»ULIS« MONOLOG

Naslov se odnosi na Džejms Džojsa (James Joyce) a ne na domišljatog lutalicu Homerovog doba, koji je lukavstvom i delom uspeo da izmakne neprijateljstvu i osveti bogova i ljudi i da se posle mučnog putovanja vrati svom ognjištu. Džojsov Ulis, Odisej, je u najstrožijoj suprotnosti sa svojim antičkim  imenjakom, nedelatna, samoopažajna svest, da, samo oko, uvo, nos, usta, taktilni nerv, bez izbora i bez inhibi-cija prepušten zahuktanom, haotičnom, luđačkom vo- dopadu duševnih i fizičkih datosti, a i ovo registru-jući skoro fotografski.

Ulis2 je knjiga iz koje buja i vrvi 735 dugih stranica; vremenska struja od 735 sati ili dana ili godina, koje se sastoje iz jednog jedinog, besmislenog naj-svakodnevnijeg dana, od duboko beznačajnog 16. juna 1904, u Dablinu u kome se, u suštini uzev, ništa ne dešava. Struja počinje u ništavilu i završava u ni-štavilu. Jedna jedina, čudovišno duga, krajnje zapletena i na užas čitaoca nikada iscrpljena Strindbergov-

['] Ovaj esej, prvi put objavljen u Evropskoj reviji, nije naučna rasprava. Ako ga uprkos tome uvršćujem u zbirku Psihološke rasprave, onda je to zbog toga što je Ulis bitan i za naše vreme karakterističan document humain a moj< mišljenje ο tome je psihološki dokument koji pokazuje koju značajnu ulogu u mojim delima igraju ideje u praktičnu primeni na konkretni materijal. Moj esej ne samo da j lišen naučnosti, već i svih didaktičkih namera i zbog tog; čitalac treba da ga smatra samo subjektivnim i neobavezno izraženim mišljenjem. (Primedba autora).

2 Englesko izdanje, 10. izd. Pariz, 1928.

2

2

ska istina ο stotini čovekovog života? Možda ο suštini, sigurno, međutim, ο deset hiljada površina i njenih sto hiljada osenčenja. Koliko dopire moj pogled na ovih 735 strana nema smisaonih ponavljanja, ni jedno jedino duševno ostrvo mira gde bi blagonakloni čitalac, opijen sećanjima, mogao da sedne da bi ponovo mogao da sa zadovoljstvom razgleda pređeni put — recimo oko stotinu strana — pa makar to bilo samo sećanje na jedno najobičnije mesto koje bi se u tekstu neočekivano ponovo javilo; ne, nemilosrdna, neprekidna struja kulja, dok njena brzina ili neprekidnost narasta, sve do poslednjih 40 stranica, čak do gubitka interpunkcije da bi dovela do strašnog izraza zagušujuću, do nepodnošljivosti prepunu ili napetu prazninu od koje staje dah. Ova krajnje bezna- dežna praznina je osnovni ton cele knjige. Ona ne počinje i ne završava samo u ništavilu, ona se i sastoji od samih ništavila.3 Sve je pakleno ništavno, kada se knjiga posmatra sa ugla tehničkog umetnič-kog dela, onda je to upravo briljantan izrod pakla.'

Imao sam starog strica, koji je mislio sasvim pra- volinijski. Jednom me je sreo na ulici i zapitao: »Znaš li čime đavo muči duše u paklu?« Pošto nisam znao, on mi reče: »Pušta ih da čekaju.« To reče i nastavi svojim putem. Ovoga sam se setio kada sam prvi put zaorao kroz Ulisa. Svaka rečenica je očekivanje koje se ne ispunjava, najzad iz čiste rezignacije čovek ne očekuje više ništa i na svoj ponovni užas postepeno je siguran da je to stvarno tačno. Stvarno se ne dešava ništa, ne proističe ništa,5 a ipak se od strane do strane provlači potajno očekivanje nasuprot beznadežnoj rezignaciji. Tih 735 stranica, koje ne sadrže ništa, ne sastoje se od belog, čistog papira, već od naštampanog, sitnog teksta. Čovek čita i čita, i smatra da razume ono što čita. Ponekad čovek propada kroz neku va-

3 Joyce to sam izražava (Work in Progress, u: transition, Pariz): We may come, touch and go, from atoms and ifs, but we are presurely destined to be odds without ends.«

*  Curtius (James Joyce und sein Ulysses, Zürich, 1929) naziva

Ulis »knjigom Lucifera... To je delo Antihrista.«

*  Curtius:  »Metafizički  nihilizam  je  substancija  Džojso-vog

dela.«

zdušnu rupu u novu rečenicu — ali čovek se navikava na sve kada je jednom dostigao pravi stupanj odanosti. Tako sam i ja sa beznađem u srcu čitao do 135. strane, pri čemu sam dva puta zaspao. Nečuvena raznolikost Džojsovog stila deluje jednolično i uspav-ljujuće. Čitalac se ne sreće ni sa čim, sve se okreće od njega i ostavlja mu samo da blene za onim što je nestalo. Katkad oživi ali ne zadovoljan samim  sobom, već  ironično, sarkastično, otrovno, prezirno, tužno, očajno, ogorčeno i stoga destruktivno privlači simpatije čitaoca ukoliko spasonosni san ne prekine ovo rasipanje energije. Dospevši do 135. strane*, zapao sam u duboki san, posle  različitih herojskih   napora   da   se   približim   knjizi   ili   da   joj

»udovoljim« kako se to obično kaže. Kada sam se posle dužeg vremena probudio, moje mišljenje se izbistrilo toliko da sam počeo da knjigu čitam od pozadi. Ova metoda se pokazala primenljivom kao i uobičajena metoda, to jest knjiga se može čitati i straga, pošto u njoj nema napred i nazad, nikakvo gore i dole. Sve je već tako bilo ili može da bude u budućnosti.7 Konverzacija se sa isto toliko uživanja može čitati ostrag, pošto se time ne šteti poenta. Kao celina knjiga je uopšte nema, a svaka rečenica je poenta. Čovek može da

Psihoterapeut, kao ja, uvek se bavi terapijom, pa i

* Čarobna rei sa kojom sam utonuo u san nalazi sc na str. 134. dole i 135. gore. Ona glasi: »that stony effigy in frozen music, horned and terrible, of the human form di-Dine, that eternal symbol of wisdom and prophecy tohich, it aught that the imagination or the hand of sculptor has toroupht in marble of soultransfigured and of soultransfi-purinp deserves to live, deserves to live.« Ovde sam sanjivo okrenuo još jednu stranicu i pogled mi se zaustavio na sle- dećem mestu: »a man supple in combat: stonehorned, stone-bearded, heart of stone«. Rečenica se odnosi na Moj šija koga nije zasenila moć Egipćana. Ove rečenice su sadržale narko-tikum koji je isključio moju svest, pošto su podstakle u meni još nesvestan tok misli koji je samo remetio svest. Kako sam kasnije otkrio, ovde mi je prvi put zasvetlela spoznaja autorovog stava i konačne ideje njegovog dela.

7 Vrhunac dostiže u: Work in progress. Carola Giedion--Welcker pogodno kaže: »Stalno dolazeće ideje obučene u večito promenljivo i menjano ruho projektovane u apsolutno irealnu sferu. Vreme, prostor.« (Neue Schweizer Rundschau, Zürich. 1929).

sebe samog. Prenadraženost znači: »Ti još nisi sagledao stvar.« Zbog toga čovek treba da prati svoj bes i širi naokolo ono što loše raspoloženje donosi: ta bezbrižnost, ta bezobzirnost u odnosu na dobrona-merni, shvatljivi, dobroćudni i pravični pokušaj11 jednog obrazovanog, inteligentnog predstavnika čitalačke publike. Taj solipsizam ide mi na nerve. To je, dakle, ta hladnokrvna ogoljenost njegovog duha, koji izgleda da je potekao iz epohe gmizavaca — zabavljanje u i sa sopstvenom utrobom — kameni čovek, upravo onaj Moj sije kamenih rogova,  kamene  brade  i  skamenjene  utrobe,  koji  u

okamenjenom spokoj-stvu okreće leđa kako Pantenonu tako i minulom blagostanju i na taj način bezbožno vređa najlepša osećanja čitaoca.

Iz ovog okamenjenog podzemnog sveta izranja vizija peristaltične, zmijoliko ustalasane pantljičare, koja deluje jednolično zbog svog večitog stvaranja proglotida. Doduše, nijedna proglotida ne liči sasvim na drugu, ali su ipak do zamene slične. U svakom, pa i najmanjem odsečku knjige Džojs je sam a istovremeno jedini sadržaj poglavlja. Sve je novo i uvek prisutno od početka. Kakva vezanost za prirodu! Kakvo bogatstvo i kakva — dosada! Džnjs mi .je dosadan dp suza, ali to jg opaka, "pag"a Нг>саН?) icoju ne bi mogla da rodi ni najzlobnija banalnost. To je dpsada prirode^, pusto zavijanje vetra oko grebena Hebrida, izlazak i zalazak sunca u Sahari, šum mora — sasvim tačno, kako Kurči jus kaže »motivi Vagnerove muzike« a ipak večito ponavljanje. Uprkos zapanjujuće raznolikosti kod Džojsa ima (nenamernih?) motiva. On, možda, ne bi želeo da ih ima; pošto kauzalnost kao i finalnost u njegovom svetu nemaju ni prostora ni smisla, isto onoliko malo kao i vrednosti. Motivi su neizbežni, oni su kostur svih duševnih zbivanja pa ma kako se čovek trudio da zbivanju ispije dušu, što Džojs konsekventno i čini. Sve se pojavljuje kao da je bez duše, sva topla krv je ohlađena i u čeličnom egoizmu protiču zbivanja — i to kakva zbivanja! U svakom slučaju ništa prijatno, radosno, puno nada-nja,

11 Curtius: »Autor je izbegao sve ono što bi čitaocu moglo da olakša razumevanje.«

već sivo, odvratno, grozno, patetično, tragično i ironično, sve doživljaji mračne strane, u toj meri ha-otični da se povezanost motiva mora tražiti lupom. A ipak ovi postoje, najpre u obliku nepriznatog ге-sentimenta lične prirode, ostaci na silu presecene istorije mladosti; ruine istorije duha uopšte koja eks-hibicionistički nudi 'zablenuto mnoštvo nemilosrdno ogoljenih bivstvovanja. Religijska, erotska i porodična predistorija ogledaju se na mutnim površinama struje događaja; pa čak raspad njegove ličnosti postaje očigledan u banalno-materijalnom osećajnom čoveku Blumu i skoro gasovitom, spekulativnom duhovnom čoveku Stivenu Dedalu, od kojih prvi nema sina a drugi oca.

Može postojati neki tajni poredak ili saobraže-nost poglavlja — u ovom pogledu postoje na izgled osnovane sumnje18 — u svakom slučaju ove su tako dobro skrivene da u početku nisam ništa zapazio od svega toga. Moja razdražena nemoć se uopšte nije ni interesovala za to, isto toliko malo koliko i za jednoličnost  bilo koje  prosečne ljudske komedije.

Ulis, koga sam već 1922. godine imao u rukama i posle ne tako dugog čitanja razočarano i ljutito odbacio, dosađuje mi i danas kao onda. Ali zašto pišem ο njemu? Ovo bih isto tako malo uradio kao  ο bilo kom obliku

»surrealisme« (šta je surréalisme?) koji prevazilazi moj um. Pišem ο Džojsu pošto me je izdavač neoprezno zapitao šta mislim ο njemu, odnosno Ulisu, ο kome su, kao što je poznato, još podeljena mišljenja. Neosporno je jedno da je Ulis knjiga od deset izdanja i da se njen autor čas diže u zvezde čas proklinje. Ali on stoji u centru diskusije i zbog toga u svakom slučaju znači fenomen, pored koga psiho- logija ne  bi trebalo da prođe  bez daljnjega. Džojs  ima znatnog uticaja na savremenike. A to je činjenica što sam se najpre najviše interesovao za Ulisa. Da je ova knjiga nečujno i bez traga nestala u dubinama zaborava, sigurno je više ne bih vraćao — izdašno me je ljutila, malo me zabavljala,  međutim,  uglavnom  mi  je  značila  preteču

11 Up. Curtius, 1: c, p. 25, i Gilbert, 1.

dosadu; naime, plašio sam se da ona rađa negativnu stvaralačku ćud, pošto je na mene delovala samo negativno.

Ali ja sam pun prediibeđenja. Ja sam psihijatar a to znači profesionalnu predubeđenost naspram svih psihičkih pojava. Ali opominjem čitaoca da to nije tačno: čovekova prosečna tragikomedija, hladna, tamna strana bitisanja, mučno sivilo psihičkog nihilizma su moj svakodnevni hieb, izvedena melodija, bljutava i bez draži. Ne potresa me i ne obuzima me ništa od toga,  pošto isuviše često moram profesionalno da pomažem takvim kukavnim stanjima. Ja moram stalno da činim nešto protiv toga i da samilost pružim samo tamo gde mi čovek ne okreće leđa. »Ulis« mi okreće leđa. On ništa ne želi; on hoće da svoju beskonačnu melodiju dalje peva do u beskonačnost, melodiju koju poznajem do presićenosti, zajedno sa stalno ponavljanim sistemom člankovitog vegetativnog mišljenja i delatnošću mozga ograničenim samo na opažanje, stanje koje hoće da potvrdi samo sebe i ne pokazuje nikakvog nastojanja rekonstrukciji. (Čitalac se oseća neprijatno prevarenim). Destruktivno izgleda da je postalo samo sebi cilj.

Ali ne samo to, već i »simptomatologija«! Isuviše poznato zvuči: to su beskrajni spisi duševnih bolesnika koji raspolažu fragmentarnom svešću i zbog toga pate od totalne nekritičnosti i atrofije vrednosti. Ali na mesto toga često se javlja povišenje čulne delatnosti; najbrižljivije posmatranje,   fotografsko   pamćenje   opažanja,   čulna

102

radoznalost, put spolja i unutra i prevaga retrospektivnih motiva i resentimenta, de-lirantna mešavina subjektivno psihičkog sa objektivnom stvarnošću, prikaz koji svojim neologizmima, fragmentarnim citatima, zvučnim i govornim asocijacijama, abruptnim prelazima i smisaonim prekidima uopšte ne obraća ni najmanje pažnje na čkaoca uz atrofiju osećanja13 koja ne preza ni od jedne be- smislenosti, ni od kakvog cinizma. Laiku neće biti

'* Gilbert. 1. c., p. 12 govori ο »hotimičnom smanjiva nju osećanja«.

naročito teško da sagleda analogiju šizofrenog psihičkog stanja sa onim u Ulisu. Sličnost je čak tako opasna da će nezadovoljni čitalac lako odbaciti knjigu sa dijagnozom

»šizofrenija«. Psihijatru je analogija frapantna; pa ipak on će istaći da upadljivo nedostaje

Z a  duševno bolesne prnHi^lrtg  IfaraVtpritti^ati  m air stereotipia Ulis je sve drugo, samo ne jednoličan u smislu ponavljanja.  (To  nije  oprečno  ranije  rečenom.  Covek uopšte ne može reći nešto protivurečno ο Ulisu). Izlaganje je  konsekventno  i  tečno,  sve  je  pokretno  a  ništa  nije fiksirano. Celinu nosi podzemna, živa reka, koja pokazuje jedinstvene tendencije i najstro-žiji izbor; nepogrešivi znak postojanja  jedinstvene,  lične  volje  i  ciljno  usmerene namere. Duhovne  funkcije se ne pojavljuju spontano i bezizborno, već pod-ležu najstrožijoj kontroli. Uvek i svuda su forsirane funkcije opažanja, percepcija i intuicija, dok su isto tako konsekventno potiskivane funkcije donošenja suda,  mišljenje  i  osećanje.  Ovi  poslednji  se  pojavljuju samo  kao  sadržaji,  kao  objekti  opažanja.   Opšta   je tendencija istaći zasenčenu sliku duha i sveta, upr-kos čestom neostvarenom iskušenju da se podlegne iskrsloj lepoti.  To  su  crte  koje  se  ne  mogu  naći  kod  običnog duševnog bolesnika. Ostao bi nam, dakle, još  neobični duševni   bolesnik.   Ali   za   ovog   psihijatru   nedostaju kriterijumi. Duševna nenormalnost  može  biti i zdravlje neshvaćeno od prosečne pameti ili nadmoćna duhovna snaga.

Nikada mi ne bi palo na pamet da izjavim da je Ulis šizofreni produkt. Osim toga time ne bismo ništa dobili, pošto želimo da saznamo zašto Ulis ima tako veliki uticaj, a ne da li je autor šizofren u lakšem ili težem stepenu. Ulis je isto toliko malo bolesni produkt kao cela moderna umetnost. On je u najdubljem smislu »kubističan«, budući da se crtež stvarnosti rastvara u nesagledivo kompleksnu sliku, čiji je osnovni ton seta apstraktne stvarnosti. Kubizam nije bolest već tendencija da se stvarnost prikaže groteskno predmetno ili isto tako groteskno apstraktno. Ovome je samo analogija klinička slika šizofrenije, budući da šizofreni bolesnici na izgled imaju istu tendenciju da otuđuju stvarnost, ili obrnuto, da se otuđuju od stvarnosti. Kod njega svakako po pravilu ovo nije primetna namera, već simptom  koji nevoljno proističe iz prvobitnog raspada ličnosti u lične frag- mente (takozvani autonomni kompleksi). Kod modernog umetnika nije individualna bolest ta koja prouzrokuje ovakvu tendenciju, već pojava određenog doba. Ona ne sluša individualni impuls, već kolek- tivno strujanje, koje sigurno nema svog izvora nepo- sredno u svesti, već mnogo pre u kolektivno nesve- snom moderne psihe. Pošto se radi ο kolektivnoj po- javi, ona se identično odražava na naj razlici ti ja područja, u slikarstvu kao u literaturi, u skulpturi kao u arhitekturi. (Uostalom karakteristično je da je duhovni otac ove pojave bio stvarni duševni bolesnik

— van Gog).

Sakaćenje lepote i smisla pomoću groteskne stvarnosti ili pomoću isto tako groteskne nestvarnosti kod bolesnika je posledična pojava razaranja njegove ličnosti, dok je kod umetnika stvaralačka namera. Daleko od toga da u svom umetničkom stvaranju doživi izraz razaranja svoje ličnosti, moderni umetnik upravo u razorenom nalazi jedinstvo svoje umetničke ličnosti. Mefistofelovski preobraćaj smisla u besmisao, lepote u ružnoću, besmisao koji skoro bolno liči smislu i upravo dražesna lepota  ružnog,  izražavaju stvaralački čin, koji u sličnom opsegu još nije doži- vela istorija duha, iako ovaj čin po sebi i za sebe nije ništa principijelno novo. Nešto slično zapažamo u perverznom menjanju stila Amenofisa IV, u glupoj simbolici jagnjenceta prvašnjeg hrišćanstva, u  jad- nom ljudskom obličju prerafaelističkog primitivizma i u pretrpanim šarama razmahanog baroka. Uprkos krajnje različnosti sve ove epohe imaju unutrašnju srodnost — to su stvaralačka vremena inkubacije, čiji je smisao nedovoljno objašnjen pomoću kauzalnog posmatranja. Ovakve kolektivne psihološke pojave otkrivaju svoj smisao samo onda, kada se po- smatraju kao anticipacije, to jest teleološki.

Epoha Amenofisa (EHNATON) je kolevka mono-teizma, koji se održao u svetu zahvaljujući jevrejskoj tradiciji. Varvarski infantilizam ranog hrišćanstva nije značio ništa drugo do preobražaj Rimske imperije u božju državu. Primitivni ljudi su prava pret-

hodnica određene, iz sveta nestale još u ranoj antici, nečuvene telesne lepote. Barok je poslednji živi crkveni stil koji u svom samouništenju najavljuje nat-kriljavanje srednjovekovnog dogmatskog duha naučnim duhom. Jedan Tiepolo, koji već dostiže opasnu granicu slikarskog prikaza, posmatran kao umetnička ličnost uopšte nije slučajna pojava, već radi u stvaralačkoj celovitosti na razlaganju koje je postalo neophodno. Tuđenje ranih hrišćana od umetnosti i nauke, to svojevremeno za ove ljude nije značilo gubitak, već ljudsku dobit.

Zbog toga ne samo Ulisu već i njemu duhovno srodnoj umetnosti smemo da pripišemo pozitivnu stvaralačku vrednost i smisao. U odnosu na rušenje dosadašnjih kriterij uma lepote i smisla Ulis natkri-ljava sve do sada postojeće. On vređa pridošlo osećanje, on brutalizuje dosadašnja očekivanja od smisla i sadržaja, on je poruga svake sinteze. Bilo bi zlona-merno u njemu čak i tragati za bilo kakvom sintezom ili uobličenošću, pošto bi se u tom slučaju — ako bi pošlo za rukom da se dokažu tako nemoderne tendencije — Ulisu mogla dokazati osetljiva estetska greška. Sve što čovek ima da izgrdi u Ulisu samo dokazuje njegov kvalitet, pošto grdi iz resentimana nemo- dernog koji neće da sagleda šta mu »bogovi« još »milostivo skrivaju«.

Ono što se ne može ukrotiti, ono neuhvatljivo, ono što je kod Ničea nabreklo u dionisičkom preobi-lju i preplavilo njegov psihološki intelekt, najzad, se u čistom obliku sreće u modernoj umetnosti. Cak i najtamnije faze Fausta I I , pa čak Zaratustra i Ecce Homo žele da ovako ili onako preporuče svet. Ali tek su moderni postigli da stvore umetnost poleđine ili poleđinu umetnosti, to jest onu umetnost koja se više ne preporučuje niti glasno a još manje tiho, koja konačno jasno govori zbog čega u stvari više neće da sara-đuje, koja  govori sa  onom upornom protuvoljom, koja se kod svih prethodnika modernoga (ne zaboraviti

Helderlina!) doduše bojažljivo ali primetno ometajući pomaljala i dovodila do raspadanja starih ideala.

Sigurno je nemoguće jasno sagledati ο čemu se radi samo na osnovu posmatranja pojedinačnih područja. Nemamo posla samo sa jednim jednokratnim udarom koji je usledio negde na određenom mestu, već sa skoro univerzalnim preslojavanjem modernog čoveka, koje očigledno potresa ceo stari svet. Pošto, na žalost, ne možemo da sagledamo budućnost, to ne znamo koliko još

—   u najdubljem smislu te reči — pripadamo srednjem veku. Ako smo — posmatrano sa više osmatračnice budućnosti — još do ušiju za-glibljeni u srednji vek, onda me to ne bi čudilo, jer samo takvo stanje stvari moglo bi da objasni zašto postoje knjige ili umetnička dela tipa Ulisa. To su preko svake mere drastična purgativa čije bi potpuno dejstvo bilo pucanj u prazno da ne nailazi na od- govarajući uporan i skriven otpor. To je određena vrsta psiholoških drastičnosti koje imaju smisla samo tamo gde se radi ο najžilavijem ili najčvršćem materijalu. Sa Frojdovom teorijom imaju zajedničko to što fanatičnom jednostranošću podrivaju vrednosti koje su i tako  već malo uzdrmane.

Na izgled od skoro naučne objektivnosti, delom čak koristeći »naučni« rečnik, Ulis je stvarno nena-učno jednostran, on je čista negacija. Ali kao takav stvaralački. On je stvaralačka destrukcija, nikakva herostratska gluma, već ozbiljan trud da se stvarnost, bilo kakva da je, poturi pod nos savremenicima, ne zlonamerno već sa nedužnom naivnošću umetničke objektivnosti. Knjiga se mirno srne nazvati pesimi-stičkom i ako se na krajnjem kraju, otprilike na po-slednjoj strani kroz oblake probija spasilačka sve-tlost. To je samo jedna strana protiv 734, koje su sve izrasle iz pakla. Tu i tamo svetluca po koji divan kristal u crnoj kaljuzi, pri čemu i nemodernom može biti jasno da je Džojs umetnik koji »može« — što kod današnjih umetnika ni u kom slučaju nije samo po sebi razumljivo — koji je čak. majstor; ali majstor koji se iz viših ciljeva skrušeno lišava svojih mogućnosti. Džojs je i u preokretu (ne mešati sa »konvertovanjem«) ostao pobožni katolik — svoj dinamit uglavnom koristi za crkve ili za inače od crkve stvorene ili njom uplivisane psihološke strukture. Njegov »protiv« svet  je visokosrednjovekovna, sasvim provincijska, eo ipso katolička atmosfera Erina, koja grčevito pokušava da osvoji svoju političku samo- stalnost. Iz svih zemalja ο kojima je pisano u Ulisu autor je verno i netremice posmatrao majku crkvu i Irsku, koristeći stranu zemlju samo kao sidro koje mora da osigura njegov brod pred vrtlozima njegovih irskih reminiscencija i resentimenata. Ali svet ga — bar u Ulisu

—  nije nikada dostigao, čak ni kao ćutljiva pretpostavka. Ulis ne traži svoju Itaku, već naprotiv on čini očajničke napore da se oslobodi svog irskog rođenja.

Zapravo jedno samo lokalno interesantno rađanje, koje je ostali svet moglo da ostavi hladnim. Ali ono nas ne ostavlja hladnim. Lokalni fenomen izgleda da je više ili manje univerzalan, sudeći po njegovom savremenom dejstvu. Dakle, on mora da sasvim odgovara savremenicima. Mora da postoji Zajednica Moderne, koja je toliko brojna da su njeni članovi uspeli da od 1922.

104

godine progutaju deset izdanja Ulisa. Knjiga mora da im nešto kazuje, možda čak nešto i otkriva, nešto što pre toga nisu znali i nisu osećali. Njima knjiga nije bila pakleno dosadna, već ih je podstakla, osvežila, poučila, preobratila ili obrnuto, očigledno prenela u neko prijatno stanje koje je omogućilo čitaocu da bez mržnje pažljivo pročita knjigu od 1. do 735. strane i to bez fatalnih napada pospanosti. Zbog toga podozrevam da srednjovekovna, katolička Irska ima meni  do sada nepoznato, beskonačno veće prostranstvo nego što je dato na običnim geografskim kartama. Taj katolički srednji vek sa svojom gospodom Dedalusom i Blu-mom izgleda da je tako reći univerzalan, to jest mora da postoje klase koje su, kao Ulis, toliko vezane za lokalni duh da je Džojsu bio potreban eksploziv da bi probio njihovu hermetičku izdvojenost. Ubeđen sam da je tako — još uvek smo duboko u srednjem veku. Tu nema šta da se drmusa. Zbog toga su bili potrebni takvi negativni proroci kao Džojs (ili Frojd) da bi predrasudama ispunjenim srednjovekovnim sa-vremenicima predočili stvarnost.

Ovaj gigantski zadatak naravno da bi loše ispunio onaj ko sa hrišćanskom blagonaklonošću nevoljno pokušava da zaustavi pogled na tamnoj strani sveta. To bi dovelo do sasvim neangažovane »izložbe«. Ne — Džojs je u tome majstor — ovo otkrovenje mora da se odvija sa odgovarajućim stavom. Jedino na taj način se izaziva igra negativnih emocionalnih snaga. Ulis pokazuje način na koji se mora izvršiti Ničeov »zahvat sramotnog skrnavljenja hrama«. On to čini, hladno i stvarno, toliko »bezbožno«, kako sam Niče nije ni sanjao. A sve ovo sa tihom, ali skroz tačnom pretpostavkom da fascinantno dejstvo lokalne du- hovnosti nema nikakva posla sa razumom već samo sa emocijama. Covek ne treba da se zbuni pomislivši  da Džojs pokazuje jezivo pust, bezbožni i bezdušni svet i da je zbog toga neshvatljivo ako je neko u stanju da iz njegove knjige izvuče bilo kakvo osve-ženje. Ma kako zvučalo čudno, ipak je tačno da je Ulisov svet bolji od onog sveta koji je beznadežno vezan za turobnost svog lokalnog rođenja. Ako i preteže zlo i destruktivno, ipak ono živi u svetlu  pored  ili  čak  možda  iznad  »dobrog«,  davnašnjeg

»dobrog«,  koje  se,  međutim  u  stvarnosti  pokazuje  kao

netrpeljivi tiranin, kao iluzionistički sistem predrasuda, koji užasno sužava moguće carstvo stvarnog života i na sve one, potčinjene ovakvom sistemu, vrši trajno ne- podnošljivo nasilje nad mišljenjem i savešću. »Pobuna robova u moralu« bio bi Ničeov moto za Ulisa. Spasenje za potčinjenog je »objektivno« upoznavanje svog sveta i svog bivstvovanja. Kao što se i salonski boljševik raduje svom neobrijanom licu, tako je i sputani duh srećan kada jednom može objektivno da kaže kako je u njegovom svetu. Dobro delo je za-slepljenom podariti tamu a beskrajna pustinja je raj za sužnja. Za srednjovekovnog čoveka znači naprosto iskupljenje da jednom više ne bude lepo, dobro i razumno; jer za čoveka senke ideali nisu stvaralačka dela niti svetionici na visokim brdima, već čuvari

stege i reda i zatvori, neka vrsta metafizičke policije, prvobitno izmudrovana gore na Sinaju od strane Mojsija, tiranskog vođe horde, a zatim spretnim blefom nametnuta čovečanstvu.

Kauzalno posmatrano Džojs je žrtva katoličkog autoriteta, teleološki, međutim, reformator kome je privremeno dovoljna negacija; protestant koji do daljnega živi od svog protesta. Ali za Modernu je karakteristična atrofija osećanja koja se, shodno iskustvu, sreće kao reakcija uvek tamo gde je bilo prisutno suviše a posebno suviše lažnog osećanja. Bezosećajnost Ulisa dozvoljava zaključak beznadežne sentimentalnosti. Da li je čovek danas stvarno još tako sentimentalan?

Opet pitanje na koje bi trebalo dati odgovor iz jedne daleke budućnosti. Uostalom imamo nekog oslonca za tvrdnju da obmana naših sentimenata po-seduje sasvim nedolične proporcije. Pomislite samo na upravo katastrofalnu ulogu popularnih sentimenata u vreme rata! Pomislite samo na našu takozvanu humanost! Kako je svaki pojedinac bespomoćna žrtva svog sentimenta, ali žrtva koja nije vredna žaljenja, ο tome bi zapravo najviše mogao da kaže psihijatar. Sentimentalnost je nadgradnja brutalnosti. Bezosećajnost  je tome odgovarajuća protivpozi-cija, koja neminovno pati od istih nedostataka. Uspeh Ulisa dokazuje da i njegova bezosećajnost deluje pozitivno, zbog toga se mora zaključiti da postoji višak sentimenta, čije prigušivanje individui izgleda podnošljivo. Ja sam isto tako duboko ubeđen da nismo ogrezli samo u srednjem veku već i u sentimentalnosti, i da zbog toga moramo smatrati sasvim shvatljivim ako se pojavi prorok kompenzatorne bezosećaj-nosti naše kulture. Proroci su uvek nesimpatični i po pravilu imaju loše manire. Ali ponekad oni pogađaju. Kao što je poznato ima velikih i

malih proroka; kojima pripada Džojs, ο tome će odlučiti istorija. Umetnik je razglasnik duševnih tajni njegove epohe, nevoljno, kao svaki pravi prorok, ponekad nesvestan kao mesečar. On uobražava da govori iz samoga

:·· Jung. Odabrana rlela. Ill                                                                                         •241

sebe, ali duh epohe je vodič njegovih reči a ono što ovaj kaže jeste, jer dejstvuje.

Ulis je document humain našeg vremena i još više — on je tajna. Doduše, tačno je da on može osloboditi duhovno podjarmljene, a da njegova hladnoća može da zaledi do srži  sentimentalnost, pa  čak i  normalna osećanja. Ali ova lekovita dejstva ne  iscrpljuju njegovo biće. Da je samo zlo kumovalo delu je interesantan ape^u, ali nije dovoljan. Unutra je i život, a život nikada nije samo zlo i razaranje. Doduše sve što najpre možemo obuhvatiti u knjizi je negativno i razorno, ali čovek naslućuje nešto neshvatljivo, neku tajnu svrhu što joj daje smisao a samim tim i dobro. Da li bi ovaj šareni tepih satkan od reči i slika na kraju trebalo da bude »simboličan«? Za ime sveta, ja ne mislim na alegoriju, već na simbol kao izraz neshvatljive bivstvenosti. Kada bi to bilo simbolično, onda bi skriveni smisao morao bilo gde da zasvetluca kroz čudnovatu građu, tu i tamo morali bi da zabruje zvuči koje je čovek načuo u drugim vremenima i na drugim mestima, pa bilo to u retkim snovima ili tamnim mudrostima zaboravljenih naroda. Ova mogućnost se ne može osporiti, ali ja za nju nisam našao ključ. Naprotiv, knjiga mi izgleda da je napisana sa najvećom svesnošću; to nije nikakav san niti otkrovenje nesvesnog. Cak je sa izrazitijom na-mernošću i sa isključivijom tendencijom nego što je Ničeov Zaratustra ili Geteov Faust II. To je svakako razlog zbog čega Ulisu nedostaje simbolični ka- rakter. Čovek doduše naslućuje arhetipsku pozadinu; iza Dedalusa i Bluma stoje večite figure duhovnog i čulnog čoveka, gđa Blum verovatno prekriva u ovo-stranost upletenu Animu, sam Ulis bio bi junak — ali delo ni na koji način ne cilja na ove pozadine već upravo dalje od toga, u najširu i najjasniju svesnost. Knjiga očigledno nije simbolična i neće da bude ni pod kojim uslovima. Ako bi uprkos tome bila simbolična u izvesnim partijama, onda bi to značilo da je uprkos najvećem oprezu probilo autorovo nesvesno. Jer »simbolično« znači da u objektu, bio on duh ili svet, skriveno postoji neshvatljiva, moćna suština, i

čovek čini uzaludan napor da izvan njega postojeću tajnu svrsta u neki izraz. U ovu svrhu on mora da se posveti objektu svim svojim duhovnim snagama i da prodre kroz sve svetlucave opne da  bi na svetio dana izneo zlato, ljubomorno skriveno u nepoznatim dubinama.

Ali najpotresnije u Ulisu je da se iza hiljada opni ništa ne skriva, da se on ne obraća ni svetu ni duhu i da hladno kao mesec, posmatrajući sa ko-smičkih daljina,14 pušta da se odvija komedija postojanja, bivstvovanja i proticanja. Ja se uistinu nadam da Ulis nije simboličan, jer bi inače promašio svoj cilj. Kakva bi to morala biti strašljivo čuvana tajna koja je sa besprimernom brižljivošću skrivana na 735 nepodnošljivih strana? Bolje čovek da ne gubi vreme i trud u besplodnom kopanju za blagom. Iza toga ne srne biti ničega jer bi inače naša svest bila ponovo uvučena u duh i svet, ponavljajući u večnost Mrs. Dedalusa i Bluma, zaluđena od deset hiljada površina. To upravo Ulis želi da spreči; on želi da bude oko čija moć viđenja slabi i raste sa mesecom, svest odvojena od objekta, neosvojena niti od bogova niti od pohote, koju ne vezuje ni ljubav ni mržnja, ni ubeđenje ni zabluda. Ulis ne kaže ali on to čini: izdvajanje svesti1* je cilj koji se nazire iza maglene zavese ove knjige. To je svakako tajna nove svesti sveta, koja će biti jasna onome ko nije savesno pro- čitao 735 strana, već 735 dana svoj svet i svoj duh posmatrao Ulisovim očima. Ovaj vremenski period treba shvatiti simbolično — »vreme, vremena i polu-vreme« — potrebno je da bude dovoljno dugo vremena, neodređenog trajanja, u kome se odvija preobražaj. Izdvajanje svesti — homerovski — veličan-

16·                                                                                                                                   243

14 Gilbert,  1.  c,  p.  406:  »...   posmatrajući   kosmos   tako reći okom božjim«.

15 Gilbert, 1. c,  takođe  podvlači  ovo  izdvajanje.  On  kaže na str. 11:   »Vedro  izdvajanje   određuje   držanje   pesnika.«   (Iza reči  »vedro«  morao   bih   staviti   znak   pitanja).   »Sve   duhovne ili  materijalne,  uzvišene   ili   bezvredne   činjenice   za   umetni- ka imaju istu vrednost. Ovo izdvajanje,  koje  je  isto  tako apsolutno kao i ravnodušnost prirode  prema  njenim  stvo- renjima, svakako je jedan od uzroka Ulisovog »realizma«.

106

stveni stradalnik Odisej, ploveći kroz klanac mora između Scile i Haribde, između lavirinata duha i sveta — u dablinskom paklu — između oca Džon Kon-mia  i vicekralja Irske »izgužvana cedulja koju odmah ponovo bace« a koja otpliva niz Lifej: »Elijah... skiff, light crumpled throwaway, sailed eastward by flanks of ships and trawlers, amin an archipelago of corks beyond new Wapping street past Benson's ferry, and by the threemasted schooner Rosevean from Bridgewater with bricks."1

Ovo izdvajanje svesti, ova depersonalizacija ličnosti, da li to može biti Itaka Džojsove Odiseje?

Može se pomisliti da u svetu samih ništavila pre- ostaje jedino Ja, Džejms Džojs. Ali niste li primetili da se među svim tim kobnim senkama Ja sreće jedno jedino stvarno Ja? Sigurno, svaka figura u Ulisu je nenadmašno stvarna, one i ne mogu biti drugačije nego što su; one su to u svakom pogledu a ipak nemaju Ja, nijednu akutno svesnu, ljudsku centralnu tačku, ono Ja-ostrvo optočeno toplom krvlju srca, koje je, iako tako maleno, ipak toliko životno važno. Svi ti Dedalusi, Blumovi, Harisi, Linči, Maligani i već kako se zovu, svi oni govore i kreću se kao u zajedničkom snu, koji nigde ne počinje i nigde se ne završava, koji je zato samo tu što ga sanja »Niko«, nevidljivi Odisej. Niko ne zna, a ipak svi žive zato što ih jedan Bog poziva da žive. Takav je život i zbog toga su Džojsove prilike tako stvarne — vita som-nium breve. Ali ono Ja, koje ih sve obuhvata, nigde se ne pojavljuje. Ničim se ne izdaje, niti kroz neki sud, ni kroz kakav udeo, niti kroz antropomorfizam. Uopšte se ne može naći Ja stvaraoc ovih prilika. Izgleda kao da se rasplinuo u bezbrojne figure Ulisa." A ipak ili naprotiv upravo zato sve i svako, čak i izostala interpunkcija završnog poglavlja, sve je sam Džojs. Njegova oslobođena, posmatračka svest, koja

·« P. 239.

" Kao što sam Džojs kaže (A Portrait of the Artis t ич α Young Man): »Umetnik koji stoji kao Bog stvaranja u ili iza ili s onu stranu ili iznad svog dela. nevidljiv je i bez _soDstvenos života, ravnodušan i čisti nokte.

bezvremenski skup događaja od 16 juna 1904. godine odsutno obuhvata jednim pogledom, mora da je za ovu pojavu rekla: Tat twam asi — to si ti — »ti« u višem smislu

—  ne ja, već Sopstvenost (Selbst) pošto samo Sopstvenost obuhvata Ja i Ne-Ja, donji svet, utrobu, » imagines et lares« i nebo.

Kada čitam Ulisa, uvek mi se pred očima javlja kineska slika Jogina, koju je objavio Vilhelm (Wilhelm), iz čije glave izlazi 25 obličja.1" Ova slika ilu-struje duševno stanje Jogina koji namerava da se oslobodi svoga Ja, da bi prešao u potpunije, objektivnije stanje bivstvovanja, u stanje »usamljenog, mirnog mesečevog koluta«, u sat-čit- ananda, pojam postojećeg nepostojanja — poslednji cilj istočnjačkog puta spasenja, dragoceni biser mudrosti Indije i Kine, tražen i slavljen milenijumima.

»Zgužvana cedulja koja se odmah ponovo baca < pliva prema Istoku. Ova cedulja se tri puta sreće u Ulisu, svaki put tajanstveno skopčana sa »Elijasonv (Ilija). Dva puta se najavljuje: »Dolazi Ilija.« I stvarno on se pojavljuje u sceni burdelja (koju Mari — Middleton Murry — s pravom upoređuje sa valpur-gijskom noći) gde na američkom slengu saopštava tajnu cedulje: »Boys, do it now. God's time is 12.25. Tell mother you'll be there. Rush your order and you play a slick ace. Join on right here! Book through to eternity junction, the nonstop run. Just one word more. Are you a god or doggone clod? If the second advent came to Coney Island are we ready? Florry1* Christ, Stephen Christ, Zoe Christ, Bloom Christ, Kitty Christ, Lynch Christ, it's up to you to sense that cosmic force. Have we cold feet about he cosmos? No. Be on the side of the angels. Be a prism. You have that something within, the higher self. You can rub shoulders with a Jesus, a Gautama, an Ingersoll. Are you all in this vibration? I say you are. You once nobble that, congregation, and a buck joy ride to

IH Wilhelm und Jung: Das Geheimnis der Goldenen Blüte.

'» Fiori (Florry). Zoe (Zoe) i Kiti (Kitty) su tri burdelj-ske kurve, ostale Stivenove saputnice.

heaven becomes a back number. You got me? It's a lifebrigtener, sure. The hottest stuff ever was. It's  the whole pie with jam in. It's just the cutest snappiest line out. It is immense, supersumptuous. It restores. «-°

Vidi se šta se ovde desilo: oslobođenje ljudske a time i skopčano približavanje »božanskoj« svesti — osnova najvišeg umetničkog učinka Ulisa — đavolski se izobličava u pijanoj jazbini burdelja kada se njena misao javi u ljušturi tradicionalnog obrasca reči. Ulis, patnik i lutalica, čezne za svojim rodnim ostr-vom, za samim sobom, budući da se probija kroz pometnju 18 poglavlja oslobodivši se budalastog sveta iluzija, »posmatrajući iz daleka« bez uzimanja učešća. Na taj način postiže upravo ono što su postigli Hristos ili Buda, naime pobedu nad budalastim svetom, oslobođenje od suprotnosti, što je bila i Fausto-va težnja. I kao što se Faust rastapa u višem žen- skom,  tako  i  u  Ulisu  gđa  Blum,  koju  Stjuart  Džilbert

(Stuart Gilbert) s pravom naziva ozelenelom zemljom, ima poslednju reč u njenom monologu lišenom interpunkcije i njoj je dodeljena milost da posle svih kreštavih đavolskih disonanci zabruji harmoničnim završnim akordom.

Ulis je stvaralački Bog u Džojsu, pravi demiurg, kome je pošlo za rukom da se oslobodi uplitanja u svoj kako fizički tako i duhovni svet i da taj svet po-smatra sa oslobođenom svešću. Prema ljudima Džoj-sov Ulis se odnosi kao Faust prema Geteu, kao Za-ratustra prema Ničeu. Ulis je više Sopstvenost, koja se iz  slepog ostvarenja sveta vraća u božanski zavičaj. U celini u knjizi ne nastupa Ulis, sama knjiga je Ulis, mikrokosmos u Džojsu, svet Sopstvenosti i Sopstvenost sveta u jednom. Ulis se može vratiti samo onda kada je ćelom svetu okrenuo leđa, duhu kao i fizisu. Tu zapravo leži dublja osnova Ulisove slike sveta: To je 16. juni 1909, najsvakodnevniji i najobičniji dan ovoga sveta, u kome će beznačajno potencijalni ljudi neumorno reći i počiniti besciljne

Jo Podvukao Jung, p. 478.

stvari bez nekog početka i to sneno i snevano, pakleno, ironično, negativno, ružno i đavolski, pa ipak tačno — to je slika sveta koja čoveka može navesti na ružne snove ili prouzrokovati kosmičko raspoloženje »pepeljave srede«, ili možda ono osećanje stvaraoca sveta na dan 1. avgusta 1914. Prema optimizmu sedmog dana stvaranja Demiurgu mora da je bilo teško da se 1914. dalje identifikuje sa svojim stvorenim delom. Ulis je pisan od 1914. do 1921. godine — nikakvog osnova za neku posebno vedru sliku sveta a još manje povoda da se ovaj svet zagrli sa puno ljubavi (ali i od tada ne!). Stoga nikakvo čudo što je stva- ralac sveta u umetniku ocrtao negativnu sliku njegovog sveta, tako negativnu, tako blasfemično negativnu da je cenzura anglosaksonskih zemalja morala da spreči skandal proti vurečnosti sa iz vesta j em stvaranja sveta, tako da je jednostavno zabranila Ulisa! Tako je pogrešno shvaćeni demiurg postao Odisej koji traži zavičaj.

Od osećanja u Ulisu ne može se naći mnogo šta, što je sigurno prijatno svakom esteti. Ali postavimo da Ulisova svest nije bila mesec, već Ja u posedu trezvenog razuma i osećajnog srca, onda put kroz 18 poglavlja ne bi bio samo nezadovoljstvo, već pravi put patnje, a uveče bi ovaj lutalica, pokoren i očajan zbog sve bede i sveg besmisla ovog sveta, pao u zagrljaj Velike Majke koja znači početak i kraj života. U Ulisovom cinizmu krije se veliko sažaljenje, trpljenje jednog sveta koji nije dobar i nije lep, koji je, još gore od toga, beznadežan, pošto se valja kroz ve-čito ponavljanje svakodnevnih jednoličnih dana, noseći sobom svest u svojoj ludoj igri kroz sate, me-sece, godine. Ulis se odlučio za rez koji treba da razdvoji vezu svesti od njenog objekta. On se oslobodio učešća, uplitanja, opsena i zbog toga može da se vrati. On je više od samo subjektivnog, ličnog izražavanja mišljenja; pošto stvaralački genije nikada nije jedan, već mnogi, on u tišini duše govori mno- gima, čiji je on smisao i sudbina isto tako kao i umetnikov.

Sada mi izgleda kao da sve negativno, »hladnokrvno«, bizarno banalno, groteskno infernalno da sve to predstavlja vrlinu Džojsovog dela, zbog koje bi se ono trebalo slaviti. Strahovita dosada i užasna monotonija jednog neiskazno bogatog, bezbroj puta face-tiranog jezika u poglavljima koja se šunjaju kao pantljičara, epski su veličanstveni, prava Mahabha-rata nedovoljnosti jednog ljudskog ćoškastog sveta i njegovih budalasto đavolskih osnova. »From drains, clefts, cesspools, middens arise on all sides stagnant fumes.«" I u ovoj kaljuzi se ogledaju skoro sve najviše i poslednje religijske ideje u blasfemičnoj izo-bličenosti — kao u snovima. (Zemljak i Ulis koji živi u velegradu je Kubinova Druga strana — Alfred Kubin: Andere Seite).

Ovo mogu da prihvatim i dobrovoljno jer se ne može osporiti. Naprotiv, čak pojava eshatologije u skatologiji potvrđuje Tertulijanovu istinu: »Anima naturaliter Christiana. « Ulis se pokazuje kao dobar antihrist i time dokazuje postojanost svog katoličkog hrišćanstva. On ne samo  da  je  hrišćanin  već  budista,  šivaista  i  gnostičar

»(With a voice of waves) . . . White yoghin of the Gods. Occult pimander of Hermes Trismegistos. (With a voice of whistling sea-wind). Punarjanam patsypunjaub! I won't have my leg pulled. It has been said by one: beware the left, the cult of Shakti. (With a cry of stormbirds). Shakti, Shiva! Dark hidden Father!... Aum! Baum! Pyjaum! I am the light of the homestead, I am the dreamery creamery butter. «iä

Najveće i najstarije duhovno dobro, neizgublje-no ni u nizinama otpadne jame, zar to nije dirljivo i značajno? To nije rupa u duši kroz koju spiritus divinus konačno može

108

da izdahne svoj život u svet smrada i prljavštine. Stari Hermes, otac svih jere-tičkih stranputica, tačno je zaključio: »Kako gore, tako dole.« Stiven Dedalus, vazdušni čovek ptičje glave, nalazi se u smrdljivom glibu zernljine utrobe kada namerava da pobegne iz suviše vazdušastog

žl Ulys ses, scena u javnoj kući. p. 412.

Ulys ses, p. 48'.

248

vazdušnog carstva i sreće poglavara koji ponovo beži u podzemlje. »I tako bežim na najdalji l kraj sveta...« a završna rečenica je dokazna snaga Ulisove blasfemije.1* Još bolje: Blum, čulno, perverzno i impotentno njuškalo, u dubini prljavštine doživljava ono  što mu se do tada nikada nije desilo — preobra-ženje u bogočoveka. Još jedna radosna vest: kada su se izgubili večiti znaci nebeskog svoda, onda se na zemlji ponovo nalazi svinja koja traži gomoljice; pošto su one neuništivo i trajno utisnute kako u gornjem tako i u donjem svetu, ne mogu se uvek naći u od Boga prokletoj, mlakoj sredini.

Ulis je apsolutno objektivan i apsolutno pošten i zbog toga pouzdan. Covek može imati poverenja u njegovo svedočanstvo koje najavljuje moć i ništavnost duha i sveta. Sam Ulis je smisao, život i stvarnost, u njemu je uključena stvarna fantazmagorija duha i sveta, ljudi i stvari. Ovde bih želeo da postavim jedno pitanje gospodinu Džojsu: »Da li ste pri-metili da ste vi predstava, zamisao, možda Ulisov kompleks? Da on na sve strane, kao hiljaduoki Argus, stoji oko vas i da vam je smišljao svet zajedno sa antisvetom, da bi imali objekte, bez kojih uopšte ne bi mogli biti svesni svoga Ja?« Ne znam šta bi ce-njeni autor  odgovorio na ovo pitanje. To  me se, na kraju krajeva, uopšte ne treba da tiče i uopšte ne treba da me brine ukoliko hoću da se na svoju ruku bavim metafizikom. Ulis naime daje podsticaja čoveku na  to, kada sagledamo kako on iz makrohaos--kosmosa istori je sveta precizno izdvaja mikro-kos-mos dablinskog 16. juna 1904. i preparira ga ispod staklene ploče, sa svim njegovim ukusnim i neukusnim pojedinostima i opisuje ga sa zapanjujućom akribijom, kao posmatrač koji uopšte ne učestvuje u svemu tome. To su ulice, to su kuće, parkić za šetnju — stvarni gospodin Blum se brine ο svom pre- duzeću za oglase, stvarni Stiven se bavi aforističkom filozofijom. Ne bi bilo uopšte nemoguće da gospodin Džojs lično iskrsne u vidnom polju na nekom od da-blinskih ćoškova. Zašto ne? Tä on je isto tako stva-

ss Verovatno aluzije na Psalm 139, 7—9, i Ulis, p. 476.

ran kao i gospodin Blum, zbog toga bi se i on mogao uloviti, preparirati i opisati (na primer kao Portrait o f the Artist as a Young Man).

Dakle, ko je Ulis? On je svakako simbol onoga što je rezime, jedinstvo svih pojedinačnih pojava celog Ulisa, Mr. Bluma, Stivena, Mrs. Blum uključujući i Мг. Džejms Džojsa. Zamislimo samo: stvorenje koje nije samo bezbojna kolektivna duša sastavljena od neodređenog broja goropadnih i međusobno ne-pripadnih individualnih duša, već sastavljeno i od kuća, vozila, crkava, reke Lifej, više javnih  kuća i jedne zgužvane cedulje na  putu ka moru, a koje uprkos tome poseduje opažajnu i reproduktivnu svest. Ova neizmislivost draži na spekulacije, naročito zbog toga što čovek i onako ne može ništa dokazati i po-sledično srne samo da nagađa. Moram priznati da sumnjam da je Ulis, kao opsežnija Sopstvenost, subjekt, koji pripada svim tim objektima ispod staklene ploče, biće, koje tako čini kao da je ono Mr. Blum ili štamparija ili zgužvana cedulja, a u stvarnosti ono je ipak »the dark hidden Father« svojih objekata. »Ja sam onaj koji žrtvuje i žrtvovani« a u govoru podzemlja: »I am the light of the homestead, I am the dreamery creamery butter.« Ako se sa ljubavnim zagrljajem obrati svetu, onda c veta ju svi vrtovi! »O and the sea .. . crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the figtrees in the Alameda gardens yes and all the queer little streets and pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the jessamine and geraniums and cactuses. . .«, ali ako joj okrene leđa dalje se odvija pusta svakidašnjica — » labi tur et labetur in omne volubilis aevum« (teče dalje i teče, i večito će teći —  Horacije, Pisma, 1, 2, 43).

Prvo je demiurg u taštini stvorio svet koji je bio sasvim po njegovoj zamisli; ali kada je pogledao naviše, video je svetlost koju nije stvorio. Na to se vratio tamo gde je bio njegov zavičaj. Ali kada je ovo učinio, njegova muška stvaralačka snaga preobrazila se u žensku revnost tako da je morao da prizna:

Nedo vol jnost

Ovde postaje događaj;-

Neopisivost,

Ovde je izvršena;

Večito žensko Vuče nas naviše.

Ispod staklene ploče na zemlji koja je duboko dole u Irskoj, u Dablinu, Eccles Street 7, u svojoj postelji, pospan, 17. juna 1904. oko dva sata po ponoći poručuje glas opuštene Mrs. Blum: »O and the sea the sea crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the fig trees in the Alameda gardens yes and all the queer little streets and pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the jessamine and geraniums and cactuses' and Gibraltar as a girl where I was a Flower of the mountain yes when I put the rose in my hair like the Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how he kissed me under the Moorish wall and I thought well as well him as another and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and his heart was going like mad and ves I said yes I will Yes.«M

Ο Ulisu, ti si stvarno pobožna knjiga za prema objektu pobožnog, i od objekta prokletog belog čoveka! Ti si exercitium, askeza, mučni ritual, magijska procedura, osamnaest paralelno uključenih alhe-mijskih retorti u kojima će se sa kiselinama, otrovnim parama, hladnoćom i vatrom izdestilisati ho-munkulus jedne nove svesti sveta!

Ti ne kažeš ništa i ništa ne poveravaš, ο Ulise, ali ti deluješ. Penelopa više ne treba da tka beskrajnu odoru, ona se sada šeta po zemaljskim vrtovima pošto se njen suprug vratio sa svih lutanja. Jedan svet je nestao i nastade nov.

Post scriptum: Ulis kao lektira već napreduje u snošljivim granicama.

*« L. c, p. 735.