Carlos Castaneda :

UČENJE DON HUANA

znanje indijanaca yaqui

 

 

UVOD

Leta 1960, dok sam studirao antropologiju na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, puto­ vao sam nekoliko puta na jugozapad da bih prikupio podatke o lekovitom bilju koje upotrebljavaju Indi­ janci u toj oblasti. Događaji koje ovde opisujem počeli su na jednom od  tih putovanja. U jednom pograničnom gradu čekao sam autobus „Grej- haund" i razgovarao s prijateljem koji mi je  bio vodič i pomoćnik u tom poslu. Iznenada se nagnuo ka meni i šapnuo mi da jedan čovek, stari, sedi Indijanac koji je sedeo pred prozorom, zna veoma mnogo o bilju, naročito o pejotlu. Zamolio sam prijatelja da me upozna s tim čovekom.

Moj prijatelj ga je pozdravio, onda je prišao i rukovao se s njim. Pošto su porazgovarali neko vreme, prijatelj mi je dao znak da im se pridružim, on me odmah zatim ostavio nasamo sa starcem, ne potrudivši se čak ni da nas upozna. Starcu to nije ni ni imanje smetalo. Predstavio sam mu se, a on reče da se zove Huan i da mi stoji na usluzi. U govoru se služio učtivim oblikom španskog jezika. Rukovali smo se na moju inicijativu, a potom smo neko vreme šutili. Nije to bilo napeto ćutanje, nego neko spokojstvo, prirodno i opušteno kod obojice. Iako su njegovo tamno lice i vrat bili naborani, odajući njegove godine, primetio sam da mu je telo mišićavo i gipko.

Rekao sam mu zatim da bih želeo da dođem do

podataka o lekovitom bilju. Iako, u stvari, nisam gotovo ništa znao o pejotlu, držao sam se kao da znam mnogo, pa sam mu čak nagovestio da bi za njega moglo biti korisno da sa mnom razgovara o tome. Dok sam ja tako brbljao, on je lagano klimao glavom i gledao me, ali ništa nije rekao. Izbegavao sam da ga pogledam u oči, i na kraju smo stajali, nas dvojica, u mrtvom muku. Najzad, posle duge pauze, kako se meni bar učinilo, don Huan ustade i pogleda kroz prozor. Njegov autobus je stigao. Rekao mi je zbogom i otišao sa stanice.

Bilo mi je neprijatno što sam mu govorio gluposti i što su me one njegove markantne oči pročitale. Kad se moj prijatelj vratio, pokušao je da me uteši što ništa nisam doznao od don Huana. Objasnio mi je da je taj starac često ćutljiv ili da ne želi ništa da kaže, ali ja se nisam mogao lako osloboditi uznemi- rujućeg dejstva tog našeg prvog susreta.

Potrudio sam se da saznam gde živi don Huan i kasnije sam ga nekoliko puta posetio. Svaki put sam pokušavao da ga navedem na razgovor o pejotlu, ali uzalud. I pored toga smo se veoma sprijateljili  i moje naučno  istraživanje je  zaboravljeno ili, bolje reći, upućeno kanalima beskrajno udaljenim od moje prvobitne namere.

Prijatelj koji me je upoznao sa don Huanom objasnio mi je kasnije da taj starac nije rodom iz Arizone, gde smo se sreli, već je bio Jaki Indijanac iz Sonore, Meksiko.

Don Huan je za mene u početku bio samo jedan neobičan čovek koji mnogo žna o pejotlu i koji veoma dobro govori španski. Ali ljudi s kojima je živeo verovali su da on poseduje neko „tajno znanje", da je brujo (bruho). Španska reč brujo na engleskom znači lekar, vidar, veštac, čarobnjak. Upotrebljava se uglavnom za ljude koji imaju neobičnu, i najčešće zlu, moć.

Poznavao sam don Huana već punu godinu kad je počeo da mi se poverava. Jednog dana rekao mi

je da poseduje izvesno znanje koje je naučio od svog učitelja, „dobrotvora" kako ga je on nazivao, koji ga je upućivao u neku vrstu šegrtovanja. Don Huan je, sa svoje strane, izabrao mene za svog šegrta, učenika, ali me upozorio da ću morati veoma ozbiljno da se angažujem i da je obuka duga i naporna.

Opisujući svog učitelja, don Huan je upotreblja­ vao  reč  diablero.   Docnije   sam  saznao   da  reč diablero upotrebljavaju samo Indijanci iz Sonore. Ta reč  se  odnosi  na  zlu  osobu  koja  se  bavi  crnom magijom i koja može da se pretvori u životinju — pticu, psa, kojota, ili bilo koju drugu. Prilikom jedne moje posete Sonori doživeo sam nešto naročito što ilustruje shvatanje Indijanaca o diablerosima. Vozio sam  kola  jedne  noći,  u društvu dvojice prijatelja, Indijanaca, kad sam primetio psa koji je, kako mi se činilo,  prelazio  s  jedne  strane  druma  na  drugu. Jedan od mojih prijatelja reče da to nije pas, nego da je veliki kojot. Usporio sam i stao na drumu, sa strane, da bih bolje video tu životinju. Ostala je još nekoliko sekundi u prostoru osvetljenom farovima, a onda je pobegla u chaparral1. Nema sumnje da je to bio   kojot,   ali  bio  je  dvaput  veći  od  običnog. Uzbuđeni, moji prijatelji su razgovarali i složili se da je to veoma neobična životinja i jedan od njih reče da bi to mogao biti diablero. Odlučio sam da priču o tom doživljaju iskoristim da bih pitao Indijance iz tog kraja šta misle o postojanju diablerosa. Razgovarao sam  s  mnogima,  ispričao  im  priču,  pa  im  onda postavljao  pitanja.    3                                        sledeća razgovora pokazuju šta oni o tome misle.

„Misliš li da je to bio kojot, Čoj?" upitao sam jednog mladića pošto je saslušao moju priču.

„Ko  zna?  Pas,  bez  sumnje.  Suviše  veliki  za kojota."

1     Chaparral  =  trnovito, bodljikavo žbunje. — Prim. prev.

„Misliš li da je  to  mogao  biti  diablero?"

„Koješta. Tako nešto ne postoji."

„Zašto to kažeš, Čoj?"

„Ljudi svašta zamišljaju.  Da ste uhvatili tu životinju, kladim se da biste videli da je to pas. Jednom sam imao nekog  posla u drugom  gradu pa sam pre zore ustao i osedlao konja. Kad sam pošao, naišao sam na putu na tamnu senku koja je ličila na ogromnu životinju. Moj konj  se propeo i zbacio me sa sedla. I ja sam se poprilično uplašio, ali ispostavi­ lo se da je ta senka u stvari neka žena koja je išla u grad".

„Hoćeš da kažeš, Coj, da ne veruješ da postoje

diablerosi?"

„Diablerosi!  Šta   je   diablero?  Kaži  mi  šta  je

diablero?"

„Ne znam, Čoj. Manuel, koji je bio sa mnom u automobilu te noći, rekao je da je taj kojot mogao biti diablero. Možda bi mi ti mogao reći šta je diablero?"

„Kažu da je diablero brujo (veštac) koji može da se pretvori u šta god zaželi. Ali svi znaju da je to čista izmišljotina. Stari ljudi u ovom kraju puni su priča o diablerosima. Mi mlađi u to ne verujemo."

„Šta mislite, kakva je to životinja bila, dona Lus?" upitao sam jednu sredovečnu ženu.

„Samo Bog to pouzdano zna, ali ja mislim da nije bio kojot. Ima bića koja se pojavljuju kao kojoti, ali to  nisu.  Da li je  kojot jeo  ili je  trčao?"

„Stajao je, uglavnom, ali kad sam ga prvi put spazio, mislim da je nešto jeo."

„Jeste  li  sigurni  da  ništa  nije  nosio  u  njuški?"

„Možda i jeste. Ali, kažite mi, zar bi to menjalo stvar?"

„Da, bi. Ako je nešto nosio u njuški, onda to nije bio kojot."

„A  šta je  to  onda  bilo?"

„Bio je to neki čovek ili žena."

„Kako zovete takve osobe, dona Lus?"

Nije odgovorila. Zapitkivao sam je još neko vreme, ali bez uspeha. Na kraju je rekla da ne zna. Upitao sam je da li se takve osobe nazivaju diablerosima, a ona je odgovorila da je „diablero" jedno od imena koja im se daju.

„Poznajete  li  nekog  diablerosa?"

„Poznavala   sam  jednu  ženu",  odgovori  ona.

„Ubili su je. To se desilo kad sam još bila mala. Ta

žena  se,  kažu,  pretvarala  u  kučku.  I  jedne  noći

kučka  je  otišla  u  kuću  nekog  belca da krade sir.

Belac  je  puškom  ubio  kučku,  i  istog  časa  kad  je

kučka uginula, umrla je i ta žena u svojoj kolibi.

Njena  rodbina  se  iskupila  pa  su  svi  zajedno  otišli

belcu i zahtevali da im plati. Belac je dao podosta

novca zato  što  ju je  ubio."

„Kako su mogli da traže da im plati kad je on ubio samo jednog psa?"

„Rekli su da je belac znao da to nije pas, zato što je tu pored njega bilo i drugih ljudi i što su svi videli da pas stoji na zadnjim nogama kao čovek i da je posegao za sirom koji je stajao na plitici obešenoj o krov. Ti ljudi su čekali lopova, zato što je neko svake noći krao sir tog belca. Tako je on ubio lopova znajući da to nije pas."

„Ima  li  i danas  diablerosa,  dona  Lus?

„Takve stvari su velika tajna. Kažu da više nema diablerosa, ali ja u to sumnjam, jer samo član porodice diablerosa mora da nauči sve ono što diablero zna. Diablerosi imaju svoje zakone, a po jednom od njih svaki diablero mora da obuči nekoga od svog roda u tajne veštine diablerosa."

„Šta misliš, koja je to životinja bila, Henaro?" upitao sam jednog veoma starog čoveka.

„Bio je to pas sa nekog ranča u tom kraju. Šta bi drugo bilo?"

„Mogao  je  biti  diablero!"

„Diablero? Ti  si  lud!  Nema  diablerosa!"

„Hoćeš da kažeš da ih danas nema, ili da ih nikad nije ni bilo?"

„Bilo ih je nekada, jeste. To svi znaju. Svako to zna.  Ali  ljudi su ih se plašili i sve su ih poubijali."

„Ko ih je ubijao, Henaro?"

„Svi saplemenici. Poslednji diablero za koga sam

znao bio je S—. On je ubio desetine, možda čak i

stotine ljudi svojim činima. Nismo s tim mogli da se

pomirimo pa smo se udružili i jedne noći uhvatili

smo  ga  na prepad  i  živog spalili."

„Pre koliko godina je to bilo, Henaro?"

„Hiljadu devetsto četrdeset i druge."

„Jesi li i ti to video?"

„Nisam, ali još se priča o tome. Kažu da ništa

pepela  nije  ostalo,  iako  je  lomača  načinjena  od

svežeg  drveta.  Sve  što  je  na  kraju  ostalo  bila je

velika  bara  loja."

Iako je don Huan svog dobrotvora svrstao među diablerose, nikad nije  pomenuo mesto u kome je naučio svoju veštinu, niti je ikada rekao ko je bio njegov učitelj. U stvari, don Huan je veoma malo oikrio o svom ličnom životu. Rekao je samo to da je rođen na jugozapadu 1891, da je gotovo sav život proveo u Meksiku, da je meksička vlada prognala 1900. njegovu porodicu u centralni Meksiko, zajed­ no s hiljadama drugih Indijanaca iz plemena Sonora, i da je do 1940. živeo u središnjem i južnom Meksiku. Prema tome, pošto je don Huan mnogo putovao, njegovo znanje moglo je biti plod mnogih uticaja. Pa, iako je on sebe smatrao Indijancem iz Sonore, nisam siguran da li kontekst tog njegovog znanja treba potpuno da smestim u kulturu Indija­ naca iz Sonore. Ali ja i ne nameravam ovde precizno da određujem njegov kulturni milieu.

Postao sam don Huanov učenik 1961. Pre toga viđao sam ga u raznim prilikama, ali uvek u svojstvu antropologa-istraživača. Tokom tih prvih razgovora krišom   sam   beležio   šta   smo  govorili.   Docnije,

oslanjajući se na svoje pamćenje, rekonstruisao bih ceo razgovor. Međutim, kad sam počeo s njim da radim kao  njegov učenik, takvo hvatanje beležaka postalo je veoma teško, jer smo se u razgovorima doticali mnogih i raznih tema. Onda mi je don Huan dopustio — i pored velikog protivljenja — da otvoreno zapisujem sve što govorimo. Želeo sam takođe da snimam fotografskim aparatom i beležim na magnetofonsku traku, ali to mi nije dozvolio.

Radio sam s njim prvo u Arizoni, a zatim u Sonori zato što se don Huan preselio u Meksiko tokom moje obuke. Postupak je bio sledeći: s vremena na vreme posećivao sam ga i ostajao s njim po nekoliko dana. Odlazio sam mu češće i boravio kod njega duže tokom letnjih meseci 1961, 1962, 1963. i 1964. Kad sad razmišljam o tome, verujem da zbog takvog metoda  moja obuka  nije bila uspešna, zato što je kasno došlo do moje pune angažovanosti koja je bila neophodna da bih postao vcštac. Ali s mog ličnog stanovišta, taj metod je bio dobar jer mi je dopuštao izvesno distanciranje, a to je, s druge strane, podržalo osećanje kritičkog posmatranja koje ne bi bilo mogućno da sam s don Huanom radio stalno, bez prekida. Septembra 1965. ja sam po svojoj želji prekinuo obuku.

Nekoliko meseci posle toga počeo sam prvi put da razmišljam o tome da bi trebalo sistematski da sredim  svoje  beleške.  Kako je  bilo veoma mnogo podataka, a među njima i mnogo raznovrsnih obave- šnja, pokušao sam da stvorim neki sređen sistem, podelio sam podatke na oblasti srodnih pojmova i postupaka i rasporedio ih prema njihovoj subjektiv­ noj  važnosti  —  to  jest,  prema  utisku  koji  su  na mene ostavljali. Tako sam došao do sledeće klasifi­ kacije:  upotreba  halucinogenog  bilja;  postupci  i formule  koji  se  upražnjavaju  u  magiji;  sticanje  i rukovanje predmetima koji poseduju izuzetnu moć;

upotreba  lekovitog  bilja;  pesme  i  legende.

Razmišljajući o onome što sam doživeo, shvatio sam da moj pokušaj klasifikacije nije doveo ni do čega drugog osim do inventara kategorija; svaki pokušaj usavršavanja moje sheme doveo bi, prema tome, samo do još složenijeg inventara. A to nisam želeo. Tokom više meseci posle prekida obuke bilo mi je potrebno da razumem to što sam doživeo, a to što sam doživeo bilo je predavanje jednog koherent­ nog sistema verovanja pomoću pragmatskog i ekspe­ rimentalnog metoda. Od samog početka obuke bilo mi je jasno da don Huanovo učenje sadrži unutarnju koheziju. Kad je jednom odlučio da svoje znanje prenese na mene, on mi je sistematski i redom davao objašnjenja. Pokazalo se da je moj najteži zadatak bio upravo to da otkrijem taj red i da ga razumem.

To što nisam mogao da razumem možda bi se moglo objasniti time što sam i posle četiri godine obuke još bio početnik. Bilo je jasno da su don Huanovo znanje i metod kojim ga je meni prenosio bili isti kao i u njegovog dobrotvora, tako  da su moje teškoće u razumevanju njegove nastave morale biti gotovo iste kao i one na koje je sam nailazio. Don Huan je aludirao na sličnost koja je postojala između njegovog i mog početništva rekavši ponekad nešto o  tome kako  ni on tokom svoje obuke nije mogao da razume svog učitelja. Takve njegove primedbe navele su me da poverujem kako je svakom početniku, bio on Indijanac ili ne bio, saznanje o magiji nerazumljivo zbog neobičnih karakteristika fenomena koje doživljava. Za mene lično, kao zapadnjaka, te karakteristike bile su tako čudne da ih zaista ne mogu objasniti na osnovu svog normalnog, svakodnevnog života, pa sam morao zaključiti da bi bio uzaludan svaki pokušaj da svoje podatke s terena klasifikujem na neki svoj način.

Tako mi je postalo jasno da na don Huanovo učenje treba da gledam na način na koji ga on shvata;  ono  samo  tako  može  postati  očigledno  i

ubedljivo. Međutim, dok sam pokušavao da svoje gledanje na to pomirim s don Huanovim, shvatio sam  da  se  služio  pojmovima  koji  bi  njemu  bili

,,razumljivi" kad god je pokušavao da svoje znanje prenese na mene. Kako su ti pojmovi meni bili strani, pokušaj da to njegovo znanje shvatim na njegov način doveli su me u neizdržljivu situaciju. Stoga je moj prvi zadatak bio da sredim njegov pojmovni red. Dok sam radio u tom pravcu, video sam da don Huan pridaje naročit značaj jednoj oblasti svog učenja — to jest, upotrebi halucinoge- nog bilja. Na osnovu toga revidirao sam potpuno svoju shemu kategorizacije.

Don Huan je upotrebljavao, odvojeno i u raznim prilikama, 3 halucinogene biljke: pejotl  (Lophop- hora williamsii), tatulu (Datura inoxia, sinonim D. meteloides), i jednu gljivu (verovatno Psilocybe mexicana). Američki Indijanci su još pre kontakta s Evropljanima znali za halucinogena svojstva te  3 biljke. Zbog svojih osobina te biljke su se široko upotrebljavale: za  zadovoljstvo, za lečenje, za magi- ju i za postizanje stanja ekstaze. U specifičnom kontekstu svog učenja, don Huan je upotrebu biljke Datura inoxia i gljive Psilocybe mexicana dovodio u vezu sa sticanjem moći koju je nazivao „savezni- kom". Upotrebu  Lophophora  vvilliamsii povezivao je sa sticanjem mudrosti, ili sa saznanjem kako treba živeti.

Važnost tih biljaka sastojala se, za don Huana, u njihovoj sposobnosti da čoveka dovedu do stanja naročite percepcije. Tako sam pod njegovim vod­ stvom doživeo niz takvih stanja zato da bi mi on otkrio svoje znanje i da bi ga potvrdio. To sam nazvao „stanjima ne-obične stvarnosti", podrazume- vajući pod tim neobičnu stvarnost za razliku od obične stvarnosti svakodnevnog života. Ta razlika počiva na inherentnom značenju stanja ne-obične stvarnosti.  U kontekstu don Huanovog učenja ona

su smatrana realnim, iako se njihova stvarnost razlikovala od obične stvarnosti.

Don Huan je verovao da su stanja ne-obične stvarnosti jedini način pragmatičnog učenja i jedini put za sticanje moći. Takvo gledanje na stvari prožimalo je don Huanov stav prema svemu što nije bilo neposredno vezano za stanja ne-obične stvarno­ sti. Kroz sve moje beleške provlače se primedbe na način na koji je don Huan gledao na stvari. Na primer, u jednom razgovoru je nagovestio da neki predmeti sami po sebi poseduju izvesnu moć. Iako sam nije mnogo držao do takvih predmeta, rekao je da se manji brujosi njima često služe. Često sam ga zapitkivao o tim predmetima, ali njega, reklo bi se, nije nimalo zanimao razgovor o njima.  Kad  sam opet jednom prilikom zapodenuo razgovor o tome, pristao je, nerado, da o tome govori.

„Ima izvesnih predmeta koji su prožeti moći", rekao je. „Postoje desetine i desetine tih predmeta koji su postali takvi zahvaljujući moćnim ljudima i pomoći blagonaklonih duhova. Ti predmeti su alat

—    ne običan alat, nego alat smrti. Ali oni su ipak samo sredstva, instrumenti; nemaju moć prenošenja znanja. Tačnije rečeno, oni pripadaju oblasti ratnog oruđa namenjenog borbi; načinjeni su zato da ubiju, da se hitnu".

„Kakvi su to predmeti, don Huane?"

„To u stvari i nisu predmeti; bolje bi bilo reći da

su to razne vrste moći".

„Kako čovek može da stekne te tipove moći, don

Huane?"

„Zavisi od toga koju vrstu predmeta želiš".

„Koliko vrsta ih ima?"

„Kao što sam već rekao — desetine i desetine.

Sve može da postane predmet s naročitom moći."

„Dobro, onda, koji su najmoćniji?"

„Moć jednog predmeta zavisi od njegovog vlasni­

ka, od toga kakav je to čovek. Moćni predmet nekog

manjeg brujoa je gotovo smešan,  dok,  s  druge strane, snažan, moćan brujo svom alatu daruje svoju snagu."

„Koji  su,  onda,  najčešći moćni predmeti?  Koji uživaju naklonost većine brujosa?"

„Nema tu nekog naročitog izdvajanja. Sve su to, ipak, moćni predmeti."

„Imaš li ga i ti, don Huane?"

Nije odgovorio, samo me pogledao i nasmejao se.

Ćutao je poduže i ja pomislih da su mu moja pitanja

neprijatna.

„Postoje ograničenja tih vrsta moći", produži on.

„Ali to ti, sigurno, ne razumeš. Meni je bio potreban

gotovo  ceo  život  da  shvatim  da  jedan  ,saveznik'

može, sam po sebi, da otkrije sve tajne tih manjih

sila i da ih načini bezmalo detinjastim. I ja sam imao

takvo oruđe kad sam bio sasvim mlad."

„Kakve si moćne predmete imao?"

„Maiz-pinto,  kristale  i  perje."

„Šta je maiz-pinto, don Huane?"

„To je malo zrno kukuruza koje u sredini ima

crvenu žicu."

„Je li to samo jedno zrno?"

„Nije. Brujo ima četrdeset osam zrna."

„Šta čine ta zrna, don Huane?"

„Svako to zrno može da ubije čoveka ako uđe u

njegovo  telo."

„Kako zrno ulazi u telo?"

„Ono  utone  u  telo  i  smesti  se  u  grudima  ili

crevima. Čovek se razboli i umreće za 3 meseca od

časa kad  mu je  zrno ušlo  u telo  ako  brujo koji ga

leči nije jači  od  onoga  koji  ga  je  začarao."

„Može  li se  on izlečiti?"

„Može jedino tako ako se zrno isisa iz njega, ali

samo bi se  mali broj  brujosa  usudio da to učini.

Brujou može poći za rukom da zrno isisa, ali ako

nije dovoljno jak da ga odbije od sebe, zrno će ući u

njega  i  ubiće  ga  umesto  onog čoveka."

„Ali kako zrno može da uđe u nečije telo?"

„Da bih ti to objasnio, moram ti pričati o žitnoj magiji koja je jedna od najmoćnijih magija koje znam. Magija se postiže pomoću dvaju zrna. Jedno od njih stavi se u svež pupoljak jednog žutog cveta. Cvet se zatim postavi na mesto gde će doći u dodir sa žrtvom: na put kojim ona svakodnevno prolazi ili na bilo koje drugo mesto gde ona obično boravi. Čim žrtva nagazi zrno ili ga na bilo koji drugi način dodirne, magija je izvršena. Zrno se utapa u telo te osobe."

„Šta biva sa zrnom pošto ga je čovek dodirnuo?"

„Sva njegova moć prelazi u čoveka a samo zrno se oslobađa i postaje obično zrno kao i svako drugo. Može ostati tamo gde je odigralo svoju ulogu u magiji, ili se može odgurnuti u stranu, svejedno je. Bolje ga je ipak gurnuti u grmlje gde će ga neka ptica pojesti."

„Može li ptica da ga pojede pre nego što  ga čovek dodirne?"

,,Ne. Nijedna ptica, veruj mi, nije tako glupa. Ptice ga se klone."

Don Huan mi je zatim opisao veoma složen postupak za dobijanje tih „moćnih" zrna.

„Ne smeš smetnuti s uma da je maiz-pinto samo sredstvo, instrument, a ne saveznik", reče. „Kad jednom naučiš to dvoje da razlikuješ, više nećeš imati teškoća. Ali ako budeš mislio da je takvo oruđe najjače, bićeš budala."

„Jesu li ,moćni' predmeti jaki kao i ,saveznici'?" upitao sam.

Don Huan se prezrivo nasmejao pre nego što mi je odgovorio. Činilo mi se da se veoma trudi da bude strpljiv sa mnom.

„Maiz-pinto, kristali i perje prave su igračke u poređenju sa saveznikom", reče. „Ti su predmeti potrebni čoveku samo ako nema saveznika. Tražiti ih značilo bi samo gubiti vreme, naročito za tebe. Ti treba  da  pokušaš da  stekneš saveznika;  kad ti to

pode za rukom, razumećeš ovo što ti sad govorim. Moćni predmeti su kao igračke za decu."

„Nemoj me pogrešno razumeti, don Huane", pobunio sam se. „Ja želim da steknem saveznika, ali isto tako želim da znam sve što mogu saznati. Sam si rekao da je znanje moć."

„Ne!" reče on žustro. „Moć počiva na vrsti znanja koje imaš. Kakvog smisla ima znanje o koječemu koje ti nije ni od kakve koristi?"

U don Huanovom sistemu verovanja sticanje saveznika znači isključivo eksploatisanje stanja ne­ obične stvarnosti koju je u meni izazvao upotrebom hulucinogenog bilja. Verovao je da ću, ako se usredsredim na ta stanja i zanemarim druge vidove znanja o kome mi je govorio, steći koherentan pogled na pojave koje sam doživeo.

Podelio sam zato ovu knjigu na 2 dela.  U prvom delu izlažem izbor beležaka s terena u vezi sa stanjima ne-obične stvarnosti koja sam doživeo tokom obuke. Pošto sam beleške rasporedio tako da odgovaraju kontinuitetu naracije,  one ne idu uvek hronošloškim redom. Nikad nisam opisivao svoja slanja ne-obične stvarnosti pre no što bi prošlo nekoliko dana od tog doživljaja; čekao sam uvek sve dok nisam bio kadar da o tome govorim mirno i objektivno. S druge strane, razgovore s don Hua- nom beležio sam odmah, neposredno posle svakog slanja ne-obične stvarnosti. Zato su izveštaji o tim našim razgovorima ponekad dati pre potpunog opisa nekog  doživljaja.

Moje  beleške   iznose  subjektivnu  verziju  onoga sto  sam  opazio  tokom  takvih  doživljaja.  Ta verzija data je ovde točno onako  kako sam je ispričao don Huanu, koji je od mene tražio da mu iscrpno i verno opišem  svaku  pojedinost  koje  se  sećam  i  da  mu prikažem potpuni tok svakog takvog doživljaja. Kad sam  zapisivao  te  doživljaje,  dopisivao  sam  katkada poneki  detalj   u  želji  da  potpuno  dočaram  scenu

svakog tog stanja ne-obične stvarnosti. Želeo sam da opišem što iscrpnije i sve ono što sam osećao u tim prilikama.

Moje beleške otkrivaju takođe i don Huanov sistem verovanja. Sažeo sam mnoge stranice s mojim pitanjima i don Huanovim odgovorima zato da bih izbegao ponavljanje istih razgovora. Ali kako ja isto tako želim tačno da prikažem opšte raspoloženje naših razgovora, izostavljao sam samo one dijaloge koji nisu nimalo doprineli mom razumevanju njego­ vog načina znanja. Obaveštenja koja mi je don Huan davao o svom načinu znanja uvek su bila sporadična i za svaki i najmanji podatak koji bi mi dao, morao  sam satima  da se trudim. Pa ipak, u mnogim prilikama on je slobodno govorio o svom znanju.

U drugom delu ove knjige izlažem strukturalnu analizu izvučenu isključivo iz podataka navedenih u prvom delu. Kroz tu analizu pokušao sam da podržim sledeće tvrdnje: 1) don Huan je svoje učenje izlagao kao sistem logične misli; 2) taj sistem ima smisla jedino ako se posmatra u svetlosti svojih strukturalnih jedinica; i 3) taj sistem stvoren je zato da onoga koga treba obučiti dovede do takvog nivoa konceptualizacije koji će objasniti red pojava  koje je doživeo.