UMETNIK I PSIHOANALIZA

Od Frojdove »Psihoanalize«, preko najužeg kruga lekara-neurologa, od
strane Frojdovog učenika Junga i njegove psihologije nesvesnog, od izgradnje i delimičnog objavljivanja učenja o tipovima, dakle od potpunog okretanja analitičke psihologije narodnim mitovima, legendama i pesništvu, formiran je stav da izmeñu umetnosti i psihoanalize postoji blisko i plodno prožimanje. Bilo saglasno sa Frojdovim učenjem ili ne, njeni neposredni temelji su tu i deluju.
Moglo se očekivati da bi se umetnici posebno obradovali ovom novom,
višestruko plodonosnom načinu posmatranja. Kao neurotičari, mnogi bi želeli da se zainteresuju za psihoanalizu. Ali, kod umetnika je sklonost da se upuste u jednu novozasnovanu psihologiju prisutnija nego kod oficijalne nauke.
Umetnika je lakše pridobiti genijalnom radikalnošću nego profesore. Više se danas diskutuje i šire prihvata frojdovski svet ideja među mladim umetnicima nego meñu medicinarima i psiholozima od struke.
Za pojedine umetnike koji se nisu zadovoljili time da prihvate stvar samo kao novu temu za rasprave u kafeu, rodilo se novo nastojanje - da uče iz nove psihologije - nastalo je, štaviše, i pitanje: da li i koliko novi psihološki uvidi mogu samom stvaralaštvu doneti dobro.
Sećam se da mi je otprilike pre dve godine jedan moj poznanik poslao Oba romana Leonarda Franka u kojima nisam našao samo vredno poetsko delo već istovremeno i »način uvoñenja u psihoanalizu«. Od tada sam počeo da čitam poezije u kojima su bili jasno vidljivi tragovi bavljenja Frojdovim učenjem.
Meni samom, koji nisam imao ni najmanjeg interesa za noviju naučnu
psihologiju, učinilo se da je u nekoliko tekstova Frojda, Junga, Štekela i drugih rečeno nešto novo i važno, te sam ih sa zanimanjem čitao; ustanovio sam da sam u njihovom shvatanju duševnih zbivanja samo potvrdio gotovo sve pojmove koje sam stekao od pesnika ali i vlastitim posmatranjem. Video sam iskazano i formulisano ono što mi je kao pojam i površna dosetka, kao nesvesno znanje, delimično već pripadalo.
Pojavio se jedan ključ više - ne apsolutni čarobni ključ ali ipak jedno novo i vredno nastojanje, nova, odlična alatka čija se upotrebljivost i pouzdanost naglo obistinila. Pritom ne mislim na pojedinačna literarno-istorijska nastojanja koja su od pesnikovog života činila detaljnu istoriju bolesti. Već i sama potvrñivanja Ničeovih psiholoških saznanja i prefinjenih pojmova bila su nam dovoljno vredna. Novo posmatranje i poznavanje nesvesnog, predstavljanje psihičkih
mehanizama kao procesa istiskivanja, sublimiranja, regresije i tako dalje, pokazuju čistotu šeme, očevidnu i neopozivu.
Iako se većini čini da mogu lako upražnjavati psihologiju, njena je
primenljivost ostala sumnjiva za umetnike. I kao što je malo istorijskog znanja potrebno za istorijsku poeziju, ili botanike i geologije za poljoprivredu, tako je malo naučne psihologije potrebno za predstavljanje čoveka. Videlo se kako su sami psihoanalitičari posvuda koristili poeziju ranijeg, preanalitičkog perioda kao potvrdu, izvor i dokaz. Ono što je analiza saznala i naučno formulisala, postojalo je kod pesnika u svesti; pesnik se dokazao kao predstavnik jednog
naročitog načina razmišljanja koje je u analitičko-psihološkom pogledu bilo potpuno protivrečno. On je bio sanjar a analitičar tumač njegovih snova.
Da li pesniku, prilikom njegovog punog učešća u novoj nauci o duši, može preostati i nešto drugo, kao što je, na primer, nastavak sanjanja i sleñenje zova svog nesvesnog?
Ne, ne može mu ništa preostati. Ko ranije nije bio pesnik, ko prethodno nije osetio unutraš ove analize nisu učinlile tumačem duše. On je mogao da koristi samo jednu novu šemu koja bi ga za trenutak zapanjila ali njegove suštinske moći nisu narastale. Pesničko shvatanje duševnih zbivanja zaostajalo je pred stvarima intuitivnog, ne analitičkog talenta. Meñultim, time pitanje nije rešeno.
Zaista. Koliko god on pogrešno postupao da bi preneo tehniku u umetničko delo, toliko je i ispravno kad psihoanalizu ozbiljno shvata i sledi je. U stanju sam da sagledam tri potvrde. Najpre duboka potvrda o vrednosti fantazije, fikcije.
Posmaltira li samog sebe analitički, umetniku ne ostaje skriveno da slabostima, na koje se on žali, pripada i nepoverenje prema sopstvenom poslu, sumnja u fantaziju, u jedan tuñi glas u njemu, nepoverenje, dakle, koje grañanskom shvatanju i vaspitanju daje za pravo datog umetnika da ono što on želi da vrednuje samo kao fikciju, predstavlja visoko vredno delo i podseća ga na suštinu osnovnih duševnih zahteva, kao i na relativnost svih autoritativnih merila i vrednovanja. Analiza potvrñuje umetnika pred samim sobom. Pritom mu pruža
slobodu u oblasti čistog intelektualnog delanja u analitičkoj psihologiji.
Korišćenje ove metode mogao bi da iskusi i onaj koji je upoznaje od spolja.
Ali, ove druge vrednosti omogućuju se samo onome koji je duševnu analizu iskusio temeljno i na svojoj koži, kome analiza neće predstavljati jednu intelektualnu stvar već doživljaj. Ko se zadovoljava time da dobije izvesna razjašnjenja o svom kompleksnijem životu, izgubiće najbitnije vrednosti.
Ko je putem analize, traganja za duševnim prauzrocima u sećanju, snovima i asocijacijama ozbiljno odmakao, postade dobitnik onoga što se otprilike može nazvati »unutrašnjim odnosom prema vlastitom nesvesnom.-« On će prisnije, plodnije i strasnije doživeti Ono izmeñu svesnog i nesvesnog; počeće da osvetljava ono što inače ostaje »pod pragom« i što se odigrava u neposmatranim snovima.
A to je opet kroz rezultate psihoanalize u tesnoj vezi sa etičkim, sa ličnom savešću. Analiza, pre svega drugima, postavlja jedan veliki osnovni zahtev čije se zanemarivanje i izbegavanje odmah sveti, čija žaoka prodire duboko i ostavlja trajne tragove. Ona zahteva istinoljubivost prema samom sebi, istinoljubivost na koju nismo navikli - uči nas da sagledavamo, istražujemo, prepoznajemo i ozbiljno prihvatamo ono što smo u nama smatrali najuspešnijim. Već kod prvih
koraka koji se čine u analizi, ovo je jedan snažni, užasni doživljaj, jedno
potresanje u korenu. Ko odoli i nastavi dalje, uvideće da je sve usamljeniji, odvojeniji od konvencija i naviknutih shvatanja, obasut različitim pitanjima i sumnjama koje ne može ništa zaustaviti. Stoga on, iza stručnih kulisa, uviđa neumoljive slike stvarnosti i prirode. Jer, samo će se u intenzivnom samoispiti vanju delić istorije razvija doista preživeti i biti prožet strahotmm osećajima.
Otac, majka, seljak, nomad, majmun i riba nikada se ne mogu tako ozbiljno i potresno pojmiti kao u psihoanalizi. Sa rasvetljavanjem strahova, zabuna i istiskivanja narastaće i smisao života i ličnosti, čistije i izazovni je.
Ovu vaspitnu i podsticajnu snagu analize niko ne može izazovnije da oseća od umetnika. Njegov zadatak, naime, nije da se pogodno prilagoñava svetu i njegovim običajima već da sačinjava ono Jedinstveno, ono što predstavlja on sam.
Među pesnicima iz prošlosti, neki su se nalazili veoma blizu znanju naučnih postavki analize kao duševne nauke, pre svih Dostojevski koji nije samo išao ovim putem, instinktivno, pre Frojda i njegovih učenika, već koji je posedovao i jednu odreñenu praksu i tehniku ove vrste psihologije. Što se tiče nemačkih pesnika, shvatanje duševnih procesa Zan Pola najbliže je današnjem. Zan Pol je najblistaviji primer umetnika kome je duboko životno shvatanje predstavljalo neprestano uspostavljanje prisnog kootakta sa vlastitim nesvesnim.
Naposletku, citiram jednog pesnika koga smo, doduše, navikli da računamo u čiste ideliste, ali ne u sanjare, zaronjene u sopstvenu prirodu, već u čiste intelektualističke umetnike. Oto Rank je iznašao jednu začuñujuću, modernu potvrdu za psihologiju nesvesnog: Šiler piše Kerneru koji se žali na teškoće u književnoj produktivnosti: »Razlog tvojih žalbi leži, kako mi se čini, u prinudi koju tvoj razum nameće tvojoj imaginaciji. Može da šteti stvaralačkoj aktivnosti duše kad razum, već na samoj kapiji, kontroliše ideje koje pritiču. Izolovano
posmatrana, jedna ideja može biti ništavna i veoma oportunistička, ali, možda će ona postati važna tek zahvaljujući sledećoj ideji, možda će moći da u određenoj vezi sa drugom, koja takoñe izgleda naivna, pruži veoma stvrsishodnu vezu: sve to ne sme da ocenjuje razum, da je zadržava toliko dugo dok se ne pokaže u vezi sa drugim idejama. Kod stvaralačke glave, čini mi se, razum je povukao stražu sa kapije - ideje samo jurišuju da bi ih razum tek kasnije pregledao i u većoj
količini odabirao.«
Ovde je klasično izražen idealni odnos intelektualne kritike nesvesnog. Ne istiskivanje iz nesvesnog, nekontrolisanog domišljanja, sna, ne trajno napuštanje neoblikovanog beskraja nesvesnog, već puno ljubavi, osluškivamja skrivenih izvora i, nakon toga, kritičnost i izbor iz haosa - tako su radili svi veliki umetnici. Ako neka tehnika i može da pomogne u ispunjenju ovog zahteva, onda je to psihoanalistička.
(1918)