UMEŠNOST I PRAZNINA

 

 

Rekao sam već da svaki majstor

traga za onim čega nema

da bi primenio svoju veštinu.

Graditelj traži trulu šupljinu

gde se krov urušio. Vodonoša

bira prazan ibrik. Tesar

zastaje pred kućom bez vrata.

Radnici žure ka nekom nagoveštaju praznine,

koju zatim počinju da popunjavaju.

Ipak, praznina je ono u šta se uzdaju,

i zato nemoj da misliš da je moraš poništiti.

Ona okružuje ono što ti treba!

                                          Draga dušo, da se nisi sprijateljila

sa beskrajnim ništavilom unutra,

zašto bi stalno bacala svoju mrežu

u njega, i tako strpljivo čekala?

Taj nevidljivi okean pružio ti je takvo preobilje,

a ti ga i dalje nazivaš ''smrću'',

njega koji ti daje podršku i dejstvo.

Bog je dopustio da nastupi volšeban preokret,

tako da škorpijinu rupu posmatraš

kao predmet želje,

a čitavo bajno prostranstvo oko nje

kao preteće, prepuno zmija.

Eto kako je nastran tvoj strah od smrti

i praznine, i kako je naopaka

privrženost onome što želiš.

Sad kada si čuo šta imam da kažem

o tvojoj zabludi, dragi moj,

poslušaj i Atarovu priču na istu temu.

On je njene perle nanizao na primeru

kralja Mahmuda. Među plenovima Mahmudovog

ratnog pohoda na Indiju bio je i jedan dečak,

kojeg je usvojio kao sina. Dao mu je obrazovanje

i kraljevski se starao o njemu,

a potom ga proizveo u svoga zamenika

i posadio na zlatni presto pokraj sebe.

Jednoga dana zatekao je mladića kako plače.

»Zašto plačeš? Ti si imperatorov kompanjon!

Čitava nacija je postrojena pred tobom

poput zvezda kojima možeš da zapovedaš!«

Mladić mu odgovori: »Mislim na

svoju majku i svog oca, i kako su me kao dete

plašili pretnjama u vezi s tobom!

''Uh-oh, sleduje mu život na dvoru kralja Mahmuda!

Ima li na svetu išta užasnije?!'' Gde li su sada,

da vide kakav je moj položaj ovde?«

Ovaj slučaj govori o tvome strahu od promene.

Ti si taj indijski dečak. Mahmud, što znači

Slava Kraju, predstavlja siromaštvo duha,

odnosno prazninu.

Majka i otac su tvoja privrženost

ubeđenjima i krvnim vezama

i željama i utešnim navikama.

Ne slušaj ih!

Čini se da ti idu na ruku,

a bacaju te u tamnicu.

To su tvoji najgori neprijatelji.

Podstiču te da se plašiš

življenja u praznini.

Jednog ćeš dana liti suze radosnice u toj palati,

sećajući se zablude svojih roditelja!

Shvati da tvoje telo odgaja duh,

pomaže mu da raste i jača,

a potom mu daje pogrešan savet.

Na kraju telo postaje oklop od veriga

u mirnodopskim godinama,

suviše vruć leti, suviše hladan zimi.

No, želje tela su, s druge strane,

poput nepredvidljivog pomoćnika, s kojim moraš

imati strpljenja. A taj pratilac je koristan,

jer strpljenje razvija tvoju sposobnost

da voliš i iskusiš spokoj.

Strpljenje ruže tik uz trnje

održava je mirisavom. Strpljenje je ono što daje mleko

muškoj kamili koja u trećoj godini života još uvek sisa,

i strpljenje je ono što proroci ispoljavaju prema nama.

Lepota brižljivog veza na košulji

je u strpljenju koje je u njega utkano.

Drugarstvo i odanost imaju strpljenje

kao snagu svojih veza.

Ako se osećaš usamljeno i neugledno, to znači

da nisi bio strpljiv.

Budi sa onima koji opšte sa Bogom

kao što se med meša sa mlekom, i reci:

»Ništa što dolazi i odlazi,

raste i nestaje,

nije ono što ljubim.«

Živi u onome koji je stvorio proroke,

inače ćeš ličiti na karavansku logorsku vatru

ostavljenu da sama dogori pokraj puta.