebara od jakih napada kašlja.

Vakcinacija protiv velikog kašlja deo je DiTePer vakcina. Iako se vakcinacija primenjuje decenijama, ona izaziva najviše nesu- glasica u medicinskim krugovima. Sumnja se u njenu delot- vornost, a mnogi lekari se slažu sa mnom da njeno potencijalno štetno delovanje nadilazi navodnu korist.

Dr Gordon T. Stewart, načelnik odelenja za socijalnu medicinu Univerziteta u Glazgovu (Škotska), jedan je od najvećih kritičara vakcina protiv velikog kašlja. Kaže da je do 1974. godine bio pobornik vakcina, ali je tada počeo da uočava veliki kašalj kod vakcinisane dece. “Sada se u Glazgovu 30% slučajeva velikog kaš- lja javlja među vakcinisanim pacijentima. Zbog toga verujem da vakcina ne daje odgovarajuću zaštitu”, kaže Dr. Stewart.

Kao i kod drugih zaraznih bolesti, smrtnost je počela da opada pre nego što je uvedena vakcinacija. To je bilo oko 1936. godine, dok smrtnost od te bolesti opada još od 1900. ili ranije. Po miš- ljenju Dr Stewarta, “pad smrtnosti od velikog kašlja dogodio se pre nego što je vakcina uopšte upotrebljena”. Slažem se sa Dr Stewartom da ključni činilac u kontrolisanju velikog kašlja verovatno nije vakcina nego poboljšanje životnih uslova poten- cijalnih žrtava.

Ostale kolege iz naše struke nisu baš oduševljeni lekarima koji postavljaju pitanja o njihovim najomiljenijim vakcinama. Godine 1982. nastupio sam u jednosatnoj dokumentarnoj emisiji mreže NBC posvećenoj sukobu mišljenja oko vakcina protiv velikog kaš- lja i rekao da je “opasnost (od vakcina) mnogo veća nego što je bilo koji doktor ikada bio spreman da prizna”. U julu 1982. godine u časopisu “Journal of the American Medical Association” grubo je napadnuta emisija, a mreža je optužena da poziva sumnjive “stručnjake” koji pljuju po vakcinama i daju pogrešne preporuke. Zatim je dovedena u pitanje moja stručnost.

Ne osećam nikakvu potrebu da se branim od Američkog me- dicinskog društva koje već godinama mora da troši prekomerni deo svog budžeta na samoodbranu. Ali zanimljivo je pročitati šta isti broj časopisa govori o rizicima vakcina protiv velikog kašlja. Citiraću šta su napisali i prepuštam vam da prosudite jesam li pogrešio što dovodim u pitanje upotrebu te vakcine. Najpre piše:

“Medicinskim stručnjacima, naravno, opasnosti DiTePer vakci- ne odavno su poznate. Di i Te komponente, koje su davane davno pre nego što je dodata i Per komponenta krajem 40-ih godina

ovog veka, delimično su pročišćeni toksoidi koji se smatraju prilično bezopasnim. Celokupna Per komponenta sastoji se od 4 jedinice zaštitnog pertusis antigena na 0,5 ml DiTePer vakcina i za nju se zna da je srazmeno nepročišćena i otrovna, pa se oče- kuje neka sigurnija verzija.

Gotovo od samog početka masovne upotrebe DiTePer vakcina uočene su ozbiljne reakcije. Među prvima je Byers i Moll istraži- vanje encefalopatije vezane uz vakcine, 1948. godine. Učestalost takvih reakcija nije pouzdano utvrđena. Čini se prilično tačnim da su napadi izazvani vakcinama mnogo češći, iako su neobični, nego oštećenja mozga ili preostala oštećenja nakon takvih napa- da.”

Iz ove izjave je jasno da Američko medicinsko udruženje ne negira štetnost vakcina protiv velikog kašlja, kao ni njegove po- tencijalne štetne posledice. Ali zabrinjava ih činjenica da bi mediji mogli i kod primalaca vakcina razviti svest o njihovoj štetnosti!

Ako nije u redu da doktor podeli sa svojim pacijentima znanje o opasnostima od vakcinacije, potpuno prihvatam optužbu. Naj- češće posledice vakcina protiv velikog kašlja, koje priznaje ovaj časopis, jesu napadi plača, stanje slično šoku i lokalno delovanje na kožu poput oticanja, crvenila i boli. Ređe, ali ozbiljne proprat- ne pojave jesu grčevi (konvulzije) i mentalna zaostalost kao pos- ledica trajnih oštećenja mozga. Vakcina je u vezi i sa sindromom iznenadne smrti kod dece (SIDS). Tokom 1978-79. godine, za vre- me razvoja Tenesi programa vakcinisanja dece, prijavljeno je 8 slučajeva SIDS-a neposredno nakon rutinske DiTePer vakcinacije.

Procene o broju onih koji su vakcinama protiv velikog kašlja zaista i zaštićeni kreću se od 50 do 80%. U Sjedinjenim Američ- kim Državama ima, u proseku, oko 1.000 do 3.000 slučajeva ve- likog kašlja godišnje, od čega 5 do 20 završi smrću.

Pitam se ima li smisla milione dece svake godine izlagati po- tencijalnim štetnim posledicama vakcina da bi im se osigurala sumnjiva zaštita od tako retke bolesti?

Difterija

Iako je bila jedna od najstrašnijih dečijih bolesti u doba moje bake, difterija je danas gotovo nestala. U Sjedinjenim Američkim Državama prijavljeno je 1980. godine samo 5 slučajeva. Većina lekara smatra da je do nestanka došlo zahvaljujući DiTePer vak- cinama, ali ima mnogo dokaza da se učestalost difterije smanjila pre nego što se pojavila vakcina.

Difterija je vrlo zarazna bakterijska bolest koja se širi kašlja- njem i kijanjem kao i preko predmeta kojima se služila zaražena osoba. Inkubacija traje od dva do pet dana. Prvi simptomi su upaljeno grlo, glavobolja, mučnina, kašalj i temperatura od 37,8° do 40°C. Kako bolest napreduje, na krajnicima i u grlu se mogu videti beličaste naslage. One mogu izazvati oticanje u grlu i jed- njaku, što otežava gutanje, a u teškim slučajevima i disanje do te mere da se žrtva može ugušiti. Potrebna je medicinska pomoć i obično se leči antibioticima penicilinom ili eritromicinom.

Izgledi da vaše dete dobije danas difteriju otprilike su toliki kao da ga ugrize kobra. Pa ipak, milioni dece vakcinišu se u peri- odu od 2, 4, 6 i 18 meseci, a zatim dobijaju pojačanu dozu kad pođu u školu. Sve se to radi usprkos činjenici da nema dokaza da su vakcinisana deca sigurnija od nevakcinisane. Prilikom pojave difterije 1969. godine u Čikagu gradski komitet za zdravlje izves- tio je da su 4 od 16 žrtava bile propisno vakcinisane, a još 5 je primilo jednu ili više doza vakcina. Tek dvoje je pokazivalo zna- kove potpunog imuniteta. Izveštaj o drugoj pojavi, kada je troje ljudi umrlo, otkrio je da je jedna od žrtava bila propisno vakcini- sana.

Takve epizode pobijaju argument da se nestanak difterije ili neke druge, nekada česte dečije bolesti, može pripisati vakcini- sanju. Ako za to treba zahvaliti vakcinama, kako njegovi branioci mogu objasniti ovu pojavu? Samo u polovini američkih država zakon zahteva vakcinisanje protiv zaraznih bolesti, a postotak vakcinisane dece se razlikuje od države do države. Zbog toga de-

setine hiljada - možda i milioni - dece u područjima gde su me- dicinske usluge ograničene, a pedijatara gotovo i nema, nisu ni- kada vakcinisani protiv zaraznih bolesti, pa bi, prema teoriji, trebali oboleti. Ali učestalost zaraznih bolesti nije nipošto u ko- relaciji sa zakonskim odredbama o obveznom masovnom vakci- nisanju.

S obzirom na to da se bolest retko javlja, da nam je na raspo- laganju delotvorno lečenje antibioticima, da se ozbiljno sumnja u delotvornost vakcina, da se godišnje troše multimilionske svote dolara na masovne imunizacije, kao i s obzirom na uvek prisutnu mogućnost štetnog delovanja i dugotrajnih posledica ove ili bilo koje drug vakcine, smatram da se daljnje masovne vakcinacije protiv difterije ne mogu opravdati.

Varičele (vodene kozice)

Ovo je moja najomiljenija dečija bolest, pre svega zato jer je srazmerno bezopasna i zato što je jedna od retkih za koju farma- ceutska industrija nije izmislila vakcinu. Ovaj drugi razlog će možda biti kratkog veka jer, dok ovo pišem, već ima nagoveštaja da bi se uskoro mogla pojaviti vakcina protiv varičela.

Varičele su zarazna virusna bolest koja se često javlja među decom. Prvi znaci bolesti jesu blago povišena temperatura, gla- vobolja, bolovi u leđima i gubitak apetita.

Za dan-dva javljaju se crvene tačkice, koje za nekoliko sati na- rastu i postaju plikovi. Na kraju se sasuše u krastu koja za sed- micu-dve otpadne. Proces prati jak svrab pa dete treba stalno upozoravati na to da ne grebe kraste. Da bi se ublažio svrab, može se primeniti cinkov tečni puder ili kupka od kukuruznog skroba.

Medicinska pomoć nije važna. Pacijent bi trebao što više da se odmara i pije dovoljno tečnosti kako bi se nadoknadio gubitak tečnosti zbog temperature.

Kod varičela inkubacija traje dve do tri sedmice, a bolest je zarazna oko dva sedmice od drugog dana otkako se pojavi osip.

Za to vreme dete treba izolovati kako bi se izbeglo širenje bolesti na drugu decu.

Šarlah

Šarlah je još jedan primer nekada zastrašujuće bolesti koja je danas gotovo iskorenjena. Da je ikada izumljena vakcina protiv ove bolesti, lekari bi joj, bez sumnje, pripisali njen nestanak. Budući da vakcina nema, zasluge se pripisuju penicilinu, usprkos činjenici što je učestalost bolesti već počela da opada pre nego što su se pojavili prvi antibiotici. Kao i kod drugih bolesti, razlog se verovatno krije u poboljšanim uslovima života i kvalitetnijoj ishrani.

Bolest je dobila ime po crvenom osipu koji prekriva telo žrtve. Uzrokuje je streptokokna upala, a početni simptomi jesu povra- ćanje, glavobolja, oticanje vratnih limfnih čvorova i temperatura od 38,3° do 40,5°C. Bolest obično zahvata decu od druge do osme godine, a osip koji je prati nestaje u roku od osam dana. Ako vaše dete dobije šarlah, što je gotovo neverovatno, nemojte se zabrinuti jer nije ništa opasniji od streptokokne upale grla. Proći će sam od sebe. Ali ako dete odvedete doktoru, verovatno će prepisati antibiotik koji detetu uopšte nije potreban.

Meningitis

Jedna od zastrašujućih nedoslednosti savremene medicinske prakse jeste sklonost lekara da “preleče” bolesti koje uopšte nije potrebno lečiti, a ne dijagnostifikuju bolest kao što je meningitis koja zahteva njihovu nepodeljenu pažnju i veštinu. Reč je o upali opni koje prekrivaju mozak i kičmenu moždinu, a zovu se - me- ninge. Simptomi mogu obuhvatati ukočeni vrat (ne uvek), upor- nu glavobolju, povraćanje, povišenu temperaturu i, kod dece, grčeve. Bolest može uzrokovati bakterijska, virusna ili gljivična upala. Jedan od bakterijskih tipova upale je vrlo zarazan jer se bakterije mogu naći i u grlu i u cerebro-spinalnoj tečnosti.

Meningitis se može lečiti, ali je važno što pre ga dijagnostifi- kovati. Lekari često donose pogrešne dijagnoze jer ne shvataju ozbiljno majčine primedbe da se ponašanje njenog deteta pri- lično promenilo. Mnogi ne pomišljaju na meningitis dok se de- tetu ne ukoči vrat.

Moguće posledice prekasne dijagnoze i neodgovarajućeg le- čenja jesu mentalna zaostalost i smrt. Ako vaše dete već tri ili četiri dana ima neobjašnjivu povišenu temperaturu praćenu pospanošću, kunjanjem, povraćanjem, vrištavim plačem, a mož- da i ukočenim vratom, vreme je da posumnjate na meningitis. Neki od ovih simptoma prisutni su i kod gripa. Meningitis se raz- likuje kod dva poslednja simptoma, naročito po vrištavom plaču. Ako vaše dete pokazuje ove simptome, zahtevajte od lekara da napravi odgovarajuće testove, uključujući i lumbalnu punkciju. Ako doktor ne uspe da pronađe spinalni kanal nakon prvog ili drugog pokušaja, recite mu neka više ne pokušava i obratite se drugom doktoru.

Antibiotici su smanjili smrtnost od ove zastrašujuće bolesti sa 95% na 5%. Upravo zato je tačna i pravovremena dijagnoza bo- lesti od životnog značenja.

Tuberkuloza

Roditelji bi trebali da imaju pravo da pretpostave, a mnogi to i rade, da ispitivanja koja lekari sprovode na njihovoj deci daju sasvim tačne rezultate. Tuberkulinski test kože je samo jedan od medicinskih testova sa kojim, sasvim sigurno, nije tako. Čak i Američka akademija pedijatara, koja se retko izjašnjava nega- tivno o bilo kom postupku koji njeni članovi rutinski koriste, kri- tična je prema tom testu. Oni kažu:

“Nekoliko novijih istraživanja bacilo je sumnju na osetljivost nekih testova tuberkuloze. Komisija Biroa za biologiju prepo- ručila je proizvođačima da svaki niz testova osluškuju na 50 pa- cijenta za koje se zna da su zaraženi kako bi se uverili da su preparati koji odlaze na tržište dovoljno snažni da identifikuju

svakoga ko ima aktivnu tuberkulozu. Ali, interpretacija testova je otežana zbog toga što mnoga od tih istraživanja nisu sprove- dena nasumice i/ili uključuju mnoga istovremena testiranja (pa može doći do sprečavanja reakcije).”

Izjava se završava rečenicom: “Tuberkulinski testovi nisu sa- vršeni i lekari moraju biti svesni mogućnosti da se mogu dobiti i poneki lažno negativni ili pozitivni rezultati.”

Ukratko, vaše dete može imati tuberkulozu čak i ako je tuber- kulinski test negativan, odnosno može biti zdravo uprkos činjenici da tuberkulinski test pokazuje suprotno. Kod mnogih lekara to može dovesti do zastrašujućih posledica. Gotovo je sigurno da će vaše dete, ako mu se to dogodi, biti izloženo nepotrebnom i opasnom rentgenskom pregledu pluća. Zatim će mu doktor mož- da prepisati opasan lek poput izoniazida, i to na nekoliko meseci ili čak godina “kako bi se sprečio razvoj tuberkuloze”. Čak i AMA priznaje da lekari preterano i nekritički prepisuju izoniazid. To je sramotno jer se lek nalazi na dugom popisu lekova koji ostavljaju posledice u nervnom sistemu, gastrointestinalnom sistemu, krvi, koštanoj moždini, koži i žlezdama s unutrašnjim lučenjem. Ne treba zanemariti ni opasnost da okolina odbaci vaše dete zbog straha od zarazne bolesti.

Uveren sam da su potencijalne posledice pozitivnog tuberku- linskog testa kože opasnije od mogućnosti zaraze samom boleš- ću. Smatram da roditelji ne bi trebali da pristanu na testiranje ako sami ne sumnjaju u mogućnost da je dete došlo u dodir sa nekim ko boluje od te bolesti.

Sindrom iznenadne smrti odojčadi (SIDS)

Zastrašujuća mogućnost da se jednog jutra probude i u kolev- ci nađu mrtvo dete plaši mnoge roditelje. Medicinska nauka još traga za uzrocima SIDS-a, ali najpopularnije objašnjenje među naučnicima jeste to da je došlo do nekog uticaja na središnji nervni sistem pa je prestao nevoljni čin disanja.

Objašnjenje je logično, ali još uvek nije dat odgovor na pi- tanje: Šta je izazvalo takvo pogrešno funkcionisanje središnjeg nervnog sistema? Sumnjam, a sa mnom se slažu i mnoge moje kolege, da se gotovo 10.000 smrtnih slučajeva od SIDS-a koji se godišnje javljaju u SAD-u može povezati s jednim ili više rutinskih vakcina koju deca dobijaju u najranijem uzrastu. Najverovatnije je reč o vakcini protiv velikog kašlja, a možda i nekoj drugoj.

Dr William Torch, sa Medicinske škole Univerziteta u Nevadi, u svom izveštaju nagoveštava da bi DiTePer vakcina mogla biti krivac za slučajeve SIDS-a. Otkrio je da su 2/3 od 103 deteta, ko- liko ih je umrlo od SIDS-a bili vakcinisani DiTePer vakcinama 3 sedmice pre smrti. Mnoga deca su umrla već drugi dan nakon vakcinisanja. On smatra da nije reč o pukom slučaju i zaključuje da, bar u nekim slučajevima “postoji uzročna veza” između DiTe- Per vakcina i smrti u kolevci. Istražuju se i prethodno spomenute smrti u državi Tenesi. U tom slučaju proizvođač vakcina je mo- rao da skupi sve nepotrošene doze vakcina radi sprovođenja is- trage.

Godine 1983. odeljenje pedijatrije medicinske škole UCLA i Ministarstvo zdravlja u Los Angelesu izneli su još neke zastrašu- juće činjenice na temelju istraživanja 145 žrtava SIDS-a. Od tog broja, 53 je vakcinisano DiTePer vakcinama neposredno pre smrti. 27 je umrlo u roku od 28 dana nakon vakcinisanja, od kojih 17 u roku od sedam dana nakon vakcinisanja, a 6 za 24 sata. Istraživači zaključuju da ova otkrića “dalje potvrđuju moguću povezanost” DiTePer vakcina i SIDS-a.

Buduće majke koje strahuju od SIDS-a moraju biti svesne značenja dojenja kojim se može izbeći ovaj problem, a i mnogi drugi. Ima dokaza da su dojene bebe manje podložne alergijama, problemima sistema za disanje, gastroenteritisu, hipokalcemiji, debljanju, multipleks sklerozi i SIDS-u. Jedna stručna studija o SIDS-u zaključuje da se “dojenje može smatrati najboljom zaš- titom protiv brojnih uzroka SIDS-a”.

Poliomijelitis - dečja paraliza

Niko ko je proživeo 40-te godine ovog veka i video slike dece u gvozdenim plućima, predsednika SAD-a u invalidskim kolicima, kome je bilo zabranjeno da ide na gradske plaže zbog straha da ne bi dobio polio, ne može zaboraviti strah koji je tada vladao. Polio danas gotovo ne postoji, ali strah se održao i rasprostra- njeno je verovanje da upravo treba zahvaliti vakcini za nestanak ove bolesti. Takvo mišljenje nije čudno ako uzmemo u obzir moć- nu kampanju koja je reklamirala vakcine, ali činjenica je da nema uverljivih naučnih dokaza kako je upravo vakcina uništila dečiju paralizu. Kao što sam naveo, nestala je i u onim delovima sveta gde se vakcina nije tako masovno davala.

Ono što je važno da roditelji današnjeg naraštaja znaju jesu dokazi koji upućuju na to da je masovna vakcinacija protiv polija uzrokovala većinu preostalih slučajeva ove bolesti. U septembru 1977. godine Jonas Salk, koji je razvio mrtvu vakcinu virusa polija, posvedočio je zajedno sa drugim naučnicima tu činjenicu. Rekao je da je većina od tih nekoliko preostalih slučajeva poliomijelitisa koji su se u SAD-u javili od početka 70-ih godina verovatno bili propratna pojava žive polio vakcine koja se standardno primenju- je širom SAD-a. U Švedskoj i Finskoj nije bilo slučajeva polija već duže od desetak godina, ali u tim zemljama se gotovo isključivo upotrebljava mrtva vakcina.

U međuvremenu traje rasprava među imunolozima oko sraz- mernog rizika mrtvog, odnosno živog, virusa u vakcini. Pobornici mrtve vakcine smatraju da je prisutnost živog virusa u vakcinu odgovoran za slučajeve polija koji se povremeno javljaju. Pobor- nici živih vakcina smatraju da mrtav virus ne daje odgovarajuću zaštitu i time povećava osetljivost vakcinisanih na samu bolest.

Ovo mi daje retku priliku da budem neutralan. Verujem da obe struje imaju pravo i da upotreba bilo koje vakcine povećava, a ne smanjuje, mogućnost da se vaše dete razboli od ove bolesti.

Ukratko, čini se da ćete najdelotvornije zaštititi svoje dete od poliomijelitisa tako ako ga držite podalje od vakcina.

Zarazna mononukleoza

Simptomi zarazne mononukleoze su slični onima kod prehla- de ili gripa, tako da je u početnoj fazi teško na nju posumnjati i dijagnostifikovati je. Obično zahvata decu i mlađe ljude, a ako je vaše dete žrtva, imaće povišenu temperaturu, otečene žlezde, upaljeno grlo, osećaće se slabo i umorno. Kako bolest napreduje, mogu se javiti i drugi simptomi: bolovi u stomaku, mučnina, gla- vobolje, bolovi u grudima, kašljanje i nekoliko drugih ređih simp- toma.

Ako kod deteta primetite te simptome i oni traju duže od obične prehlade, idite kod doktora. Ako doktor posumnja na mononukleozu, zatražiće krvnu sliku koja će, u većini slučajeva, iako ne i uvek, pokazati da je reč o mononukleozi. Bolest obično traje od jedne do tri sedmice, ali u izuetnim situacijama može potrajati i više sedmica, pa čak i meseci.

Činjenica da se mononukleoza ne može dijagnostikovati u ra- noj fazi ne mora vas zabrinjavati jer za nju ionako nema nikakvog leka. Lečenje se sastoji u onome što biste detetu ionako pružili - odmor u krevetu i mnogo tečnosti. Neki lekari prepisuju adrenal- ne steroide poput prednisona, ali ja smatram da ih treba izbe- gavati, osim u krajnjim slučajevima. Oni izazivaju teške propratne pojave koje sam opisao u 17. poglavlju.