UMIRANJE,  SMEJUĆI SE

 

 

Ljubavnik je kazivao svojoj ljubljenoj

koliko je voli, koliko joj je veran,

koliko požrtvovan, kako svakog jutra

ustaje u zoru, posti, odriče se

bogatstva, moći i ugleda,

sve zbog nje.

Vatra je u njemu gorela.

Nije znao odakle potiče,

ali ga je terala da plače i da se topi kao sveća.

»Dobro si činio«, reče mu ona, »ali čuj i ti mene.

Sve je to samo ukras ljubavi, granje,

lišće i cveće. Moraš živeti

u korenu da bi bio istinski ljubavnik.«

                                                     »Gde je to!

Reci mi!«

            »Sve je to bilo tek grebanje po površini,

ali još nisi umro. Moraš da umreš.«

Kada je to čuo, legao je na zemlju

smejući se, i umro. Otvorio se poput ruže

koja pada na zemlju i umro sa osmehom.

Taj smeh je bio njegova sloboda,

i njegov dar večitom.

Kao što mesečina sija natrag ka suncu,

tako je i on čuo poziv da dođe kući, i otišao je.

Kada se svetlost vraća svom izvoru,

ne nosi ništa od onoga

što je osvetljavala.

Možda je sijala na gradsko đubrište, ili na baštu,

ili u zenicu ljudskog oka. Svejedno.

Ona odlazi, i kad to učini,

široko polje ostaje pusto i neutešno,

želeći da mu se ona vrati.