6.  UM I MATERIJA

U poslednja tri poglavlja razmatrali smo uglavnom istrazivanja u oblasti paranormalne percepcije - telepatiju, vidovitost i prekogniciju. Ukupna tezina dokaza prikupljenih o tome toliko je velika da su mnogi ljudi uvereni da je postojanje ESP ili dokazana cinjenica (sto nije) ili veoma verovatna mogucnost. Medutim, kad je rec o psihokinezi (sto bi u prevodu sa grckog znacilo, bukvalno, "pokretanje umom"), ankete pokazuju da vecina ljudi ne smatra verovatnim da bi sam ljudski um mogao neposredno izazivati dogadaje u spoljasnjem svetu ili uticati na njih.

Vec smo naveli neke mocne nalaze u prilog postojanja PK karijeru D. D. Houma, zatim masinske oglede Helmuta Smita i drugih koji su se slicnim pokusajima bavili, kao sto su bili Robert Dzan i ekipa na Prinstonu. Sada treba da razmotrimo podrobnije neka druga istrazivanja PK efekata koja su obavljena. Odabrali smo za ovo razmatranje nekoliko oblasti, koje se izmedu sebe jasno razlikuju.

Prva od tih oblasti jeste poltergajst, bucni duh; druga je veoma kontroverzno pitanje savijanja metala. Treca koju cemo ispitati jeste oblast "PK igrica", a to je nesto sto se radi pomocu kompjutera, a sto dalje razvija rad Smita i Dzana. Na kraju cemo razmotriti "bioloska PK" istrazivanja, koja tragaju za odgovorom na pitanje da li ljudska volja moze uticati na organske sisteme (krv, kozu, puls i tako dalje) neposredno. Ovo poslednje razmotricemo veoma pazljivo jer, ocigledno, moze biti od prakticne koristi. Bice ovo jedno podugacko poglavlje, a veliki deo njega bice posvecen toj "bioloskoj psihokinezi"; nadamo se da ce ono biti za citaoca prava gozba informacija  

BUCNI DUH

Iako se "bucni duh" na nemackom kaze poltergajst, sami Nemci sada radije upotrebljavaju za tu pojavu rec spuk (nem. Spuk). Nazovite ih kako hocete; poltergajsti su u vezi sa citavim nizom naoko neobjasnjivih fizickih dogadaja koji su poznati vec odavno. Ti dogadaji su cudnovati zvuci, pomicanja raznih predmeta i tome slicno. Ponekad te manifestacije mogu biti vrlo nasilne. Parapsiholozi su neretko koristili skracenicu (nimalo sarmantnu) RSPK sto bi znacilo "repetitivna spontana psihokineza", a zapravo su pri tom mislili na poltergajste. Mi cemo izbegavati tu skracenicu, ali valja priznati da ona ima nekoliko dobrih strana, od kojih je jedna to sto istice da poltergajst efekti jesu repetitivni ponavljaju se. U velikoj vecini slucajeva, najezda poltergajsta, kad pocne, potraje nekoliko nedelja; ponekad mesecima, pa cak i godinama. Zato istrazivaci mogu da proucavaju te pojave, ako ih neko pozove na vreme. To je mnogo bolje od proucavanja spontanih ESP efekata gde ne mozete nista da uradite osim da prikupljate nalaze i izjave svedoka o necem sto je vec bilo i proslo.

Poltergajsti su zaista veoma cudna stvar. Jos u italijanskim rukopisima iz sestog veka imate izvestaje o njima. Kasniji istrazivaci ulagali su cesto ogroman trud da sto bolje dokumentuju svaki od slucajeva poltergajsta, tako da imamo izvestaje koje ne mozemo olako odbaciti. U jednoj debeloj knjizi iz sesnaestog veka, koja govori o demonologiji, autor ovako govori o poltergajstima  "Necu se zadrzavati na pojedinacnim primerima, jer stvar je tako dobro poznata..." Prema tome, kad pokusavamo da ulovimo poltergajste sofisticiranim aparatima koji su nam danas na raspolaganju, treba da imamo na umu da je bucni duh sa nama jos od davnina.

DVA MODERNA POLTERGAJSTA

Ako pitate bilo kog dobro obavestenog parapsihologa koji bi pojedinacni slucaj poltergajsta ponudio racionalnom kriticaru kao najjaci i najbolje dokumentovan u celoj istoriji te pojave, on ce vas verovatno uputiti na slucaj Rozenhajm. Godine 1967. i 1968.

u malom nemackom gradu Rozenhajmu (tada je to bila  Zapadna  Nemacka),  izuzetno cudne stvari pocele su se dogadati u kancelariji jednog uglednog, istaknutog advokata.

Medu prvim manifestacijama bili su uporni, tajanstveni telefonski pozivi. Takode nasumicno iskakanje osiguraca. Advokat se zbog toga silno ljutio, jer je mislio da je nekakva sabotaza ili poremecaj u snabdevanju strujom. Zvao je ljude iz poste i zalio se zbog telefona; zvao je i ljude iz elektrodistribucije da vide sta se to desava. Oni su ugradili automatske strujomere, a kasnije, kao ocajnicku meru, i generator struje sa motorom, da se ukljuci kad god nestane struje. Zbunjeni inzenjeri snimali su svojom opremom veliki broj neobjasnjivih, kratkotrajnih odlivanja elektricne energije; u posti su registrovali da iz kuce polazi nemoguce veliki broj poziva telefonskoj sluzbi "tacno vreme".

Stvar se sasvim izmakla kontroli, pa su pozvani specijalisti. Profesor Hans Bender, parapsiholog na Univerzitetu Frajburg, otpoceo je potpunu istragu o ovom  slucaju,  uz pomoc dvojice fizicara sa Instituta za fiziku plazme "Maks Plank" u Minhenu. Fizicari su doneli svoju opremu za pracenje tih dogadaja, a Bender je postavio  kamere  i  druge uredaje za snimanje i belezenje.

Prvo sto su ustanovili bilo je da su se cudne stvari desavale samo kad je u zgradi bila prisutna jedna odredena osoba. Bila je to devojka od devetnaest godina, Anemari S. (Njeno puno prezime nije objavljeno, jer je zelela da se zastiti od publiciteta.) Kad je ona hodala nekim hodnikom u toj kuci, sijalice koje su visile sa plafona pocinjale su da se njisu tamo-amo, i to njihanje se pojacavalo; ovaj fenomen trajao je jos neko vreme po njenom prolasku. Bender je imao srece, uhvatio je to filmskom kamerom. Pomno je tragao za i najmanjim dokazom nekakve prevare, kao sto bi bile neke skrivene zice i slicno.

Za to vreme dvojica fizicara bila su u cudu zbog onog sto je pokazivalo njihovo merenje protoka elektricne struje kroz zgradu. Nasli su, odista, nagle "talase" priliva i odliva struje, o kojima su govorili ljudi iz elektrodistribucije. Sistematski su odstranili sve mogucnosti priticanje struje iz gradske mreze nije imalo nikakve slicne nepravilnosti. U jednom delu te kuce nekoliko prostorija drzao je jedan zubar, a kod njega je bio i jedan rendgenski aparat, ali strujni udari nisu ni na koji nacin poticali od tog rendgena. Njih dvojica dosla su do sasvim jednostavnog zakljucka, koji je glasio desava se nesto veoma cudno. Istrazila su sve moguce uzroke koji bi mogli dovesti do takvih nepravilnosti, ali nisu nasla nijedan.

Kad je Bender shvatio da je Anemari verovatna ziza poltergajsta (osoba oko koje se desava glavnina efekata), poceo je pomno motriti na njeno kretanje. Do okoncanja ovog slucaja (kad je Anemari nasla drugo zaposlenje i prestala da dolazi u tu kancelariju), Bender je imao ukupno cetrdeset svedoka koji su dolazili, gledali sta se desava, i o tome davali iskaze. Cetrdeset ocevidaca je gledalo kako se ljuljaju sijalice, slike na zidovima (Bender je i to snimio filmskom kamerom) i slicno. Oni su ispitivani i u policiji, jer je advokat podneo tuzbu protiv neidentifikovane osobe za ometanje i uznemiravanje  

Ako neko zeli da ospori istinitost ovog slucaja, mora pretpostaviti da su mnogi ljudi (tehnicari, fizicari, inzenjeri, psiholozi, zatim novinari koji su dolazili veoma skepticni, kao i mnogi posebno osposobljeni posmatraci) bili prevarene naivcine. Ali, uistinu, niko od kriticara slucaja Rozenhajm i ne tvrdi da su se te pojave dogodile normalno. A posto je toliko toga ostalo na filmskoj traci i posto je toliko zabelezeno mernim instrumentima, niko i ne pokusava da tvrdi da se svedocima samo pricinilo, dakle da su to bile halucinacije. Ali takode je jasno da ti efekti ne mogu biti objasnjeni mehanizmima koji su fizici poznati. Ostaju samo dve mogucnosti psihokineza ili podvala. U ovom slucaju valja primetiti da su prevaranti mogli (ili je prevarant mogao) racunati na javno razotkrivanje, ponizenje, sudsko gonjenje od strane razljucenog advokata i duzi boravak u zatvoru (ako se krivica dokaze). Taj advokat nije uzivao naklonost osoblja koje je radilo kod njega, ali

bilo je mnogo laksih i bezbednijih (po pocinioca), a jednako delotvornih nacina da se ispolji zloba protiv njega.

Mnogi ljudi, pa i novinari i policajci, nedeljama su tragali za bilo kakvim znakom obmane. Nisu nasli nista. Jedan holandski novinar kasnije je pisao da je neki policajac video Anemari kako priprema varku, ali nije mogao navesti koji policajac, niti sta je to navodno video, niti ma kakvu drugu pojedinost. Pre izvesnog broja godina taj novinar je umro. Ni do danas se nije javio nijedan policajac da potvrdi ma sta slicno, pa zato stvarno ne mozemo pokloniti poverenje tom tako nedokazanom osporavanju "iz trece ruke". Naravno da sve one efekte snimljene kamerom i drugim instrumentima nije mogla upriliciti sama Anemari tek tako, nego je morala imati saucesnike i opremu, a do sada ni najmanja konkretna optuzba te vrste nije iznesena.

Kad je Anemari promenila zaposlenje, poltergajst efekti su se pojavili i na tom njenom novom radnom mestu, sto pokazuje da su bili usmereni na osobu, a ne na kucu; ali vremenom su popustili i zamrli.

Ovako jaki dokazi, kakve imamo u slucaju Rozenhajm, prilicno su retki, sto i ne treba da nas iznenaduje. Bender je u svoj pomni istrazivacki program ulozio mnogo novca i vremena. Ali, kao sto smo vec videli, budzetska sredstva koja se izdvajaju za parapsihologiju obicno su minimalna, pa vecina istrazivaca i nema usavrsenu opremu koja bi bila potrebna da se manifestacije poltergajsta podrobno istrazuju. Cena instaliranja video-kamera na mnogo mesta u kuci za koju se misli da je pod uplivom poltergajsta bila bi izuzetno visoka, a cena neprekidnog snimanja (i pregledanja snimljenog materijala) takode bi bila nepodnosljivo visoka ako bi istrazivanje potrajalo nedeljama. Glavni razlog sto nemamo jos nekoliko Rozenhajma jeste taj sto nema dovoljno istrazivaca koji bi sa odgovarajucom opremom mogli krenuti na takva mesta, a ne nedostatak pouzdanih novih slucajeva.

Ipak, ima jos slucajeva koje vredi razmotriti, zbog pojedinih detalja u njima, kao i zbog izostrenosti opazanja. Tako su, na primer, godine 1967. Gejter Prat (citalac ce ga se setiti u vezi sa slucajem Pavela Stepaneka) i Vilijem Rol, tada direktor istrazivanja u Zaduzbini za ESP istrazivanja u Severnoj Karolini, bili u mogucnosti da posmatraju poltergajst efekte usmerene na jednog momka od devetnaest godina koji se zvao Hulio.

Ovaj Hulio radio je kao sluzbenik u jednoj brodarskoj prevoznoj kompaniji u gradu Majamiju, u americkoj saveznoj drzavi Floridi. Po duznosti cesto je morao da bude u jednom magacinu. A kada je on bio tamo, stvari su odletale sa polica. Vilijem Rol je primetio da se to cesce desavalo sa pojedinim vrstama predmeta nego sa nekim drugim. Zato je vrsio oglede stavljao je najverovatnije predmete na najverovatnija mesta, a onda cekao da Hulio naide i da se levitacija dogodi. Prat i Rol su zabelezili cak deset slucajeva kad se to zaista i dogodilo "ciljni predmeti" (kako su ih nazvali) poletali su sa polica. Ali motrenje ove dvojice istrazivaca nije bilo neprekidno, netremicno. U svih deset slucajeva predmet je pao malo pre ili malo posle, nijednom bas u trenutku kad im je pogled bio uperen na tu stranu. U sedam od tih deset slucajeva jedan ili drugi istrazivac gledao je pravo u Hulija. Bas nijednom nisu videli predmet u pokretu. Niko njima dvojici ne osporava ostrinu opazanja; ova frustrirajuca nesposobnost da se predmeti koji se tajanstveno pokrecu uoce in flagranti delicto uobicajena je stvar. Benderove snimljene sijalice koje se njisu veliki su izuzetak.

USAMLJENICI,NESRECNICI I PODVALE

To je, dakle, ta vrsta nalaza sa kojima se moramo suocavati ako zelimo da ocenimo kolika je valjanost fenomena poltergajsta. Nalaza ima u izobilju, citavo bogatstvo nalaza, oni su pristigli od posmatraca i eksperimentatora sa citave Zemljine kugle, iz razlicitih vekova i kultura, tako da ih ne mozemo odbaciti sve skupa, olako. Ipak, ima u izobilju i problema, tako da moramo biti oprezni; istrazivanje poltergajst efekata je tesko. Ne

zelimo da stvorimo utisak da su svuda oko nas sve sami slucajevi kao Rozenhajm ili ovaj sa Huliom. Stvarnost je daleko od toga.

Verovatno oko 95o slucajeva navodnog poltergajsta koji bivaju prijavljeni istrazivacima zasluzuju samo jednu posetu, nikako ne i drugu. Mnogi izvestaji o cudnim dogodovstinama stignu od ljudi koji su naprosto usamljeni i izolovani, pa zele s nekim da razgovaraju, ili od nesrecnih porodica koje bi rado da dobiju od opstine neki stan na upotrebu. Ponekad se ustanovi vrlo precizno kakav je stvarno bio izvor navodno neobjasnjivih dogadaja. Na primer, jedan istrazivac proucavao  je  tvrdnju  jedne  stare zene da duh njenog pokojnog muza pali i gasi sobnu svetiljku pokraj njenog kreveta kad god ona pozeli. Istrazivac je zaista video kako se ta svetiljka gasi  i  pali  bez  ikakvog ljudskog dodira, bas kao sto je starica i prijavila; to se, stavise, desavalo najcesce onda kad je ona glasno izgovarala zahtev da tako bude. Istrazivac je pregledao kabl, utikac, utikacku kutiju - sve je bilo u redu, nigde objasnjenja za ove zbunjujuce dogadaje. Ali onda je razmontirao i samu svetiljku, i nasao uzrok unutra je bio, verovatno slucajno ugraden blizu sijalice, jedan termoprekidac (kao onaj  za  termopec)  koji  je  automatski palio i gasio sijalicu u zavisnosti od kolicine toplote koja je do prekidaca stizala. Starica je verovatno "uhvatila ritam" pa je izgovarala zahtev za paljenje ili za gasenje  sijalice otprilike u ono vreme kad je termoprekidac ionako trebalo da stupi u dejstvo.

Drugi glavni problem jesu podvale. Vilijem Rol je preduzeo analizu jednog (mora se priznati, nevelikog) uzorka prijavljenih slucajeva poltergajsta i nasao sledece kod onoga sto je bilo prijavljeno pre 1949. godine, u manje od 10o slucajeva ustanovljena je prevara. Izmedu 1949. i pocetka sedamdesetih godina prijavljeno je mnogo slucajeva, Rol je ispitao (samo) 34 slucaja, i ustanovio da su 32o prevare. To je jedna trecina; ako je cak u jednoj trecini slucajeva bila samo laz i prevara, to je veliki postotak. Otkud povecanje sa 10 na 32 posto ? Mozda zato sto istrazivaci sad pomnije i uspesnije motre na mogucnost da ih neko obmanjuje. Mozda senzacionalisticki filmovi i TV emisije u kojima se prikazuju poltergajsti navode veci broj gradana na laganje u tom stilu. Stvarni broj prevara mozda je znatno veci. Moguce je da u mnogo slucajeva istrazivac vec u pocetku otkrije varalice i da nece to ni da prijavi niti objavi. Takode je moguce da neko vest i pametan podvali amateru-istrazivacu koji poveruje i prijavi slucaj kao autentican. Otprilike je realno da kazemo da 30o do 50o slucajeva poltergajsta prijavljenih posle Drugog svetskog rata jesu namerne podvale.

Ali reci kao "podvala" i "prevara" mozda su odvec stroge u ovom kontekstu. Vecina slucajeva poltergajsta u vezi je sa decom ili adolescenatima. Poznato je da moralno culo kod male dece nije isto kao kod odraslih. U prevari oko toboznjeg poltergajsta najcesce uhvatimo malu decu; ali njihova pobuda vecini slucajeva jeste porodicna situacija, a ne rdava namera.

Jedan od autora ove knjige jednom prilikom je isao u jednu kucu cak tri puta zbog poltergajsta koji je tamo navodno delovao. Psihokinezu primetio nije, ali podvalu jeste; eto dobre ilustracije za tu vrstu problema. Porodica bez oca, u tuznom i dosadnom predgradu; deca zeljna da ih posete neka nova lica. Prva poseta bila je i prosla i nije se dogodilo nista cudno; kad je istrazivac polazio, jedna od devojcica ga je zgrabila za ruku i rekla mu "Doci ces opet, zar ne ?" Pred kraj druge posete, posto se opet nije desilo nista, istrazivac je pukim slucajem video, krajickom oka, kako jedan od decaka, osmogodisnjak, baca uvis jednu cetku koja je njima sluzila za razne potrebe u kuhinji, a onda glumi da je cetka poletela sama.

Ova vrsta problema dopusta skeptiku-foteljasu da smrkne prezrivo i zakljuci "Pa kazem ja..." Pouka je izmedu ostalog i to da oni koji zele da istrazuju poltergajste treba da se uvezbaju u motrenju krajickom vidnog polja  Medutim, povikati "Prevaranti  " u slucaju te pomenute nesrecne porodice znacilo bi promasiti sustinu. Taj mali bata nije radio to iz zelje da ucini nesto rdavo. On je imao svoje "dobre" razloge da privuce paznju i da zadovolji odraslog coveka koji se toliko trudi da nade poltergajste. Postoji jedan veoma

krupan zajednicki element u psihologiji poltergajsta i psihologiji deteta koje "malcice laze" o njima   i u jednom i u drugom slucaju imamo vapaj da se nekome posveti paznja.

Kasnije cemo se jos jednom vratiti psihologiji poltergajst-fenomena, ali zasad recimo to da su skeptici poprilicno u pravu kad zahtevaju da se poltergajst efekti podvrgnu najstrozijim proverama   opasnost od podvale u toj vrsti istrazivanja veoma je velika. Ali i mi mozemo ukazati na jedan slucaj kad su skeptici temeljito raskrinkani u pokusaju da ospore poltergajste sasvim neistinitim argumentima.

GEOFIZICKE TEORIJE ZAGRIZLE U PRASINU

Ponekad parapsiholozi uspeju tako temeljito da opovrgnu argumente skeptika, da je to radost gledati. Ali retko kad se dogodi da su argumenti skeptika takvi (po svojoj prirodi) da ih je moguce, na neki konkretan nacin, testirati Mnogi skepticni komentari upereni protiv parapsihologije prilicno su mutni, ali zvuce pomalo klevetnicki, ili su samo prazne izjave koje se ne oslanjaju ni na kakve cinjenice niti na neku odredenu logiku. Medutim, to se  ne moze reci za coveka koji je zastupao "geofizicku teoriju" poltergajsta. On  se zove Gaj Lambert.

Lambert je tvrdio da podzemni tokovi vode, kao sto su reke ponornice ili kanalizacija, mogu stvarati poltergajst efekte ako se nadu ispod ili blizu temelja gradevina. Konkretno, kad velika kolicina vode naide naglo, odjednom, i naleti na neku zapreku, moze se dogoditi udar (poznat kao "vodeni cekic") koji bi zatresao okolno tlo, kao kakav grc. Tu bi se, dakle, pojavilo dejstvo jedne fizicke sile. Vodeni cekici bili bi uzrok neobjasnjivog pomicanja predmeta, kao i skriputanja i jecanja u strukturi zgrade, a neko bi onda od toga pomislio da su poltergajsti. Ako je Lambertova teorija tacna, mogli bismo ocekivati cesce pojavljivanje takvih efekata u vreme abnormalno visoke plime, velikih pljuskova (to jest, kada je veliki vodeni talog), ili u vreme poplave. Ovo su predvidanja koja se mogu testirati. Kasnije je Lambert sugerisao jos nesto da postoje mali, lokalni seizmicki poremecaji, odvec slabi da bi se mogli registrovati obicnim seizmografima, koji bi takode mogli doprineti poltergajst aktivnosti.

Takvih teorija bilo je i ranije, itekako. Zabrinutost zbog delovanja podzemnih voda pocela je pre dve stotine i vise godina. Lambertov doprinos sastojao se u tome sto je on sistematicno prikupljao nalaze koji su mu omogucavali da te teorije i proveri. Lako je stigao do zakljucka da bi pojedini slucajevi poltergajst aktivnosti mogli biti objasnjeni takvim podzemnim dogadajima; ali u njegovoj logici neki koraci bili su poprilicno sumnjivi. Lambert je, na primer, pokazao da izvestaji o poltergajstima stizu ponajvise iz obalnih i plimnih zona, gde bi efekti plime mogli biti najjaci. Na nesrecu, kao sto su kriticari istakli, upravo u tim podrucjima obicno je i gustina stanovnistva najveca. Istorijski gledano, recne i morske obale bile su od presudnog znacaja za jeftin prevoz, pa se narod tu nastanjivao (pomislite na Roterdam, Hamburg, London, Njujork i tako dalje). I zato, naravno, u tim oblastima najvise ima poltergajsta - jer tamo najvise ima i ljudi.

Prvi opsti napad na Lambertovu teoriju izveli su dr Alan Gould, psiholog na Univerzitetu Notingem, i Toni Kornel, koji je diplomirao na Kembridzu, a zatim stekao mnogo godina iskustva u  istrazivanju  poltergajsta. Kao prvo, oni su napali Lamberta na teorijskim osnovama. Za Goulda i Kornela prihvatljivo je da vrlo mali broj poltergajst dogadaja, i to sasvim marginalnih, nastane usled sleganja terena ispod neke zgrade ili zbog vodenih cekica. Ali, istakli su oni, ova geofizicka teorija ne moze objasniti neobicne putanje predmeta ciji pokreti se cesto pripisuju poltergajstima, niti najdramaticnije poltergajst efekte (pomeranje vrlo teskih predmeta), a ni prividnu svrhovitost, osmisljenost tih kretanja. Osim toga, tom teorijom vrlo tesko bi se objasnilo zasto se mnogi poltergajst efekti desavaju samo u prisustvu neke odredene osobe. Najzad, kazu Gould i Kornel, vecina zgrada ne bi izdrzala tako zestoko drmusanje; ne bi mogli da lete samo pojedinacni predmeti, a zidovi da miruju, nego bi se citava zgrada naprosto srusila.

Godine 1961. Gould i Kornel imali su srece da dobiju na raspolaganje nekoliko zgrada, terasasto rasporedenih, koje su bile jos u sasvim dobrom stanju, strukturno neostecene, ali predvidene za rusenje. Posle opsirnih rasprava sa opstinskim vlastima, dobili su dozvolu da rade sa tim kucama sta god su hteli. Oni su u njih preneli svoju opremu. Proizveli su fizicke sile o kakvima Lambert govori. Kuce su se tresle cak i mnogo jace nego sto to  Lambert sugerise; drmusanje jedne moglo se  osetiti u drugoj, pa cak i u trecoj, prostim stavljanjem dlana na zid. Pa ipak, predmeti ni u jednoj nisu poceli da se pokrecu ni priblizno onako kako bi se to kod poltergajst efekata moglo ocekivati. Izazivani su i horizontalni i vertikalni potresi, koji su pred kraj ogleda bili toliko zestoki da je Kornel primetio "Lepo smo culi kako kuca peva od  tih  vibracija".  Pa  ipak,  nije primecen nijedan  pokret unutrasnjih  predmeta koji bi  podsecao na poltergajste. Najzad je doslo do toga da bi daljim pojacavanjem udara doslo do bukvalnog rusenja zidova ili do raspada opreme, pa su istrazivaci zakljucili da je Lambertova teorija dobila pristojnu sahranu, a da je njima bolje da pokupe svoju opremu i idu odatle da ne bi i oni bili "sahranjeni" pod rusevinama.

PSIHOLOSKI PROFILI FOKUSNIH JEDINKI

Alan Gould primenio je jedno statisticko sredstvo poznato kao analiza grozdova. Na ovaj nacin zeleo je da sagleda razliku izmedu opsednutosti i poltergajsta. Posredi je, naravno, jedna stara razlika, ali je Gould uspeo da iz velikog broja izvestaja "precisti" i razjasni tu distinkciju. Opsednutosti su vezane za mesto - to su pojave koje kao da se usredsreduju na jedno mesto, a ne prate osobu. Zato postoje, kao sto tradicija kaze, "opsednute kuce". Za opsednutosti izgleda da su tipicne i sledece odlike razliciti zvuci i kuckanja, osecaj ljudi da ih neko nevidljiv dodiruje, pojava prividenja i dugotrajnost (naime, razliciti ljudi, tokom dugog niza godina, prijavljuju iste takve pojave u istoj kuci). Za razliku od toga, pojave poltergajsta dovode do dramaticnijeg pokretanja objekata, krace  traju, manje je kuckanja i manje naznaka da to neki navodni duh pokusava da komunicira. To jeste jasna distinkcija, ali Gould upozorava da su se i u jednoj i u drugoj kategoriji nasli mnogi dogadaji koji se izmedu sebe veoma razlikuju. Imajuci to upozorenje u vidu, sta mozemo reci o psihologiji poltergajsta ?

Vec smo pomenuli neke od psiholoskih cinilaca koji kao  da se narocito  isticu kod poltergajst aktivnosti - naime, zelju da se privuce paznja, kao i nezadovoljstvo postojecom situacijom. Postoje i neke prilicno jasno izrazene razlike u pogledu starosti i pola.

Zene cine ubedljivu vecinu medu fokusnim osobama (a fokusne su one osobe oko kojih se pojave poltergajsta usredsreduju). Gould i Kornel su procenili da su 73o fokusnih osoba zene, a Vilijem Rol procenjuje da one cine 61o. Medutim, kao sto je Rol ukazao, u slucajevima prijavljenim pre ovog stoleca, nekih 80o fokusnih osoba bile su zene; u ovom veku kao da nailazi ravnopravnost polova. To moze biti ishod kulturoloskih promena. U Brazilu je nedavno jedna studija, doduse radena na malom broju uzoraka, pokazala da je cak 90o fokusnih osoba bilo zenskog pola. Posto su mnogi nedavni slucajevi dokumentovani u Evropi i Americi (zato sto se tamo nalazi vecina istrazivaca koji daju podrobne izvestaje), pitamo se do koje mere su kulturoloske promena na Zapadu na to uticale.

Starost je takode vazan cinilac - ogromna vecina fokusnih osoba su deca ili omladina. I ovde mogu biti odgovorni neki kulturoloski cinioci. Naime, u takozvanom trecem svetu ta mladost subjekata ostaje nepromenjena, ali u Evropi i Americi prosecna starost fokusnih osoba izgleda da se pomerila sa sesnaest na dvadeset godina, po Rolovim nalazima. Sve je veci broj i starih ljudi (sa sedamdeset ili vise godina) koji se pojavljuju kao fokusi poltergajst fenomena.

Svejedno, usredsredenost poltergajsta oko mladih kao da podrzava  teoriju,  cesto pominjanu,  da  su  poltergajsti  u  nekoj  vezi  sa  pubertetom,  a  to  znaci  i  sa  seksualnim

napetostima i sukobima. Ovu zamisao pomno su eksploatisali autori filmova kao sto su Keri i Isterivac duhova. Medutim, da li je ta ideja odrziva u svetlosti pomenute sve vece jednakosti polova u pogledu aktivnosti poltergajsta ? U Evropi i Americi prosecna starost fokusnih osoba povecala se, a prosecno doba u kome pubertet pocinje snizilo se, to jest pomaklo se ka mladim godinama nego sto je to nekada bilo. Stavise, u mnogim davnim (a i danasnjim) slucajevima zabelezeno je da su pojave poltergajsta spontano prestale posle nekoliko poseta lekara ili svestenika (ili, danas, istrazivaca ovakvih pojava). Ako ne pretpostavimo da su oni zloupotrebljavali svoju sluzbenu funkciju, tesko je videti kako su takve posete mogle da razrese neciju frustriranu seksualnost. Mogle su, medutim, da pojacaju samopostovanje zbunjene i zanemarene mlade osobe.

Mentalna bolest je jos jedno popularno objasnjenje za vezu izmedu poltergajsta i dece. Mnoga fokusna deca, posle pregleda kod psihijatra ili psihoanaliticara, dobila su dijagnozu da pate od histerije, depresije, preterane agresivnosti, nedovoljne agresivnosti, od neuroze i tako dalje. Jedan krupan problem kod takvih dijagnoza sastoji se u tome sto osoba koja dijagnozu izrice najverovatnije zna zasto je dete upuceno na pregled, pa je zato vise nego spremna da ubelezi nesto podesno, nekakvu dijagnozu koja ce zvucati kao moguce objasnjenje za pojave o kojima je rec. Cak i ako psiholog ili psihijatar ne zna zasto je dete upuceno kod njega (a to je veoma malo verovatno), pa izrekne dijagnozu da je dete neuroticno, ostaje mogucnost da je dete postalo neuroticno zato sto ga je proganjao poltergajst Kako da znamo, osim ako su pouzdane procene o licnosti tog deteta sacinjene pre nego sto se poltergajst prvi put pojavio ? Ocigledno, takve prethodne podatke o licnosti retko kad cemo imati na raspolaganju. A posto ih nemamo, ne mozemo biti sigurni takoreci ni u jednu procenu o odlikama licnosti poltergajst dece.

Postoje ubedljivi nalazi, mada ne neposredni nego samo na osnovu okolnosti, da je poltergajst aktivnost povezana ne sa seksualnim napetostima niti sa mentalnim oboljenjem, nego sa zeljom da se na sebe privuce paznja. U jednoj analizi fokusnih osoba starih osamnaest godina i manje, Vilijem Rol je zapazio da je cak 62o njih zivelo izvan svoje porodice kad se prvi "napad" dogodio. A medu preostalih 38o, svaka sesta osoba imala je samo jednog zivog roditelja, ili je u kuci samo jedan stanovao, u vreme prvog napada. Ova druga brojka ne mora biti narocito znacajna, jer u evroamerickim drustvima danas ima mnogo porodica sa samo jednim roditeljem; ali za tu starosnu grupu koju je Rol analizovao ipak je broj takvih porodica nesto manji od jedne sestine. Medutim, cinjenica da 62o dece koja imaju iskustva sa poltergajstom zivi izvan svoje porodice poprilicno je upadljiva. Nestabilnost ili odsustvo porodice donekle podrzava teoriju o zelji da se privuce paznja (mada treba oprezno pristupati pretpostavci da je porodica sa jednim roditeljem na neki nacin "manje stabilna" od one sa oba roditelja). Nesto dodatne podrske za ovu teoriju mozemo naci u iznanadnom porastu, posle 1950, broja slucajeva poltergajsta vezanih za starije ljude. Dobro je poznata neslavna istina da se na stare ljude u danasnjim zapadnim drustvima pazi manje nego u ranijim vremenima. Zanimljivo je da nemamo nalaze za slicno pomeranje u ne-zapadnim drustvima; ali ovo moze biti zbog nedovoljnog istrazivanja.

Problem je, naravno, u tome sto postoji ogroman broj zanemarene deca koja ne postanu ziza nikakve  poltergajst aktivnosti.  Mozemo  se  upustiti u nagadanje  da je zelja za privlacenjem paznje nuzan uslov za pojavu poltergajsta, ali, ocigledno, ona nije i dovoljan uslov. Verovatno cemo morati da cekamo jos mnogo godina pre nego sto dodatni "cinioci okidaci", to jest izazivaci pojave poltergajsta budu shvaceni.

Sta mozemo, dakle, nauciti od poltergajsta ? Nista pouzdano i uredno, nazalost. Ipak, postoje neke jasne naznake. Ako je to PK, onda je svakako najanarhicnije, najneurednije ispoljavanje PK. Stvari se desavaju u okruzenjima koja mi ne kontrolisemo - retko kad uspemo da vidimo takvu pojavu i da je zabelezimo, a nikad ne uspevamo da je kontrolisemo ili predskazemo. Pa ipak, postoji jedno jezgro dobro dokumentovanih slucajeva koji su bili podvrgnuti temeljitom istrazivanju i za koje nije pronadeno nijedno normalno objasnjenje. Ali psihokineticki efekti u svim tim slucajevima bili su toliko divlji i

nekontrolisani, i toliko siloviti, da nismo uspeli da steknemo nikakvo sistematsko znanje o PK na osnovu njih. Pre nego sto se okrenemo jednom istrazivanju koje nam nudi pozitivniji i kreativniji skup navodnih PK efekata, moracemo prvo da rascistimo  sa jednom medijski veoma izvikanom pojavom.

SAVIJANJE METAL,A: SOU BIZNIS ILI PK ?

Britanska drzavna televizija BBC prikazala je 23. novembra 1973. jedan sou u kome je nastupio Uri Geler, mladi Izraelac koji je dotad amaterski obavljao madionicarske trikove na drugorazrednim priredbama. Gelera je otkrio cudnovati americki naucnik i pronalazac Andrija Puharic. Pred mnogobrojnom publikom u studiju (nasao se tu i Dzon Tejlor, profesor matematike na Kingz koledzu Univerziteta London, koji je pozvan izricito da bi prisustvovao kao "naucnik sa sekirom", kako je sam rekao - naime, kao najtvrdi skeptik, da sve ospori), Geler je savijao kljuceve i pribor za jelo, na nacin koji je izgledao zaista neobjasnjiv. Osim toga on je na jednako neobjasnjiv nacin nanovo pokretao casovnike za koje je receno da su pre toga bili u kvaru. Javili su se, postom, mnogi gledaoci koji su tvrdili da je za vreme Gelerove emisije doslo do savijanja kasika i drugog pribora za jelo u njihovim domovima, da su najednom proradili i poceli da otkucavaju sate njihovi stari zidni casovnici, i da su se pojedini predmeti pokretali tamo-amo po kuci prividno bez ikakvog razloga. Medijski ljudi su jurnuli da angazuju Gelera za kojekakve parodije PK ogleda sa subjektima nasumce pozvanim iz publike. Uskoro su videna nova savijanja metala. Publika je ludovala za Urijem Gelerom.

Proslo je dvadeset godina. Ogromna dimna zavesa svakojakih anegdota okruzuje danas Gelera i njegovu karijeru. Bilo je optuzbi i protivoptuzbi. Bilo je glasina i kleveta. Pojedini bivsi clanovi Gelerove ekipe napisali su "ispovesti" (i za to su bogato placeni), a u tim ispovestima priznali su da je sve bilo namesteno, sve prevara, i da je metal savijan na vrlo ne-paranormalne  nacine. Puharic je pricao da su  Gelerovu  moc kontrolisali superinteligentni vanzemaljci koji vrebaju iz svojih NLO; Geler se ogradio od toga. Mnogi madionicari tvrdili su da mogu izvesti trikove kojima se postize sve sto je Uri Geler postigao; mnogi drugi madionicari tvrde da je ipak nemoguce trikovima postici sve to sto je Geler prikazao. I tako dalje - jos mnogo toga je bilo. Posle svega toga, zakljucili smo sledece ima dovoljno nalaza da se Uri Geler sluzio trikovima i obmanama. Ali mozda je to radio "dopunski", da bi pojacavao dejstvo svoje eventualne paranormalne sposobnosti, koju mozda poseduje, a mozda i ne poseduje. Citava stvar je potonula u more ogorcenja i odvratnosti. Tokom znatnog broja godina Gelera je na zaista krajnje netrpeljiv nacin napadao izvesni Rendal Cvinge, koji na pozornicama nastupa kao madionicar pod pseudonimom Zapanjujuci Rendi. Kako se sve to zavrsilo sazeto je izlozio Dzordz Hansen, autor mnogih iscrpnih komentara o parapsiholoskoj sceni. Mi u sledecem pasusu naprosto navodimo sta je Hansen napisao, ali izostavljamo akademske reference i druge dokumente (novinske i casopisne clanke i tako dalje) na koje se on u svome clanku poziva.

"U intervjuu za magazin Zona sumraka, i na jednom sastanku Njujorske zone skeptika, Rendi je tvrdio da je Eldon Bird, prijatelj Urija Gelera,  napastvovao  decu  i  dospeo  u zatvor. Kasnije su clanovi Njujorske zone skeptika priznali da su to lazi, a Eldon Bird je podneo tuzbu sudu, i to protiv CSICOP-a (jos jedna grupa skeptika). Rendi se zalio da je Uri Geler otpoceo i kampanju ucena, uperenu  protiv  njega.  Geler  je  podneo  nekoliko tuzbi sudu protiv Rendija, ali i protiv CSICOP-a. Zato je Rendi podneo ostavku na svoje clanstvo u odboru CSICOP-a, da ne bi ta druzina bila uvucena u parnicenje. U nekoliko fanzina izisli su vapaji Rendija u stilu "ja sam u nevolji, narode, treba mi pomoc"."

Nemamo ovde nikakvu drugu zelju osim da ukazemo citaocima da niposto ne daju nikakve pare za nesto sto ne zasluzuje da se za to daju pare. Nista necemo dodati gornjem zavrsnom prikazu ukupnog, jadnog i bednog stanja tih stvari. Ono sto u Gelerovom slucaju upadljivo nedostaje to je dokazni materijal. Nije bilo naucnih ogleda, nije izvedena nijedna kontrolisana studija. Neki istrazivaci prijavili su ovo ili ono, ali to su

ljudi koji su bili u bliskim vezama sa Gelerom, tako da ne znamo  koliko  im  mozemo verovati. Sve u svemu, cirkuska posla, kojih cemo se mi kloniti.

Pogledajmo sada neke kudikamo  upecatljivije nalaze  koji su dosli od profesora Dzona Hejsteda sa Koledza Birkbek u Londonu, zatim od dr Krisara i dr Buvea u Francuskoj, kao i iz Japana.

IZA MEDIJSKIH MITOVA

Za pocetak, pogledajmo neke izvestaje o savijanju metala koji, reklo bi se, dokazuju postojanje psihokineze. Kasnije cemo pregledati neke veoma prefinjene efekte koji su prijavljeni, a koji cine da hipoteze da je sve ipak bilo prevara ili greska izgledaju manje ubedljive od onih da je bilo stvarnih PK efekata sa metalom.

Savijanje u zapecacenim cevima. Krisar i Buve su zabelezili da je francuski savijac metala Zan-Pol Zirar uspevao da savije trake metala koje su se nalazile u unutrasnjosti staklenih cevi zatvorenih i zapecacenih sa obe strane. Kasnije  su Hejsted i drugi istrazivaci pregledali eksperimentalni metod koji je tom prilikom bio primenjen i zakljucili da nije bilo nikakve mogucnosti podvale.

PK dejstvo na nekoliko mesta istovremeno. Hejsted je  radio  sa savijacima metala, uglavnom maloletnim. Pokusao je da detektuje PK sile tako sto je u trake metala ugradivao instrumente za merenje naprezanja. Ovi merni instrumenti nacinjeni su tako da pri pojavi bilo kakve sile koja bi nastojala da savije metal proizvedu elektricne signale koji bi zatim otisli u monitor i bili snimljeni. U mnogim takvim ogledima bilo je i po nekoliko metalnih traka, medusobno znatno (i po nekoliko metara) udaljenih. Hejsted je zabelezio sinhrone signale iz dve, tri, pa i vise traka. Merni instrumenti nisu bili toliko osetljivi da bi reagovali na neke slabe seizmicke potrese, na vibracije ili na nesto tome slicno. (Jedan od nas dvojice, autora ove knjige, licno je proverio to i uverio se.) Nije moglo biti ni signala zbog elektricnog kvara, osim ako bi bila u pitanju zaista velika anomalija, koja bi onda bila opazena i na druge nacine. Nije bilo ni najmanje mogucnosti da se efekat krivotvori, osim ako je bila skrivena neka mehanicka naprava za savijanje metala; ali prisutni posmatraci nikako ne bi prevideli prisustvo neke takve i toliko velike, mehanicke naprave.

PK delovanje iznad granica covekove fizicke snage. Hejsted i obojica Francuza zabelezili su i savijanje metalnih poluga tako jakih da se to fizickom snagom jednog coveka ne moze postici. Krisar ima na video-traci jednu seansu gde Zirar samo gladi jednu metalnu polugu, a ona se savija; a to je poluga tako jaka da bi za njeno savijanje bila potrebna snaga tri puta veca od ljudske.

"Nemoguci" PK efekti. Hejsted izvestava i o dva jednostavna testa u kojima se pojavljuje "nemoguca" psihokineza. Jedan od tih testova zasniva se na upotrebi metalne legure koja se ne moze naglo savijati preko izvesne mere, jer ce se pri takvom pokusaju naprosto slomiti, ali moze biti savijena toliko, pa i mnogo vise, ako se duze vremena pritiska odredenom, manjom silom. Postoji za takve legure dobro poznata i proverena fizicka konstanta koja odreduje koliko je najvece izoblicenje ostvarivo na taj nacin, tokom duzeg vremena. Ovakvo postupno savijanje naziva se "puzece savijanje" i zaista je spor posao, kao sto ta rec i nagovestava. Hejsted je izvestio da su sipke od takve legure savijane i znatno brze.

Osim toga prijavio je i "nemoguce" slucajeve koji se zovu "plasticna deformacija". U nekim slucajevima savijeno mesto na metalu bilo je "mekano kao zvakaca guma", kaze Hejsted. Naucno verovatan nacin da se postigne takvo omeksavanje bio bi pomocu korozivnih hemikalija, kao sto su zivine soli; ali na tom mestu bi metal izgubio boju (a osim toga, one su i veoma otrovne). Takvo nagrizanje znacilo bi, dabome, i da bi metal

izgubio jedan deo svoje tezine, ali Hejsted je vrsio merenja nikakvih gubitaka tezine nije bilo.

Ovakvi nalazi ne mogu se odbaciti olako. Nismo ovde u "zemlji Urigelerlandiji". Ova dvojica francuskih istrazivaca, na primer, primenjivali su u testovima sledece standardne postupke.

•     Sve dimenzije uzoraka (metalnih poluga i drugih predmeta) merene su pre i posle savijanja.

•     Mikrocvrstina metala merena je na nekoliko tacaka pre i posle savijanja.

•     Rezidualni profili naprezanja (mera kristalnosti strukture) pregledani su pre i posle savijanja.

•     Ultra tanki uzorci (folije) pregledani su u vecini slucajeva elektronskom mikrografijom, da bi se videla njihova fina struktura.

•     Analize hemijskog sastava obavljane su na raznim mestima na metalnoj traci ili poluzi.

•     Svaki uzorak pojedinacno je oznacen da ne bi moglo biti nikakvog zamenjivanja.

•     Ovo je poprilicno upecatljiv skup testova. Prijavljeni su jos neki veoma fini efekti, takvi da je verovatnoca prevare jos manja. Neke od njih mozemo pomenuti ovde.

•     Francuski tim, takode Hejsted, a povremeno i japanski istrazivaci, prijavili su lokalna otvrdnuca uzoraka metala, cak i u slucajevima kad savijanje uopste nije uspelo (i  gde  je  iz  tog  razloga zabelezeno da je testiranje bilo neuspesno). U jednom od tih slucajeva "anomalnog otvrdnjenja", Hejsted je zabelezio da se metalna traka "sabila kao da je bila pod pritiskom od pet tona". Medutim - ovo je zanimljivo - raspored lokalnih napetosti i poremecaja u metalu nije bio isti kao da se stvarno dogodio pritisak od pet tona, spolja. Rezultati su bili kao da se u metalu dogodio neki unutrasnji stres.

•     Krisar i Buve prijavili su jedan zaista zaprepascujuci slucaj. Metalna traka je pre ogleda bombardovana atomima radioaktivnog cezijuma. Potom se  dogodilo savijanje. Atomi cezijuma ostali su u metalu, ali sasvim drugacije rasporedeni   premestili su se.

•     U pojedinim ogledima Zirar je savijao trake aluminijuma u kojima su posle toga utvrdene metalurske promene (koje se mogu ustanoviti samo pazljivom metalurskom analizom), kao da je metal bio izlozen temperaturi od preko 6000 Celzijusa.

Kako da shvatimo sve ovo ? Autori ove knjige nisu metalurzi i zato ne mogu proceniti ove pomenute finije efekte. Medutim, anomalni efekti sa instrumentima za merenje napregnutosti i sa krtim legurama izgledaju sasvim jasni. Neki istrazivaci postavljali su pitanje nije li oprema bila neispravna (a nisu se potrudili da prvo pogledaju tu opremu koja je upotrebljena), ali mi ne znamo da je iko izneo ikakvu vrednu, sadrzajnu kritiku ovog istrazivanja. Zasad lopta ostaje u dvoristu kriticara.

Istrazivanja sa savijanjem metala sada su nepopularna, zbog zlonamernih i pogrdnih kritika koje su se tokom godina nakupile. Ali u tome nema niceg novog za posmatraca koji zna kako nauka napreduje. Kad neko baci rukavicu izazova ortodoksiji, cesto mu bude uzvraceno neprijateljstvom. U slucaju savijanja metala, to neprijateljstvo je zaista postajalo do krajnosti neprijatno. Nikakvo iznenadenje da se danas malo koji istrazivac odvazi da ude u jednu oblast punu sarlatanskih cirkuskih prevara, neosnovanih glasina,

napada ad hominem, pa cak i tuzakanja i parnicenja. Zato moramo bolje razumevanje PK fenomena traziti dalje, na drugim poljima.