Glava X

UMETNOST ŽIVLJENJA

Od svih naših predstava o nama samima, najjača je da postoji sopstvo. Sa tom pretpostavkom, svi dajemo najveću važnost sopstvu, stavljajući ga u centar svog sveta. To radimo, iako bez mnogo teškoća možemo videti da je ovaj svet samo jedan od bezroj svetova, a mi smo, opet, samo jedno od bezbroj bića našeg sveta. Bez obzira koliko laskamo sopstvu, ono ostaje zanemarivo u poređenju sa veličinom vremena i prostora. Naša ideja o sopstvu očigledno je pogrešna. I pored toga, posvećujemo svoje živote priželjkivanju ispunjenja sopstva, smatrajući da je to put ka sreći. Pomisao da živimo na drugi način izgleda neprirodna, čak zastrašujuća.

Ali, svako ko je doživeo teror svesnosti sopstva, zna kakva je to patnja. Sve dok smo zaokupljeni svojim željama i strahovima, svojim identitetima, zarobljeni smo u tesnom zatvoru sopstva, odsečeni od sveta, od života. Oslobađanje te opsesije sopstvom je stvarno oslobađanje ograničenja koje nam omogućuje da zakoračimo u svet, da se otvorimo za život, za druge, da nađemo stvarno ispunjenje. Potrebno je, ne poricanje ili potiskivanje sopstva, već oslobađanje od pogrešne ideje o sopstvu. Put za to oslobađanje je shvatanje da je ono što zovemo sopstvom u stvari prolazno, pojava u stalnom menjanju.

Vipassana meditacija je način da ostvarimo taj uvid. Sve dok lično ne doživimo prolaznu prirodu tela i uma, moramo ostati zarobljeni u egoizmu i zbog toga patiti. Ali, kada se jednom obmana nepromenljivosti razbije, sama po sebi isčezava varka o "Ja", i patnja se gubi. Za Vipasana meditanta, anicca, ostvarenje prolazne prirode sopstva i sveta, ključ je koji otvara vrata oslobođenja.

Važnost razumevanja prolaznosti je tema koja se provlači kao zajednička nit kroz celo Buddhino učenje. On je rekao,

Više vredi jedan dan života

sa sagledavanjem realnosti nastajanja i prolaženja nego sto godina postojanja

u stanju kada to ne vidimo.1

Buddha je uporedio svesnost o prolaznosti sa raonikom koji seče korenje dok ore polje; sa venčanicom krova, višom od svih rogova koji je podupiru; sa moćnim vladarom koji vlada zarobljenom princezom; sa mesecom čija svetlost zaklanja zvezde; sa izlazećim suncem koje razbija tamu neba.2 Poslednje reči koje je izgovorio na kraju svog života bile su, "Sve sankhare – sve stvorene stvari – podložne su propadanju. Radite vredno da shvatite tu istinu."3

Istinu anicce nije dovoljno samo intelektualno prihvatiti. Ne treba je prihvatiti samo iz osećanja ili obožavanja. Svako od nas treba da doživi stvarnost anicce u sebi. Neposredno razumevanje nestalnosti i zajedno sa njim nestvarne prirode ega i patnje, čini istinski uvid koji vodi ka oslobođenju. To je ispravno razumevanje.

Meditant doživljava tu mudrost koja oslobađa kao kulminaciju prakse sile, samadhija i paññe. Ukoliko ne preduzmemo sve tri vežbe, ukoliko ne prođemo svaki korak na putu, ne možemo doći do stvarnog uvida i osloboditi se patnje. Ali, čak i pre početka prakse moramo posedovati neku mudrost, možda samo intelektualnu predstavu postojanja patnje. Bez takvog razumevanja, bez obzira koliko je površno, pomisao da radimo na sopstvenom oslobođenju od patnje nikad nam ne bi pala na pamet. "Ispravno razumevanje dolazi prvo," rekao je Buddha.4

Znači, prvi koraci Plemenitog osmostrukog puta su u stvari ispravno razumevanje i ispravna misao. Moramo sagledati problem i odlučiti da se njime bavimo. Tek onda je moguće preduzeti stvarnu praksu Dhamme. Počinjemo da sledimo put uvežbavanjem morala, primenjujući pravila koja opredeljuju naše akcije. Kroz trening koncentracije počinjemo da radimo sa umom, razvijajući samadhi kroz svesnost disanja. I posmatranjem oseta u celom telu, razvijamo doživljenu mudrost koja oslobađa um od uslovljenosti.

A onda, kada dođe do stvarnog razumevenja na temelju ličnog iskustva, ponovo ispravno   razumevanje   postaje   prvi   korak   na   putu.   Shvatajući   sopstvenu   stalno

promenjivu prirodu kroz praksu Vipassane, meditant oslobađa um žudnje, odbojnosti i neznanja. Sa tako čistim umom nemoguće je čak i pomisliti da nekom naudimo. Umesto toga, naše misli ispunjene su samo dobrim željama i saosećanjem za sve. Po pitanju govora, akcija i zarađivanja za život, živimo ispravan, tih i miran život. A kroz mirnoću, koja proizilazi iz moralne prakse, lakše je razviti koncentraciju. A što je koncentracija jača, prodornija će biti naša mudrost. Tako je put jedna uzlazna spirala koja vodi ka oslobođenju. Svaka od tri vežbe podupire preostale dve, kao tri noge kod tronošca. Sve noge moraju biti prisutne i jednako dugačke da bi tronožac stajao stabilno. Slično tome, meditant mora upražnjavati silu, samadhi i paññu zajedno da bi razvio sve aspekte puta. Buddha je rekao:

Iz ispravnog razumevanja proizilazi ispravna misao; iz ispravne misli proizilazi ispravan govor;

iz ispravnog govora proizilazi ispravna akcija;

iz ispravne akcije proizilazi ispravno izdržavanje; iz ispravnog izdržavanja proizilazi ispravan napor; iz ispravnog napora proizilazi ispravna svesnost;

iz ispravne svesnosti proizilazi ispravna koncentracija; iz ispravne koncentracije proizilazi ispravan uvid;

iz ispravnog uvida proizilazi ispravno oslobođenje.5

Vipassana meditacija takođe ima suštinsku praktičnu vrednost sad i ovde. U svakodnevnom životu dolazi do bezbroj situacija koje ugrožavaju staloženost uma. Dolazi do neočekivanih teškoća; neočekivano nam se neko suprotstavlja. Na kraju krajeva, samo učenje Vipassana meditacije nije garancija da više nećemo imati problema, isto kao što ako naučimo da upravljamo brodom ne znači da ćemo uvek imati samo mirno more. Moraju se pojaviti oluje; moraju se pojaviti problemi. Pokušaj da ih izbegnemo je uzaludan i sam sebe isključuje. Umesto toga, pravilno je koristiti svu umešnost koju imamo da bi izdržali oluju.

Da bi to i uradili, prvo moramo razumeti samu suštinu problema. Zbog neznanja krivimo spoljašnje događaje ili druge ljude da su oni uzrok teškoća i usmeravamo svu svoju energiju ka menjanju spoljašnje situacije. Međutim, praksa Vipassane će nam

omogućiti da shvatimo da smo mi sami odgovorni za sopstvenu sreću ili nesreću, a ne neko drugi. Problem leži u navici slepog reagovanja. Zbog toga treba da obratimo pažju na unutrašnju oluju uslovljenih reakcija u umu. Jednostavna odluka da ne reagujemo neće pomoći. Sve dok u podsvesti postoje uslovljenosti, pre ili kasnije, one će se pojaviti i nadvladati um i pored svih odluka da do toga ne dođe. Jedino pravo rešenje je da naučimo da posmatramo i menjamo sebe.

To se još i može razumeti, ali primeniti to u praksi mnogo je teže. Ostaje pitanje kako da posmatramo sami sebe? Negativna reakcija počela je u umu – ljutnja, strah ili mržnja. Pre nego što se setimo da je posmatramo, ona nas preplavi i mi govorimo ili postupamo negativno. Kasnije, kada je šteta napravljena, shvatamo grešku i žalimo, ali sledeći put ponašamo se na isti način.

Ili pretpostavimo – shvatimo da je počela reakcija ljutnje – stvarno pokušavamo da je posmatramo. Čim to pokušamo, u um nam dođe ličnost ili situacija zbog koje smo ljuti. To još pojačava ljutnju. Tako posmatranje osećaja, odvojenog od uzroka i okolnosti, daleko prevazilazi mogućnosti većine ljudi.

Istraživanjem krajnje istine uma i materije, Buddha je otkrio da kad god počne reakcija u umu, dve vrste promena dešavaju se na fizičkom nivou. Jedna od njih je očigledna: dah postaje nešto grublji. Druga je finije prirode: biohemijska reakcija, oset, događa se u telu. Ispravnom obukom, čovek prosečne inteligencije može lako razviti sposobnost posmatranja disanja i oseta. To nam omogućava da nas promene u dahu i oseti upozore na negativnu reakciju mnogo pre nego što ona dobije opasnu snagu. Ako nastavimo posmatranje disanja i oseta, lako se oslobađamo negativnosti.

Naravno navika reagovanja duboko je ukorenjena i ne može se odmah ukloniti. Međutim, u svakodnevnom životu, kako usavršavamo praksu Vipassana meditacije, zapažamo bar nekoliko situacija kada smo umesto slepog reagovanja, jednostavno sebe posmatrali. Postepeno trenuci posmatanja se produžavaju, a trenuci reagovanja proređuju. Čak i ako reagujemo negativno, dužina i intenzitet reakcije se smanjuju. Čak i u najprovokativnijim situacijama, u stanju smo da posmatramo disanje i osete i da ostanemo uravnoteženi i mirni.

Sa tom uravnoteženošću, tom smirenošću najdubljeg nivoa uma, po prvi put spremni smo za pravu akciju – a prava akcija uvek je pozitivna i kreativna. Umesto da

automatski na negativnosti drugih odgovorimo na jednak način, sada možemo izabrati odgovor koji je najbolji. Kada se neznalica suprotstavi nekom ko gori u ljutnji, on i sam postaje ljut i rezultat je svađa koja obojicu čini nesrećnim. Ali ako ostanemo blagi i uravnoteženi, možemo čoveku pomoći da se oslobodi ljutnje i da konstruktivno rešava problem.

Posmatranje naših oseta pokazuje nam da patimo uvek kad nas negativnost preplavi. Zbog toga, kad god vidimo druge da negativno reaguju, shvatićemo da oni pate. Tim razumevanjem saosećamo sa njima i pokušaćemo da im pomognemo da se oslobode patnje, a ne da im još više naudimo. Sami ostajemo mirni i srećni i pomažemo drugima da budu mirni i srećni.

Razvijajući svesnost i smirenost ne postajemo pasivni i inertni kao biljke, dozvoljavajući svetu da sa nama radi šta hoće. Takođe ne postajemo nezainteresovani za patnje drugih, dok smo zauzeti potragom za unutrašnjim mirom. Dhamma nas uči da preuzmemo odgovornost za naše vlastito dobro kao i za dobro drugih. Preduzimamo sve potrebne akcije da bi pomogli drugima, ali uvek održavamo ravnotežu uma. Videći dete koje tone u živi pesak, nerazuman čovek postaje uzbuđen, skače za detetom i sam strada. Mudar čovek, ostajući miran i uravnotežen, nalazi granu koju može dodati detetu i izvlači ga napolje. Skakanje za drugima u živi pesak žudnje i odbojnosti neće nikome pomoći. Moramo dovesti druge na čvrsto tle mentalne ravnoteže.

Mnogo puta u životu neophodna je snažna akcija. Na primer, možda smo nekom pokušali na blag, uljudan način da ukažemo da greši, ali on ignoriše savete jer ne razume ništa osim čvrstih reči i postupaka. Zato preduzimamo bilo koju čvrstu akciju, koja je potrebna. Međutim, pre akcije moramo sebe ispitati da vidimo da li nam je um uravnotežen i da li imamo ljubav i saosećanje za osobu koja se pogrešno ponaša. Ako je tako akcija će koristiti; ako nije tako, akcija stvarno neće nikom pomoći. Ako delujemo iz ljubavi i saosećanja, ne možemo pogrešiti.

Kada vidimo da jači čovek napada slabijeg, odgovorni smo da pokušamo da zaustavimo tu nezdravu akciju. Svako razuman pokušaće tako da postupi, mada verovatno osećajući sažaljenje za žrtvu i ljutnju prema agresoru. Vipassana meditanti će imati jednako saosećanje za obojicu, znajući da žrtva mora biti zaštićena, ali takođe i agresor od svoje nezdrave akcije.

Ispitivanje našeg uma pre nego što preduzmemo neku snažnu akciju, izuzetno je važno. Nije dovoljno samo proceniti akciju posle njenog izvršenja. Ako sami nismo mirni i harmonični, ne možemo podsticati mir i harmoniju kod nekog drugog. Kao Vipassana meditanti učimo da se ne vezujemo za svoje akcije, da budemo saosećajni ali bez strasti. Radeći na razvijanju svesnosti i smirenosti, radimo za dobro svih. Ako ne radimo ništa drugo sem što se uzdržavamo od povećavanja ukupne sume napetosti u svetu, činimo zdravo delo. U stvari čin smirenosti glasan je samom vlastitom tišinom, dalekosežnim vibracijama koje će sigurno pozitivno uticati na mnoge.

Na kraju krajeva, mentalna negativnost – naša i drugih ljudi – jeste osnovni uzrok patnje u svetu. Kad um postane čist, otvaraju nam se neograničene mogućnosti života, uživamo u stvarnoj sreći i delimo je sa drugima.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Možemo li ljudima pričati o meditaciji?

S.N.Goenka: Sigurno. U Dhammi nema tajnosti. Svima možete pričati o tome šta ste ovde radili. Ali upućivanje ljudi u praksu je nešto drugo i to ne treba raditi na ovom stupnju. Sačekajte dok se dobro učvrstite u tehnici i dok se obučite za vođenje drugih. Ako je neko kome ste pričali o Vipassani zainteresovan da je upražnjava, savetujte ga da dođe na kurs. Bar prvo iskustvo Vipassane mora biti na organizovanom desetodnevnom kursu, pod vođstvom kvalifikovanog učitelja. Posle toga čovek može raditi i sam.

Ja praktikujem yogu. Kako to mogu integrisati sa Vipassanom?

Ovde na kursu yoga nije dozvoljena jer bi to smetalo drugima, skrećući im pažnju. Ali, kad se vratite kući možete upražnjavati i Vipassanu i yogu – to jest, fizičke vežbe yoga položaja i kontrolu daha. Yoga je veoma korisna za fizičko zdravlje. Čak je možete kombinovati sa Vipassanom. Na primer, zauzmete neki položaj i pratite osete u telu; to će dati bolje rezultate od upražnjavanja samo yoge. Ali yogističke meditacije korišćenjem mantre i vizualizacije potpuno su suprotne Vipassani. Ne mešajte ih sa ovom tehnikom.

Šta je sa različitim jogističkim vežbama disanja?

One su korisne kao fizičke vežbe, ali ne mešajte te tehike sa anapanom. U anapani posmatrate prirodan dah, onakav kakav jeste, ne kontrolišući ga. Radite kontrolu disanja kao fizičku vežbu, a anapanu upražnjavajte za meditaciju.

Ja – ili ovaj mehurić – postajem vezan za prosvetljenje.

Ako je tako, idete u suprotnom pravcu od njega. Nikad ne možete doživeti prosvetljenje, sve dok ste vezani. Jednostavno shvatite šta je prosvetljenje. Onda posmatrajte stvarnost ovog trenutka i pustite prosvetljenje da dođe. Ako ne dolazi, ne uzbuđujte se. Samo radite svoj posao i prepustite rezultat Dhammi. Ako tako radite, niste vezani za prosvetljenje i ono će sigurno doći.

Onda je moj posao samo da meditiram?

Da. Vaša odgovornost je da pročistite vlastiti um. Prihvatite to kao odgovornost, ali sprovodite to bez vezivanja.

To ne znači postići bilo šta?

Ne. Sve što dođe doći će samo po sebi. Pustite ga da se prirodno desi.

Šta mislite o tome da deca uče Dhammu?

Najbolje vreme za to je još pre rođenja. Za vreme trudnoće majka treba da upražnjava Vipassanu, tako da je dete takođe primi i da se rodi kao Dhamma dete. Ali, ako već imate decu, još uvek možete deliti Dhammu sa njima. Na primer, kao zaključak prakse Vipassane naučili ste tehniku metta-bhavane, deljenje vašeg mira i harmonije sa drugima. Ako su vaša deca mala, usmerite na njih svoju mettu posle svake meditacije i kada idu na spavanje; na taj način ona takođe imaju koristi od vašeg upražnjavajnja Dhamme. Kada su starija, recite im nešto o Dhammi na način kako ona to mogu da shvate i prihvate. Ako mogu da razumeju malo više, naučite ih da rade anapanu nekoliko minuta. Ne vršite pritisak na decu na bilo koji način. Pustite ih da sednu sa vama, posmatraju svoj dah par minuta i zatim odu da se igraju. Za njih meditacija će biti kao igra; uživaće u tome. Najvažnije je da sami vodite zdrav Dhamma život, morate dati

dobar primer deci. U kući morate uspostaviti mirnu i harmoničnu atmosferu koja će im pomoći da izrastu u zdrave i srećne ljude. To je najbolje što možete da uradite za decu.

Puno vam hvala za divnu Dhammu.

Hvala Dhammi! Dhamma je divna. Ja sam samo prenosnik. Takođe, hvala vama. Radte vredno, tako ćete usvojiti tehniku. Učitelj stalno govori, govori, ali ako vi sami ne radite, ništa ne dobijate. Budite srećni i radite marljivo, radite marljivo!

KUCNUO JE ČAS

Veoma sam srećan što sam rođen u Burmi, zemlji Dhamme, gde je ova divna tehnika bila čuvana kroz vekove u svom originalnom obliku. Pre oko sto godina moj deda došao je iz Indije i smestio se ovde, tako da sam ja ovde rođen. Veoma sam srećan da sam rođen u porodici biznismena, i da sam od svojih ranih godina počeo da radim na sticanju novca. Što više novca bio je moj glavni cilj u životu. Srećan sam što sam od rane mladosti imao uspeha u zarađivanju puno novca. Da sam nisam upoznao život bogatih, ne bih lično znao koliko je takav život prazan. Da to nisam doživeo, možda bih uvek, u nekom delu mog uma, bila misao da prava sreća leži u bogatstvu. Kad ljudi postanu bogati, dobijaju poseban status i položaj u društvu. Postaju članovi mnogih udruženja. Od svojih ranih dvadesetih počeo sam sa tom ludošću priželjkivanja društvenog prestiža. Prirodno, sve te napetosti u mom životu izazvale su psihosomatsku bolest, oštre migrenozne napade. Svake dve nedelje imao sam napade te bolesti, za koju nije bilo leka. Veoma sam srećan što sam dobio tu bolest.

Čak ni najbolji doktori u Burmi nisu mogli da izleče moju bolest. Jedino što su mogli da mi ponude bila je inekcija morfijuma da ublaži napad. Svake dve nedelje dobijao sam inekciju morfijuma i onda sam se suočio sa pratećim efektima:  muka, povraćanje, patnja.

Posle nekoliko godina tih napada doktori su počeli da me upozoravaju: – Za sada uzimaš morfijum da bi otklonio napade bolesti, ali ako nastaviš, uskoro ćeš steći naviku i moraćeš da uzimaš morfijum svaki dan. Bio sam šokiran tom mogućnošću; život će biti užasan. Doktori su me savetovali: – Često službeno putuješ u inostranstvo; jednom otputuj zbog vlastitog zdravlja. Mi nemamo lek za tvoju bolest, a znamo da nemaju ni doktori u drugim zemljama. Međutim, možda oni imaju neka druga sredstva protiv bolova, za ublažavanje tvojih napada, koja će te osloboditi opasnosti zavisnosti od morfijuma. Uvažavajući njihov savet putovao sam u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Ameriku i Japan. Pregledali su me najbolji lekari tih zemalja. Veoma sam srećan da

nijedan od njih nije uspeo da me izleči. Vratio sam se kući u lošijem stanju nego što sam otišao.

Po povratku sa tog neuspešnog puta, jedan ljubazan prijatelj posetio me i predložo mi: – Zašto ne probaš sa jednim od tih desetodnevnih kurseva Vipassana meditacije? Njih drži, U Ba Khin, vrlo svet čovek, službenik u vladi i porodični čovek kao ti. Meni se čini da je osnova tvoje bolesti u stvari mentalna, a to je tehnika za koju kažu da oslobađa um napetosti. Možda se, uz pomoć te tehnike, možeš osloboditi bolesti. Pošto nigde nisam uspeo, rešio sam bar da odem i vidim tog učitelja meditacije. Na kraju krajeva, nisam imao šta da izgubim.

Otišao sam u njegov meditacioni centar i razgovarao sa tim izvanrednim čovekom. Duboko impresioniran blagošću i mirom mesta i samog učitelja, rekao sam: – Gospodine, želim da pohađam jedan od vaših kurseva. Hoćete li me, molim vas, primiti?

–  Sigurno, tehnika je za svakog i sve. Dobrodošli na kurs.

Nastavio sam: – Godinama patim od jedne neizlečive bolesti, oštrih migrenoznih glavobolja. Nadam se da će me ova tehnika izlečiti od bolesti.

–   Ne, reče on iznenada, – nemojte mi dolaziti. Ne možete pohađati kurs. Nisam razumeo kako sam ga uvredio; veoma saosećajno on mi objasni: – Cilj Dhamme nije lečenje fizičih bolesti. Ako je to ono što želite, bolje idite u bolnicu. Cilj Dhamme je lečenje svih patnji života. Ta vaša bolest samo je mali deo vaše patnje. Ona će proći, ali samo kao usputni  proizvod procesa mentalnog pročišćavanja. Ako usputni proizvod usvojite za glavni cilj, omalovažavate Dhammu. Dođite ne zbog fizičkog izlečenja, već da oslobodite svoj um.

Ubedio me je. – Da, gospodine, rekao sam, – sada razumem. Doći ću samo zbog pročišćenja svog uma. Bez obzira da li će moja bolest biti izlečena, voleo bih da doživim mir koji ovde osećam. Obećavši mu da ću doći, vratio sam se kući.

Međutim, još uvek sam oklevao da odem na kurs. Rođen u nepokolebljivoj, konzervativnoj indijskoj porodici, od detinjstva sam učio da recitujem stihove: – Bolje je umreti u svojoj religiji, vlastitoj dharmi, nego prihvatiti drugu religiju. Rekao sam sebi: – Vidi, to je druga religija, Budizam. Ti ljudi su ateisti, ne veruju u Boga ili u postojanje duše!  (Kao  da  će  samo  verovanje  u  Boga  ili  dušu  rešiti  sve  naše  probleme!)  Ako

postanem ateist, šta će biti sa mnom? O ne, radije ću umreti u svojoj religiji, nikad im neću prići.

Mesecima sam tako oklevao. Veoma sam srećan da sam ipak odlučio da probam tu tehniku, da vidim šta će se desiti. Otišao sam na sledeći kurs i izdržao deset dana. Veoma sam srećan da sam imao velike koristi. Sada mogu da razumem čovekovu ličnu dharmu, čovekov lični put i dharmu drugih. Dharma ljudskog bića je čovekova lična dharma. Samo ljudsko biće ima sposobnost da posmatra sebe da bi se oslobodilo patnje. Niža bića nemaju tu sposobnost. Posmatrati realnost u sebi je dharma  ljudskog bića. Ako ne koristimo tu sposobnost, živimo životom nižih bića, traćimo svoje živote, što je sigurno opasno.

Uvek sam smatrao da sam vrlo religiozan. Najzad, obavljao sam sve neophodne religijske dužnosti, sledio moralna pravila, davao puno iz milosrđa. Da stvarno nisam religiozan, zašto bih vodio tolike religijske organizacije? Sigurno, mislio sam, mora da sam vrlo religiozan. Ali bez obzira koliko milosrđa i usluga sam davao, bez obzira koliko sam bio pažljiv u govoru i akcijama, kada sam počeo da posmatram tamnu komoru svog uma, ustanovio sam da je puna zmija, škorpija i stonoga, zbog kojih sam morao podnositi tako mnogo patnje. Sada, kad su nečistote krenulele postepeno da se brišu, počeo sam da uživam u stvarnom miru. Shvatio sam koliko sam bio srećan što sam dobio tu divnu tehniku, dragulj Dhamme.

Četrnaest godina bio sam vrlo srećan što sam bio u mogućnosti da praktikujem ovu tehniku u Burmi, pod bliskim vođstvom svog učitelja. Razume se, izvršavao sam svakodnevne obaveze porodičnog čoveka, a u isto vreme, svakog jutra i večeri, redovno sam meditirao, svakog vikenda odlazio sam u centar svog učitelja i svake godine povlačio se u samoću na deset dana ili duže.

Početkom 1969. godine trebalo je da putujem u Indiju. Moji roditelji otišli su u Indiju nekoliko godina ranije i majka se razbolela od nervne bolesti, za koju sam znao da se može izlečiti praksom Vipassane. U Indiji nije bilo nikog ko bi je mogao podučiti. Tehnika Vipassane već dugo je bila izgubljena u toj zemlji, zemlji njenog porekla. Čak je i ime bilo zaboravljeno. Zahvalan sam vladi Burme što mi je dozvolila da idem u Indiju; u to vreme nije bilo dozvoljeno građanima da putuju u inostranstvo. Zahvalan sam vladi Indije što mi je dozvolila da dođem u njihovu zemlju. U julu 1969. godine, održan je prvi

kurs u Bombaju, na kome su bili moji roditelji i još dvanaest drugih ljudi. Srećan sam što sam bio u mogućnosti da služim roditeljima. Učeći ih Dhammu, bio sam u mogućnosti da im vratim veliki dug zahvalnosti što su mi dali život.

Ispunivši cilj dolaska u Indiju, bio sam spreman da se vratim u Burmu. Međutim, ljudi koji su bili na kursu, tražili su od mene da održim sledeći, pa sledeći. Želeli su kurseve za svoje očeve, majke, žene, muževe, decu i prijatelje. Tako je održan drugi kurs, pa treći, četvrti i učenje Dhamme počelo je da se širi.

Kada sam 1971. godine davao kurs u Bodh Gaya, dobio sam telegram iz Ranguna da je umro moj učitelj. Naravno, vest je bila šokantna, tim pre što je bila neočekivana. Uz pomoć Dhamme, koju sam dobio od učitelja, zadržao sam uravnoteženost uma.

Trebalo je da odlučim kako da vratim dug zahvalnosti tom svetom čoveku, Sayagyi U Ba Khinu. Roditelji su mi dali život ljudskog bića, ali život zatvoren u ljusci neznanja. Samo uz pomoć tog divnog čoveka mogao sam da razbijem ljusku, da otkrijem istinu posmatranjem unutrašnje stvarnosti. I ne samo to, četrnaest godina jačao me je i podizao u Dhammi. Kako da vratim dug zahvalnosti svom Dhamma ocu? Jedini način koji sam video bilo je da upražnjavam ono što je on učio, da živim život Dhamme; to je pravi način da ga poštujem. Sa svom čistotom uma, sa svom ljubavlju i saosećanjem, odlučio sam da ostatak života posvetim služenju drugih, jer je on želeo da to radim.

Često se pozivao na tradicionalno verovanje u Burmi, da će se dvadeset pet vekova posle vremena Buddhe, Dhamma vratiti u zemlju svog porekla, da bi se odatle raširila po svetu. Njegova želja je bila da pomogne ostvarenju tog predviđanja, tako što će otići u Indiju i tamo podučavati Vipassana meditaciju. – Dvadeset pet vekova je prošlo, znao je da kaže; – kucnuo je čas Vipassane! Nažalost, politički razlozi nisu mu dozvolili da u svojim starijim godinama putuje u inostranstvo. Kada sam ja 1969. godine dobio dozvolu da idem u Indiju, bio je veoma zadovoljan i rekao mi je: – Goenka, ne ideš ti; ja idem!

U početku sam mislio da je to predskazanje samo sektaško verovanje. Na kraju, zašto bi se nešto specijalno desilo posle dvadeset pet vekova ako nije moglo da se desi ranije? Međutim, došavši u Indiju, bio sam zapanjen kada sam video da, mada nisam znao ni sto ljudi u toj velikoj zemlji, hiljade dolaze na kurseve, ljudi raznog porekla, raznih religija, raznih sredina. I to ne samo Indijci, veliki broj ljudi počeo je da dolazi i iz drugih zemalja.

Postalo je jasno da se ništa ne događa bez uzroka. Niko ne dolazi na kurs slučajno. Neki su možda vršili zdrave akcije u prošlosti, i kao rezultat toga sada su u prilici da dobiju seme Dhamme. Drugi su već dobili seme, i sada su došli da mu pomognu da raste. Bez obzira da li ste došli da dobijete seme ili da razvijate seme koje već imate, rastite u Dhammi za vlastito dobro, za vlastitu dobrobit, za sopstveno oslobođenje i videćete kako će to takođe pomagati i drugima. Dhamma je blagorodna za svakog i sve.

Neka svi ljudi koji pate nađu ovaj put mira. Neka svi budu oslobođeni jada, okova, veza.

Neka oslobode umove svih nečistota, sve prljavštine. Neka sva bića u svemiru budu srećna.

Neka sva bića budu mirna. Neka sva bića budu oslobođena.