Uticaj Mevlane Dželaludina Rumija na Istoku i Zapadu

A. [imel

Za onoga ko Mesneviju recituje uveče i ujutro, Biće zabranjena vatra pakla.

Spiritualna Mevlanina Mesnevija Je Kur’an na persijskom.

Šta se može reći u pohvali ove uzvišene ličnosti? Nije poslanik, a knjigu ima!

zabeleži događaje iz života svoga oca, jer im je prisustvovao počev od ranog detinj- stva. Dolazak Burhanudin Mohakeka u Konju ostavio je snažan utisak na šestogo- dišnjaka2, a kasnije je Sultan Veled bio taj koji je iz Sirije vratio [emosudina, mistika bliskog njegovom ocu.3 On je bio taj koji se oženio ćerkom Salahudina Zarkuba, kome se Rumi okrenuo u mističkoj ljubavi nakon [emsudinovog nestanka. Sultan Veled je bio odani učenik svoga tasta, koji ga je na- dahnuo na pisanje poezije.4 Takođe, bio je odan i Husamudinu ^elebiju, prihvatajući ga kao očevog naslednika, priklonivši mu se savršenom odanošću sve do smrti ovog najmlađeg    Mevlaninog

prijatelja, kada je Sultan

kojih je jedan Faridun Sepahsalar, koji je mnogo godina opsluživao gospodara i preminuo 1319. u dubokoj starosti; njego- va risala sadrže razborit i pouzdan materi- jal. Mlađi, Aflaki, (u. 1356) ne više nepo- sredni svedok događanja, predstavlja znatan broj legendi i priča u svojoj Manaqeb al’-arefin, knjizi koja daje detaljan opis religijskog života u Konji za vreme i u kratkom periodu nakon Mevlanine smrti. Iako mora biti uzeta sa izvesnim oprezom, ipak, to je jedini rani izvor do- stupan zapadnim čitaocima u (ne mnogo uverljivom) prevodu na francuski.

Malo je čudo da su Turci bili i da su još

uvek jako skloni Mevlani Dželaludinu, koji je svoje

T

ako je Moula Džami (u. 1492), zadnji klasični iranski pesnik, uzdizao Me- vlanu Dželaludina. Njegove dve tvrdnje, da je Džalaludinova Mesnevija, sa svojih više od 26.000 stihova, gotovo sveobu- hvatni prevod Kur ’ana na persijski, i da Molana ima skoro položaj poslanika koji je ovoj zajednici doneo svetu knjigu, če- sto su ponavljane od strane sledbenika i ljubitelja Dželaludina Rumija u svim de-

lovima sveta.

Obožavanje iskazano Rumiju na Isto-

ziteti u Sjedinjenim Državama učestvova- li su u memorijalnim okupljanjima, kao

što su to činili i orijentalisti u Italiji, [vaj- carskoj i drugim zemljama.

U takvom trenutku, možemo zapitati sebe zašto je Rumi imao tako dubok uticaj na milione ljudi, i kako se njegov duhov- ni uticaj vekovima ispoljavao i na Istoku i na Zapadu. Možda ćemo moći da prona-

đemo prikladan odgovor na ovo pitanje.

Mnogo pre nego što je Džami ispisao svoje redove u kasnom petnaestom veku,

Veled, kao „osiročen“, ka- ko je sam rekao, preuzeo mesto starešine mevlevij- skog reda.5 Njegova po- etska kazivanja su naj- vernija tumačenja života i učenja njegovog oca, ia- ko povremeno pokušava da istorijske činjenice pri- kaže, na neki način, slo- bodnije. Ipak, svojim jed- nostavnim stilom i lakim načinom  objašnjavanja

Kaže se da je od Sa’dija

zatraženo  da  izabere njemu najbolju poznatu pesmu, i da je on izabrao jedan od Rumijevih gazela.

^ak i ako je to lepo smišljena priča, sigurni smo da bi mnogi Persijanci i danas slično zaključili.

prezime, Rumi, preuzeo od Romean, u značenju

čovek iz Anadolije, obla- sti u kojoj je proveo veći- nu svog života. Kako je tvrdio, bio je poreklom Turčin. U vekovima na- kon njegove smrti, kada se mevlevijski red učvr- stio i proširio po celom Otomanskom carstvu, bezbrojni pesnici, muzi-

čari i umetnici bili su ma-

ku i Zapadu dostiglo je novi stepen kul- minacije 1973, na sedamstogodišnjicu njegove smrti. Ne samo u Konji, gde je mistični pesnik sahranjen, i Turskoj, gde su održavani opšti međunarodni  skupo- vi, a štampane učene i popularne knjige; i Iran je, takođe, slavio sećanje na najvećeg mističnog poetu na persijskom jeziku. Brojna predavanja o Rumiju i raznovr- snim aspektima njegove poezije održana su u Avganistanu i Pakistanu, ali još više u zapadnim zemljama. Naučnici i sledbeni- ci Mevlane okupili su oko sebe brojne po- klonike tokom godine Rumija. Holandija, Nemačka, Velika Britanija i razni univer-

obožavanje dela Džalaludin Rumija bilo je široko rasprostranjeno u musliman- skom svetu. U stvari, prve knjige sasta- vljene u vezi njega u samoj Konji već iska- zuju sve crte dubokog poštovanja i viso- kog uvažavanja umetnika, koje će kasnije postati svakidašnji. One virtuelno čine te- melj sveukupne književne produkcije o njemu i njegovom poetsko-didaktičkom delu tokom sledećih sedam vekova.

Voljeni Mevlanin najstariji sin, Sultan Veled (1226-1312) nije samo organizator Mevlevija po skladnom redosledu, pozna- tih na Zapadu kao Plešući derviši; on je, ta- kođe, prvi biograf svoga oca.1  Mogao je da

nekih od najsloženijih Mevlaninih zamisli kroz prepričavanje događaja, on stvara sa- vršene izvore za razumevanje Džalaludi- nove misli. Lik samog Sultana Veleda bio bi vredan istraživanja; nakon čudne i mračne ličnosti svoga dede, Behaudina Ve- leda, i zračeće lepote i snage samog Mevla- ne, ovaj čovek iz treće generacije se poja- vljuje kao na neki način pokoren. Zasigur- no, on nije imao stvaralački potencijal, ali je bio veran tumač, ne vatrenog duha, ali svedok onima koje je voleo i čiju lepotu je njegova poezija pokušala da odrazi.6

Dva druga autora iz okoline Konje za- beležila su svoja sećanja na Mevlanu, od

nje ili više povezani sa redom i uzdizali su majstorov duh u svojoj muzici, poeziji i ka- ligrafiji.

U korektnom radu, [ahabetin Uzluk je ukazao na ulogu mevlevijskih kaligrafa i slikara u istoriji turske umetnosti.7 Dirlji- vo je videti da su u savremenoj Turskoj i mladi polaznici srednjih stručnih škola u Konji u stanju da izvedu nove varijacije

često ponavljane formule Ya Hazret-i Me- vlana, koja, izvedena u ukrasnoj kaligrafi- ji, ukrašava mnoge domove.

Klasična turska muzika je nezamisliva bez mevlevijske tradicije, a melodije napi- sane za okupljanja na mistički ples (sama’)

jesu potresne danas kao što su bile i veko- vima unazad.8

Kako prosečni Turčin malo, ili uopšte ne poznaje persijski, izvesni mevlevijski naučnici su na sebe preuzeli dužnost tu- mačenja Mesnevije, ili njenog prevođenja na turski.9 Dva najznamenitija tumača persijske književnosti iz vremena kada je Otomanska carevina bila na vrhuncu, [am’i i Soruri, svaki za sebe, sačinili su ko- mentare koji se još uvek smatraju najbo- ljim uvodom u veliko delo, a koji su u Evropi postali poznati po dobrim analiza- ma njihovih sadržaja od strane austrij- skog naučnika, Jozefa von Hamer-Purg- stala 1851.10

Vek nakon Isma’ila Ankaralija, Isma’il Haki Bursali, (preminuo 1724), vrstan mi- stički pesnik, sastavio je svoj uvod pod nazivom Ruh-e Mathnavi.11  Negde u pribli-

žno isto vreme, Sulejman Nahifi, (premi- nuo 1738), uspeo je da prevede Mesnevi- ju na turski, u originalnom metru. U naše doba, brojni turski naučnici rade na polji- ma proučavanja Mevlaninog dela; neu- morni Abdulbaki Golpinarh je dao vrlo vredne studije bibliografskih podataka Rumijevog života i istorije mevlevijskog reda; takođe, on je lirsku poeziju Divan-e Shams preveo na savremeni turski i obja- vio ispravljenu verziju Veled Izbudako- vog prevoda Mesnevije.

Dve njegove knjige, Mevlana Celaled- din Rumi i Mevlana’dan sonra Mevlevilik, zasigurno zaslužuju prevod na zapad- njačke jezike. U skorije vreme, pomenuta mistična spisateljica Samiha Ajverdi, za- počela je sa objavljivanjem svog dugo očekivanog komentara.

Mala antologija koju je pripremio pre-

đašnji direktor Mevlaninog muzeja u Ko- nji, Mehmet Onder, pruža impresivan pregled poezije napisane u čast Dželalu- dina Rumija tokom vekova.12  Antologija započinje sa Gulšenijem (preminuo 1534);

nailazimo na stihove predstavnika najslo-

ženijeg otomanskog baroknog stila, po- put Nabija. Abu Bakr Kani (preminuo 1792) pripada najneobičnijim članovima mevlevijskog reda; njegov rad ide od reli- gijske poezije do društvene satire13. Po- sebno se mora pomenuti Galib Dede, upravitelj Mevlevijskog hana u Galati/ Is- tanbul, koji je prerano preminuo 1799. Njegova poezija izražava unutrašnju  va- tru koja je pokretala derviše da  se  vrte oko svojih osa. Mnogi pesnici kasnog de- vetnaestog veka, poput Fazila  Enderuni- ja, Kececizade Izet Mola, i Perteva, pisali su u čast Rumija; još je začuđujući veliki broj savremenih turskih književnih pre- galaca koji su mu iskazivali čast: ime Nej- zena Tevfika, flautiste i satiričara, poznato je studentima savremenog turskog; Jahja Kemal (Bejatli), zadnji predstavnik klasič- ne poezije, (preminuo  1958),  upoređivao je sebe sa trščanom frulom koja se koristi u sama-okupljanjima. Prethodni ministar obrazovanja u doba Inonua, Hasan Ali Ju- cel, iskren je u svom obožavanju Rumija kao i duboko ortodoksni Kemal Edip Kurkčuoglu, i Asaf Halet ^elebi, jedan istinski savremeni lirski pesnik iz Turske,

čija pesma o sama verno odražava mistič- ni uzlet plešućih derviša.14

Mevlanina bibliografija, kompilirana od strane Mehmeta Ondera, povodom sedam stotina godina od Rumijeve smrti, odražava vrlo jasno turski udeo u nauč- nim i popularnim proučavanjima. A uko- liko duga lista imena pisaca nije bila do- voljna da iskaže ljubav Turaka prema svom Mevlani Dželaludinu, hiljade pose- tilaca koji svakog decembra prisustvuju obeležavanju godišnjice Rumijeve smrti u Konji, i onih koji dolaze iz svih delova Turske da bi se pomolili na njegovom pra- gu, dokazuju kako je ta ljubav duboko ukorenjena u srcima Turaka čak pola veka nakon što je Ataturk zatvorio derviške te-

kije i zabranio svako delovanje mističnih bratstava.

Mevlevijski red je ostao ograničen na Otomansku imperiju. Pojedini ogranci pronađeni su u arapskim zemljama koje su potpale pod tursku vlast 1517. U sva- kom slučaju, stilska razlikovanja arapskog i persijskog su tako velika da se Arapi nisu nikada zainteresovali za Rumijevo delo, već su, pre, ostali verni sopstvenoj tradici- ji mističke poezije. Ipak, u ranom devetna- estom veku, jedan od članova reda, šejh Jusuf ibn Ahmad, sačinio je komentar Me- snevije na arapskom, pod naslovom Al- minhaj al-kavi li-tallab al-mathnavi.15

Nedavno,  Teheranski  Univerzitet  je

štampao prevod stihova Mesnevije na arapski, pod naslovom Javahir al-athar, iz- vesnog Abdol Aziz Saheba al-Džavahira. Nekoliko poznatih odlomaka iz Rumijeve Mesnevije i njegovog Divana prevedeni su na arapski od strane Abdol Vahab Aza- ma.16 Uprkos toj nekolicini pokušaja, ne- moguće je govoriti o stvarnom uticaju po- ezije Džalaludin  Rumija  na  Arape,  niti pak o tačnom znanju njegovog imena među njima. Ipak, uporedo sa obnovlje- nim interesovanjem za sufijsku tradiciju, koje je vidljivo poslednjih godina u savre- menoj arapskoj poeziji, Rumijevo ime se pojavljuje na neočekivanim mestima. U nežnoj pesmi o žalobnoj trščanoj fruli, od strane iračkog pesnika Abdol Vahab al- Bajatija posvećenoj spomenu na turskog pesnika socijalne poezije, Nazima Hikme- ta, Rumijev duh je odjednom prisutan u savršenoj lepoti...17

Potpuno je različita situacija u Iranu i u zemljama istočno od Irana. Kaže se da je od Muslihudina Sa’dija od [iraza (premi- nuo 1292) zatraženo da izabere njemu naj- bolju poznatu pesmu, i da je on izabrao je- dan od Rumijevih gazela. ^ak i ako je to lepo smišljena priča, sigurni smo da bi mnogi Persijanci i danas slično zaključili.

Iran se, poput Turske, može pohvaliti velikim brojem komentara Mesnevije: po-

četkom petnaestog veka, Kemaludin Hu- sein ibn Hasan al Hvarezmi al-Kobavi (preminuo oko 1440) napisao je svoj Ku- nuz al-haqa’iq fi rumuz addaqa’iq, poznat, takođe, i kao Jawahir al-asrar u zavahir al- anvar, koji je samo delimično sačuvan.18 Tokom istog perioda, Nezamuin Mah- mud Da’i je sakupio svoja sopstvena mi- stična dela koja, između ostalih pesama, sadrže sedam mesnevija u Rumijevom stilu, za čiju Mesneviju je on napisao ko- mentar.

 

Džami, zatim, navodi da je u petnae- stom veku starešina nakšibendijskog reda u istočnom Iranu, Mohamad Parsa, kori- stio predskazanja iz Rumijevog Divan-e Shams-a, baš kao što bi većina ljudi koristi- la Divan-e Hafez za svrhu proricanja bu- dućnosti.19 Očigledno je da su nakšibedni-

H. Behzad, Svirač neja

je, razboriti kakvi su bili, zadržali intere- sovanje za Rumijevo delo vekovima, jer je i Husein Va’iz Kašifi, plodan didaktički pi- sac iz Herata, (preminuo 1506), takođe, radio na Mesneviji.20

Iako tokom safavidskog i post-safavid- skog perioda proučavanje sufizma nije vi-

še bilo tako popularno u Iranu kao što je bilo ranije, pojedini od vodećih filozofa su napisali široke i vrlo teške komentare Me- snevije, u kojima su pokušali da otkriju svu moguću mudrost; iz skorijih vreme- na, komentar Mula Hadi Sabzevarija, (preminuo 1872), je tipičan primer ovog pristupa.21

U naše vreme, persij- ski interes za Mevlanino

vi“, persijskog psihologa, Reze Arasteha. Svuda između Istanbula i Lahorea, obja- vljuju se odlomci iz Mesnevije, izdanja za decu i popularne verzije. Umetničko reci- tovanje Džalaludinove poezije je živo u Iranu koliko i interesovanje za njegovo muzičko nasleđe.

Bilo kako, najjači uticaj Rumijevog de- la u zemljama istočno od Sueca je vidljiv na indo-pakistanskom potkontinentu. In- dijska imena na mnogim starim nadgrob- nim pločama u Konji svedoče o pobožnim hodočasnicima koji su proveli deo svog

života u Mevlaninoj duhovnoj prisutno- sti.  Možemo  sumnjati  u  verodostojnost

priča koje govore o vezi između indijskih sufija i

zici i mističnom plesu, zanesenjački Ru- mijevi stihovi bili su srodni duhovnoj at- mosferi.

Poznavanje Mesnevije nije bilo ograni-

čeno na severnu Indiju; čak je i bengalski istoričar u kasnom petnaestom veku pi- sao: „Sveti braman će recitovati Mesnevi- ju“.24 U to vreme, Rumijeva poezija posta- la je poznata u istočnom Bengalu, oblasti koja je bila pod muslimanskom vlašću od kasnog trinaestog veka. Brojni sveti ljudi i pesnici u Bengalu ponekad su mešali ču- venu Pesmu o trsci, prvih osamnaest sti- hova Mesnevije, sa hinduističkim preda- njima o bogu Krišni koji je svirao na fruli:

čežnjivi zvuci iz magične frule mogli su dobro da izraze ljubav i žudnju, bez obzi-

stičkog poete Feridudina ‘Atara, (premi- nuo 1220); obojica su mučenički stradala zbog svoje naglašene ljubavi (iako to ne može biti dokazano u ‘Atarevom slučaju). [amsa češće slave u kasnijoj sindi i pan- džabskoj poeziji kao mučenika ljubavi ko- ji je, poput Mansura al-Haladža, (premi- nuo 922) zverski ubijen od strane teologa koji su njegovu žarku ljubav i zahtev da bude nazivan „voljenim“ smatrali opa- snim i uznemiravajućim. Sindi književ- nost, oduvek mešajući Rumijevog volje- nog i ismailitskog misionara, poznaje ne- koliko legendi o [amsu Tabriziju; kombi- nacija Haladža, [amsa i Džalaludina Ru- mija je inspirisala čak i ta’ziya (scensko iz- vođenje  sa  jakim  intenzitetom  emocija)

delo se najbolje iskazuje u sjajnom izdanju Badi’u zaman Furuzanfarovog Kolliyat-e [ams, koje sa- drži više od 3000 gazela i oko 2000 katrena. Zajed- no sa drugim brojnim Furuzanfarovim radovi- ma o Rumiju, osvetljava- nje njegovih književnih izvora, kao i njegovo uređivanje odnosnih de- la, deset tomova Kolliyat-

U naše vreme, persijski interes za Mevlanino

delo se najbolje iskazuje u sjajnom izdanju Badi’u zaman Furuzanfarovog Kolliyat-e  [ams,  koje sadrži  više  od  3000  gazela i oko

2000 katrena.

Rumija i njegovih nepo- srednih nastavljača: za Bu ‘Ali Kalandara (pre- minuo 1324) se priča da je posetio Mevlanu, a njegova poezija nesum- njivo nosi tragove Rumi- jevog uticaja. Drugi za- pis govori o poseti sejida Ašrafa Džahangira (pre- minuo 1404) Sultanu Ve- ledu u cilju prikupljanja podataka o životu njego-

ra na kulturološki kontekst. Na sreću, mo-

žemo pomenuti da su na bengalskom jezi- ku pisani i komentari Mesnevije, ali samo u kasnijim periodima. Poetski prevod pr- vog dela Mesnevije, napravljen 1888. od strane  izvesnog  Kazi  Akram  Huseina,

štampan je u Kalkuti 1945; jednom sam

čula za prozni prevod od strane Molvi Fa- zli Karima, ali ne znam da li je štampan.

Dovoljno interesantno, na potkonti- nentu je ime Džalaludinovog mistički vo- ljenog i učitelja, [emsudina iz Tabriza, po- vezano sa drugom jakom duhovnom tra-

pod naslovom „Haladžov, [amsov i Me- vlana Rumijev skup“. Ovaj zanimljiv ko- mad je osvetljen od strane avganistanskog naučnika i diplomate A. R. Farhadija.26

Avganistan čuva sećanje na Dželaludi- na, tamo nazvanom „Balhi“ po mestu ro-

đenja Balhu; skoriji poetski opis Az Balkh ta Qunya, Halilolaha Halilija, ne svedoči samo o emotivnoj bliskosti Rumija sa sa- vremenim Avganistancima. Halili je, tako-

đe, uredio nekoliko klasičnih tekstova u vezi Dželaludina.27 Tekstovi iz ranijeg pe- rioda na paštu jeziku, koji se odnose na

a (ili Divan-e kabir-a), po prvi put omogu-

ćava naučniku da detaljno upozna Rumi- jev stil. Teheranski univerzitet je uključen u dva obimna projekta istog karaktera, pripremu rečnika Mesnevije i iscrpnog komentara istog dela.

Pored toga, Rumijevo delo se bez pre- stanka recituje u raznim mističkim grupa- ma, redovima i ograncima u Iranu, kao

što su kaksari, za koje ono predstavlja centar njihovog duhovnog života. Isti ra- stući interes za Mevlanino delo, kao izvor obnove duhovnog života, može se uočiti u knjizi pod nazivom „Persijanac Rumi, ponovno rođenje u stvaralaštvu i ljuba-

vog oca. Ali, obzirom da je Sultan premi- nuo 1312, priču možemo zanemariti. U svakom slučaju, mora se prihvatiti da je

čištijanski red razvio interes za Rumijev rad vrlo rano. Prvi veliki vođa tog reda u Delhiju, Nezamudin Ovlija, (preminuo 1325), sastavio je komentar Mesnevije, či- ji manji deo je sačuvan u Azijskom dru-

štvu u Bengalu22. Njegov učenik i sledbe- nik, ]erage Dehlavi, bio je u potpunosti upoznat sa Rumijevomn poezijom, što je jasno iz opaske koju je dao u svom izlaga- nju.23 Mesnevija pripada fundamentalnim delima čištijanske tradicije. Kako je ovaj red, suprotno nakšibendijama, sklon mu-

dicijom: u gradu Multanu, grob izvesnog [amse Tabrizija je mesto posete vernika. Jednostavna zgrada, ukrašena plavim i belim pločicama sa stilizovanim čempre- sima, u svakom slučaju pripada znameni- tom ismailitskom misionaru, [amsu Tabri- ziju, kako je pokazao V. Ivanov. Legen- darni [ams je čak dosegao položaj jednog od Panj Piriya, grupe petorice svetaca koji su dugo bili obožavani u delovima Indije, i posebno u Indijskoj dolini.25

Rumijev mistički učitelj [ams je postao dobro poznat lik u indo-muslimanskoj na- rodnoj poeziji. Njegovo ime se javlja u kombinaciji sa imenom znamenitog mi-

Rumijevo delo, u skorije vreme su uređe- ni od strane profesora ‘Abdul Haj Habibi- ja; oni vrlo dobro pokazuju uticaj Mesne- vije u paštu govornim područjima. Se- dam stotina godina od Mevlanine smrti je vidno obeleženo na međunarodnom sim- pozijumu, koji je imao veliki odjek u av- ganistanskim medijima.

U Indiji, ljubav za Mevlanu Rumija ni- je ni u kom slučaju ograničeno na sufijske redove. Bez preterivanja možemo reći da je Mesnevija prihvaćena kao autoritativ- na u celoj srednjevekovnoj Indiji. Impera- tor Akbar, (vladao 1556-1606), je voleo Mesneviju28, a čitamo da se pesnik [ejda

na sudu [aha Džahana, (vladao 1627- 1658), „u svojoj odbrani pozvao na autori- tet Mevlane Rumija, i bio oslobođen“.28 Prestolonaslednik mongolskog carstva, sin [aha Džehana, Dara [ikoh, (preminuo 1659), svojeručno je prepisao mesneviju Sultana Veleda. On, koji je uzalud poku-

šavao da „poveže dva okeana“ islama i hinduizma, svojim nastojanjima da do- prinese dubljem razumevanju indijske mističke tradicije u islamskom okruženju, bio je veliki poštovalac Rumija, u meri da jedno od njegovih dela u velikoj meri sa- drži navode iz Mevlaninih stihova.29 Da- rin mlađi brat, Aurangzeb, (vladao 1658- 1707), koji ga je proganjao i konačno po- gubio, bio je, takođe, sklon Dželaludino- voj poeziji u tolikoj meri da je Mola Dži- van, koji ga je podučavao teologiji, sasta- vio tumačenje Mesnevije. Jedan od njego- vih dvoranina je rekao mističnom vođi Dara [ikoha, Mola [ahu Badakšiju: „^e- sto sam imao čast da pre Aurangzeba pro-

čitam odlomke Mesnevije Dželaludina Rumija. Imperator je često bio toliko dir- nut, da su mu tekle suze.“30

Drugi izvori potvrđuju ovaj zakon, na- klonost ortodoksnog vođe za ljude koji su bili vešti u recitovanju Mesnevije uz izra-

žavanje osećanja. Indo-pakistanski izvori sadrže mnogo podataka o mesnevihanima, koji su se isticali u recitovanju Rumijevih stihova. Među njima možemo pomenuti izvesnog Sajida Sa’dolaha Purabija, (pre- minuo 1726), koji je napisao resala-ye che- hel beyt-e Mathnawi,31 baš kao što je pobo-

žni musliman odabrao četrdeset predanja Poslanika, tako mistici odabiru četrdeset stihova „Kur ’ana na pahlavi jeziku“ i ko- mentarišu ih.

Antologije persijske poezije, napisane tokom sedamnaestog i početkom osamna- estog veka, opskrbljuju nas osvrtanjima na Rumija i navodima iz njegovog dela u lirskim nadahnućima skoro svih značaj-

nih i beznačajnih pesnika. Kada kašmirski poeta Safija, koji je pisao poetske komade u metru Mevlanine Mesnevije, kaže:

„Mevlanina mesnevija daje novi život onome koji je mrtav već stotinu godina“32, on je u savršenom skladu sa mnogim dru- gim indo-muslimanskim pesnicima koji su Mesneviju uzdizali kao izvor nadahnuća, ili je oponašali na različite načine.

Biografski priručnici govore o pesnici- ma koji su „imali veliku ljubav za Mesne- viju“33, a znameniti pesnik iz sedamnae- stog veka, Sa’eb, napisao je veći broj pesa- ma oponašajući Rumijeve gazale.34 Kako je  postalo  moderno  da  se  pišu  naziras,

„uvodne pesme“ za klasične poeme, pe- snici se nisu trudili da oponašaju samo Hafiza, Hakanija i Anvarija, već i Mevla- nu. Zadnji veliki predstavnik indijskog stila, najomiljeniji pesnik tradicije tadži- ka, Bedil, (preminuo 1721), nije izuzetak od ovog pravila. Njegova varijacija na Ru- mijev mali gazel:35

„Od svakog delića moga srca možeš načiniti slavuja...“

je vrlo uspešna; takođe, pominjanje tr-

ščane frule, vatre koja zahvata trščanu postelju, i drugi prikazi iz Rumijeve poe- zije nalaze se u Bedilovom Divanu-u, iako

često u iskrivljenoj formi. Njegovo opšte poimanje sveta, usredsređeno oko ideje o stalnom uspinjućem kretanju svega stvo- renog, nosi sličnosti sa Rumijevim dina- mičkim pogledom na svet; ipak, ove mo- guće sličnosti još uvek čekaju na naučnu potvrdu.36

Opšte je poznato da je Rumijeva Me- snevija nadahnula mnoge pesnike: izbe- glica iz Avganistana, na dvoru Sinda, Džahangir Hašimi, (preminuo 1539), nudi novu izmenu čuvene Rumijeve priče o molitvi u svojoj Mathnavi mazhar al-athar.37 I kada je, vek i po kasnije, Aurangzebova

kći, darovita pesnikinja Zeb un-Nisa, za- molila svoje prijatelje pesnike da načine mesneviju u stilu Rumijevog pesništva, to se ne bi smelo shvatiti kao usamljeni pri- mer; u suštini, bilo je mnogo takvog opo- našanja oko 1700. godine.38 Ponovo, oko sto godina kasnije, hinduistički pisac, Anandagana Khvoš, sastavio je Mathnavi- ye kajkolah (1794), u stilu Rumijeve Mesne- vije; važno je napomenuti da je u priču o Dara [ikohu uneo susret sa hinduističkim mudracem, Baba Lal Dasom, kako bi pod- setio svoje čitaoce na pokušaj pomirenja muslimanske i hi

dicije  od  strane Pogled  na  A.  S rov Katalog ruko Oudha (1854), ne samo  koliko  je Mesnevije   pron u bibliotekama i skih

skih careva, već i meru uticaja i op našanja              Rumij dela  od  strane  b pisaca  ranog  de stog  veka  i  na skom i na urdu.

 

Podrazumeva isticanja da su in

ci napisali brojne komentare Mesnevije: većina njih potiče iz sedamnaestog veka, perioda najvećeg naučničkog i pesničkog delovanja na potkontinentu. Mogli bismo lako navesti tuce ili više naučnih komen- tara napisanih u tom periodu, pored po- sebnih rečnika i antologija sačinjenih iz Rumijeve poezije.40 Obim materijala je možda i veći od onoga koji je poznat u sa- dašnjosti, jer bi potpuno istraživanje kata- loga, i posebno riznica biblioteka koje ni- su unete u katalog u Indiji i Pakistanu, pružilo više podataka o posrednom ili ne- posrednom uticaju Rumijevog dela na in-

dijsku muslimansku misao. Dovoljno je pomenuti da je najznačajniji komentar Mesnevije, ‘Abd al ‘Ali Bahr al-’Oluma, sa- stavljen u Laknau u kasnom osamnae- stom veku; od strane zapadnih naučnika smatran je najboljim uvodom u Rumijevu teologiju.41 Koristan analitički popis, po- znat kao mir’at al Mathnawi i kompiliran od strane Telmida Huseina ne bi smeo bi- ti izostavljen u ovom kontekstu; on pruža izvrstan pregled sadržaja Mesnevije.

Od posebnog je interesa pregled Ru- mijeve poezije u indijskoj dolini, u Sindu,

inenta koji je pot- ku vlast (711). Po- pesnik  Džahan-

šimi, iako persij- orekla, živeo je na arghanskih vlada- u Sindu; nakon

ga se pojavio veli- ki broj pesnika ko- ji  su  „održavali relim  trg  Božan- Jedinstvenosti“42 ući  Mesneviju  u rovinciji. Sind je znat  po  interesu stanovnika    za   a i mističke poezi- u imena onih koji

su se upuštali u recitovanje Rumijevih sti- hova, što je smatrano stazom onih koji do- stižu Božansku Istinu.43 Poneki od njih su bili u stanju da recituju Mesneviju „tu-

žnim glasom tako lepo da bi svim slušao- cima izmamili suze“.44

U Sindu, kao i u drugim delovima In- do-Pakistana, obožavanje Mesnevije nije bilo ograničeno isključivo na mističko ustrojstvo. Ne samo čištije, već su se i ka- dirije i nakšibendije široko oslanjali na ovo delo. Kaže se da je jedan od vođa nakši- bendija u Sindu u osamnaestom veku, Mohamad Zaman-e Aval, poklonio svoju

celu biblioteku i zadržao za sebe samo tri knjige, Kur ’an, Mesneviju i Hafizov Di- van.45 To očigledno nije bilo neuobičajeno. Učenik Mohamad Zaman-e Avala, ‘Abdor Rahim Girhori, mučenički ubijen pri po- kušaju da uništi idol [ive u obližnjem se- lu, u svojim žalbama upućenim vladarima zemlje navodio bi iz Mesnevije.46

Uticaj Mevlane Rumija na mističku po- eziju u induskoj dolini najbolje se otkriva u delu [ah ‘Abdul Latifa iz Bita, (preminuo 1752). Njegov Risalo na jeziku Sinda, za svakoga ko govori tim jezikom, bilo da je indus, ili musliman, Weltanschauung; sti- hovi iz te zbirke mistične poezije još uvek su u upotrebi u zemlji. ^ak i stranac mora da prizna da Risalo pripada najpotresnijim poetskim izrazima islamskog misticizma i da je način, na koji je [ah Latif isprepletao jednostavne narodne priče Sinda sa kiće- nim mističkim spekulacijama, izuzetan.

Lilaram Vatanmal, jedan od prvih hin- du autora koji je pisao o mističkom poeti Bitu, izneo je mišljenje da su Kur ’an i Me- snevija bili bez prestanka u pesnikovim rukama, zajedno sa pojedinim mističkim poemama Sinda, i: „Priča se da je Nur Mo- hamad Kalhora, tadašnji vladar Sinda, povra- tio pesnikovu naklonost darujući mu izvanre- dan primerak Mesnevije.“47

Pedeset godina kasnije, britanski dr-

žavni službenik, H. T. Sorlej, koji je pesni- ku Sinda posvetio korisnu knjigu, išao je tako daleko da je smatrao da je poezija ‘Abdul Latifa samo „indijsko-musliman- sko razvijanje filozofije Džalaludin Rumi- ja“ i da je bilo dovoljno za autora Risalo-a da bude upućen u samu Mesneviju.“48 Sorlej nije direktno osporen, ali on svoju teoriju nije podrobnije izložio. To bi, u svakom slučaju, bilo jednostavno. [ah ‘Abdul Latif je u svoju poeziju uneo motiv slepog čoveka i slona49, i par drugih aluzi- ja na Mesneviju. Najdirljiviji primer je u Sur Sasui Abri-ju (I, 8):

„Za onima u kojima je žeđ – voda je žedna“.

Ovaj navod iz Mesnevije (I 1741) uka- zuje na istinu da su Bog i čovek u sadej- stvu -da Izvor Ljubavi nije žedan za čove- kovom žudnjom. Kako bi se čovek usudio da čezne za Tim Neizmernim Izvorom

života?

U dugom nizu stihova u Sur Yaman Kalyan-u, (V 10-15), pesnik Sindija otvore- no priznaje dužnost zahvalnosti prema Rumiju.  Svaki  stih  počinje  tvrđenjem:

„Ovo je ideja Mevlane Rumija...“ a zatim objašnjava teoriju Jedinstva i mnoštva, ljubavi i čežnje.“50

Poznato je, takođe, da je [ah Latif bio u vrlo prijateljskim odnosima sa [ahom Ismailom Sufijem, (preminuo 1732), koji je bio poznat kao recitator Mesnevije.51

Među kasnijim pesnicima Sinda, od ko- jih su svi vrlo dobro poznavali Rumijevo delo, možemo pomenuti Bedila iz Rohrija, (preminuo 1872), koji je Mesneviju čitao sa jednim od najvećih mističkih vođa Sinda, Pir ‘Ali Govhar Asgarom, čija porodica je odigrala važnu ulogu u istoriji sufizma u induskoj dolini. Istoričari navode da je Be- dil tokom svoje bolesti tešen recitovanjem Mesnevije, a njegova poezija na jeziku Sin- da, Siraika, Urda i Persijanaca sadrži broj- ne aluzije na stihove Rumija i na Shams-e Tabriz. On je čak sastavio i neobičnu knjigu pod naslovom Mathnawi-ye delkosha, koja se sastoji od kombinacije kur ’anskih navo- da. Poslanička tradicija, stihovi iz Mesnevi- je i [ah ‘Abdul Latifovog Risalo-a, ta četiri elementa su sjedinjena kako bi ukazali na put višeg misticizma.52

Koliko je još uvek među Sindima jaka ljubav za Mevlanu može se razumeti iz či- njenice da je samo nekoliko godina una- zad, izvanredan prevod celokupne Me- snevije na sindi u stihovima, započet 1943, napisan u Hajderbadu, u Sindu. Au- tor ovog rada, pod nazivom Ashraf al-

Stranica iz Mesnevija,

 

kaligrafski rad Sejed Ali Sadžadija

’olum, bio je Din Mohamad Adib, nastav- nik u Hajderbadu (preminuo 1973).53

Slična je situacija u Pendžabu. Obja- vljena su najmanje dva komentara Me- snevije na pendžabskom, jedan od njih na stihovanom pendžabskom, Pir Imama [aha (1911), koji sadrži samo mali deo od

26.000 stihova originala. Drugi pendžab- ski prevod, Mevlane Mohamada [ahudi- na, pojavio se u Lahoreu 1989.54

Vezano za paštanski, poznata mi je po- etizovana verzija Mesnevije, koju je pri- premio Moulvi ‘Abdul Džabar Bangaš iz Kohta, i Abdul Kan ‘Akbar, iz Pešavara.

U poeziji Patana nalazimo na isto toli- ko podsećanja na Rumijevo delo kao i u drugim jezicima muslimanske Indije, Pa- kistana, ili Turske.55

Regionalni jezici potkontinenta sadrže veliki materijal uzet iz Mesnevije. Bilo bi začuđujuće kada odgovarajući književni jezik indijskih muslimana, urdu, ne bi sa- držao sličnosti ili prevode iz Rumijevog dela.56 Koliko je široko rasprostranjeno či- tanje Mevlaninog dela ilustrovano je či- njenicom da je čak i satiričar Sauda, (pre- minuo 1792), jedan od „četiri stuba urd- skog“ u osamnaestom veku, sastavio ma- lu mesneviju na stihove Rumija, o sveo- buhvatnom Jedinstvu.57 Da veliki mistični pesnik iz Delhija, Mir Dard, (preminuo 1785), sledeći primer svoga oca, Nasir Mo- hamad ‘Andaliba, obimno citira Rumija, ne treba ni pominjati. ^ak i u poeziji zad- njeg velikog majstora urdua i indo-persij- ske poezije, Mirza Galiba, (preminuo 1869), pojedine slike se mogu slediti una- zad do Rumija preko velikog lanca pesni- ka poput Darda, Bedila i ‘Urfija.

Urdski prevodi Mesnevije su, naravno, dostupni. Munši Most’an ‘Alijeva poetska verzija, Bagh-e Iram, završena je 1826. i

štampana je nekoliko puta. Naskoriji, i mo-

žda najuspešniji urdski stihovani prevod, koji, kao i svaka dobra verzija u islamskim

jezicima, zadržava izvorni metar, jeste Pi- rahan-e Yusof, Mohamad Jusuf ‘Ali [aha ^i-

štija, litografisan 1948. Njegov naziv, „Jusu- fova košulja“, (sem što podseća na stvarno ime autora), priziva sliku isceljujućih moći Jusufove odore koja, kao deo njega, vraća vid njegovom oslepelom ocu: zar prevod Mesnevije ne prosvetljuje čitaočeve oči, puneći ih duhovnim sadržajem?

Indijski muslimani su, takođe, imali in- tersovanje za Rumijevo prozno delo, Fihi ma fihi: ‘Abdur Rašid Tabasum preveo je tu knjigu na urdu u našem veku, nakon što je ‘Abdol Madžid Darjabadi preuzeo zada- tak uređivanja 1922. Nadahnuće za to de- lo dobio je od pesnika-filozofa Muhamada Ikbala, „duhovnog oca Pakistana“.

Ikbal je, bez sumnje, najupečatljiviji primer Rumijevog uticaja na savremenog muslimanskog poetu i mislioca.

Većina komentara na islamskim jezici- ma je Rumijevu Mesneviju tumačila kao savršeni izraz panteističkog misticizma, jer su nakon trinaestog veka pisci bili pod velikim uticajem Ibn ‘Arabijeve, (premi- nuo 1240), teozofije, u kojoj je Jedinstve- nost Bića dovedena do svojih konačnih zaključaka. Tumačenje Rumijevih misli na Zapadu je generalno sledilo njihov pri- mer. Zato je prirodno da je indijski musli- man, poput Mohamada Ikbala, (1877- 1938), u svojoj doktorskoj tezi, podnetoj Univerzitetu u Minhenu 1907, napisao:

„Svo osećanje odvojenosti je neukost, a sva ‘različitost’ su puka pojavnost, san, senka, di- ferencijacija, rođeni iz odnosa bitnog za samo- spoznaju   Apsolutnog.

Veliki poslanik škole je ‘izvanredni Rumi’, kako ga Hegel naziva. On je preuzeo neopla- tonsku ideju od Univerzalne Duše,  prodirući kroz različite sfere bića, i izrazio je na način ta- ko savremen u duhu da Klod navodi odlomak u svojoj ‘Priči o postanju’“.58

Stih koji Ikbal navodi u prilog svoje te- orije: „Prvi čovek se pojavio u vrsti neor-

ganskih stvari...“, kasnije je u njegovom radu postao dokaz o rastućem opsegu egoizma, koji u sadašnjosti kulminira u

 

čoveku i konačno vodi do nadčoveka, in- san-e Kamel (savršeni čovek) u musliman- skom misticizmu. Promena u pojavnosti, koja je postala vidljiva u Ikbalovom delu nakon povratka u Lahore 1908. je možda izazvana malim delom, Savaneh-e Mowla- na Rum, Rumijevom biografijom od stra- ne znamenitog indijskog orijentaliste Me- vlane [ibli Nu’manija, (preminuo 1914).59

[ibli zaključuje svoju knjižicu upoređe- njem pojedinih od Rumijevih ideja sa modernim teorijama evolucije i ukazuje na sličnosti sa Darvinom, navodeći odlo- mak: „Umro sam kao mineral, a postao sam biljka...“, odlomak koji je bio glavni u savremenom, pseudo-naučnom tumače- nju Rumijevih misli.

Nakon 1911, Mevlana Rumi se otkriva Ikbalu ne više kao eksponent sveobu- hvatnog panteizma, već pre kao zagovor- nik duhovnog razvoja, odnosa ljubavi iz- među čoveka i njegovog Boga, ili besko- načne žudnje za Bogom. Te ideje se lako

prepoznaju u Mesneviji, ali još više u Ru- mijevoj lirici, koju je najverovatnije Ikbal prvo proučavao u izvrsnom izboru R. A. Nikolsona, objavljenom 1898.

Ikbalova nova orijentacija je postala očigledna u njegovoj prvoj mesneviji na persijskom, Asrar-e Khudi, „Tajne moga ja“, (1915), u kojoj govori „Kako se Džela- ludin Rumi pojavio u viziji i naložio mu da ustane i peva“ (poglavlje XI; istinitost ovog iskustva potvrđena je od strane čla- nova njegove porodice).

I kao što R. A. Nikolson piše u svom prevodu Asrar-a: „Koliko Ikbal ne voli vr- stu sufizma izloženog od strane Hafiza, on odaje počast čistom i dubokoumnom Dželaludinovom geniju, iako odbacuje doktrinu o potpunom prepuštanju kojoj je podučavao znameniti persijski mistik i ne pridružuje mu se u njegovim pantei- stičkim uzletima.60

Povezanost ustanovljena u Asrar-e Khudi – Rumi kao Ikbalov pir, njegov mi- stični vođa – trajala je do samog kraja pe- snikovog života. Sve persijske mesnevije sastavljene su u lako tekućem metru Ru- mijeve Mesnevije, što ga sprečava da Ru- mijeve stihove utka u svoju sopstvenu poeziju bez poteškoća. Kao i za mnoge mistične pesnike muslimanske Indije, Kur ’an i Mesnevija su za Ikbala bile dve osnovne knjige za čovekovo duhovno uz- dizanje; otuda je on savetovao mlade na- učnike da stalno iz početka čitaju Mesne- viju i iz nje crpu nadahnuće.61

U Asrar-e Khudi, Mevlana Rumi se ne javlja samo kao pesnikov duhovni vođa; u poglavlju XVI opisan je njegov legendarni prvi susret sa [amsom Tabrizijem, koji će ostati moment inspiracije kroz ljubav. Ru- mi postaje Ikbalov Hidr*, usmeravajući duh mističkog putnika, svesnog izvora ži- vota ka kome upućuje svog učenika. Ista ideja po kojoj je Rumi Hidr-e rah još jed- nom je upotrebljena u dijalogu u Bal-e

Džibrilu62, urdskoj poeziji objavljenoj pet- naest godina nakon prve Ikbalove velike poeme pod tim imenom u njegovoj prvoj zbirci stihova na urdskom (1922). U oba slučaja, Ikbal iznosi sopstvene nedaće svom učitelju, koji ih rešava prikladno iza- branim stihovima iz Mesnevije.

Pir Rumi, vođa blistavog srca,   Predvodnik karavana ljubavi i pročišćenja,

^iji položaj je viši od Meseca i Sunca,

Koji Mlečni put čini užetom svoga čadora...63

Rumi, uzdizan tim rečima u uvodniku persijske zbirke Pas che bayad kard (1932), ‘svetiljka je na putu slobodnog čoveka’64, učitelj koji obznanjuje tajnu života i smrti65, jer svetlo Kur’ana isijava iz njegovih grudi.66 Za Ikbala, Rumi postaje vodič kroz drugi svet, i u svom mističnom uzletu vodi i nje- ga u nebesa, kako je vatrenim bojama opi- sano u Javidnama (1932).67