Poglavlje   19.

Učitelj  je  u  Kalkuti,  a  pojavljuje  se  u  Seramporeu

Moj sobni drug, Dijena, iz pansiona Panti, koji je bio izazvan mojim pozivom da posetim mog gurua, rekao mi je: “Često me opsedaju ateističke sumnje. Progoni me misao ne poseduje  li  ponekad  duša  sposobnosti  o  kojima ništa ne slutimo. Neće  li  čovek  promašiti  svoj  pravi  cilj  ako  ih  ne  bude istraživao?”

Odgovorio sam mu:  “Šri Juktešvariđi će te inicirati u krija jogu. S  njom

ćeš  steći  unutrašnju  božansku  sigurnost,  koja  smiruje  svaki  dualistički  nemir.”

Iste večeri je pošao sa mnom u ašram.  U  prisustvu  učitelja  osetio  je takav duševni mir da je uskoro postao stalan posetilac. Čoveku nisu dovoljne beznačajne obaveze iz svakodnevnog života, već je prirodno gladan mudrosti. U rečima Šri Juktešvara, Dijen je našao podsticaj da pokuša,  u  početku  teško,  a zatim slobodno i bez napora, da svojim naporom pronađe u svojim grudima stvarnije jastvo od ponižavajućeg ega jedne prolazne  inkarnacije,  ega  koji  je retko u duhu dovoljno prostran.

S obzirom da smo Dijen i ja  zajedno  studirali  na  koledžu  u  Seramporeu, stekli  smo  naviku  da  zajedno  šetamo  do  ašrama,  čim  bi  se  završila  predavanja.

Često  bismo  videli  Šri  Juktešvara  kako  stoji  na  balkonu  drugog  sprata  i  smeši nam se sa dobrodošlicom.

Jednog dana je  Kanai,  mladi  učenik  iz  ašrama,  dočekao  Dijena  i  mene na  vratima  s  novostima  koje  su  nas  razočarale.  Rekao  je:

“Učitelj  nije  ovde,  hitno  je  pozvan  u  Kalkutu.”

Sledećeg dana sam primio dopisnicu od Šri Juktešvara. Pisao je: “Iz Kalkute polazim u sredu ujutru, ti i Dijen me sačekajte na železničkoj stanici u Seramporeu oko devet sati.”

U sredu ujutru, oko pola osam, uporno mi se u  duhu  javljala  telepatska poruka mog gurua: “Zadržali su me, ne čekajte me u devet sati.” Ta  poslednja uputstva  sam  preneo  Dijenu,  koji  se  već  obukao  za  polazak.

U glasu mog prijatelja se osećao prezir: “Ti i tvoja intuicija! Radije ću poverovati učiteljevoj pisanoj reči.”

Slegao sam  ramenima i   odlučno seo.  Dijen  se  uputio  prema  izlazu

gunđajući ljutito, i bučno je za sobom zalupio vrata. Budući da  je  soba  bila prilično mračna, prišao sam prozoru koji je gledao prema  ulici.  Slabo  sunčevo svetlo se iznenada pojačalo  do  tolikog  sjaja,  da  je  prozor  sa  metalnim rešetkama potpuno nestao. Na toj zaslepljujućoj pozadini jasno se materijalizovao Šri  Juktešvarov  lik.

Gotovo van sebe od zaprepašćenja, ustao sam  sa  stolice  i  kleknuo  pred njim. Uobičajenim pokretom, punim poštovanja, dodirnuo sam  njegove  cipele. Poznavao  sam  te  narandžaste  platnene  cipele,  sa  potplatama  od  užadi,  koje  je

često  nosio  na  putovanjima.

Dodirnuo sam njegovu oker žutu odeću svamija. Osetio  sam  jasno  ne samo strukturu tkanine, nego i hrapavu površinu njegovih cipela i  u  njima pritisak prstiju. Previše preneražen da bih mogao išta da kažem, ustao sam i pogledao ga upitno.

Učiteljev glas je bio miran, sasvim prirodan: “Radujem  se  što  si  primio moju telepatsku poruku. Obavio sam posao u Kalkuti i doći  ću  u  Serampore vozom koji dolazi u deset sati.”138

Pošto sam i dalje nemo zurio u njega, on je nastavio: “Ovo nije utvara, nego moj oblik od krvi i mesa. Dobio sam božansku zapovest da ti omogućim ovo iskustvo, koje se retko postiže na zemlji. Sačekaj me na železničkoj stanici. Ti i Dijen videćete me kako dolazim obučen kao što sam sada. Ispred mene će ići jedan moj saputnik - dečak sa srebrnim krčagom.”

Položivši mi na glavu obe ruke, moj guru me je tiho blagoslovio. Dok je završavao  rečima  “taba  asi”,139  čuo  sam  neobično  klopotanje140.  Postepeno  je počelo  da  mu  se  topi  telo  u  prodornom  svetlu.  Prvo  su  nestala  stopala  i  noge, a zatim trup i glava, poput  svitka  papira  koji  se  savija.  Do  poslednjeg  trenutka sam  osećao  kako  mu  prsti  počivaju  u  mojoj  kosi.

Sjaj je izbledeo. Nije ostalo preda mnom ništa, sem rešetkastog  prozora  i bledog sunčevog  svetla. Stajao sam dopola obuzet od  zbunjenosti,  pitajući  se nisam  li  bio  žrtva  halucinacije.  U  sobu  je  pokunjeno  ušao  Dijen.

Izjavio je  pomalo  se  izvinjavajući:  “Učitelj  nije  stigao  vozom  u  9  sati,  čak ni  onim  u  pola  deset.”

Uzeo sam Dijena za  ruku i  prisilio  ga  da  pođe  zamnom,  ne  obazirući  se na njegove proteste. Za desetak minuta stigli smo na železničku stanicu, gde je, zaustavljajući se, voz  ispuštao  paru.  Radosno  sam  povikao:  “Čitav  voz  je ispunjen  učiteljevom  aurom! On  je  tu!”

Dijen  mi  se  narugao:  “Sanjaš  li  to?”

Ispričao sam prijatelju da će nam naš  guru  prići.  Dok  sam  završavao opis,  ugledali  smo  Šri Juktešvara,  koji  je  na  sebi  imao  istu  odeću  u  kojoj  sam

95        Šri Juktešvar  se  preda  mnom  pojavio  oko  9  sati.  U  9  i  30  je  pošao  vozom  iz  Kalkute,  a Serampore stigao u 10 sati.

96       Bengalsko zbogom, doslovno znači “onda ću doći”.

97       Karakterističan  zvuk  dematerijalizacije  telesnih  atoma.

ga malopre video. Išao je polako sa dečakom, koji je nosio srebrni krčag.  Za trenutak me  preplavio  hladan  talas  straha,  zbog  nečuvenog  čuda  koje  sam doživeo. Osećao sam kako  klizim  iz  materijalističkog  sveta  XX  veka.  Pitao  sam se,  zar  sam  se  vratio  u  drevne  dane  kada  se  Isus  na  moru   pojavio   pred Petrom?

Kada  se  Šri  Juktešvar,  savremeni  jogi-Hrist  približio  mestu,  gde   smo Dijen i ja stajali bez reči, kao ukopani, učitelj se  nasmešio  mom  prijatelju  i rekao: “I tebi sam poslao poruku, ali je nisi razumeo.”

Dijen  je   ćutao,  ali   mi   je   dobacivao sumnjičave poglede. Pošto smo

otpratili gurua do  ašrama,  moj  prijatelj  i  ja  produžili  smo  prema  koledžu.  Dijen se zaustavio na ulici. Ogorčenje mu je izbijalo iz svake pore.

“Tako, dakle! Učitelj  mi  je poslao poruku,  a  ti  si  je sakrio!  Zahtevam  da mi  to  objasniš!”

Odgovorio sam: “Zar sam ja kriv što je tvoje mentalno ogledalo tako nemirno, pa ne možeš da zabeležiš uputstva našeg gurua?”

Bes je iščezao  s  njegovog  lica  i  pokajnički  je  rekao:  “Objasni  mi,  molim te,  kako  si  mogao  da  znaš  za  dečaka  sa  krčagom?”

Kada  sam  završio  svoju  priču  o  učiteljevom  čudesnom  pojavljivanju  tog jutra  u  pansionu,  stigli  smo  do  koledža.

Dijen   je rekao:  “Opis  o   moćima našeg gurua, koji   sam  upravo čuo,

izaziva u meni osećaj da je svaki univerzitet na svetu samo dečji vrtić.”141