DOBROTOLjUBLjE

SVETI ANTONIJE VELIKI

V OBJAŠNjENjE NEKIH IZREKA SVETOG ANTONIJA KOJE JE POSLE NjEGOVE SMRTI SAČINIO JEDAN STARAC

1. Pitanje monaha: Kako treba shvatiti reč svetog ave Antonija izrečenu učeniku Pavlu koji je, napustivši svet, iskao da živi pored njega: "Ako hoćeš da budeš monah, idi u manastir gde ima mnogo bratije koji mogu da podrže tvoju slabost"?

Odgovor starca: Iz toga se učimo da smo dužni da u manastir primamo i nemoćne starce, bolesne, slepe i raslabljene, i da ih volimo kada se oni sa radošću i usrdnošću posvećuju sticanju vrlina, premda zbog svojih nemoći ne mogu da ponesu sve napore. Zbog toga su dostojni velikog prekora nastojatelji manastira koji ne primaju nemoćne starce, čak ni one koji su poznati po dobroj naravi, dok rado primaju snažne mladiće radi vršenja raznih službi u manastiru i radi spoljnjih poslova, iako su drski i bestidni. Takve starešine blaženi tumač[1]) u knjizi O savršenstvu upravljanja (manastirom) strogo izobličava, govoreći: Oni dozvoljavaju da im učenici ostaju nemarni u delima vrline, dok ih na telesna i svetska dela neprestano podstiču. Onima koji su monaštvo primili da bi se trudili oko vrlina oni ne daju odmora i pokoja od svetskih dela, neprestano ih terajući na rad. Oni ih ukorevaju, grde, ismevaju i osuđuju ukoliko oni ponekad, da li zbog nemoći ili zbog oslabelog usrđa, ne žure osobito da ispune naloženo im delo, premda i jesu brižljivi i usrdni za duhovna dela. Naprotiv, oni velikim pohvalama obasipaju one koji čitav trud i staranje posvećuju na svetska dela, dok su za sticanje vrlina lenjivi. To tudoljublje kod njih ne proizilazi od vrline poslušnosti, već od toga što vole da se zanimaju svetskim. A što je od svega grđe - bilo da su lenjivi ili marljivi, drže ih kao robove. Ava Pimenje rekao: "Sva tri opštežiteljna monaha od kojih jedan prekrasno bezmolstvuje (tihuje), drugi u bolesti blagodari Bogu, a treći rado ispunjava poslušanje - vrše isti podvig". Tim rečima ovaj sveti pokazuje da u manastiru, gde su sabrani mnogi opštežiteljni [monasi], nisu potrebni samo snažni telom za obavljanje raznih poslušanja, već i nemoćna bratija koja se predaje neprestanom bezmolviju. U suprotnom, sav njihov trud je sujetan [tj. prazan].

2. Pitanje: Zbog čega je ava Antonije rekao svom učeniku Pavlu: "Idi, sedi u usamljenosti da bi se naučio borbi koja dolazi od demona"?

Odgovor: (Želeći mu savršenstvo). Jer, savršenstvo monaha se sastoji u navici da u sebi sve upravlja duhom. Takvo, pak, samoupravljanje duhom dolazi zajedno sa čistotom srca. Srce je čisto kad njime upravlja um, a umom neprestana molitva. Borba sa demonima biva kroz pomisli i priviđenja koja su u usamljenosti i bezmolviju snažnija. (Primedba: Smisao odgovora. Usamljenost stalno pruža prilike za borbu sa najtananijim pomislima koje seju demoni. Trajnost ovog duhovnog podviga uz raznovrsnost

iskustava borbe uči duhovnom samorukovođenju i obrazuje naviku u njemu. U njemu je, pak, svo duhovno savršenstvo monaha i svakog Hrišćanina).

3. Pitanje: Šta znači izreka ave Antonija: "Kao što riba umire van vode, tako je i monah

koji dugo prebiva izvan svoje kelije [u opasnosti]"?

Odgovor: Život duše se sastoji u neprestanom ljubavnom bogomisliju. Ono je zaista dostojno da se nazove životom duše, objedinjujući u sebi i sjedinjujući um i srce. I tako, monah koji se bude šetao po gradovima, biće rasejan viđenim i razgovorima, te će se lišiti duhovnog života i umreti. Jer, on se udaljuje od Boga i zaboravlja ga, i iz svog srca izgoni ljubav prema Hristu koju je stekao mnogim naporima bezmolstvujući u keliji. Osim toga, u njemu slabi ljubav prema lišavanjima i teškoćama i on se predaje ugađanju telu i zadovoljstvima. Čistota njegovog srca se muti usled likova koji mu prolaze [pred očima], koji ulaze i izlaze kroz čula vida, sluha, dodira, ukusa i mirisa. Jednom rečju, sve to ga navodi na blud i na druge strasti koje su istinska smrt i pogibao monaha. I tako, dobro je rekao blaženi Antonije: "Kao što umiru ribe izvučene na suvo, tako umire i monah koji, ostavljajući keliju, vreme provodi u gradovima i naseljima".

4. Pitanje: Ava Antonije govori: "Onaj ko živi u usamljenosti, slobodan je od tri borbe, tj. od iskušenja jezika, vida i sluha. Kod njega jedino ostaje borba srca". Objasni nam reči blaženog.

Odgovor: On to nije rekao da bi pokazao da je borba u bezmolviju i usamljenosti manja od borbe koja postoji kod bratije koja se iskušavaju gledanjem, sluhom i jezikom. On tim rečima pokazuje da oni koji žive u usamljenosti nemaju borbu koja dolazi od čula, kojom se ostali iskušavaju više nego oni borbom srca, koju u njima podižu demoni. Oci naši su na bezmovlije odlazili radi toga da borba srca ne bi bila pojačana iskušenjima sa strane viđenja, jezika i sluha. Jer, kao što lako pada bratija (u ošptežićima) koja čas izlazi, čas ulazi, čas je van manastira, čas u manastiru, zato što se kod njih borbi srca prisajedinjuje i borba koja dolazi od telesnih čula, tako lako padaju i monasi koji žive u bezmolviju i koje uznemirava samo borba srca, ukoliko i njima pristupi borba sa strane telesnih čula. To se pokazalo kod one bratije (otšelnika) kojima su, dok su živeli u usamljenosti, iz nekog razloga dolazile žene. Tada se kod njih borbi srca prisajedinilo viđenje tela i lepota lica i oni su, pobeđeni osnaženom borbom srca, padali. Da je upravo kod onih koji žive u usamljenosti borba srca snažnija i žešća nego borba sa strane telesnih čula, može se videti i iz reči blaženog Evagrija koji govori da sa monasima koji žive u usamljenosti demoni sami vode borbu, neposredno, dok protiv onih koji žive u obiteljima i revnuju oko napretka u vrlinama, oni pobuđuju i podižu raspuštene monahe, od kojih nema nikog žešćeg, dosadnijeg i lukavijeg.

5.  Pitanje: Šta označava sledeća izreka svetog ave Antonija: "Kelija monaha je vavilonska peć, mesto tri mladića, među kojima je bio Sin Božiji, i stub ognjeni iz kojeg je Bog govorio sa Mojsijem"?

Odgovor: Kao što oganj ima dva svojstva, od kojih je jedno bolan žar, a drugo - radosna svetlost, tako i trpeljivo prebivanje u keliji ima dva dejstva, od kojih jedno opterećuje i uznemirava početnike u bezmolviju (čas krajnjim iscrpljivanjem, čas borbom), a drugo raduje uspehom, čineći spokojnim one koji su prešli strasti, postali savršeni u čistoti i udostojili se svetlih viđenja. Smisao pominjanja tri mladića koji su videli Sina

Božijegjeste sledeće: kao što Ananija, Azarija i Misail, budući bačeni u Vavilonu u ognjenu peć, nisu izgoreli, pa čak ni opekli zato što im je bio poslan anđeo Božiji da im skine uze i zaštiti od razornog dejstva ognja, tako i bratiju koja živi u usamljenosti i u početku podnosi tešku borbu sa strastima koju podižu demoni, blagodatna pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista nikad ne ostavlja, već ih očigleno posećuje i prebiva sa njima da bi ih, pošto pobede strasti i neprijatelje, udostojila blagodati savršene ljubavi i svetle slave Svoje.

6.  Pitanje: Šta znači sledeća izreka ave Antonija: "Ne treba vraćati zlo za zlo. A ukoliko monah još nije dostigao do tog stepena, treba da se drži ćutanja i bezmolvija"? Kako se to (tj. bezgnevlje) može postići posredstvom bezmolvija?

Odgovor: Nemoćnog brata koji jezikom vređa svog brata i u srcu gaji mržnju prema njemu, koji se zadrži u keliji i uzdrži od razgovora sa ljudima, podavljujući u sebi zle pomisli i postojano pripadajući molitvama i čitanju Pisma, [najzad] će posetiti blagodat mira, njegovo srce će se prosvetiti i njegov duh će se obradovati u Gospodu, stekavši slobodu od strasti. Pogledavši na Krst Gospodnji, on će se razgoreti ljubavlju prema Njemu, i, celivajući ga, staće da razmišlja o tome kako je Bog, po Pismu, tako zavoleo svet da je Sina Svog Jedinorodnog predao na smrt za njega (Jn.3,16), da je Bog Svoju ljubav prema nama pokazao time što Hristos umre za nas još dok bejasmo grešnici (Rim.5, 8). Kad Bog Sina Svog nije poštedeo, nego ga je predao na smrt, i to na sramnu krsnu smrt, kako da nam s Njim sve ne daruje (Rim. 8,32), ili kako da nam bilo šta otkaže? Hristova velika ljubav i milost pobuđuje nas ne samo da pomislimo da nikako

ne treba da živimo za svoje prohteve, već za Njega koji je umro za nas (2.Kor.5,14-15), nego i da na Isusa gledamo kao na načelo i obrazac trpljenja, budući da je On za nas podneo krsnu smrt i pretrpeo takvu sramotu, da bi opet seo s desne strane Boga na visini. Tako, ukoliko sa Njim postradamo, sa Njim ćemo se i proslaviti (Rim.8,17), i ukoliko sa Njim pretrpimo, sa Njime ćemo se i zadariti (2.Tim.2,12). Zbog čega nas apostol Pavle savetuje, govoreći: Gledajmo, bratijo, na Krst Gospoda našeg (Jev.12,2)? Vidi koliko je On podneo za grešnike koji su bili neprijatelji duša svojih. Nemojte biti malodušni i ne slabite dušama svojim zbog toga što trpite teskobu, uvrede, sramoćenja i smrt radi ljubavi prema Njemu. Ištite u molitvama svojim oproštaj onima koji vam čine pakosti, kao što se i Gospod molio za one koji su ga raspinjali, govoreći: Oče, oprosti im (Lk.23,34), i kao što je blaženi Stefan od Gospoda našeg tražio oproštaj onima koji su ga zasipali kamenjem, govoreći: Gospode, ne uračunaj im greh ovaj (Dap.7,60). Monah koji sedeći sam u svojoj keliji bude tako rasuđivao, ojačaće duhom i u Gospodu će zagospodariti nad svim strastima. On ne samo da neće nikoga vređati niti se na koga gneviti, ni vraćati zlo za zlo, nego će se radovati velikom radošću i smatrati za počast kad mu se desi da pretrpi uvredu i sramoćenje. Eto do kakve naravstvene snage dolazi monah u svojoj keliji usled bezmolvija, pažnje prema sebi i trpeljivog ispunjavanja zapovesti Hristovih kao što su - post, molitva, bogomislije i druge vrline, koje su svojstvene bezmolviju. Zbog toga je blaženi ava Antonije vrlo dobro rekao: "Ako monah ne može da uzdrži jezik svoj od vređanja, roptanja i pričljivosti, i ako nije u stanju da svoje srce zadrži od takvih padova, neka, u krajnjoj meri, pritiče bezmolviju i ćutanju".

7. Pitanje: Došli su jednom bratija kod ave Antonija i rekli mu: "Daj nam zapovest koju

možemo da ispunimo". On im je odgovorio: "U Jevanđelju je napisano: Ako te ko udari

po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi (Mt.5,39)". Oni su mu odgovorili: "Mi to nikako ne možemo ispuniti". Starac im je kazao: "Ukoliko ne možete da okrenete drugi obraz, barem trpeljivo podnesite udarac u jedan [obraz]". Oni su rekli: "Ni to ne možemo učini". On im je još rekao: "Ukoliko ni to ne možete, barem nemojte uzvraćati udarcima onome ko vas udari". Oni su rekli: "Ni to ne možemo učiniti". Tada je veliki starac rekao svom učeniku: "Pripremi bratiji malo jela budući da su bolesni". Šta znače te reči svetog oca?

Odgovor: On je hteo da kaže da se sa njima ništa ne može učiniti, osim da se nahrane i

otpuste. Međutim, pošto je starac na zaključku rekao da im je potrebna molitva, može

se misliti da je pod hranom podrazumevao molitve staraca. On kao da je rekao: "Ukoliko ne možete nijedno, ni drugo, potrebna vam je molitva. Kao što je bolesnima potrebna posebna hrana zbog slabosti njihovog stomaka, koji ne može da prima raznovrsnu hranu, tako je i vama, koji imate tako slabu pomisao da ne možete ni najmanji deo zapovesti Gospodnje da ispunite, potrebno lečenje i isceljenje duše. Potrebne su vam molitve otaca koje će moći da vam ih isprose".

8. Pitanje: Sveti ava Antonije je rekao: "Videvši zamke đavola rasprostrte po zemlji, zastenjao sam i rekao: "Teško rodu ljudskome! Ko se može izbaviti od njih!" I rekli su mi: "Smirenje spasava od njih. Oni ga ne mogu sputati"". Kako je sveti video te zamke: čulno ili misleno? I ko su ti koji su mu rekli: "Smirenje spasava od njih. Oni ga ne mogu sputati"?

Odgovor: Ava Makarije Egipatski, učenik ave Antonija, takođe je u unutrašnjoj skitskoj pustinji video sve đavolske zamke i to u isto vreme kad i ava Antonije, samo u drugom obliku. Sveti Makarije je video demone u obliku dva čoveka od kojih je jedan bio obučen u pohabanu odeću na kojoj su bile zakrpe raznih boja. Telo drugog je bilo pokriveno iznošenom odećom preko koje je bila prebačena nekakva zamka od praznih tikvi. Uz njih se nalazio još neko ko je bio pokriven krilima u obliku pokrivača. Njih je telesnim očima video ava Makarije. Sveti Antonije je, pak, okom uma, kao što se vidi viđenje, video sve zamke đavolove, koje on uvek priprema monasima, starajući se da ih zaplete, ulovi i omete da uspešno okončaju svoj hod putem vrlina, kao što je napisano: Gordi sakriše zamku za mene i uže, rastegoše zamku po putu (Ps.139,5). I tako, on je video da su zamke đavolske raširene po zemlji isto onako kao što lovci pripremaju svoje.

Zbog viđenog on se zadivio i užasnuo. Tu se nalazilo mnoštvo zamki i mreža, omči i okova da se ni zver ne bi mogla izvući ukoliko bi u njih upala. Pod takvim vidom su se Svetom Antoniju pokazale sve telesne i duševne strasti, kojima demoni iskušavaju monahe. Video je on svete anđele koji su mu poimenice označavali zamku svake strasti: zamku stomakougađanja ili prejedanja, zamku srebroljublja, zamku bluda, taštine, gordosti i ostalih. Osim toga, oni su mu pokazali svu prepredenost i lukavstvo pomoću kojih đavo priprema zamke i zasede kako bi sapleo bratiju, zapetljao ih i

zaustavio njihov hod na velikom putu ljubavi Božije. Kada je, poražen užasom zbog svih tih zamki, zastenjao i rekao: "Teško nama, monasima! Kako ćemo se izbaviti i spasti od tih zamki? Kako se ne zaplesti u njih?", anđeli su mu rekli: "Smirenje spasava od svih njih. Ko ga stekne, nikada se neće zaplesti, niti pasti". Međutim, oni nisu rekli da se jedino smirenjem pobeđuju strasti i demoni. Potrebno je imati i druga dela i podvige zajedno sa smirenjem. Smirenje samo po sebi neće doneti nikakve koristi, kao što ni dela bez smirenja ne znače ništa. Dela bez smirenja su kao meso posuto zemljom a ne

solju, koje se lako kvari i propada. I tako, telesni trud, unutarnji podvig uma, bezmolvije i neprestana molitva sa savršenim smirenjem savlađuju sve strasti i demone. Anđeli su rekli avi Antoniju da monahu koji to poseduje demoni ne mogu čak ni prići.

9.  Pitanje: Ava Antonije je rekao: "Ukoliko se podvizavamo dobrim podvigom, treba da se stalno bojimo i neprestano smiravamo pred Bogom, kako bi nas, znajući nemoć našu, pokrivao Svojom desnicom i čuvao. Jer, ukoliko se ponesemo gordošću, On će Svoj pokrov povući i mi ćemo poginuti". Kakav je smisao ove izreke blaženog?

Odgovor: Mi treba da se uvek smiravamo, kako u vreme teskobe, skorbi i borbe, tako i u vreme mira i spokojstva od borbe. U svako vreme nam je potrebno smirenje: u vreme borbe ono nam privlači pomoć i daje snagu da podnesemo težinu trpljenja, a u vreme mira i pokoja od borbe nas štiti od gordosti i zadržava da ne padnemo. Mi treba da se smiravamo i zbog toga što se lenjimo i padamo u bogozaborav. Naša očigledna nemoć u ovome će nas sama po sebi povesti ka smirenju i naterati da odbacimo svaku  gordost. Bog neće da se mi uvak nalazimo u opasnostima i neprilikama. Po Svojoj blagosti i čovekoljublju, On nas pokriva te prekida napade strasti i svirepost demona. I tako, ukoliko u vreme borbe i podviga pribegavamo smirenju radi opasnosti i teškoća, a za vreme spokojstva i bezbednosti od borbe zaboravljamo Boga i nadimamo se gordošću - nesumnjivo je da će On udaljiti Svoj pokrov, te ćemo mi poginuti pobeđeni i očajni. Zbog toga je u svako vreme potrebno smirenje. Na svakom mestu i pri svakoj delatnosti mi na svaki način imamo potrebu za njim.

10.  Pitanje: Neko od otaca je molio Boga da mu pokaže sve oce. Bilo mu je dato da vidi sve osim Svetog ave Antonija. Onaj koji mu ih je pokazivao je rekao: "Ava Antonije je tamo gde je Bog". Kako je on video sve oce i zašto nije video avu Antonija?

Odgovor: Ili je um starca bio uznesen do raja, te je tamo video oce, ili su mu sami oci došli, ili mu ih je Antonije pokazao preko viđenja. Avu, pak, Antonija on nije video iz dva razloga: da bi se pokazala veličina slave Svetog Antonija, i radi toga da bi se taj starac smirio, tj. da se ne bi uznosio gordošću što je video sve oce. Ispunjavajući njegovu molbu i [pružajući mu] viđenje, Bog ga je obavezivao da podražava oce. Što se, pak, nije udostojio da vidi Svetog Antonija - značilo je da starac nema dovoljno snage da ga podražava. I time se on podsticao da gazi gordost i da se smirava.

11.  Pitanje: Jednom je kod ave Antonija došao ava Amon devstvenik i rekao mu: "Vidim da imam više dela nego ti. Kako to da se tvoje ime više slavi među ljudima nego moje?" Sveti Antonije mu je odgovorio: "To je stoga što ja više volim Boga nego ti". Sa kojom namerom mu je to rečeno?

Odgovor: Niti se ava Amon hvalio svojim delima, niti ava Antonije svojom ljubavlju. Cilj njihovih reči je bio ovaj: Kao prvi osnivači monaštva i začetnici pustinjačkog života, ovi svetitelji su imali u vidu da međusobnom saglasnošću utvrde i svim monasima pokažu da je unutrašnje ustrojstvo uma važnije od telesnih podviga. Jer, ovaj unutrašnji stav uma upravlja i oduševljava dušu monaha na savršenu ljubav prema Bogu, koja ga čini dostojnim viđenja i otkrivenja slave Božije. Telesni podvizi monaha oslobađaju od telesnih strasti, utvrđuju u vrlini, pružaju silu za odbacivanje pohote, te telu dostavljaju čistotu. Podvig uma, pak, dušu naoružava protiv demona i pomisli koje oni seju, i pruža čistotu srca. Samo srce silu zadobija od ljubavi, postajući dostojno da bude upravljano

Duhom. Nije potrebno da se slava svakog ko napreduje u vrlinama i ljubi Gospoda raširi među ljudima. Tako je ava Pavle, začetnik pustinjačkog života i prvorođeni među monasima (koga je ava Antonije ponekad nazivao prorokom Ilijom, ponekad Jovanom Krstiteljem, a ponekad apostolom Pavlom) za života bio potpuno nepoznat među ljudima. Međutim, kao što sam već rekao, oba oca su hteli da nas utvrde i nauče koji je način podvižništva prevashodniji - telesni ili duhovni. Dostigavši savršenstvo, duhovno podvižništvo (koje se sastoji od unutrašnje sakrivene borbe uma, neprestane molitve i bogomislija) um monaha uzdiže u duhovno nastrojenje koje sačinjava duhovna molitva, divljenje Bogu, sagledavanje Boga i gledanje slave Gospoda Boga našega, kome slava u vekove vekova. Amin.

12.  Pitanje: Sveti ava Antonije je rekao da Bog đavolu ne dopušta da izaziva veliku borbu protiv ovog roda, zato što je nemoćan. Kako to?

Odgovor: Bog žali ovaj rod i ne dopušta da bude previše pritešnjen đavolom, s obzirom da nemamo previše žara ljubavi prema Bogu i revnosti za dobra dela. I tako, đavo slabije napada na nas zbog naše slabosti i lenjosti.

13. Pitanje: Šta znače sledeće reči ave Antonija: "Kada mlinar ne bi pokrivao oči mule, ne bi mogao ništa da stekne, budući da bi mula padala zbog vrtoglavice i rad se prekidao. Slično tome i mi bivamo pokrivani po Božijem dejstvu. I mi u početku činimo dobro i ne videći ga, kako ne bismo počeli da se smatramo blaženim i kako zbog toga ne bi propao naš trud. Zbog toga ponekad padamo i u sramne pomisli da bismo se, videći ih, prekorevali. Te sramne pomisli i jesu pokrivač neznatnog dobra koje činimo. Čovek koji sebe prekoreva neće izgubiti svoju nagradu"? Objasni nam, šta je korisno u ovoj izreci.

Odgovor: Ne udostojavaju se svi svetitelji da vide viđenja. Oni čak ne vide ni dobro koje čine, niti obećanja koja su im pripremljena, premda su prepuni dobrih dela i vrlina. I to nije stoga što se Bog ne raduje njihovim vrlinama ili što se ne teši njihovim dobrim delima. Sveblagi neće ništa umanjiti od nagrade pripremljene dobrima - ne bilo toga! To, međutim, On čini da se vrlinski ljudi ne bi poneli gordošću (čime bi propala vrednost njihovih vrlina), da se ne bi lišili dobara koja su im pripremljena i da ne bi postali tuđi blagodati Božijoj. Njih Bog čuva zato što su dobri delatnici i što su prilježni u vrlinama, premda ponekad i dopušta da im se demoni podsmehnu sejući u njih sramne pomisli, navodeći na njih strah, ili nanoseći im rane - sve stoga da bi znali svoju nemoć i da bi svagda bili oprezni i pažljivi. Jer, sve dok su u ovom svetu, njihov život je promenjiv i prevrtljiv. Kao što ih pomisao na blaga koja su im pripremljena za dobra dela podržava  u revnosti i stalnom činjenju dobra, tako ih i svest o nedostacima i nemoći udaljava od gordosti i čini da su spremni na svaki oblik smirenja i da paze da ne izgube svoju vrlinu [u trenutku] kad već imaju primiti dvostruku radost od Gospoda našeg Isusa Hrista u beskonačnom Carstvu nebeskom.

14.  Pitanje: Ava Elenije iz Sirije je došao kod ave Antonija. Ugledavši ga, ava Antonije je rekao: "Dobro došao, Danico koji izlaziš izjutra". Ava Elenije mu je odgovorio: "Zdravo, svetli stube, koji krasiš vaseljenu". Ko je taj Elenije? I zbog čega ga je blaženi tako nazvao?

Odgovor: Taj Elenije je živeo u vreme ave Antonija i bio mu ravan po stepenu savršenstva i po delima. Njega je pohvalio car Konstantin Pobednik, govoreći: "Blagodarim Gospoda Isusa Hrista što za mojih dana postoje tri božanstvena svetila: blaženi ava Antonije, ava Elenije i ava Evhin. On je tako rekao stoga što su oni mnogo prevazilazili sve monahe koji su živeli i bili poznati u to vreme. Ava Antonije ga je nazvao Danicom jer je on svetlošću blagodati prevazilazio sve monahe svog vremena, kao što Danica veličinom i svetlošću nadmašuje sve druge zvezde. Sa svoje strane i on je avu Antonija nazvao svetlim stubom koji ukrašava vaseljenu, hoteći da pokaže da mu nije nepoznata visina savršenstva i veličina svetlosti blagodati koja mu je dana.

15.  Pitanje: Ava Antonije je rekao: "Mi ne uspevamo zbog toga što ne znamo svoju meru i svoju dužnost, što ne znamo šta zahteva delo kome pristupamo, već hoćemo da dostignemo vrlinu bez truda. Stoga, čim susretnemo iskušenje na mestu u kome živimo, prelazimo na drugo, misleći da negde postoji mesto u kome nema đavola. Međutim, onaj ko je poznao šta je borba, istrajno (svagde) vojuje uz Božiju pomoć, budući da je

Gospod naš rekao: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21)". Na šta on ukazuje ovim

rečima?

Odgovor: Smisao njegovih reči je ovaj: [Monasi] prelaze sa jednog mesta na drugo u očekivanju da će naći mesto gde nema đavola. Međutim, susrećući iskušenja i tamo gde su prešli, oni se udaljuju na drugo mesto. Smisao rečenog Gospodom našim: Carstvo Božije unutra je u vama, jeste da mi monasi, koji smo napustili svet i, po zapovesti Gospoda našeg, uzeli krst svoj, hodeći za Njim, treba da boravimo na jednom mestu, brinući se jedino o spasenju svoje duše, podnoseći svakovrsne borbe koje nas susreću. Zbog ljubavi prema Bogu i radi ispunjavanja volje Njegove (koje se sastoji u čuvanju Njegovih zapovesti) mi treba strpljivo da podnosimo sve borbe i iskušenja koja dolaze od strasti, demona i ljudi. Oni, međutim, kao neiskusni u borbi i nenaviknuti ni na kakav teret, žure u druga mesta, očekujući da nađu spokojstvo od borbe i pribežište od pomisli. Zato se i sele od mesta do mesta i od jedne zemlje do druge. Mi, pak, ostanimo na svojim mestima. Ukoliko na nas naiđe borba ili iskušenje, pribegnimo postu, molitvi, preklonimo kolena bijući se u grudi pred Krstom Gospoda našega, sa suzama i srdačnim vapajem ištući pomoć i spasenje od Njega, budući da je On svagda blizu i

obitava u nama, kao što je napisano: Gospod je blizu skrušenih srcem, i smirene duhom

će spasti (Ps. 33,19)

, i kao što je sam Gospod rekao: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21) - tj. ja u vama obitavam. Jer, Carstvo Božije jeste Hristos, koji uvek u nama prebiva. Blaženi Pavle takođe govori: Ne znate li da... Hristos obitava u vama? (up.1.Kor.Z,16). I ne samo da On živi u nama, već i mi prebivamo u Njemu, kao što je sam rekao: Ostanite u meni, i ja ću u vama (Jn.15,4). I tako, ukoliko prebivamo u Bogu i ukoliko smo Njegovo obitalište, nemojmo ostavljati Gospoda našeg u vreme iskušenja, nevolja i borbe i nemojmo se preseljavati, tražeći pomoć i pribežište u mestima i zemljama, već istrajmo na svojim mestima, moleći Gospoda koji obitava u nama da nam pruži pomoć i izbavi nas. Pri tome, otkrivajmo svoje pomisli svojim ocima, ištući kao pomoć njihove molitve. Trpeći na svojim mestima, svagda pribegavajmo pokrovu Spasitelja našeg i On će nas nesumnjivo učiniti pobednicima u svim našim borbama.

NAPOMENE:

Verovatno se radi o izrekama i pravilima uopšte. Ukazivana knjiga nije došla do nas.