Uticaji

Čovek je  potčinjen  brojnim uticajima, koji se mogu podeliti u dve kategorije. Prvi, oni koji proističu iz hemijskih i fizičkih uzroka i drugi, oni koji su asocijativni po poreklu i rezultat su naših uslova.

Hemijsko - fizički uticaji su materijalni po prirodi i nastaju kao posledica mešavinc dve supstance koja proizvodi nešto novo. Oni se pojavljuju nezavisno od nas. Deluju izvana.

Na primer, nečije emanacije mogu se kombinovati sa mojima - mešavina proizvodi nešto novo. A to je istina ne samo za spoljašnje  emanacije; ista se stvar takođe događa unutar čoveka.

Verovatno ste zapazili da se osećate ugodno ili neugodno kad neko sedi blizu vas. Kad ne postoji sklad osećamo se neugodno.

Svaki čovek ima drugačije vrste emanacija, sa njihovim sopstvenim zakonima, zahvaljujući različitim kombinacijama.

Emanacije jednog centra oblikuju različite kombinacije sa emanacijama drugog centra. Ova vrsta kombinacija je  hemijska. Emanacije variraju, zaviseći čak od toga da li sam pio čaj ili kafu.

Asocijativni uticaji su potpuno drugačiji. Ako me neko gura ili rasplače, rezultirajuća akcija u meni je mehanička. Ona je znak za početak neke uspomene i ta uspomena ili asocijacija postaje izvor za druge asocijacije itd. Zahvaljujući tom šoku moja  osećanja, moje misli se menjaju. Takav proces nije hemijski nego mehani­ čki.

Ove dve vrste uticaja potiču  od  stvari koje  su u našoj  blizini. Ali takođe postoje drugi uticaji koji potiču od velikih stvari, od Zemlje, od planeta i od Sunca, gde vladaju zakoni drugačijeg reda.

Istovremeno postoje mnogi uticaji ovih velikih entiteta koji nas ne mogu dosegnuti ako smo potpuno pod uticajem malih stvari.

Prvo da govorimo o hemijsko - fizičkim uticajima. Rekao sam da čovek ima nekoliko centara. Govorio sam o vozilu, konju i vozaču, a takođe o rudi, uzdama i eteru. Sve ima svoje emanacije i svoju atmosferu. Priroda svake atmosfere različita je od drugih pošto svaka ima vlastiti izvor, svaka ima drugačije osobine i drugačiji sadržaj. Slične su jedna drugoj, ali vibracije njihove materije su različite.

Vozilo, naše telo, ima atmosferu sa vlastitim posebnim osobi­ nama.

Moja osećanja  takođe proizvode atmosferu, čije emanacije mogu daleko da dopru.

Kad mislim kao rezultat mojih asocijacija, rezultat su emana­ cije treće vrste.

Kad je prisutan putnik umesto praznog mesta u vozilu, emana­ cije su takođe drugačije, razdvojene od emanacija vozača. Putnik nije seoski neotesanac; on misli o filozofiji ne o viskiju.

Tako svaki čovek, ali ne nužno, može imati 4  vrste emana­ cija. Nekih emanacija može imati više, drugih manje. U tom pogledu ljudi su različiti; i jedan isti čovek može biti drugačiji u jednom trenutku i nekom drugom. Popio sam kafu a on nije - atmosfera je drugačija. Ja pušim a ona uzdiše.

Uvek postoji interakcija, ponekad loša za mene, ponekad dobra. Svakog minuta ja sam ovo ili ono, a oko mene je to ili ono. A uticaji unutar mene takođe variraju. Ne mogu da promenim ništa. Ja sam rob. Ove uticaje zovem hemijsko - fizičkim.

Asocijativni uticaji su, s druge strane, potpuno  drugačiji. Uzmimo prvo asocijativne  uticaje „forme"  na  mene.  Forma  utiče na mene. Naviknut sam da vidim određenu formu i kad je ona odsutna uplašen sam. Forma daje inicijalni  šok  mojim  asocija­ cijama, Na primer, lepota je takođe forma. U stvarnosti mi ne možemo videti  formu takvu kakva jeste, vidimo samo lik.

Drugi od ovih asocijativnih uticaja su moja osećanja, moje simpatije ih antipatije.

Vaša me osećanja pogađaju, moja osećanja analogno reaguju. Ali ponekad se dogodi obrnuto. To zavisi od kombinacija. Ili ti utičeš na mene ili ja na tebe. Ovaj  se uticaj može zvati „među­ sobni odnos".

Treći od ovih asocijativnih uticaja može se zvati „ubeđivanje" ili „sugestija". Na primer, jedan čovek ubeđuje drugog rečima. Neko ubeđuje tebe, ti ubeđuješ drugog. Svako ubeđuje, svako savetuje.

Četvrti od ovih asocijativnih uticaja je superiornost jednog čoveka nad drugim. To može biti bez uticaja forme ili osećanja. Možete znati da je taj čovek pametniji, bogatiji, može govoriti o određenim stvarima; rečju, poseduje nešto posebno, neki  auto­ ritet. To vas pogađa pošto je superiorno u odnosu na vas i događa se bez osećanja. Tako postoji 8 vrsta uticaja. Pola od njih su hemijsko - fizički, druga polovina asocijativni.

Uz to postoje drugi uticaji koji na nas najozbiljnije utiču. Svaki trenutak našeg života, svako osećanje i misao obojeni su plane­ tarnim uticajima. Prema tim uticajima smo takođe robovi.

Zadržaću se samo kratko na ovom aspektu i onda ću se vratiti glavnoj temi. Nemojte zaboraviti o čemu smo razgovarali. Najve­ ći broj ljudi je nestalan i stalno se udaljava od teme.

Zemlja i sve ostale planete u stalnom su kretanju, svaka sa različitom brzinom. Ponekad se približavaju jedna drugoj, pone­ kad udaljavaju jedna od druge. Njihova međusobna interakcija na taj način jača ili slabi ili čak potpuno prestaje. Generalno govo­ reći, planetarni uticaji na Zemlji se smenjuju: sad jedna planeta deluje, sad druga, sad treća itd. Jednog dana istražićemo  uticaj svake planete ponaosob, ali za sada, da bih vam dao opštu ideju, uzećemo ih u njihovoj sveukupnosti.

Šematski možemo oslikati te uticaje na sledeći način. Zamislite velik točak, koji visi na stubu  iznad  zemlje,  sa  7  ili 9 ogromnih reflektora fiksiranih za ivicu. Točak se okreće i svetlost sad jedne, sad druge lampe usmerena je prema Zemlji - tako je Zemlja uvek obojena svetlošću posebne lampe koja je osvetljava u datom momentu.

Sva bića rođena na Zemlji obojena su svetlošću koja preovlađuje u trenutku  rođenja i čuvaju tu  boju  tokom  života. Isto kao što nema posledice bez uzroka tako nema ni uzroka bez posledice. I zaista planete imaju ogroman uticaj kako na život čovečanstva uopšte tako i na život svakog pojedinačnog čoveka. Neprepoznavanje tog uticaja velika je greška moderne nauke. S druge  strane  taj  uticaj  nije  toliko  velik  koliko  bi  to  moderni

,,astrolozi" voleli da verujemo.

Čovek je produkt interakcije, 3 vrste materije: pozitivne (zcmljina atmosfera), negativne (minerali, metali) i treće kombina­ cije, planetarnih uticaja, koji dolaze spolja i susreću ove dve materije. Ova neutrališuća sila je planetarni uticaj koji boji svaki novorođeni život Ta obojenost ostaje za sve vreme  postojanja. Ako je boja bila crvena, onda kad taj život susretne crvenu oseća usklađenost sa njom.

Neke kombinacije boja imaju smirujući efekat, druge uz­ nemirujući. Svaka boja ima vlastitu posebnu osobinu. Postoji zakon u ovome; zavisi od hemijskih razlika. Postoje, tako reći, srodne i nesrodne kombinacije. Na primer, crvena stimuliše ljutnju, plava budi ljubav. Ratobornost odgovara žutoj. Tako ako sam sklon da iznenada menjam  raspoloženje, to pripada uticaju planeta.

To ne znači da smo vi ili ja stvarno takvi nego da možemo biti. Mogu postojati snažniji uticaji. Ponekad drugi uticaj deluje iznutra i odvraća vas od osećanja spoljašnjeg utcaja; možete imati tako snažnu preokupaciju da ste, što bi se reklo, obučeni u oklop. A to je tako ne samo sa planetarnim uticajima. Često udaljen uticaj ne može da dosegne do vas. Što je uticaj udaljeniji to je slabiji. Pa čak i da je specijalno poslat za vas, može se dogoditi da vas  ne dosegne pošto ga vaš oklop odvraća.

Što je čovek razvijeniji to je podložniji uticajima. Ponekad, želeći da se oslobodimo uticaja, oslobodimo se jednog a potpad- nemo pod mnoge druge i tako postanemo čak manje slobodni, čak veći robovi.

Govorili smo o devet uticaja.

Uvek sve  na  nas  utiče.  Svaka misao,  osećanje,  pokret,  rezultat je jednog ili  drugog  uticaja.  Sve  što  činimo,  sva  naša ispoljavanja to su što jesu pošto nešto utiče na nas spolja. Ponekad nas ovo ropstvo ponižava, ponekad ne; zavisi od  toga  šta  želimo.  Takođe smo pod mnogim uticajima koji su nam zajednički sa životinjama. Možemo želeti da se oslobodimo jednog ili 2,  ali  postigavši slobodu od  njih  možemo  dostići  drugih  10.  S  druge  strane zaista imamo neki izbor, možemo sačuvati neke a osloboditi se drugih.  Moguće je osloboditi se dve vrste uticaja.

Da bi se oslobodio hemijsko - fizičkih uticaja, čovek mora biti pasivan. Ponavljam, to su uticaji koji pripadaju emanacijama atmosfere tela, osećanja, misli, a kod nekih ljudi takođe i etera. Da bi bio u stanju da odoli ovim uticajima čovek mora biti pasivan. Tada će pojedinac postati malo slobodniji od njih. Ovde deluje zakon privlačenja. Slično privlači slično. To jest, sve ide tamo gde ima više od iste vrste. Onom ko ima mnogo, daje se još više. Od onog ko ima malo, oduzima se i to malo što ima.

Ako sam miran moje su emanacije teške tako da mi dolaze druge emanacije i mogu da ih apsorbujem, onoliko koliko imam slobodnog mesta. Ah ako sam uzrujan nemam dovoljno emana- cija, pošto odlaze ka drugima.

Ako mi emanacije dolaze, zauzimaju prazna mesta, pošto su neophodne tamo gde je vakuum.

Emanacije ostaju gde je mirno, gde nema trenja, gde ima praznog mesta. Ako nema mesta, ako je sve puno,  emanacije mogu da me pogode ali se odbijaju ih prolaze mimo mene. Ako sam miran imam praznog mesta i mogu da ih primim; ali ako sam pun ne brinu me. Tako sam obezbeđen u oba slučaja.

Osloboditi se drugih uticaja, onih asocijativnih, zahteva vešta- čku borbu. Ovde  deluje zakon  odbijanja. Taj se zakon  sastoji u tome da gde ima manje dodaje se, to jest, on  je  obrnuti  prvi zakon. Sa uticajima ove vrste sve proriče u skladu sa zakonom odbijanja.

Tako za  oslobađanje  sebe  od  uticaja  postoje  2  odvojena principa  za dve  različite  vrste  uticaja.  Ako  želite  da se  oslobodite

morate znati koji princip u  svakom  pojedinom  slučaju  da primenite. Ako primenite odbijanje gde je potrebno privlačenje, izgubićete. Mnogi čine  suprotno  od onog šta  se  zahteva.  Veoma je lako praviti razliku između ova dva uticaja; može biti učinjeno odjednom.

U slučaju drugih uticaja pojedinac mora vrlo mnogo da zna. Ali ove dve vrste su jednostavne; svako, ako se zauzme da pogleda, može prepoznati vrstu uticaja. Ali neki ljudi, mada znaju da postoje emanacije, ne znaju razliku između njih. Mada je lako razlučiti emanacije ako čovek pažljivo gleda. Veoma je intere­ santno preduzeti takvo istraživanje; svakog dana čovek postiže bolje rezultate, stiče čulo ukusa za razlikovanje. Ali je to veoma teško objasniti teoretski.

Nemoguće je postići rezultat momentalno i osloboditi se ovih uticaja  odjednom.  Ali  proučavanje  i razdvajanje  su mogući  svima.

Promena je daleki cilj koji zahteva mnogo vremena i rada. Ali proučavanje ne oduzima puno vremena.  Ipak,  ako  se  pripremate za promenu,  smanjićete  teškoće,  jer  nećete  morati  da  gubite vreme  na  razlikovanje.

Proučavanje druge ili asocijativne vrste uticaja je lakše u praksi. Na primer, uzmimo uticaj kroz formu. I vi i ja utičemo na drugog. Ali forma je spoljašnja: pokreti, odeća, čistoća ili uopšte - ono što zovemo „maskom." Ako razumete možete lako prome- niti. Na primer, sviđate mu se u crnom i, kroz to, možete uticati na njega. Ili ona može uticati na vas. Ali da li vi želite da promenite vašu haljinu samo za njega ili za mnoge? Neko to želi samo za njega, drugi ne. Ponekad je nužan kompromis.

Nikad ništa ne uzimajte bukvalno. Ovo govorim samo kao primer.

Što se tiče druge vrste asocijativnog uticaja, što smo nazvali osećanjem i međusobnim odnosima, treba da znamo da stav drugih prema nama zavisi od nas. Da bi živeli pametno, veoma je važno shvatiti da je odgovornost za skoro svako dobro ih loše osećanje u nama, u našem spoljašnjem i unutrašnjem stavu. Stav drugih ljudi često odražava vaš vlastiti stav: vi započinjete i druga

osoba čini isto. Vi volite, ona voli. Vi ste ljuti, ona je ljuta.  To je zakon - primate ono šta dajete.

Ali ponekad je drugačije. Ponekad pojedinac treba da voli jednog a ne voli drugog. Ponekad ako vi volite nju ona ne voli vas, ali čim prestanete da je volite ona počinje da vas voli. To pripada hemijsko - fizičkim zakonima.

Sve je rezultat 3 sile: svuda postoji potvrda i negacija, katoda i anoda. Čovek, Zemlja, sve je kao magnet. Razlika je samo u kvantitetu emanacija. Svuda su dve sile na delu,  jedna  privlači druga odbija. Kao što sam rekao čovek je takođe magnet. Desna ruka gura, leva vuče, ili obrnuto. Neke stvari imaju mnogo emanacija, neke manje, ali sve privlači ili odbija. Uvek postoji guranje i vučenje, ili vučenje i guranje. Kad su vaše guranje i vučenje dobro izbalansirani sa drugim, onda imate ljubav i ispravno usaglašavanje. Prema tome rezultati mogu biti veoma različiti. Ako ja guram i on vuče usklađeno, ili ako se to isto radi neusklađeno, rezultat je drugačiji. Ponekad i on  i ja  odbijamo. Ako postoji određena usklađenost, krajnji uticaj je smirujući. Ako ne, onda je obrnuto.

Jedna stvar zavisi od druge. Na primer, ne mogu biti miran; ja guram a on vuče. Ili ne mogu biti miran  ako ne mogu da izmenim situaciju. Ali možemo da probamo  neko usaglašavanje.  Postoji zakon  da  posle  guranja  nastupa  pauza.  Možemo  iskoristiti  tu pauzu ako je  možemo  produžiti  i  ne  žurimo  ka  narednom guranju. Ako možemo biti tihi, možemo iskoristiti  vibracije  koje prate  guranje.

Svako može da se zaustavi pošto postoji zakon da se sve kreće samo onoliko dok traje impuls. Onda se zaustavlja. Ili on ili ja možemo se zaustaviti. Sve se događa na ovaj način.  Šok  mozgu i vibracije kreću. Vibracije nastavljaju  po  impulsu,  slično  prste- novima na površini vode kad je bačen kamen. Ako je udarac snažan, mnogo vremena protekne pre  nego  što  impuls  iščezne. Isto se događa sa vibracijama u mozgu. Ako  ne  nastavim  da dajem šokove, one  se  zaustavljaju,  smiruju.  Čovek  treba  da  nauči da ih  smiruje.

Ako svesno činim, interakcija će biti svesna. Ako činim nesve- sno, sve će biti rezultat onog šta šaljem napolje.

Nešto potvrđujem; onda on počinje da poriče. Ja kažem da je to crno; on zna da je crno ali je sklon raspravi i počinje da tvrdi da je belo. Ako se smišljeno  složim sa njim,  preokrenuće se i potvrđivaće šta je pre poricao. On ne može  da  se  složi  pošto svaki šok u njemu izaziva suprotno. Ako se umori može spolja da se složi, ali ne i iznutra. Na primer, vidim vas, sviđa mi se vaše lice. Taj novi šok, snažniji od razgovora, čini da se spolja slažem. Ponekad već verujete ali nastavljate da se raspravljate.

Veoma je interesantno posmatrati razgovor drugih ljudi, ako čovek sam nije uključen u njega. To je mnogo interesantnije od bioskopa. Ponekad dva čoveka razgovaraju o istoj stvari: jedan potvrđuje nešto, drugi ne razume, ali raspravlja, mada je istog mišljenja.

Sve je mehaničko.

Što se tiče međuljudskih odnosa, može biti ovako formulisano: naši spoljašnji odnosi zavise od nas. Možemo da ih promenimo ako preuzmemo potrebne procene.

Treća vrsta uticaja, sugestija, veoma je snažna. Svaka  osoba  je pod uticajem sugestije; jedna osoba  utiče  na  drugu.  Mnoge sugestije pojavljuju se veoma lako, posebno  ako  ne  znamo  da smo izloženi sugestiji. Ali čak i kad znamo, sugestije prodiru.

Veoma je važno razumeti jedan zakon. Po pravilu u svakom trenutku našeg života samo jedan centar radi u nama - bilo um bilo osećanje. Naše osećanje je jedne vrste kad ga ne posmatra drugi centar, kad je sposobnost kritičnosti odsutna. Sam po sebi centar nema svest, nema memoriju; on je komad posebne vrste mesa bez soli, jedan organ, određena kombinacija supstanci koja prosto poseduje specijalnu sposobnost za beleženje.

Zaista veoma mnogo podseća na materijal magnetofonske trake. Ako mu kažem nešto on to kasnije može ponoviti. On je potpuno mehanički, organski mehaničan. Svi centri se neznatno razlikuju što se tiče njihovih supstanci, ah su njihove sposobnosti iste.

Sada, ako kažem jednom centru da ste lepi, on veruje. Ako mu kažem da je ovo crveno - takođe veruje. Ali ne razume - njegovo razumevanje je potpuno subjektivno. Kasnije, ako mu postavim pitanje on ponavlja kao odgovor ono što sam ja rekao. Neće se promeniti ni za 100, ni za 1000 godina - ostaće uvek isti. Naš um nema po sebi sposobnost kritičnosti, ni svest, ništa. I svi drugi centri su isti.

Šta je onda naša svest, naša memorija, naša kritička sposo­ bnost? To je veoma jednostavno. To je kad jedan centar posebno posmatra drugi, kad vidi i oseća šta se tamo događa i, videći to, beleži sve unutar sebe.

Prima nove utiske i kasnije, ako želimo da znamo šta se događalo u prethodnom vremenu, ako pitamo i tražimo u dru­ gom centru bićemo u stanju da nađemo šta se događalo u prvom centru. Isto je sa našom kritičkom sposobnošću - jedan centar posmatra drugi. Jednim centrom znamo da je ova stvar crvena, ali drugi centar je vidi kao plavu. Jedan centar uvek pokušava da ubedi drugi. To je ono što je kriticizam.

Ako se 2  centra duže vreme ne slažu oko nečeg to neslaga­ nje nas ometa u razmišljanju o tome dalje. Ako drugi centar ne posmatra, prvi nastavlja da razmišlja kako je izvorno činio. Mi veoma retko posmatramo jedan centar drugim, samo ponekad, možda jedan minut dnevno. Kad spavamo nikad ne posmatramo jedan centar drugim, to činimo samo ponekad kad smo budni.

U većini slučajeva svaki centar živi svoj vlastiti život. Veruje u sve što čuje, bez kritičnosti, i beleži sve kako je čuo. Ako čuje ne­ što što je već čuo, prosto beleži. Ako je ono što čuje neispravno, na primer, nešto što je bilo pre crveno a sad je plavo, opire se, ne zato što želi da pronađe šta je ispravno već prosto zato što ne može trenutačno da poveruje. Ali veruje, veruje svemu. Ako je nešto drugačije, potrebno je samo vreme da se s tim pomiri. Ako drugi centar za trenutak ne posmatra, prekriva plavom crvenu. I tako plava i crvena ostaju zajedno i kasnije, kad čitamo zapise, po­ činje da odgovara: „crvena". Ali „plava" podjednako slično iskače.

Moguće nam je da obezbedimo kritičku percepciju novog materijala ako pazimo da, tokom percepcije, drugi centar stoji pripravan i prima materijal sa strane. Pretpostavimo da sad kažem nešto novo. Ako me slušate jednim centrom, neće biti ničeg novog za vas u tome šta kažem; potrebno je da slušate drugačije. Inače, kao što nije bilo ničeg pre, neće biti ni sada. Vrednost će biti ista: plava će biti crvena, ili obrnuto, i ponovo neće  biti znanja. Plava može postati žuta.

Ako želite da čujete nove stvari na nov način, morate slušati na nov način. To je nužno ne samo u radu nego i u životu. Možete postati malo slobodniji u životu, sigurniji, ako se zainteresujete za sve nove stvari i pamtite ih novim metodima. Ovaj novi metod može se lako shvatiti. Ne bi više bio potpuno automatski nego polu-automatski. Taj novi metod sastoji se u sledećem: kad je misao već tu, pokušajte da je osetite. Kad osećate nešto, pokušaj­ te da usmerite vaše misli prema vašem osećanju. Do sada, misao i osećanje bih su odvojeni.

Počnite da posmatrate svoj um: osećajte ono šta mislite. Pripremite se za sutra i sačuvajte se od obmane. Govoreći uopšte- no, nikad nećete razumeti šta želim da prenesem ako samo slušate.

Uzmite sve ono što već znate, što ste već pročitali, već videli, što vam je pokazano - siguran sam da ne razumete ništa od toga. Čak i ako se iskreno zapitate, da li razumete zašto  2   i   2   daju 4,        pronaći ćete da niste čak ni u to sigurni. Vi ste samo čuli šta je neko drugi rekao i ponavljate to šta ste čuli.  I  ne  samo  po pitanju svakodnevnog života, već takođe u mnogo  ozbiljnijim stvarima, vi ne razumete ništa.  Ništa što imate nije vaše.

Vi imate korpu za otpatke i, sve do sada, trpali ste stvari u nju. Ima mnogo skupocenih stvari u njoj koje biste mogli iskoristiti. Postoje specijalisti koji sakupljaju sve vrste otpadaka iz njih; neki su zaradili puno novca na taj način. U vašim korpama za otpatke imate dovoljno materijala da razumete sve. Kad bi razumeli, znali bi sve. Nepotrebno je još trpati u te korpe - sve je tamo. Ali nema razumevanja - mesto za razumevanje je potpuno prazno.

Možete imati mnogo novca koji ne pripada  vama,  ali  bilo  bi vam bolje da imate mnogo manje,  čak i  samo 100 dolara  koji  su vaši vlastiti, nego da ono šta imate nije vaše.

Do velike ideje može se dospeti samo velikim razumevanjem. Ali za nas, male ideje su sve što smo sposobni da razumemo - ako smo i to. Generalno bolje je imati malu stvar unutar sebe nego veliku izvan.

Činite veoma polako. Možete uzeti šta god vam se sviđa  i misliti o  tome, ali mislite na drugačiji način nego do tada.

Prieure, 13. februar 1923.