POGLAVLJE DESET

UPOTREBA UMA U POBOLJŠANJU ZDRAVLJA

Gotovo polovinu svog vremena provodim putujući po mnogim zemljama da bih se obratio onima koji su završili kurseve Kontrole uma. U toku jedne godine srećem ne stotine nego više hiljada ljudi koji iznose svoje zbilja izvanredne rezultate samoizlečenja. Oni su za mene sada uobičajena pojava; o njima, kao o nečem izvanrednom mislim u drugom smislu. Veoma sam začuđen što nisu svi razumeli moć uma nad sopstvenim telom. Mnogi ljudi smatraju da je jasnovidi način izlečenja isuviše čudan i nerazumljiv - ipak, šta može biti čudnije i nerazumljivije od jakih lekova koji se dobijaju na recept i njihovih uzgrednih posledica kojima se ugrožava zdravlje? U svem mom iskustvu sa jasnovidim izlečenjem nikada nisam doživeo, video ili čuo ni za jednu štetnu uzgrednu pojavu.

Medicinska istraživanja otkrivaju sve više o odnosu tela i uma. Fascinira doslednost rezultata raznih, naizgled nepovezanih istraživačkih napora: proizilazi da

um ima neobjašnjivo veliku ulogu.

Da je Kontrola uma savršena (a nije, još uvek učimo), verujem da bismo svi, celog života imali savršeno telo.

Bilo kako, nezaobilazna je činjenica da već imamo dovoljno znanja da svojim umom ojačamo odbrambene snage organizma tako da se bolest može uspešnije

otkloniti. Čak su i jednostavni metodi Emila Kuea davali rezultate. Metodi Kontrole uma koji uključuju Kueove metode, funkcionišu mnogo efikasnije.

Očigledno, što više razvijate veštinu samoizlečenja manje će vam biti potrebna medicinska zaštita. Ipak, na ovom nivou razvoja Kontrole uma i na ovakvom nivou

vašeg ovladavanja ovim što smo razvili, isuviše je rano da lekari odu u penziju.

Potrebno je posavetovati se sa njima, što obično i činite, i slediti njihova uputstva. Ono što sami možete učiniti jeste da ih zadivite brzinom svog oporavka. Jednog dana

možda će se zapitati kako ste to postigli.

Mnogi koji su završili kurs Kontrole uma izveštavaju nas da su stečeno znanje koristili u hitnim slučajevima da smanje krvarenje i bolove. Primer: Gospođa Donald Vildovski je bila s mužem na jednom kongresu u Teksasu. Prema "Biltenu" iz Norvika, Konektikat, ronila je u bazenu i probila bubnu opnu.

"Bili smo miljama daleko od bilo kog grada a nisam želela da moj muž izostane sa tog skupa zbog mene", navedeno je da je rekla, "zato sam se spustila u Alfa stanje, stavila sam ruku preko uha, koncentrisala se na bolno mesto i rekla: prošlo, prošlo, prošlo!"

Krvarenje i bol su odmah prestali. Kada sam konačno stigla kod doktora, on je zanemeo, zaprepašćen.

U samoizlečenju potrebno je preduzeti šest prilično lakih koraka.

Prvi je da - na Beta nivou - osetimo kako postajemo osoba koja voli i prašta i da ljubav smatramo ciljem za sebe. Ovo će verovatno zahtevati prilično podrobno mentalno pročišćavanje (pogledati osmo poglavlje).

Drugi korak - uđite u vaš nivo. Sam ulazak u vaš nivo je najbitniji korak ka samoizlečenju, jer kao što sam ranije napomenuo, na ovom nivou negativno delovanje uma - sve njegove optužbe i ljutnje - neutralisano je, a telo je slobodno da radi ono za šta ga je priroda predodredila - da se samo obnavlja. Naravno, možda vi stvarno imate osećaj krivice ili ljutnje, ali utvrdili smo, doživljavaćete ga samo na spoljašnjem, tj. Beta nivou, a nestajaće pri korišćenju Kontrole uma.

Treće, mentalno ukazujte sebi na prvi korak: izrazite želju za postizanjem potpunog mentalnog pročišćenja - da upotrebljavate pozitivne reči, da mislite pozitivno, da postanete osoba koja voli i koja prašta.

Četvrto, mentalno osetite bolest koja vas muči. Upotrebite mentalni ekran da vidite i osetite bolest. Ovo treba da bude vrlo kratko, s ciljem da vaše energije

usredsredi tamo gde su neophodne.

Peto, brzo obrišite sliku svoje bolesti i doživite sebe kao da ste potpuno izlečeni. Osetite slobodu i sreću savršenog zdravstvenog stanja. Držite se ove slike, polako je zagledajte, uživajte u njoj i znajte da je zaslužujete - znajte da ste ovako zdravi u potpunom skladu sa onim za šta vas je priroda predodredila.

Šesto, još jednom ojačajte svoje mentalno pročišćavanje i završite govoreći sebi: "Svakog dana, u svakom pogledu, ja sam sve bolji, bolji i bolji."

Koliko dugo i koliko često bi ovo trebalo da primenjujete?

Po mom iskustvu, petnaest minuta je najpovoljniji vremenski period. Primenjujte ovu vežbu što češće, ali najmanje jednom dnevno. "Previše" ne postoji.

Dozvolite mi da se na trenutak udaljim od predmeta. Možda ste nekad čuli da je meditacija lepa stvar, ali da morate biti pažljivi da vas ne očara toliko da je previše upražnjavate. To, kažu, može dovesti do povlačenja iz sveta i do nezdrave zaokupljenosti samim sobom. Da li je to tačno ili ne, ja ne znam. To pričaju za ostale meditativne discipline, ne za Kontrolu uma. Mi naglašavamo vezu sa svetom, a ne povlačenje iz njega - ne prevazilaženje i ignorisanje praktičnih problema, već direktno suočavanje sa njima i njihovo rešavanje. Ovo nije moguće raditi previše.

Da se vratimo na samoizlečenje: upražnjavanje prvog koraka nema ograničenja. Vežbajte ga na Beta, Alfa i Teta nivou. Živite ga. Ako tokom dana osetite da nestaje, sastavite tri prsta za trenutno pojačanje.

Mnogi centri Kontrole uma izdaju biltene za svoje diplomirane polaznike. Oni su puni  njihovih  izveštaja  o  tome  koliko  im je  i  u  čemu  koristila  Kontrola  uma.

Izložena  su  bezbrojna  iskustva  ovladavanja  glavoboljom,  astmom,  umorom  i

visokim krvnim pritiskom.

Evo jednog koje izdvajam zbog toga što je u pitanju aktivni lekar.

"Od svoje jedanaeste godine patio sam od migrena. U početku bolovi su se javljali povremeno i bilo ih je moguće savladati, ali što sam bio stariji, postajali su sve gori i konačno sam imao veći broj uzastopnih glavobolja koje su trajale tri ili četiri dana, sa samo dva dana pauze između napada. Kada je migrena u punom zamahu, ona pustoši... obično obuhvata jednu stranu lica i glave. Osećao sam da mi oči iskaču iz duplji. Bol me je obuzimao a stomak mi se prevrtao. Napad je ponekad ublažavan posebno spremljenim lekom za sužavanje krvnih sudova koji treba uzeti na početku, dok je bol podnošljiv. Kada bol uzme maha, ništa ga ne može ublažiti sem vremena. Približavao sam se tome da sam navedeni lek morao da uzimam svaka četiri sata, a olakšanje je čak i tada bilo samo delimično.

Zato sam došao kod specijaliste koji me je podvrgao potpunom ispitivanju da bih bio siguran da nemam neko fizičko ili neurološko oštećenje. Lekove i uputstva koje

mi je dao, već sam koristio; glavobolje su se nastavile.

Jedna od mojih pacijentkinja završila je kurs Kontrole uma i skoro godinu dana me je ubeđivala da pođem s njom na Kontrolu uma. Uvek sam joj odgovarao da ne verujem u te besmislice. Jednom sam je video, mislim četvrtog dana moje glavobolje i mora da sam užasno izgledao kada je rekla: "Zar već nije vreme da primenite Kontrolu uma? Sledeće nedelje počinje novi kurs... zašto ne biste pošli sa mnom?"

Upisao sam se na kurs i predano ga pohađao svako veče i skoro sam sasvim siguran da te nedelje nisam imao glavobolju. Nedelju dana po završetku kursa

probudio sam se sa užasnom glavoboljom i sa mogućnošću da vidim da li će moje

programiranje funkcionisati. Prošao sam jedan ciklus i brojao sam... nema glavobolje... osećao sam se sjajno. To je bilo čudo! Pet sekundi kasnije glavobolja se vratila u još gorem vidu. Nisam se predao, uradio sam još jedan ciklus vežbi, glavobolja je trenutno nestala, a onda se opet vratila. Morao sam da uradim oko deset ciklusa, ali izdržao sam i nisam uzimao lek protiv migrene. Rekao sam sebi da ću istrajati i glavobolja je konačno zaista nestala.

Izvesno vreme nisam imao glavobolju, ali sledeći put su tri ciklusa bila dovoljna da je se oslobodim. Tri meseca kasnije imao sam povremene migrene ali nije mi bio potreban ni aspirin. Od kada primenjujem Kontrolu uma nisam uzeo nijedan aspirin. Ona zaista deluje!"

Evo još jednog primera, u pitanju je redovnica, sestra Barbara Burns iz Detroita, Mičigen. Ovaj primer sam izabrao zato što je sestra Barbara vrlo inteligentno koristila svoj podsticajni mehanizam.

Dvadeset sedam godina nosila je naočare zbog astigmatične kratkovidosti. Kako joj se dioptrija povećavala bila su joj potrebna jača stakla što je smanjivalo oštrinu vida na daljinu. Pre poboljšanja vida bilo je neophodno da nosi bifokalne naočare. Tada, u julu 1974. godine odlučila je da upotrebi Kontrolu uma. U dubokoj meditaciji, govorila je sebi: "Kad god otvorim oči one će pravilno izoštriti sliku, kao objektiv kamere." Ovo je ponavljala tokom svake meditacije i za dve nedelje počela je da živi bez naočara, iako su joj za čitanje još uvek bile potrebne. Posavetovala se

sa Dr. Ričardom Vlodigom, optometristom (i diplomiranim polaznikom Kontrole uma) koji joj je saopštio da joj je rožnjača blago oštećena. Sestra Barbara je u svoj program meditiranja ubacila popravku rožnjače u periodu od nekoliko nedelja pre sledećeg pregleda kod Dr. Vlodiga.

Ovo što sledi deo je pisma koje nam je Dr. Vlodig uputio na molbu sestre Barbare:

"Prvi put sam pregledao sestru Barbaru Burns 20. avgusta 1974. godine...

Ponovo sam pregledao sestru Burns 28. avgusta 1975. godine. Nije nosila naočare čitavu godinu...

Dioptrija se smanjila do te mere da su joj naočare postale nepotrebne."

Naravno, lekar sa migrenom i sestra Barbara Burns nisu bolovali od "groznih" bolesti od kakvih smo naučili da strahujemo. Da li Kontrola uma može pomoći i kada je u pitanju neka od tih bolesti, ili moramo da uzmemo lek i čekamo da prođe vreme? Pogledajmo slučaj bolesti od koje verovatno strahuje najviše ljudi - rak.

Možda ste već čitali o radu Dr. O. Karla Sajmontona, onkologa. Merilin Ferguson je deo tog rada opisala u svojoj popularnoj nedavno objavljenoj knjizi

"Moždana revolucija", a januara 1976. godine Grejs Halsel napisala je o njemu

članak u listu "Prevention Magazine", pod nazivom "Svest o raku". Dr. Sajmonton, obučavan u tehnikama Kontrole uma, neke od njih je uspešno prilagodio u lečenju svojih bolesnika.

Dok je bio zadužen za terapiju zračenjem u bazi vazduhoplovnih snaga Trevis blizu San Franciska izučavao je dobro poznatu, ali retku pojavu: osobe koje su se

oporavile od raka, iz razloga nepoznatih medicini. Ovo je poznato kao "spontano"

nestajanje bolesti i obuhvata vrlo mali broj bolesnika od raka. Kada bi mogao da sazna zašto su ovi bolesnici ozdravili, razmišljao je Dr. Sajmonton, možda bi mogao da nađe način da izazove nestanak bolesti.

Ustanovio je da je nešto vrlo važno bilo zajedničko ovim pacijentima: to su često bili pozitivno usmereni i odlučni ljudi, optimiste.

Obraćajući se prisutnima na konvenciji Kontrole uma u Bostonu 1974. godine,

rekao je:

"Istraživači su ustanovili da je najveći pojedinačni emocionalni faktor u razvoju raka uopšte, neki izuzetno značajan gubitak koji se desio između šest i osamnaest meseci pre dijagnosticiranja bolesti.

Nezavisni istraživači koji su radili sa "kontrolnim" grupama prikazali su ovo u nekoliko dugoročnih studija... Vidimo da nije samo gubitak značajan faktor, već i

način na koji pojedinac prihvata taj gubitak.

Vidite, gubitak mora biti dovoljan razlog da kod pacijenta izazove osećaj trajne bespomoćnosti i beznadežnosti. Na taj način izgleda da njegov osnovni odbrambeni mehanizam otkazuje, dozvoljavajući da se malignost klinički razvije."

U jednoj drugoj studiji iz baze Trevis koja je objavljena u "Journal of Transpersonal Psychology" Dr. Sajmonton je stavove stopedesetdvoje pacijenata obolelih od raka razvrstao u pet kategorija, od izrazito negativnih do izrazito pozitivnih. Razvrstao je i njihovu reakciju na datu terapiju, od odličnih do slabih. Kod dvadeset pacijenata rezultati terapije su bili odlični, mada je stanje četrnaestorice bilo tako ozbiljno da im se davalo manje od 50% izgleda da prežive sledećih pet godina. Ono što je prevagnulo bio je njihov pozitivan stav. Na drugom tasu vage, slabe rezultate terapije imalo je dvadesetdvoje pacijenata; niko od njih nije imao pozitivan stav.

Međutim, kada su se neki od pacijenata sa jače izraženim pozitivnim stavom vratili kući, došlo je do preokreta u njihovim stavovima, i "videli smo da se na isti

način menjalo i njihovo stanje bolesti". Jasno, njihov stav je imao značajniju ulogu

nego žestina bolesti.

Urednik ovog lista citirao je Dr. Elmera Grina iz Fondacije Meningen: "Karl i Stefani  Sajmonton  dobijali  su  izuzetne  rezultate  u  kontroli  raka  spajanjem

vizuelizacije za fiziološku samoregulaciju sa tradicionalnom radiologijom."

U svom bostonskom govoru, Dr. Sajmonton je citirao predsednika Američkog udruženja za borbu protiv raka, Judžina Pendergrasa koji je 1959. godine rekao: "Postoje dokazi da emotivni stresovi utiču na opšti tok bolesti. Iskreno se nadam da možemo proširiti istraživanja i obuhvatiti nesumnjivu mogućnost da u ljudskom umu postoji moć sposobna da angažuje snage koje mogu da prošire ili uguše razvoj bolesti."

Dr. Sajmonton je sada direktor Centra za savetovanje i istraživanja raka u Fort Vortu, gde zajedno sa svojom saradnicom, Stefani Metjuz-Sajmonton obučava pacijente da mentalno učestvuju u sopstvenom lečenju.

"Vidite, pošao sam od ideje da od mentalnog stava pacijenta zavisi kako će primiti terapiju i kako će se razvijati tok njegove bolesti. Istražujući ovo pronašao

sam da su mi osnovni pojmovi Kontrole uma - biofidbeka i meditacije - dali sredstvo

koje koristim da obučim pacijenta kako da započne uzajamni uticaj i postane svestan učesnik sopstvenog procesa ozdravljenja. Rekao bih da je to najmoćnije pojedinačno sredstvo koje na emocionalnom planu mogu ponuditi pacijentu."

Jedan od prvih koraka koji Dr. Sajmonton preduzima u obuci svojih pacijenata je otklanjanje straha. Kada počne ova obuka "shvatamo da je rak normalan proces koji

se  odvija  u  svima  nama,  da  kancerogene  ćelije  sve  vreme  razvijaju  malignu

degeneraciju. Organizam ih prepoznaje i uništava onako kako to radi s bilo kojom stranom materijom ... Nije stvar samo u tome da se čovek oslobodi svih ćelija raka, jer ih mi stalno stvaramo; potrebno je omogućiti telu da uvek iznova pobeđuje, da upravlja sopstvenim procesima."

Izlaganje Dr. Sajmontona bilo je propraćeno sledećim rečima gospođe Sajmonton:

"Mnogi ljudi... zamišljaju ćeliju raka kao nešto vrlo ružno, zlo, podmuklo, što se može svuda ušunjati i što je vrlo moćno; kada se ona jednom pokrene, organizam više ništa ne može da učini. U stvarnosti, ćelija raka je normalna ćelija koja je poludela... To je vrlo glupa ćelija - ona se tako brzo razmnožava da će često prekinuti sopstveno snabdevanje krvlju i tako se umoriti glađu. Ona je slabašna. Možete je zaseći, zračiti ili izložiti hemoterapiji, i ako se uopšte razboli, ne može povratiti zdravlje. Ta ćelija umire..

Sada to uporedite sa zdravom ćelijom. Poznato je da, ako je tkivo zdravo, možete poseći prst i dovoljno je da samo previjete ranu, pa da ona sama zaceli. Mi znamo da normalna tkiva mogu sama da se obnove... ona ne proždiru sopstvene zalihe krvi. Ipak, pogledajmo našu mentalnu sliku o tome. Možete videti koliko moći pridajemo toj bolesti usled svojih strahova kao i s koliko imaginativnosti doživljavamo te strahove."

U vezi sa tehnikama relaksacije i vizuelizacije koje upotrebljavaju zajedno sa terapijom zračenja, gospođa Sajmonton je rekla:

"Tehnika stvaranja mentalnih slika verovatno je jedinstveno sredstvo neprocenjive vrednosti koje imamo.

Tri su osnovne stvari koje tražimo od pacijenata. Tražimo da vizueliziraju svoju bolest, da vizueliziraju svoju terapiju i da vizueliziraju imunološki mehanizam svog

organizma.

Suština naših razgovora (na grupnim vežbama) jeste jasna predstava onoga što želimo da postignemo - pre nego što poverujemo da će se to ostvariti. Izgleda da je

važno to tako sagledati.

Jedna od glavnih stvari o kojima govorimo jeste meditacija. Koliko često meditirate? Šta radite u meditaciji?"