Usklađivanje 

Lične  emocije

Nije potrebno da uđete u neko zen stanje odsutnosti da biste prihva­ tili da ste samo jedan deo ukupnog procesa lečenja. Naprotiv, na­ lazim da je energija izraženija onda kad su moje lične emocije iz­raženije. Čudno je, ali pri tom je gotovo nebitno da li me je nešto dirnulo i izmamilo mi suzu ili sam prosto veoma srećan.

Važno je da se zadrži neutralan odnos prema onome što se dešava, jer je vezanost za ishod jedan od malobrojnih načina na koji proces lečenja može da se oslabi. Prepuštanje sopstvenim emocijama omogućava vam da zadržite potreban nivo odvojenosti, a da pri tome budete prisutni. Sreća i ostala uzvišena stanja emocija često znatno pomažu da budete u stanju odvojenosti, jer se ne radi o distanciranju od života, već od potrebe da usmeravamo, potrebe da kontrolišemo. Reč je o potrebi da se ne vezujete za rezultate druge osobe, a to vam omogućava da učestvujete u procesu a da pri tom ne budete opsednuti ishodom.

Izražene emocije omogućavaju vam da ostanete udubljeni u sopstveni doživljaj i tako omogućite iskustvo u kojem ćete istovremeno biti posma- trač i posmatrani. Ovakvo stanje omogućava osobi na stolu da zađe u svoj samadhi, svoje sopstveno jedinstvo, u kojem može da bude u sopstve- nom doživljaju. A to je sve povezano: dok osoba na stolu ulazi dublje u proces, vi ćete videti i osetiti manifestacije zapanjujućeg intenziteta. Ovo će vas često odmah odvesti u stanje svesti u kojem ćete moći bolje da razumete i biti motivisani da posmatrate, što će potom dodatno da pojača interakciju za vašeg pacijenta. Kako se proces odvija, zateći ćete sebe kako postajete beskonačno očarani ovom neopisivom inteligencijom.

Desilo se nešto smešno na putu do iscelitelja

Da budemo načisto, smeh nije nešto što inače povezujemo sa patnjom, bolešću i lošim zdravljem. Medicinski fakultet ume da vam hirurški od­ strani smisao za humor, i to brže nego što hirurg može da vam izvadi kraj- nike. Ni nealopatsko obrazovanje ne zaostaje mnogo u tom pogledu. Ali ozbiljni izrazi iscelitelja i kamena lica profesora medicinskog fakulteta ni- su ovde od velike pomoći.

Hvala nebesima na dr Berniju Zigelu, autoru knjige Ljubav, medici- na i čuda - ljudi poput njega retko se sreću. On tvrdi da dobar smisao za humor podstiče dobro zdravlje; smeh je povezan sa osećanjem blagosta- nja, a ono sa snažnim imunološkim sistemom i bržim oporavkom od bo- lesti ili povrede.

Ako prihvatite da do Rekonektivnog lečenja dolazi posredovanjem vi­ še ili univerzalne inteligencije, i da će rezultat biti ono što je najpotrebnije, bez obzira na to šta vi ili druga osoba smatrate najpotrebnijim, čemu sav taj strah? Za ime sveta, neki od vas izgledaju kao da bi im dobro došao kompot od suvih šljiva.

Razvedrite se. Smeh opušta ljude. Jedan od najvažnijih stvari pri su- sretu sa svakim pacijentom jeste da mu pomognete da zaboravi neprijat­ nosti i da se opusti - fizički, emocionalno, mentalno, duhovno i u svakom drugom mogućem pogledu.

Suština je sledeća: događaji su smešni. Život je smešan. Ako ne želite da budete u blizini smeha, tada ne želite da budete blizu života. Kao što kaže Ron Rot, autor knjige Sveti duh za isceljivanje:39 „Prestanite da shva- tate sebe tako ozbiljno. Niko drugi to ne čini."

Šta je ljubav?

U trenutku kad su moja iskustva s ovim isceljenjima tek počela, niko nije smatrao za shodno da mi pošalje prateći priručnik. Znao sam samo da sam u petak iz ordinacije otišao misleći da sam kiropraktičar, a da sam u ponedeljak, vrativši se u nju, ustanovio da sam nešto drugo. Kao što sam već rekao, odlučio sam da odgovore potražim kod drugih. Pokupovao sam raznorazne časopise „novoga doba" po knjižarama i prodavnicama zdrave hrane, prelistao oglase onih koji primenjuju razne metode isceljivanja i te­ lefonirao onima koji su mi na fotografijama delovali duševno najzdravije.

Ugovorio sam sastanke sa tim ljudima, opisao im šta radim, pa čak i demonstrirao. Primetio sam da su mnogi od njih postali prilično ljutiti dok su posmatrali reakcije do kojih su dovodile ove frekvencije. U najmanju ruku, kod nekih među njima razvilo se nešto što bih nazvao očiglednom ozlojeđenošću. Osetivši je, upitao bih da li sam je ja nečim isprovocirao. Odgovarali su: „Utrošili smo godine da naučimo da se uskladimo svim svojim srcem i radimo s ljubavlju. A ti si se prosto jednog dana probudio sa tim darom. Sve radiš mehanički, a ipak dobijaš sve ove čudesne rezulta­ te koje mi ne ostvarujemo." Potom su došle reči koje nisam bio spreman da čujem. „Potrebno je da otvoriš srce."

A ja sam razmišljao: O, moj Bože, šta nije u redu sa mnom? Šta nije u redu s mojim srcem? Čuvši ovakve stvari od iscelitelja koji su primenjiva- li razne „tehnike", odlazio sam kući osećajući se sve utučenije i pitao se kako to treba da otvorim srce. Odgovor mi je bljesnuo pred očima tek jed­ nog dana kad sam bio naročito snužden: Kako može moje srce da bude za­ tvoreno ako me ovoliko boli zbog toga što je navodno zatvoreno? Upravo tada sam jasnije shvatio različite oblike  ljubavi.

Ovi iscelitelji-tehničari brkali su ljubav sa sentimentalnim natpisima kakve viđamo na čestitkama za Dan ljubavi. Iskreno su verovali da bi oso­ bi na stolu pomoglo ako bi oni prolili neku suzu u toku seanse.

Sentimentalna ljubav nije ljubav koja posreduje u ovim izlečenjima. Ona ni izbliza ne dotiče suštinu ljubavi koja kreira univerzum. Pitajte bilo koga ko je doživeo kliničku smrt i zašao dovoljno daleko u nju da zna za ljubav koja jeste to iskustvo.

Ono što su ovi iscelitelji greškom smatrali ljubavlju bila je neka vrsta utešne nagrade. Ljubav na kojoj se zasniva isceljivanje jeste ljubav na ko- joj se zasnivaju život i univerzum. To nije hormon.ska ni „moram da te imam" ljubav, niti ljubav puna saosećanja s očima punim suza, To je sveo­ buhvatna ljubav stvaranja i svesti. To je ljubav koja vam dozvoljava da izađete iz svog ega, sklonite se s puta i budete i posmatrač i posmatrani, či­ me omogućavate pacijentu taj isti dar. To je ljubav koja omogućava da sila koja je stvorila telo bude ujedno i ono što ga leči. Upravo tada dolazi do preobražaja. Upravo tada dolazi do protoka svetlosti i informacija. To je ljubav.

Skriveni strah u našim ritualima

U organizovanju medicinskog staranja o urođenicima, najteže je bilo navesti ih da se odreknu svog sujeverja.

- Dr Albert Švajcer

Strah nikada nije tako podmukao kao kad se zaogrne plastom ljubavi. Strah je jedino što stoji između vas i bilo koga drugog, vas i bilo čega dru­ gog... uključujući i vaš cilj da se usavršite kao iscelitelj. Jedan od darova za koje se nadam da ćete ih dobiti iz ove knjige jeste sposobnost da prepo­ znate strah u svim oblicima u kojima se javlja, i da ga tako preobrazite u ljubav. Strah nije ništa drugo do odsustvo ljubavi, baš kao što je mrak od­ sustvo svetlosti. Isto kao kad obasjate tamu svetlošću i svetlost postane je­ dino što je prisutno, kad unesete ljubav tamo gde je dotad carevao strah, ustanovljavate da straha više nema.

Korišćenje „tehnika" pri lečenju je u stvari ritual. Rituali popunjavaju mnoštvo praznina, među kojima je i osećaj da, sami po sebi, nismo dovolj­ ni. Onda tu prazninu ovekovečujemo okružujući je ritualom, pa ovekove- čujemo ritual okružujući ga lepotom... i lepotu njime. Ovekovečen lepo- tom, ritual lukavo zaokreće i ovekovečuje prazninu. Od samog početka, uzdao sam se u to da ću od drugih dobiti neke od­ govore i saznanja. Kao što sam ja imao pitanja za te ljude, postavljali su pitanja i oni meni. Prvo pitanje koje bi mi postavili glasilo je: „Da li se štitite?"

„Od čega?", odvraćao sam, takođe pitanjem, osvrćući se.

Nisu znali. Znali su samo da je i njima to rekao neko kome je to rekao neko kome je to rekao neko. Uobičajene, davnašnje, vekovne tradicije. Ali ko je započeo taj proces? I zašto?

Ako se očigledna istina prenosi kroz vekove - a istina je istina - tada ona, po svoj prilici, i danas važi. Ali ako je nešto još nekada davno bilo ne­ istina - a ako je istina još uvek istina - tada to nešto neistinito ostaje neisti nito. Možda je mnogo starije, ali je i dalje podjednako neistinito.

Sada na trenutak sedite, pripremite se i, ako imate pri ruci nekoliko ogrlica od belog luka, stavite ih oko vrata, jer ću vam reći nešto što će mo­ žda uzdrmati neke vaše pogrešne principe: zlo ne postoji. Ne postoje bića čija je jedina svrha postojanja da se muvaju naokolo i prave ršum u vašem životu ili se kriju u mračnim sobama, iza vrata ormana, samo da bi uvreba- la pravi trenutak da iskoče pred vas i dreknu: „Buu!" I ne samo to, nego nemaju ni rođake koji vam se kače za ramena i koje morate da skidate na nedeljnim ili mesečnim isceliteljskim seansama ili tako što ćete ih držati na bezbednoj udaljenosti pomoću skupih,  draguljima optočenih priveza- ka. Prekinite da laskate sebi. To su plodovi mašte, fantazije, koji rastu hra- neći se vašim strahom. Ako su neka od tih bića ikad i postojala, dosad su već odavno mrtva. Umrla su od smeha, gledajući sve te silne budalaštine koje izvodite u nastojanju da se zaštitite od njih. Jedan je umro koliko ju- če, kad je saznao koliko ste novca dali za onu amajliju.

Pogledajmo sada samo nekoliko od naših brojnih rituala zasnovanih na strahu:

• Cveće - da odbije duhove.

• Otresanje ruku - da se oslobodimo negativne energije drugih osoba nakupljene tokom isceliteljskih seansi.

•   Činije  s vodom - da upiju negativnu energiju otresenu s vaših ruku.

• So - stavlja se u vodu da bi razložila negativnu energiju koju voda upije nakon što je otresete s ruku.

•  AIkohol - za pranje ruku za slučaj da nemate činije, so i vodu u koje biste ih otresli.

•  Sveće - paljenje sveća određenih boja radi zaštite.

• Pravci kretanja - okretanje ili hodanje samo u određenim pravcima (desno, levo, u pravcu kazaljke na satu ili obrnuto od nje, u zavisno­ sti od izvora učenja ili škole).

• Pravci smeštanja - pacijent mora da leži u određenom pravcu (tako da mu je glava okrenuta prema severu, jugu, istoku ili zapadu, u za­ visnosti od izvora učenja ili škole).

•  Ruke - desna ruka je ona koja šalje; leva je ona koja prima.

• Nakit i/ili odeća i predmeti od kože - uklanjaju se jer bi inače ome­ tali  lečenje.

•   Izdisanje  - izduvavanje ili iskašljavanje negativne energije.

• Neprelaženje kičme - obaveza da stojite sa desne strane osobe ako obrađujete njenu desnu stranu, a s leve ako obrađujete njenu levu stranu, kako ne biste rukama prelazili preko kičme.

• Papirna maramica - da biste obrisali suze koje vam liju od smeha na neke od ovih stvari, toliko da ste njima pogasili sveće, ili od pla­ča  kad slučajno ubijete svoje cveće stavljajući ga u slanu vodu nad kojom je trebalo da otresate ruke... a molitva ne može da ga vrati.

Ako stalno podstičemo koncept straha, ljubav nam ne može biti pola­ zna tačka. To nam je deo kulture, dekorišemo strah ritualima i zavarava­ mo se misleći da su ti rituali izrazi ljubavi. Omalovažavamo molitvu onda kada je koristimo radi zaštite, jer, šta je ono od čega želimo da se zaštitimo molitvom i ritualima? Ništa više od amorfne prirode našeg straha - prosto zato što se „primamo" na koncept zla. Ipak, nikako da prihvatimo da je zlo samo avet iluzije. Toliko vremena trošimo na nastojanje da se zaštitimo od nečega što ne postoji, da nije ni čudo što nam tako malo vremena ostaje za ono što postoji. Time što naša mašta stvara iluzorna otelovljenja zla - a to, kao povratni proces, još više obuzima našu pažnju - ima za rezultat da se naša zabluda sve više povećava. Često jednostavno ne shvatamo da idemo tamo kuda nas vodi naša pažnja.

Nije valjda da stvarno mislite da će duh, ako mahnete buketom cveća prema njemu, da se okrene i pobegne iz vašeg života, bezglavo vrišteći od straha? Možda i hoće. Ali samo ako je alergičan na polen. Ako duh i jeste negde u blizini, nije došao zbog vas. Došao je zato što mora da se pobrine za nešto, jer ima sopstveni razlog za prekidanje svog ciklusa.

A šta je sa otresanjem negativne energije s ruku u činiju slane vode? Pokušavate da je udavite? To će vam upaliti samo ako ta energija potiče iz, kosmosa sačinjenog od sveže vode.

Problem povezan sa ovim zaštitnim ritualima jeste u tome što, radeći ne­ što što je osmišljeno da vas zaštiti, govorite sebi da postoji nešto čega se valja bojati - čak i onda kad brinemo oko pravca u kojem osoba leži, ruke koju ko­ ristimo ili se prosto pribojavamo da nešto radimo „pogrešno". Prema tome, što manje svesno prihvatate da je poreklo rituala zasnovano na strahu, to je dejstvo straha jače. Isti taj strah kao osnova odnosi se i na druga ritualna po-našanja i praznoverice, kao što su uklanjanje nakita i odeće i predmeta od ko­že. Tražeći od pacijenta da poskida te stvari sa sebe, govorite sebi da vi niste dovoljni - da ste vi i ono što postižete po svojoj prirodi ograničeni.

Dozvolite mi da vam dam samo jedan razlog zahvaljujući kojem znam da je ovo tačno: kad su ova izlečenja tek počela da se dešavaju, moji paci- jenti su mislili da dolaze kod kiropraktičara - a ja sam verovao da sam ki- ropraktičar. Ne biste mogli da smislite bolju varijantu „dvostruke zasle- pljenosti " sve i da ste hteli. I, naravno, kao pacijenti ordinacije za kiro- praktiku, dolazili su u svojim kožnim čizmama s metalnim vrhovima, sa širokim opasačima, metalnim protezama za noge i svim uobičajenim na­ kitom. Nisam pauzirao da bih izgovorio molitvu, nisam kadio pacijente žalfijom ili tamjanom, niti sam stabilizovao energiju u prostoriji putem kristala u bojama čakri, uvezenih iz ekvatorijalne Južne Amerike. Prosto sam posmatrao u detinjem divljenju. Bez vezanosti, ograničenja, rituala, straha. Samo lečenje iz univerzuma, obično i jednostavno.

Nije važno šta radite, nego zašto to radite

Izgovaranje molitve pre svake seanse je duhovna manipulacija. Baš kao što bi vam bilo jasno da vaše dete ili bračni drug pokušavaju da mani- pulišu vama ako vam, pre bilo čega što zatraže od vas, govore „mnogo te volim", jasno vam je da molitvom pre svake seanse lečenja prosto tražite nešto od Boga, bilo za sebe ili nekoga drugog. Umesto što tražite, ponudi­ t­e nešto. Možete da počnete tako što ćete ponuditi zahvalnost. Ja svakog jutra izgovorim molitvu zahvalnosti, zato što sam iskreno zahvalan na onome što imam. Posle toga, osećam se savršeno zadovoljnim u svom sta­ nju u zahvalnosti i prolazim kroz dan radeći ono što i inače radim, ne oseća- jući potrebu da tražim specijalnu zaštitu ili oproštaj.

Koja je razlika između molitve zahvalnosti i molitve-molbe? Kao pr- vo, molitva-molba dovodi do novih molitava-molbi. Molitve za zaštitu nas fokusiraju na strah i tako nas navode na nove molitve za zaštitu. Pone­kad je lepo ne slušati stalne molbe za pomoć i ne izgovarati ih. Molitva za­ hvalnosti omogućava vam da se normalno krećete kroz svoje dane, spo­ kojni u svom odnosu sa univerzumom. Mislim da se Bogu to dopada.

Šta radite onda kad počnete da prizivate prisustvo Boga i/ili arhanđela pre svake seanse koju održite? Govorite sebi da ne verujete istinski da je Bog uvek sa vama, da su On i Njegovi anđeli sigurno otišli negde na kafu i ostavili vas da se sami snalazite sa duhom koji podstiče upalu sinusa.

Kako da prekinete vrzino kolo strahova? Prvo, tako što ćete ih prizna­ ti. Svetlost priznanja rasteruje pomrčinu a da pri tom ne morate da uradite mnogo više osim da ostanete svesni toga. Kako možete da ubrzate taj pro­ ces? Prosto. Kad god vam se strah prikrade, zakoračite u njega. Ako se bo­ jite da održite seansu lečenja bez svoje ljubičaste košulje na sebi, svesno izbegnite da toga dana stavite na sebe bilo šta ljubičasto. Uhvatite li sebe kako stavljate omiljeni kristal u džep iz razloga što verujete da će vam na neki način biti od pomoći, izvadite ga i toga dana ga ostavite kod kuće. Kristal u džepu ili nešto ljubičasto na sebi uvek možete da ponesete nekog drugog dana, ali snaga koju povratite svaki put kad raskinete svoju veza­ nost za strah odvodi vas mnogo bliže cilju da postanete iscelitelj, da razbi­ jete iluzije o razdvojenosti i živite u beskonačnom jedinstvu.

Oslobađanje  od zavisnosti  od  rituala

Možete li da stavite cveće u sobu prosto zato što je lepo i da palite sveće zato što meka svetlost čini sobu prijatnijom? Naravno da možete. Ipak, pri­ pazite, jer ako jednog dana budete birali sveće zbog simboličnog značenja njihovih boja, na putu ste da ponovo uvedete strah u ono što radite.

Kad sam u svoj rad uveo pravila i rituale, izlečenja su naglo postajala sve manje i manje dramatična, premda se dramatičnost samih seansi isto tako dramatično povećavala. Jednog dana sam shvatio da više ne dolazim na seanse sa onim istim radosnim iščekivanjem kakvo me je nekad obuzi­ malo. Više nisam dolazio bezbrižan i detinje srećan. Dolazio sam optere­ ćen navodnom „odgovornošću" koju nameće ovaj dar. Konačno je počelo da mi biva jasno šta ljudi misle kad mi kažu: „Mora biti da osećate veliku odgovornost." Sve dotad, nisam je osećao. I sve je bilo mnogo bolje - i za mene, i za moje pacijente.

Jednog dana je veza između tih rituala, straha i opadanja izlečenja odjednom postala i previše očigledna. Prestao sam sa svim ritualima barem onima koje sam mogao da prepoznam. Izbacio sam činije sa sla­ nom vodom, prestao sam da prizivam arhanđele i ostale „zaštitnike". I prestao sam čak i da prizivam Božje prisustvo - zato što sam shvatio da je Bog svakako sve vreme sa mnom. Prestao sam sa svim preklinjućiiu molitvama - sada prosto  izgovorim najradosniju molitvu zahvalnosti pre no što izjutra izađem iz kuće - i nije ništa strašno ako tu i tamo i za­ boravim. Prosto ću imati na umu da to uradim sutradan. Više ne otresam ruke, jer sada znam da se u toj interakciji sa osobom na stolu odvija ču-desna lepota preobražaja— a svaki njen trag koji ostane na meni može da bude samo dar.

Kad sam se oslobodio rituala zasnovanih na strahu, koliko god da su bili lepo maskirani, izlečenja su povratila svoj nekadašnji sjaj. Shvatio sam da je dobro što sam odmah na početku imao prilike da doživim njihov pun potencijal, tako da sam znao da postoje. Upravo ta spoznaja -zajedno sa osećajem da sam ih izgubio - dala mi je podsticaj i neobuzdan poriv da ih ponovo nađem. Naime, na taj način sam, metaforički, ponovo učio da hodam, a samo oni koji su morali da iznova uče da hodaju znaju koliko je to složeno i teško.

Zašto je bilo potrebno da se sve ovo događa na ovom putu? Dakle, to što znate da hodate ne osposobljava vas, samo po sebi, da obavezno i ne­ kog drugog možete da naučite da hoda. Možda možete da pomognete de- tetu da nauči, ali dete bi, pošto je još uvek neopterećeno strahovima, nau­ čilo i bez vaše pomoći. Međutim, odrasla osoba koje nikad nije hodala-to je sasvim druga priča. Nisam živeo do granica svojih punih potencijala. Nisam ispunjavao svoju svrhu tako što sam prosto stajao u sobi, sat za sa­tom, dan za danom, lečeći jednu osobu za drugom. Trebalo je da poduča­ vam. A da bi čovek podučavao, u potpunosti mora da razume ne samo ka­ ko se to radi, nego i kako se ne radi, da pomogne ljudima da izbegnu zam­ ke i da se približe svom cilju - da ih udaljuje od tame i približava svetlosti; da ih udaljuje od strahova i približava ljubavi.

Da biste bili spremni da doživite ljubav, nije obavezno da se prethod­ no oslobodite baš svih svojih strahova. Možete da uzmete svoje strahove u naručje i odnesete ih sa sobom u ljubav. Jer čim zakoračite u ljubav, strah se ogoli u iluziju kakva je oduvek i bio - i ostaje samo ljubav.