Učenje umetnosti prikradanja    4

Malo po malo, Karlosove priče su imale efekat na mene. Jednog dana, seo sam da ozbiljno proučim količinu truda koji sam uložio kako bih hranio svoju samovažnost. Ne u grubim i uobičajenim oblicima u kojma se ona obično ispoljava, kao što su samoispunjenost ili kukanje za pažnjom, već u njenim prefinjenijim aspektima, povezanim sa osnovnim idejama koje sam imao o svetu.

Ta razmatranja mi nisu donela nikakvu sigurnost. Nasuprot tome, počeo sam da primećujem koliko je ogroman

ideološki okvir u kome živim i kome se uvek drhteći vraćam. Kada sam to rekao Karlosu, on je to video kao nešto sasvim normalno.

“Ti učiš kako da se prikradaš samom sebi,” rekao mi je. “To je nešto što trebaš da obaviš kako bi naučio da koristiš razum.”

Već sam čitao o umetnosti prikradanja, lovačkoj strategiji

koja počiva na korišćenju lova na sopstvene navike i rutine kako bi smo ih ščepali. Možemo primeniti ovu strategiju na

običan život, na primer, na posao. Ali mi ih takođe možemo usmeriti                      protiv svojih unutrašnjih demona, poput sumnjičavosti, lenjosti i popuštanja samom sebi.

Koristeći povoljnu priliku – imali smo nešto slobodnog vremena pre početka njegovog predavanja – zamolio sam ga da mi kaže nešto više o tome. Ali, na moje potpuno iznenađenje, rekao mi je da to ne može učiniti dokle god se ne uključim u učenje do tačke smrti.

“Zašto?”

“Zato što češ biti oduvan okrećući se protiv mene. Učiti o sanjanju ne pogađa nikoga. Najgore što možeš učiniti je da ne

poveruješ kako je takva stvar moguća. S druge strane, prikradanje, na način kako ga čarobnjaci izvršavaju, veoma je agresivno prema razumu. Mnogi ratnici izbegavaju da govore o njemu, jer nemaju stomak za to. U početnoj fazi, učenik je pod unakrsnom vatrom i veoma je nezadovoljan, nesposoban da se odvoji od svog ega.”

“Poput novčića, prikradanje ima dva lica. S jedne strane, to je najlakša stvar na svetu; s druge, to je veoma teška tehnika, ne radi toga što je komplikovana već zato što ona

barata sa aspektima nas samih s kojima ljudi obično ne žele da se bave.”

“Prikradanje izaziva mala ali veoma stabilna pomeranja skupne tačke; nije poput sanjanja, koje te duboko pomera, već te odbacuje kao gumenu lopticu i odmah te vraća gde si bio. Kad pogledaš oko sebe, sve vidiš na isti način kao i uvek, tako da ćeš nastaviti da koristiš svoj svakodnevni pristup stvarima. Ako si u toj situaciji prinuđen od svog učitelja da učiniš neku promenu, kladim se da ćeš otići ljutito ili povređenog ponosa i prekinuti učenje.”

Upitao sam ga kako onda čarobnjaci uče ovu veštinu.

Odgovorio je da se po tradiciji ona uči u stanju povišene svesti sve do samog kraja.

“To nije nešto o čemu se otvoreno govori, mora da se čita između redova. Ovaj deo znanja pripada učenjima za levu stranu. Potrebno je mnogo godina da bi se prisetilo šta sve to beše i još više da bi se postalo sposobnim da se to primeni.”

“Na nivou na kome si sada, jedina stvar koja ti omogućava da rukuješ prikradanjem je da mu pristupiš sanjačkim metodama. Ako bilo kada osetiš da sam dodirnuo teme koje su  previše  lične,  ili  imaš  napad  sumnjičavosti,  pogledaj  u

svoje ruke ili upotrebi bilo koji drugi podsetnik koji si izabrao. Sanjajuća pažnja će ti pomoći da slomiš svoju fiksaciju.”

Znak naguala

Uprkos njegovoj rezervisanosti, jednom drugom prilikom je Karlos sam od sebe prihvatio da odgovori na moja pitanja u vezi teme prikradanja, sve dok se god budemo držali teoretskih razmatranja.

Koristeći njegovu dobru volju, zamolio sam ga da objasni praktičnu upotrebu umetnosti prikradanja.

Objasnio je:

“Prikradanje je centralna aktivnost za energetskog putnika. Osim što može biti primenjeno na naše odnose sa drugim ljudima sa zadivljujućim rezultatima, ono je uglavnom

zamišljeno da uskladi praktičara. Manipulisanje i kontrolisanje drugih je naporan zadatak, ali neuporedivo je teže kontrolisati sebe. Zbog tog razloga, traganje je tehnika koja se tiče naguala.”

“Traganje može biti definisano kao sposobnost da se skupna tačka učvrsti na novoj poziciji.”

“Ratnik koji se prikrada je lovac. Ali, nasuprot običnom lovcu koji je svoj um usmerio na matrijalne interese, ratnik goni veći plen: svoju samovažnost. To ga priprema da se suoči sa izazovom postupanja sa ljudima koji ga okružuju – nečim što sanjanje samo za sebe ne može da razreši. Čarobnjaci koji ne nauče kako da se prikradaju se pretvaraju u mračne ljude.”

“Zašto?”

“Zato što oni nemaju strpljenja da tolerišu ljudsku glupost.”

“Prikradanje je za nas prirodno, u skladu je sa osobenostima našeg životinjskog nasleđa: kako bi preživeli, svi mi razvijamo navike ponašanja koje oblikuju našu energiju i pomažu nam da se prilagodimo. Proučavajući te rutine, pažljivi posmatrač može tačno da predvidi ponašanje životinje ili ljudskog bića u svakom datom trenutku.”

“Ratnik zna da je svaka navika jedna zavisnost. Može te vezati za upotrebu droga ili odlazak u crkvu svake nedelje; razlike su u formi a ne u suštini. Na isti način, kada upotrebljavamo razmišljanje kako je svet razumljiv ili da su

stvari u koje verujemo jedina stvarnost, mi smo žrtve navike koja zamagljuje naša čula, i čini da vidimo samo ono što nam je poznato.”

“Rutine su šabloni ponašanja, koje mi mehanički sledimo čak i kada više nemaju nikakvog smisla. Da bi postao prikradač 15 , moraš sebe osloboditi od tih imperativa preživljavanja.”

1      Engl. stalker

“Zato što ima vlast nad svojim odlukama, ratnik prikradač je osoba koja je izbacila iz svog života svaki trag zavisnosti. Njemu je potrebno samo da povrati svoj energetski integritet kako bi postao slobodan. I pošto ima slobodu izbora, on može biti uključen u proračunate oblike ponašanja, bilo da sarađuje s ljudima ili sa ostalim svesnim bićima.”

“Rezultat ovog manevra nije rutinsko učestvovanje već prikradanje,  zato  što  što  se  ono  zasniva  na  proučavanju

ponašanja drugih.”

“Kakav je smisao svega toga?” Odgovorio je:

“Sa tvoje tačke gledišta, nikakav. Sloboda ne zavisi od razloga. Međutim, celo tvoje biće se potrese kada prekineš rutine, zato što to razotkriva mit o besmrtnosti.”

Ukazujući na ljude koji se vraćaju sa posla, rekao mi je:

“Šta veruješ da su išli da rade? Ti ljudi su išli da žive svoj poslednji dan! Tužna stvar je što verovatno samo nekolicina

od njih to zna. Svaki dan je jedinstven i svet nije onakav kako su       nam svi govorili. Poništiti silu navike je odluka koju donosite       jednom za svagda. Počevši od tog čina, ratnik postaje prikradač.”

“Može li se desiti da ratnik završi tako što će od te svrhe načiniti nešto obično?”

“Ne. Ovo je nešto što moraš shvatiti, jer će u suprotnom

tvoja potraga za besprekornošću izgubiti svežinu i završićeš tako što ćeš je izneveriti. Prekinuti sa rutinama nije svrha puta; to je samo jedno njegovo sredstvo. Cilj je biti svestan.

Imajući to na umu, druga definicija prikradanja je nepokolebljiva pažnja usmerena na krajnji ishod.”

“Ta vrsta pažnje primenjena na životinje rezultira ulovom. Ako je primenimo na drugu osobu, ona proizvodi klijenta,

učenika ili romantičnu vezu. Primenjena na neorgansko biće dovodi do onoga što čarobnjaci nazivaju ‘saveznik’. Ali, samo ako prikradanje primenimo na sebi, ono se može smatrati Toltečkom umetnošću, zato što stvara nešto dragoceno: Svesnost.”

Prikradanje sitnom mučitelju

Uprkos njegovim objašnjenjima, praktična dimenzija prikradanja je, s moje tačke gledišta, nastavila da bude jedna od najmračnijih tema u učenju. Tokom godina, izvodio sam neke od ostalih vežbi, poput rekapitulacije i unutrašnje tišine; čak sam i sanjao. Ali, kada sam pokušao prikradanje, imao sam samo nejasne rezultate ili bih se osećao apsurdno.

Izgleda da je Karlos bio svestan mojih napora, zato što me je jednom pozvao i rekao mi:

“Ne komplikuj. Ti praviš karikaturu od ovog učenja. Ako želiš da se prikradaš, posmatraj sebe. Svi smo mi odlični lovci, prikradanje je naš prirodni dar. Kada nas pritisne glad, mi se naoštrimo; deca plaču i postignu ono što žele; žena muškarca hvata u klopku i muškarac ostaje sa njom. Prikradanje znači biti sposoban da zgrabiš ono što želiš.”

“Ako postaneš svestan sveta u kome živiš, shvatićeš da je jednostavno ostati pažljiv u vezi toga ‐ vrsta prikradanja. Pošto  smo  to  naučili  mnogo  pre  nego  što  se  razvio  naš

kapacitet   za razlikovanje, mi to doživljavamo kao nešto savršeno prirodno i teško da ikada to ispitujemo. Ali, sve naše akcije, čak i najčovekoljubivije, pokrenute su duhom lovca.”

“Običan čovek nije svestan da se prikrada, zato što je njegova ličnost potčinjena preko socijalizacije. On je ubeđen da je njegovo postojanje važno, tako da njegove akcije služe njegovoj samovažnosti a ne proširenju njegove svesnosti.”

Dodao je kako je jedna od karakteristika samovažnosti da nas ona uvek izneveri.

“Važni ljudi nisu fluidni, oni pokušavaju da daju sebi lepršavost, da prikriju njene atribute ali nemaju neophodnu eleganciju i brzinu da bi bili neupadljivi. Njihova svetlost je previše kruta, i može steći savitljivost samo kada više nemaju šta da brane.”

“Čarobnjačka metoda se zasniva na usredsređivanju na

stvarnost u kojoj živimo, ali na nov način. Umesto da samo sakupljaju informacije, ono za čime oni tragaju je zbijanje sopstvene energije; ratnk je neko ko je naučio da se prikrada sebi, i više nije opterećen teškom slikom koju treba da prikazuje drugima. Niko ga ne može primetiti ako on to ne želi, zato što on nema privrženosti. On je iznad lovca, zato što je naučio da se smeje sebi.”

Rekao mi je kako ga je njegova učiteljica donja Florinda Matus učila da bude neprimetan.

“Baš u vreme kada su me moje knjige pretvorile u bogatog čoveka, ona me je poslala da pečem hamburgere u restoranu na autoputu! Godinama sam radio sa mojim novcem pred očima bez mogućnosti da ga trošim. Rekla je da će me naučiti kako da ne izgubim pravu perspektivu. I ja sam naučio svoju lekciju!”

“Neko vreme posle toga, dobio sam još jednu priliku da budem neprimetan. Odneo sam neke kaktuse u kuću prijatelja i počeo da ih sadim. Iznenada su se pojavila dva reportera Tajmsa koja su potrošila mnogo vremena da me

nađu. Mislili su da sam seljak i pitali me za vlasnika kuće. ‘Pokucajte tamo’, rekao sam im i pokazao na vrata. Moj prijatelj je odgovorio na njihova pitanja: ‘Ne, nisam ga video’, i reporteri su otišli pitajući se gde bi, dođavola, Kastaneda mogao da bude.”

Rekao je da pošto je problem samovažnosti lična stvar, svaki ratnik treba da prilagodi učenje svojoj sopstvenoj situaciji. Dakle, tehnike prikradanja su krajnje prilagodljive.

Ali obuka je ista za svakoga, i brige su usmerene ka oslobađanju od suvišnih rutina i sticanju dovoljno discipline kako bi se prepoznali znaci koje daje namera. Oba ova dostignuća su pravi podvizi ličnosti.

“Najbolji način da se postigne taj nivo discipline je aktivan odnos sa sitnim mučiteljem.”

Odgovarajući na moje nedoumice, objasnio je da je sitni mučitelj neko ko nam čini život nemogućim. U prošlim vremenima, ova vrsta ljudi je mogla fizički da nas povredi ili da nas čak ubije; danas ta vrsta sitnih mučitelja praktično ne postoji. Međutim zahvaljujući visokom nivou važnosti koji pridajemo sebi, svako ko je u poziciji da nas uznemirava služi kao sitni mučitelj. Ako prestanemo da sve to izbegavamo, suočićemo se ne sa sitnim mučiteljem, već sa svojom sopstvenom glupošću.

“Sitni mučitelj je neophodan zato što je većina nas previše lenja da samog sebe promeni. On uklanja našu fiksaciju na ‘ja’ čineći da se ispolje naše slabosti. On čini da vidimo istinu – da nismo  važni  –  i  on  je  voljan  da  je  demonstrira  svojim

akcijama.   Naučiti kako da postupamo sa njim je jedini efikasan način da usavršimo prikradanje.”

“Sitni mučitelj je toliko važan za obavljanje zadatka da može postati opsesija za učenika da traga za nekim od njih i

dođe u dodir sa njim. Iskrena zahvalnost je jedino prikladno osećanje za ratnika koji je pronašao jednoga da se odmeri sa njim.”

“Postoji izobilje sitnih mučitelja, ali je teško tragati za njima, uspostaviti vezu sa njima pomoću prikradanja i izazvati njihov bes, stavljajući sebe u njihov dohvat, a u isto vreme, spletkariti razorne strategije. Umesto toga, provodimo svoj život bežeći od situacija koje izazivaju bol, iritaciju, strah ili zbunjenost. Na taj način, gubimo jednu od najvrednijih alatki koju je duh postavio na naš put.”

“Koja strategija je potrebna kako bi se sukobili sa tom vrstom neprijatelja?”

“Iznad svega, ne posmatrajte ih kao neprijatelje; oni su nevoljni saveznici u vašem poduhvatu. Ne gubite iz vida činjenicu da ta bitka nije borba za ego, već za energiju. Važna stvar je da se pobedi, a ne da onaj drugi izgubi. Sitni mučitelj to ne zna i u tome je njegova slabost.”

“U mom slučaju, imao sam privilegiju da sarađujem sa nekoliko takvih ljudi, iako mi nikada nije pružen susret izvanrednog kvaliteta kakav je imao moj učitelj.”

Rekao mi je da je, kada je njegova obuka započela, glavna prepreka da bi pristupio umetnosti prikradanja bilo nestrpljenje. Da bi mu pomogao, don Huan mu je rekao kako se sprijateljio sa izvesnom osobom koja je živela u staračkom domu.

“Kada sam ga upoznao, ispalo je da je to jedan dosadni stari čovek koji je imao običaj da svakome priča kako je u

svojoj mladosti, 1920‐tih godina, bio svedok spektakularnog događaja. Sedeo je u nekom italijanskom kafeu. Iznenada se ispred vrata zaustavio automobil i iz njega je izašlo nekoliko ljudi naoružanih automatskim puškama, i počeli su da pucaju

po lokalu. Zahvaljujući svojoj srećnoj zvezdi, moj prijatelj se sakrio iza nekih stolova i ostao nepovređen.”

“Ova anegdota je očigledno bila jedino blago u životu ovog starog čoveka. Na nesreću nas koji smo ga poznavali, starac je patio od amnezije i uvek je zaboravljao kome je ispričao tu priču. Morao sam da se mučim i da godinama, ponovo i ponovo, prolazim kroz isto. Svaki put kada bih stigao u starački dom, on bi se na isti način uhvatio za moj rukav i upitao: ‘Jesam li ti ikad pričao kako sam bio napadnut od nekih gangstera?’ ”

“Bilo mi ga je žao, zato što me je naveo da razmišljam o svojoj sopstvenoj neizvesnoj budućnosti. Ali, na kraju mi je

bilo dosta; otišao sam kod don Huana i rekao mu: ‘Ne mogu više da podnesem tog starca! On me stvarno tera da pobesnim! Koji je razlog što me teraš da ga posećujem?”

“Ali don Huan je bio nepopustljiv; naredio je, da počevši od tog dana, treba da posećujem starca svakog dana, ili da odustanem od obuke.”

“Uzbunjen    tom    pretnjom,    sakupio    sam    svo    svoje

strpljenje i pokušao da dovršim zadatak. Ponekad sam sanjario, razmišljajući o mogućnosti da starac nije osoba kakva mi se čini. To mi je davalo hrabrost da nastavim sa

zadatkom. Jednog dana, kada sam pristigao u starački dom i potražio svog prijatelja, obavestili su me da je umro.”