Uvod: Ko sam ja?

I

ZNENADA, BEZ IKAKVOG UPOZORENJA, bilo gde i bilo kad, bez očiglednog razloga, to se može dogoditi:

Najednom se na|oh obavijen vatreno crvenim oblakom. U magnovenju pomislih na vatru, na veliki požar koji je možda buknuo u tom velikom gradu; zatim sam spoznao da je vatra u meni. Neposredno potom obuzelo me je osećanje pobed-ničkog zanosa, nemerljive radosti kome se pridružilo, ili mu je neposredno sledilo, prosvctljenjc uma koje je nemoguće opisati. Izme|u ostalog, ne samo da sam poverovao, nego sam i uvideo da  univerzum  nije  sačinjen  od  nežive  tvari  nego  naprotiv,  od

živog Prisustva. Postao sam u sebi svestan ve-čnog života. To

nije bilo ube|enje da mi sle|uje večni život, nego svest da posedujem večni život. Video sam da su svi ljudi besmrtni; da je, bez ikakve sumnje, kosmičko ustrojstvo takvo da sve stvari deluju združeno za dobrobit svih i svega. Da je osnovno načelo ovoga sveta, svih svetova, ono što nazivamo ljubav, i da je, najposle, blagostanje svih nas i svega postojećeg apsolutna izvesnost. (R.M. Bak)

Kakvo veličanstveno iskustvo! Začelo bismo načinili ozbiljnu grešku ako bismo požurili da zaključimo kako takvo iskustvo  mora  biti halucinacija ili posledica umne poremećenosti, jer, kao što se vidi iz njegovog krajnjeg ishoda, ono nema ničeg zajedničkog sa razdirućom patnjom i bolom psihotičnih vizija.

Prašina i kamenje ulice behu dragoceni poput zlata, a kapije su izgledale kao završeci sveta. Zeleni listovi, kada sam ih ugledao kroz jednu od kapija, zaneli su me i ushitili... Dečaci i devojčice koji su skakutali po ulici i igrali se, behu poput pokretnih dragulja. Nije mi izgledalo da su ro|eni i da moraju umreti. Sve stvari bile su večne, na svom pravom mestu. U svetlosti dana večnosl je postala očigledna... (Trahern)

Vilijam Džejms, pionir američke psihologije, stalno je naglašavao kako je " naša normalna budna svest samo jedna od vrsta svesnosti. dok oko nje, odeljeni tankim koprenama, leže potencijalni oblici  potpuno drugačije svesnosti". Izgleda kao da je naša svakodnevna svest samo beznačajno ostrvo, čije obale neprekidno zapljuskuju talasi bezmernog okeana neslućene i neznane svesnosti, sve dok ga, sasvim spontano, ne preplave saznanjem o ogromnom novom području, jednom potpuno neistraženom, ali i te kako stvarnom svetu.

A  onda  su  usledili  trenuci  tako  snažnog  ushićenja,  kao  da  je

čitava vaseljena zastala, zaprepašćena neizrecivom lepotom doga|aja. Sam u čitavoj beskonačnoj vasioni! Svcljubeći, Savršeni... U istom divnom trenutku koji bi se mogao opisati kao vrhunsko blaženstvo, dogodilo se prosvetljenje. Preda mnom je poigravala živa unutrašnja vizija  komešanja  atoma  i molekula, od kojih se, čini se, svemir sastoji - ne znam da li su bili materijalni ili duhovni - dok je kosmos (u svom neprekidnom večnom životu) prelazio iz jednog u drugi poredak. Kakva radost me je obuzela kada sam opazio da se taj lanac nigde ne prekida

- da nijedna karika ne izostaje - sve je na svom mestu i u svom

vremenu. Svetovi, sistemi, sve se mešalo u skladnoj celini.

Ono što najviše očarava u ovako zadivljujućem i prosvetljujućem iskustvu - nešto čemu ćemo posvetiti punu pažnju - je to što pojedinac doživljava, bez tračka sumnje, da je u osnovi jedno sa čitavom vaseljenom, sa svim njenim svetovima, uzvišenim i običnim, svetim i profanim. Osecaj identiteta širi se preko uskih granica uma i tela da bi obuhvatio svekoliki univerzum. Upravo stoga R.M. Buk naziva  ovo stanje svesti "kosmička svest". Muslimani to nazivaju "vrhovni identitet"

-  vrhovni,  jer  se  radi  o  istovetnosti  sa  Svim.  Mi  ćemo  ga  uglavnom

nazivati  "jedinstvena  svest"  -  ljubavni  zagrljaj  sa  univerzumom  kao celinom.

Ulice su bile moje, kao i hram, i ljudi oko mene. Nebesa su bila moja, a tako i sunce, mesec i zvezde, i svi svetovi, a ja jedini posmatrač i uživalac u prizoru. Nesvestan grubih poseda, ograničenja i razdora; ali svi ti posedi i podele behu moji, sva blaga i njihovi vlasnici. I tako, mada nekada bejah zaglušen grdnom bukom i naviknut na prljave izume ovog sveta, sada moram da zaboravim sve i ponovo postanem kao dete, koje srne

da kroči u božije carstvo. (Trahern)

Ovakvo iskustvo vrhovnog identiteta je tako rasprostranjeno da je, zajedno sa učenjima koja nastoje da ga objasne, zaslužilo i naziv "perenijalna filozofija". Postoji mnoštvo dokaza da se ovaj tip iskustva ili znanja nalazi u središtu svih velikih religija, hinduizma, budizma, taoizma, hrišćanstva, islama i judaizma - tako da se opravdano može govoriti o "transcendentnom jedinstvu religija" i nenarušivom skladu praiskonske istine.

Cilj ove knjige je da pokaže kako je ova vrsta svesnosti, jedin stvena svest ili  vrhovni identitet,  prirodno stanje  svih osečajnih  bića, iako mi uporno nastojimo da ograničimo naš svet, okrećući se od svoje istinske prirode da bi prigrlili ograničenja. Naša prvobitno  čista  i  nepodeljena svest tako deluje na više različitih ravni, sa različitim identitetima i ograničenjima. Ove različite ravni su u stvari različiti načini na koje možemo odgovoriti i odgovaramo na pitanje:" Ko sam ja.“

"Ko sam ja?" Pitanje koje je verovatno mučilo čovečanstvo još od samog osvita civilizacije i koje je do dana današnjeg ostalo najteže od svih ljudskih pitanja. Ponu|eni odgovori kretali su se od svetih do profanih, od složenih do jednostavnih, od naučnih do romantičnih, od političkih do individualnih. Ali, umesto da ispitujemo mnoštvo odgovora na ovo pitanje, hajde da bacimo pogled na veoma poseban, suštinski proces koji se zbiva kada se osoba zapita, i potom

pokuša da odgovori na pitanja, "Ko sam j a " , "šta je moje istinsko sopstvo?", "Koji je moj osnovni identitet?"

Kada vas neko upita, "Ko si ti"? i vi pokušate da mu pružite razuman,  iskren  i  manje  više  opširan  odgovor,  šta,  u  stvari,  vi

činite? šta se  odvija  u vašoj  glavi  dok se  time  bavite? U  prvom redu vi opisujete sebe  u  meri  u  kojoj  ste  sami  sebi  poznati,  a  u taj opis ulazi većina važnih činjenica, i dobrih i loših, vrednih i bezvrednih, naučnih i poetičnih, filozofskih i religioznih, koje ste usvojili kao bitne za vaš  identitet.  Možete,  na  primer,  pomisliti: "Ja sam jedinstvena osoba, biće obdareno odre|enim sposobnostima; ja sam mio, drag, ali ponekad i grub, ljubazan, ali ponekad i namrgo|en; ja sam otac i advokat, ja uživam u ribolovu i igranju basketa..." I tako se nastavlja lista vaših osećanja i misli.

Ipak, u pozadini čitavog postupka  uspostavljanja  identiteta odvija se jedna, reklo bi se još bitnija radnja. Kada odgovarate na pitanje, "Ko sam  ja?",  u  stvari  se  doga|a  nešto  veoma jednostavno. Kada opisujete, objašnjavate ili čak iznutra doživljavate svoje " ja ", vi zapravo crtate, svesno ili nesvesno, mentalnu  liniju  ili  granicu  oko  svog  polja  iskustva,  pa  sve  ono

što je unutar te granice doživljavate kao "ja" ili ga tako nazivate, dok sve što je izvan nje doživljavate kao "ne-ja". Vaš identitet, drugim  recima,  u  potpunosti  zavisi  od  toga  gde  ćete  povući  tu

graničnu liniju.

Vi ste ljudsko biće, a ne stolica, i to vam je  poznato  zato  što svesno ili nesvesno povlačite liniju razgraničenja izme|u ljudi i stolica, i shodno tome ste u  stanju  da  prepoznate  svoj  identitet kao ljudski. Možda ste uz to i veoma visok čovek,  za  razliku  od nekog ko je nižeg rasta, ali vi na taj način povlačite mentalnu granicu izme|u visokog i niskog, i tako pois tove čujete sebe sa "visokim". Dolazite do saznanja "ja sam ovo, a ne ono" opisujući liniju razgraničenja izme|u "ovoga" i "onoga" i  tako prepoznajete svoju istovetnost sa "ovim", odnosno neistovetnost sa "onim".

Prema tome, kada kažete "ja", vi povlačite liniju razgraničenja izme|u onoga što jeste i onoga što niste. Kada odgovarate na pitanje "Ko sam  ja?",  vi  jednostavno  opisujete  ono  što  je  unutar te granice. Takozvana kriza identiteta javlja se onda kada ne možete da odlučite kako ili gde da povučete liniju. Ukratko, pitanje "Ko si ti?" u stvari znači "Gde postavljaš granicu?"

Svi odgovori na pitanje, "Ko sam ja?", nepogrešivo proizlaze iz osnovnog postupka povlačenja linije razgraničenja izme|u sopstva i ne- sopstva. Kada se glavne granične linije jednom iscrtaju, odgovori na to pitanje mogu dobiti veoma složenu dimenziju - naučnu, teološku, ekonomsku - ili mogu ostati na veoma prostom i nerazvijenom stupnju. AH, bilo koji mogući odgovor zavisi od prvog povlačenja granične linije.

Najzanimljivija stvar u vezi s granicom jeste |a se ona može menjati i da do toga veoma često dolazi. Ona se može ponovo povući. U izvesnom smislu, osoba može načiniti novu mapu svoje duše i u njoj pronaći područja za koje nikad nije slutila da postoje, |a su uopšte dostupna ili poželjna. Kao što smo videli, do najkorenitije  promenc mape, odnosno prekrajanja granica dolazi prilikom iskustva vrhovnog identiteta, jer tada osoba proširuje granice svog identiteta do te mere da u njega uključuje čitav univerzum. čak možemo reći da se ovde granice sasvim gube, jer kada je osoba  poislovećena  sa  "skladnom  celinom", više ne postoji spoljašnje i unutrašnje, te tako nema ni gde  da  se povuče linija razgraničenja.

U ovoj knjizi ponovo ćemo se vraćati na pitanje bezgranične svesti poznate kao vrhovni identitet; me|utim, na ovoj tački bilo bi korisno istražiti neke druge, poznatije načine opisivanja granica duše. Različitih tipova granica  ima  koliko  i  pojedinaca  koji  ih  povlače,  ali  svi  oni se mogu podvesti pod nekoliko lako prepoznatljivih vrsta.

Najčešća granična linija koju ljudi povlače ili prihvataju kao pravovaljanu jeste granica kože koja okružuje ceiokupan organizam. Izgleda da je to je opšte prihvaćena linija razgraničenja izme|u ja i ne- ja. Sve što je unutar kože je u izvesnom smislu "ja", dok je sve izvan te granice "ne-ja". Ponešto izvan granice kože može biti "moje",  ali  to nisam "ja". Na primer, ja prepoznajem "moj" auto, "moj" posao, "moju" kuću, "moju" porodicu', ali oni nisu definitivno"ja", barem ne tako neposredno  kao  što  su  stvari  unutar  moje  kože  "ja",  Prema  tome,

granica kože je opšte prihvaćena granica  izme|u ja i  ne-ja. Neko će možda pomisliti kako je granica kože tako očigledna, do te mere stvarna i uvrežena da  za  čoveka  nije  moguća  nijedna  druga granica, izuzev možda, u retkim slučajevima, jedinstvene svesti s jedne, i beznadežne psihoze s  druge  strane.  Ali,  u  stvari  postoji još jedan krajnje uobičajen vid dobro utvr|ene linije razgraničenja koju povlači  veliki broj  ljudi. Jer, iako većina ljudi prepoznaje i bez oklevanja prihvata kožu kao granicu izme|u ja i ne-ja, ona povlači još jednu, za njih čak i značajniju granicu unutar samog organizma.

Ako vam linija razgraničenja  unutar  organizma  izgleda neobično, dopustite mi da vam postavim pitanje: "Da li osećate da ste telo, ili  da  imate  telo?"  Većina  ljudi  doživljava  da  ima  telo, da ga poseduje kao što  poseduje  auto,  kuću  ili  neki  drugi predmet.  Pod  takvim  okolnostima,  izgleda  da  telo  nije  toliko " j a " , koliko "moje", a ono što je "moje", po  definiciji,  počiva izvan granice postavljene izme|u ja i ne-ja. Osoba se najčvršće i najprisnije poistovećuje sa jednim površinskim delom sveukupnog organizma, a taj deo, za koji ona oseća da je njeno pravo sopstvo, poznat je kao um, psiha, ego, ličnost.

Biološki gledano, nema  ni  najmanje  osnova  za  razjedinjenost ili duboki razdor izme|u uma i tela, psihe i some, ega i mesa, ali na psihološkom planu ona je opšte prisutna. U stvari, razdor izme|u tela i  uma  je  neizbežan  pratilac  zapadne  civilizacije. Uočite da sam čak i ovde, gde se radi o studiji celokupnog ljudskog ponašanja, morao da pribegnem izrazu "psihologija". A sama ta reč je odraz predrasude da je ljudsko biće u osnovi um, a ne telo. čak i Franjo Asiški je nazivao svoje telo "jadnim bratom-magarcem", a većina nas zaista oseća kako na neki način jaše na telu, kao što se jaše na magarcu.

Ova  linija  razgraničenja  izme|u  uma  i  tela  začelo  je  veoma

čudnovata jer ni u kom slučaju nije prisutna prilikom ro|enja. Ali,

čim čovek malo sazri, i krene da povlači i utvr|uje granicu izme|u ja i ne-ja, on na telo počinje da gleda sa pomešanim osećanjima. Da li da ga podvede pod ja, ili da ga posmatra kao stranu teritoriju? Gde da povuče liniju? S jedne strane,  telo  je izvor mnogih životnih zadovoljstava, telesnim čulima možemo primiti vrhunske doživljaje - zanos erotske ljubavi, ukus izvrsne hrane, lepotu sunčevog zalaska.

Ali sa druge strane, tclo je stanište čitavog spektra bolnih tegoba, iscrpljujućih bolesti, pa i patnji prouzrokovanih rakom. Za dete je telo jedini izvor zadovoljstva, a ujedno i prvi izvor bola i sukoba sa roditeljima. Povrh svega, činjenica da telo proizvodi otpadne materije, iz razloga koji dctetu nisu jasni, neprekidni je izvor roditeljske panike i nervoze. Mokrenje u krevet, kakenjc,  curenje  nosa  -  kakva  galama ni oko čega! I sve to u vezi sa tim telom. Gde povuci liniju kasnije će postati teško pitanje.

Ali, kada osoba dostigne punu zrelost, ona se uglavnom već rastala od jadnog magarećeg brata. Kada se granica izme|u ja i ne-ja na  kraju povuče, brat magarac se definitivno na|e s druge strane ograde. Telo postaje tu|a zemlja, strano skoro (ali nikad sasvim) kao i sam spoljašnji svet. Povučena je granica izme|u uma i tela, i osoba je nepogrešivo poistovecena sa ovim prvim. štaviše, ona oseća kako živi u svojoj glavi, nalik na nekakvog patuljka u lobanji, izdajući naredbe i uputstva svom telu, kojima se ono može, ali ne mora povinovati.

Ukratko, ono što osoba oseća kao svoj identitet ne okružuje neposredno organizam kao celinu, već samo deo tog organizma. naime, ego. To znači da se ona poistovećuje sa manje ili više tačnom mentalnom slikom-o-sebi, skupa sa intelektualnim i emocionalnim procesima povezanim  sa  tom  slikom.  Pošto  neće  da  se  konkretno  poistoveti  sa

čitavim organizmom, najviše što će dopustiti jeste slika ili predstava o

čitavom organizmu. Tako će osećati daje "ego", a da njeno telo samo trčkara pod njom. Ovde, dakle, vidimo još jedan od osnovnih tipova granične linije, gde je identitet osobe prvenstveno vezan za ego, za sliku-o-sebi.

Kao što možemo videti, ja/ne-ja granica može biti prilično elastična. Stoga ne iznena|uje što se unutar ega ili uma - u ovom  trenutku koristim ove termine u veoma širokom smislu  -  može  javiti još  jedna vrsta granične linije. Iz različitih razloga, o kojima ćemo raspravljati kasnije, osoba može da odbije da prizna kako su neki od aspekata njene sopstvene psihe - njeni. Rečeno psihološkim žargonom, ona ih otu|uje, potiskuje, otcepljuje ili ih projektuje u spoljašnji svet. Poenta je u tome

što ona time sužava svoju ja/ne-ja granicu na samo neke delove svojih egoističnih težnji. Ovu suženu sliku o sebi zvaćemo persona, a njeno značenje postaće mnogo jasnije u kasnijem izlaganju. Ali, pošto  se osoba poistovećujc samo sa površinskim delovima svoje psihe (sa personom), ona ostatak svoje psihe doživljava kao "ne-sopstvo", stranu zemlju, nešto tu|e, što u njoj izaziva zazor.  Osoba  ponovo  iscrtava mapu svoje duše da bi porekla i pokušala da odstrani iz svesti neželjene delove sebe (ove neželjene delove nazivamo "senka"). U manjem ili većem obimu, osoba postaje "bez-umna". Ovo, sasvim očigledno, predstavlja još jedan od osnovnih i opštih tipova granice.

U ovoj tački nećemo nastojati da odredimo koja  od  navedenih mapa  je  "ispravna",  "tačna",  odnosno  "istinita".  Mi  naprosto  pri-

mećujemo, na jedan nepristrasan način, da postoji nekoliko glavnih tipova ja/ne-ja graničnih linija. A, kako ovoj temi pristupamo bez procenjivanja, možemo spomenuti još jednu vrstu granične linije koja danas izaziva mnogo pažnje, a to je  ona  koja  je  povezana  sa takozvanim transpersonalnim fenomenima.

"Transpersonalan" je pojam koji označava neki proces koji se doga|a, odvija u pojedincu a koji, u izvesnom smislu, seže iznad individualnog. Najjednostavniji primer za ovo jeste vančulna percepcija. Parapsiholozi prepoznaju nekoliko oblika vančulne percepcije: telepatiju, jasnovi|enje, prekogniciju, i retrokogniciju.  Ovde  tako|e  možemo uvrstiti i vantelesna iskustva, iskustva transperso-nalnog  selfa  ili svedoka, vrhunska iskustva, itd. Zajedničko za ovakva doga|anja  jeste

širenje ja/ne-ja granice preko granice kože. Mada su transpcrsonalna iskustva unekoliko slična iskustvu jedinstvene svesti, ove dve vrste iskustava ne treba mešati. Kod iskustva jedinstvene svesti ono sa čime se osoba poistovećujc je Sve, što u sebi sve sadrži. Kod transpersonalnih iskustava, identitet osobe se ne proširuje do spajanja sa Celinom, ali se

širi, ili u najmanju ruku produžava izvan granice kože. Osoba se, doduše, ne poistovećuje sa Svim, ali njen identitet nije više vezan samo za njen organizam. šta god bi se moglo pomisliti o transpersonalnim iskustvima (o mnogima od njih ćemo raspravljati opširnije u knjizi), na raspolaganju imamo obilje dokaza da barem neki od  njihovih  oblika zaista postoje. Prema tome. možemo sa sigurnošću zaključiti kako ovi fenomeni predstavljaju još jednu vrstu graničnih linija našeg ja.

Poenta ove rasprave o ja/ne-ja granicama jeste da ne  postoji  samo jedan, nego  mnoštvo nivoa identiteta kojima indivudua  raspolaže. Ovi nivoi identiteta nisu samo teorijski postulati već opažljive realnosti - možete se i sami uveriti da postoje u vama. što se tiče ovih različitih nivoa, ta poznata, a ipak krajnje tajnovita pojava, koju nazivamo svesnost, bezmalo je nalik na spektar, na nešto poput duge, sačinjene od brojnih slojeva, odnosno nivoa identiteta. Zapazite da smo ukratko opisali pet vrsta ili  nivoa  identiteta.  Postoje,  naravno,  i  varijacije ovih pet glavnih nivoa, a oni se mogu dalje deliti, ali se ipak čini da ovih pet nivoa predstavljaju osnovne vidove ljudske svesnosti.

Hajde da uzmemo osnovne nivoe identiteta i dovedemo ih u red. Ovakvo spektralno ure|enje predstavljeno  je  na slici  1. koja  pokazuje ja/ne-ja liniju razgraničenja i glavne nivoe identiteta koje smo spomenuli. Svaki odre|eni nivo proizlazi iz odre|enih "mesta" sa kojih ljudi mogu povuci granicu i povlače je. Zapazite kako razgraničavajuća linija počinje da se prekida pri dnu spektra (si. 1), u području koje nazivamo transpersonalnim, a na nivou jedinstvene  svesti  sasvim  nestaje,  jer  na tom krajnjem nivou ja i ne-ja postaju "skladna celina".

Očigledno je da svaki sledeći nivo spektra predstavlja neku vrstu sužavanja ili ograničavanja onoga što osoba oseća kao svoje "sopstvo". svoj  identitet,  svoj  odgovor  na  pitanje  "Ko  si  ti?"  U  osnovi  spektra,

osoba oseća da je jedno sa univerzumom, da njeno istinsko sopstvo nije samo njen organizam već celokupna kreacija. Na sle-dećem nivou spektra (ili" krećući se spektrom naviše"), osoba oseća da nije jedno sa Svim, već je pre jedno sa organizmom u celini. Njen osećaj identiteta se pomera i sužava od univerzuma kao celine na jedan njegov aspekt, to jest, na njen sopstveni organizam. Na sle-dećem nivou, njen identitet se ponovo sužava, ona se sada uglavnom poistovećuje sa svojim umom ili egom, što je samo aspekt njenog celokupnog organizma. I,  na poslednjem nivou spektra, ona čak može da suzi svoj identitet samo na um, otu|ujući i potiskujući svoju

Jednostavno sa,·ctovanje Tcrapija podrskc

persona

1'IVO PFR SONE

cnka

.....

U)

X,.,'

!"

"

;:;l

"C

:

::>

Pdhoanali7:1 Psihourarna Tr:•ns.akcinn:.l :tnHiiza KognilJ'na tcraptJa Ego psihologija

Bioenerget

Rod crsova tcrapij

GeStalt tcrapija

cgn

tel o

NIVO f'GA

SVEUKUP:--1 1   ORGA:-J IZAM

;:·

9.

Fg.z.istcncijalna ana1it.a           c;veukupn i nrganiz:1m (iii kentallr ")            '

okru:i.:cnjc

l1o-l gotcra• p!"ijcok         .1    ll ,-·.                     J ungUska "nah.t•.cka ps..hulog•J.·'  ·----'                        ----- 'I RANSI'ERSO:-.IA 1 Nl

"

11111        1

:: "'"'

1

·a 1 "'  H)< g•J•'                                                        Psiho mtc7a                                                                     POJASFVI   .  .     -

Vedan ta hJndurlanl                                                                  fl. l.t  lo' P1ognt

"'     Mahajana ivadrajana budiz •m         JI-'DINSTVE'IA SVI 'S'I

Taoi7..'.lm

Ezotcric ni i slam                                                                  uni1erzum   (kao l>o,.ansko) Ezoteric no  hri can

Ezotericni judaizam

senku, odnosno neželjene delove psihe. Ona se poistovećuje samo sa jednim delom svoje psihe, delom koji nazivamo persona,

Dakle, od univerzuma do aspekta univerzuma nazvanog" organizam"; od organizma do aspekta organizma zvanog "ego"; od ega do aspekta ega zvanog "persona" - to su neke od glavnih traka spektra svesti. Sa svakim sledečim nivoom spektra, ima sve više i više vidova univerzuma koje osoba doživljava kao spoljašnje u odnosu na sopstvo.  Tako,  na nivou celokupnog organizma, okolina izgleda kao nešto stoje izvan, strano, spoljašnje i kao ne-ja. Ali na nivou persone, ne samo okruženje osobe, već i njeno telo i vidovi njene vlastite psihe  deluju  spoljašnje, strano, kao ne-ja.

Različiti nivoi spektra prikazuju razlike ne samo u osećaju sop-stva,

što je važno samo po sebi, nego i u onim karakteristikama koje su neposredno ili posredno povezane sa osećajem sopstva. Razmislite, na primer, o uobičajenom problemu "unutrašnjeg konflikta". Očigledno je da, pošto postoje različiti nivoi sopstva, postoje i  različiti  nivoi unutrašnjeg konflikta. Razlog je to što je na svakom nivou spektra linija razgraničenja osobe povučena na drugačiji način. Ali, granična linija, kao što bi to neki vojni stručnjak rekao, jeste tako|e i potencijalna borbena linija, jer linija razgraničenja deli teritorije dva suprotstavljena i potencijalno zaraćena tabora. Tako će, na primer, neka osoba na nivou celokupnog organizma, nalaziti mogućeg neprijatelja u svojoj okolini  - pošto  joj  se  ona  čini  stranom,  spoljašnjom,  i  stoga  pretećom  po  njen

život i blagostanje. Ali, osoba na nivou ega nalazi da nije samo okolina neprijateljska teritorija, već je to i njeno sopstveno telo, te je  stoga priroda njenih nemira i konflikata dramatično različita. Ona je pomerila graničnu liniju svog sopstva, te tako pomerila i borbenu liniju svojih konflikata i ličnih ratova. Otuda je i njeno telo prešlo na stranu neprijatelja.

Ova borbena linija može postati veoma izražena na nivou persone, jer ovde osoba povlači graničnu liniju izme|u delova sopstvene psihe, pa sada imamo borbenu liniju izme|u osobe  kao  persone  i  njenog okruženja  njenog tela i delova njenog sopstvenog uma.

Pocnta je u tome da, kada osoba povlači granice svoje duše, u njoj istovremeno otpočinje duševna borba. Granice nečijeg  identiteta odre|uju koje aspekte treba shvatiti kao "ne-ja". Prema tome, na svakom nivou spektra, različiti aspekti sveta pojavljuju se kao ne-ja, kao tu|i i strani. Svaki pojedini nivo doživljava različite procese  u univerzumu kao sebi strane. I zbog toga što, kao stoje Frojd jednom primetio, svaki stranac izgleda kao neprijatelj, svaki nivo je zaokupljen različitim konfliktima sa različitim neprijateljima. Upamtite, svaka linija razgraničenja je ujedno i borbena linija - a  neprijatelj  je  na  svakom nivou  drugačiji.  Psihološkim  žargonom  rečeno,  različiti  "simptomi"

potiču sa različitih nivoa.

činjenica da različiti nivoi spektra poseduju različite karakteristike, simptome i potencijale, dovodi nas do jedne od najzanimljivijih tačaka ovog izlaganja. Danas smo svedoci neverovatnog širenja i rasta interesovanja za sve vrste škola i tehnika koje se bave različitim aspektima svesti. Ljudi se okupljaju  oko  psihoterapije,  jungovske analize, misticizma, psihosinteze, žena, transakcione analize, rol-finga, hinduizma,  bioenergetike,  psihoanalize,  joge  i  geštalta.  Ono  što  ove

škole imaju zajedničko, na ovaj ili onaj način, jeste da sve pokušavaju da izazovu promene u ljudskoj svesti. Me|utim, tu svaka sličnost prestaje.

Osoba koja je iskreno zainteresovana da uveća znanje o sebi suočena je sa do te mere zbunjujućim mnoštvom psiholoških i re- ligioznih sistema da teško može da odluči gdc da započne, kome  da pokloni poverenje. čak i ako pažljivo izuči sve glavne škole psihologije i religije verovatno će posle toga biti isto toliko zbunjena kao što je bila na početku, jer različite škole, u celini uzevši, jedna drugoj definitivno protivurečc. Na primer, u zen budizmu se sledbeniku preporučuje da zaboravi, prozre  ili prevazide  sopstveni ego;  ali u  psihoanalizi, osoba se podstiče da osnaži, učvrsti i dobro utvrdi sopstveni ego.  Ko  je  u pravu? Ovo je zaista ozbiljno pitanje, kako za zainteresovanog početnika tako i za profesionalnog terapeuta. Tako mnogo različitih i sukobljenih

škola,  a  sve  imaju  za  cilj  da  ista  osoba  do|e  do  razumevanja  sebe.

Imaju li, zaista?

To jest da li sve ciljaju prema istom nivou svesti? Ili će pre biti da se ovi različiti pristupi u stvari odnose na različite nivoe sopstva? Možda ovi različiti pristupi, daleko od toga da su u konfliktu ili kontradiktorni, zapravo reflektuju veoma  stvarne  razlike  me|u  različitim  nivoima spektra svesti? Možda su svi ovi različiti pristupi manje ili više ispravni u odnosu na osnovni nivo koji zastupaju?

Ako je ovo istina, to nam dopušta da u znatnoj meri zavedemo red i koherentnost u ovo inače izlu|ujuće zamršeno polje. Time bi postalo jasno da sve te različite škole psihologije i religije nisu me|usobno kontradiktorne u svom pristupu individui i njenim problemima, već su pre komplementarne u svome pristupu različitim nivoima individue. Sa ovim razumevanjem, široko polje psihologije i religije deli se na pet ili

šest vodećih grupa, sa kojima je već moguće nositi se, pri čemu postaje jasno da svaka od njih uglavnom cilja samo na jedan od osnovnih pojascva spektra.

Prema tome, da damo samo nekoliko veoma kratkih i uopštenih primera, cilj psihoanalize i većine pravaca konvencionalne psiho- terapije jeste lečenje dubokog razdora izme|u svesnih i nesvesnih delova psihe kako bi osoba stupila  u  dodir  sa  "celim  svojim  umom". Ove terapije imaju za cilj da ponovo ujedine personu i senku i stvore jak i zdrav ego, odnosno jednu ispravnu i prihvatljivu sliku o sebi. Drugim recima, sve one su orijentisane na nivo ega. One nastoje da pomognu

pojedincu koji živi kao persona da ponovo iscrta  mapu sopstva, sada kao ego.

Još dublje od ovoga, cilj većine takozvanih humanističkih terapija je ukidanje razdora izme|u ega i tela, ponovno ujedinjavanje  psihe  i some kako bi se organizam ispoljio u celosti. Zato se humanistička psihologija - nazvana Trećom Silom (druge dve glavne sile u psihologiji su psihoanaliza i bihejviorizam) - tako|e naziva pokret za ljudske pote ncijale. širenjem čovekovog identiteta preko granica uma ili ega do svekupnog organizma-kao-celine, ogromni potencijali  čitavog organizma se osloba|aju i stavljaju čoveku na raspolaganje.

Zalazeći još dublje,  nalazimo  da  je  cilj disciplina  kao  što  su  zen budizam ili vedanta hinduizam, zaceljenje razdora izme|u sveukupnog organizma i okoline da bi se  otkrio  krajnji  identitet,  naime, vrhunsko poistovećenje sa cclokupnim  univerzumom. Drugim recima, ove discipline teže nivou jedinstvene svesti. Ali, ne smemo zaboraviti da izme|u nivoa jedinstvene svesti i nivoa sveukupnog organizma počivaju transpersonalni pojasevi spektra. Terapije koje se bave ovim nivoom duboko su zaokupljene onim procesima u čoveku koji su zapravo "nadindividualni" ili "kolektivni" ili "transpersonalni". Neke od njih pozivaju se na "transpersonalno sop-stvo", i mada ovo transpersonalno sopstvo nije isto što i Sve (to bi bila jedinstvena svest), ono ipak prevazilazi granice individualnog  organizma.  Me|u  terapijama  koje ciljaju na ovaj nivo su psihosin-teza, jungovska analiza, raznorazne uvodne vežbe joge, tehnike transcendentalne meditacije, i tako dalje.

Sve ovo je, naravno, veoma pojednostavljena verzija stvari, ali ona ipak objašnjava opšti način na koji se većina glavnih škola psihologije, psihoterapije i religije obraća različitim osnovnim nivoima spektra. Neke od ovih korespondenci prikazane su na slici 2, gde su imena osnovnih " terapijskih" škola navedena uz nivo spektra prema kome u osnovi ciljaju. Ovo valja napomenuti zbog toga što se, kao i kod svakog spektra, ovi nivoi donekle prepliću, i zato nije moguće u potpunosti razlučiti nivoe ili terapije koje se na njih odnose. Dalje, kada " klasifikujem"  neku terapiju prema nivou spektra na kome deluje, to se odnosi na najdublji nivo koji ta terapija prepoznaje, eksplicitno ili implicitno. Uopšteno govoreći, videćete da terapija bilo kog od datih nivoa prepoznaje i prihvata kao mogućnost postojanje svih nivoa iznad svog, ali poriče postojanje onih ispod nje.

Kako se osoba (laik ili terapeut) bude upoznavala sa spektrom - njegovim različitim nivoima sa različitim potencijalima  i  problemima  - biće sve sposobnija da pravilno orijentišc sebe i svog klijenta na putovanju čiji je cilj lični razvoj i razumevanje sebe. Moći će spremnije da prepozna sa kojih nivoa trenutni problemi ili konflikti izviru, i tako za bilo koji konflikt primeni odgovarajući "terapijski" postupak koji odgovara tom nivou. Tako|e će moći da prepozna sa kojim potencijalima i nivoima želi da stupi u dodir, kao i koji postupci su najprikladniji da ubrzaju njen razvoj.

Razvoj u osnovi znači uvećavanje i širenje čovekovih vidika, njegovih granica, prema spolja i u dubinu njegove unutrašnjosti. Ali, to je upravo definicija silaska niz spektar. (Ili "uspinjanja" njime, u zavisnosti od toga koji ugao vam se više svi|a. U ovoj knjizi koristiću reč "silazak" izprostog razloga što više odgovara slici 1). Kada neko si|e na niži nivo spektra on ujedno prekraja mapu svoje duše i razmiče svoje granice. Rast je preraspodela; izmeštanje granica; ponovno crtanje mape; prepoznavanje dubljih i obuhvatnijih nivoa sopstva, i otuda obogaćivanje sebe.

U sledeća tri poglavlja istražićcmo neke aspekte krajnje misterije zvane jedinstvena svest, osećajući svoj put do nje, obilazeći oko nje; probijajući se do nje, samo zato da bi se ona neočekivano došunjala do nas. Pored toga što ćemo steći neku vrstu osećaja za jedinstvenu svest, ovo istraživanje će nas snabdeti mnogim oru|ima neophodnim za razumevanje čitavog polja onoga što danas nazivamo "transpcr-sonalna psihologija"," noetika", ili " istraživanje svesti". Istražićemo svet onakav kakav jeste, bez me|a i granica; sadašnji trenutak kakav jeste, neome|en prošlošću i budućnošću; i svest onakvu kakva jeste, neome|ena spoljašnjim i unutrašnjim granicama.

Zatim ćemo posvetiti jedno poglavlje objašnjenju razvojnog procesa svih drugih nivoa spektra: nivoa sveukupnog organizma, nivoa ega  i nivoa persone. A onda, pošto steknemo osnovno razumevanje, počećemo silazak niz spektar svesti; preduzećemo jedno iskustveno istraživanje raznih nivoa i glavnih "terapija" koji se koriste za stupanje u dodir sa njima; a završićemo tamo  gde smo i započeli, sa nivoom jedinstvene svesti. To je jedino prikladno jer, kao što ćemo videti, to je jedini nivo koji, po svemu sudeći, nikada nismo ni napuštali.