UČENIK LATINSKOG
U sredini stešnjenog starog gradića leži fantastično velika kuća, s mnogo malih prozora, trošnih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smešne. Istog takvog raspoloženja bio je i mladi Karl Bauer, šesnaestogodišnji učenik koji je svako jutro i podne tamo odlazio sa svojom vrećom za knjige. Tu je uživao u latinskom jeziku, lepom, jasnom i punom vrlina, i u staronemačkim pesnicima, a mučio se s teškim grčkim i algebrom, koja mu ni u trećoj godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini sedobradih učitelja, a imao problema s nekoliko mladih.
Nedaleko od školske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih i vlažnih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mračnom hodniku mirisalo na špiritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz gore u istoj kući imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke vlasnika radnje. Tako turobno je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je imao sunce, svetlost i pogled preko pola grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a pojedinima je čak i imena davao.
Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je još manje, jer je sto za obedovanje stare gospođe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio. Ako to zanemarimo, ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je posedovao kao knez svoj zamak. Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi čime god je hteo, i bavio se svim i svačim. Dve senice u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki način opremio i stolarsku radionicu, u peći je topio i lio olovo i cink, hvatao slepiće i guštere i čuvao ih u kutiji - oni su posle kraćeg vremena stalno izlazili kroz uvek nove rupe u žičanoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada ništa nije čitao ili se bavio stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noći.
Tako je mladi čovek uživao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo prolazi, naročito zato što mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi neku video. Čitao je mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage već je prednost davao bajkama, pričama, tragedijama i stihovima.
Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala moćna i nepodnošljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog hodnika, koji je osvetljavala samo slabašna svetlost iz radnje. Tamo se događalo, i to neretko, da na visoko poređanim praznim kutijama leže ostaci ukusnog sira, ili da pored vrata stoji polupuno burence haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je voljan da pomogne hrabro uđe u radnju, u njegovim džepovima našla bi se puna šaka suvih šljiva, krušaka ili nečeg sličnog.
Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemoćne škole bile sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time još nije bio potpuno zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine školske drugove, delom kao rezultat mnogobrojne lepe literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom trenutku po prvi put u divni tajanstveni svet ljubavi prema ženama. Iako je tačno znao da njegova težnja za pridobijanjem nema realnu podlogu i ne može da se ostvari, nije odustao i svoje obožavanje je posvetio najlepšoj devojci u gradu, koja je poticala iz bogate kuće i već u raskoši svoje odeće daleko prevazišla sve ostale devojke. Karl je svakodnevno prolazio pored njene kuće i kada bi je sreo, napravio bi dubok naklon šeširom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilično bio obuzet sve dok zahvaljujući nepredviđenom slučaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno drugačiji izgled i otvorilo mu novu mogućnost u životu.
Jedne večeri pred kraj jeseni, posle šolje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti, glad ga je kidala. Skliznuo je nečujno niz stepenice i pretraživao po hodniku, gde je posle kraćeg traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruške zimnjače, krasne veličine i boje, naslonjene na kotur holandskog sira oivičenog crvenom trakom.
I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaćina i da ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushićenom iznenadnom lepotom, bliža mu je bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s osećanjem zahvalnosti i strpao ga u džepove.
Pre nego što je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papučama, tiho i sa svećom u ruci, ušla služavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov je još uvek držao sir u ruci, stojeći nepomičan, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i propadao u provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni svećom, a život je odvažnom mladiću do tada poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako mučan.
„Ne, tako nešto!”, rekla je konačno Babet, gledajući u slomljenog prestupnika kao da se dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio ništa. „Zar takva stvar!”, nasravljala je Babet. „Znaš li ti da je to krađa?”
,,Oh, ne.”
„Gospode bože, kako si došao do toga?”
„To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...”
„Šta si ti mislio?”
„Pa pošto sam bio tako mnogo gladan...”
Kod ovog odgovora Babet je širom otvorila oči i pogledala sirotana s beskrajnim razumevanjem, zaprepašćeno i sažaljivo.
„Ti si gladan? Pa zar ne dobijaš ništa da jedeš tamo gore?”
„Malo, Babet, vrlo malo.”
„Biće dobro, biće dobro. Zadrži to što imaš u džepovima, zadrži i sir, samo zadrži, ima ga još dosta u kući. Ali sada brzo izađi, inače može još neko da dođe.”
Prilično začuđen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraćeg premišljanja pojeo prvo holandski sir, a zatim kruške. Onda je osetio olakšanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga odsvirao na violini psalm zahvalnosti. Još ga nije priveo kraju kada se začulo tiho kucanje, a kada je otvorio, pred vratima je stajala Babet i pružala mu ogroman, puterom bogato namazan komad hleba.
To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, što Babet nije dozvolila, pa je rado popustio.
„Veoma lepo sviraš na violini”, rekla je zadivljeno, „ja te često slušam. A što se tiče jela, već ću ti nešto nabaviti. Svako veče mogu nešto dobro da ti donesem, ali to ne treba niko da zna. Zašto da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaća za tvoju ishranu?”
Još jednom je mladić pokušao bojažljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni da čuje, i on se zadovoljno povukao.
Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira pesmu Zlatno večernje sunce. Tada će ona doći i doneti mu jelo. Ako svira nešto drugo ili ne svira ništa, znači da nema preku potrebu. Skrušeno i zahvalno stavio je ruku u njenu široku desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.
Od tog časa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uživanjem prihvatio brigu ove dobronamerne žene. Često se sećao godina provedenih kod kuće, jer ga je Babet pazila i mazila potpuno isto kao majka, a bila je i sličnih godina kao ona. Imala je oko četrdeset i u osnovi bila gvozdene, krute i energične prirode; ali prilika ju je naterala da krade za njega, a to što je tako neočekivano u mladiću našla zahvalnog prijatelja, štićenika i ptičicu za hranjenje doprinelo je da sve više iz njene dremljive osnove i očvrsle ali dobre duše na svetio dana skoro bojažljivo izađe sklonost ka popuštanju i nesebičnom dobročinstvu.
Ova promena je išla u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve što mu se nudi kao da na to ima pravo. Došlo je do toga da je već posle nekoliko dana sramni prvi susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake večeri je stepenicama odjekivala pesma Zlatno večernje sunce. Kao da se ništa nije dogodilo.
Uprkos svoj zahvalnosti, možda Karlovo sećanje na Babet ne bi ostalo tako postojano da se njeno dobročinstvo trajno ograničilo samo na poklone u hrani. Mladić je bio gladan, ali u isto vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom čoveku se sirom i šunkama, voćem i vinom iz podruma ne može na duže održati.
Babet nije samo u kući Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, već je u celom komšiluku uživala glas besprekorne čestitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek je bilo pristojno, mudro i veselo. To su znale sve komšinice i veoma blagonaklono su gledale kada bi se njihova posluga, posebno ona mlada, našla u njenom društvu. Onaj koga bi ona preporučila i ko je uživao u srdačnom odnosu s njom imao je bolje preporuke nego iz servisa za poslugu ili udruženja mladih žena.
Petkom uveče i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, već uvek okružena vencem mladih sluškinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im se pri ruci savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme, postavljala šaljiva pitanja i zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se rede događalo, i verenici bi ubrzo napuštali ovakvo društvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu bili u tako prijateljskim odnosima kao devojke. Raspusne ljubavne priče nije trpela; kada bi neka od njenih štićenica naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi isključena iz društva.
U to živahno društvo mladih devojaka je učenik latinskog pozvan kao gost. I možda je tamo naučio više nego u gimnaziji. Veče kada se prvi put pojavio u društvu nije nikada zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvorištvu, devojke su sedele na stepeništu i praznim kutijama, bilo je tamno, a gore je četvrtasti isečak večernjeg neba svetleo blagim plavim svetlom. Babet je sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je sramežljivo stao pored nje, naslonjen na stub kraj vrata, nije ništa govorio i pažljivo je kroz tminu zagledao lica devojaka. Odmah je malo plašljivo pomislio na to šta će njegovi drugovi u školi reći za ovaj večernji skup kada ih o tome bude izvestio.
Ah, ta devojačka lica! Skoro sve ih je već poznavao iz viđenja, ali sada su ru, okupljene u polutami, potpuno drugačije, izgledale veoma zagonetno. Već je znao skoro sva imena, likove, a o mnogima i njihove životne priče. I to kakve priče! Koliko sudbina, dostojanstva, snage i ljupkosti u nekoliko malih života sluškinja.
Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj službi nešto ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i važila je za pravo blago. Imala je velike smeđe oči i čvrsta usta, sedela je ćuteći i posmatrala mladića hladno i radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske priče izneverio, oženio se u međuvremenu, ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokušao da joj se približi, ali je ona ostala čvrsta i odgovorila da ne želi ništa više o njemu da zna, iako ga je potajno volela isto kao i pre.
Margareta iz bačvarske radnje je bila uvek vesela, hučna i bučna, i kao da je imala sunce u riđoj kovrdžavoj kosi. Neprekidno je bila u čistoj odeći i uvek je imala nešto lepo i vedro na sebi, neku plavu traku, par cverova, a novac uopšte nije trošila već je svaki pfenig slala svom očuhu, koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije imala težak život, nesrećno se udala i doživela više nevolja i muka, ali i tada je bila lepršava i slatka kao pre, čista, nosila nakit i smejala se, doduše ređe, ali zato mnogo lepše.
I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophođenja, uz mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i neuništive ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe obraduju bez ičeg posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom šakom oraha i ostacima crvene trake. Kako su samo drhtale od uzbuđenja kada neka ispriča svirepu priču o stradanju i kako su tužne pesme zajedno pevušile, uzdisale i jecale, s krupnim suzama u tim dobrim očima.
Nekoliko njih bile su neprijatne i svađalice, uvek spremne na zanovetanje i ogovaranje, ali su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su nosile svoj teret i nije im bilo lako. Naročito je bila nesrećna Greta iz Biskupije. Teško je podnosila život u velikoj vrlini, čak joj ni udruženje mladih žena nije bilo dovoljno pobožno i dovoljno strogo, a na svaku grublju reč koja bi joj bila upućena, duboko bi uzdahnula i tiho rekla: „Pravednici moraju mnogo da pate.” Trpela je iz godine u godinu, ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena čarapa puna ušparanih talira prepunila, uznemirila bi se i počela da plače. Dva puta je mogla da se uda za neke majstore, ali oba puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravičan i ponosan da bi morala da se odrekne uzdisanja.
Sedele su u uglovima tamnog dvorišta, jedna drugoj pričale zgode i čekale šta će dobro i veselo da im donese to veče. Njihove priče i ponašanje se učenom mladiću u početku nisu učinili naročito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost popustila, oslobodio se, postalo mu je ugodno, pa je na devojke šćućurene u mraku gledao kao na neobičnu, posebno lepu sliku.
„Da, ovo vam je gospodin učenik latinskog”, rekla je Babet i odmah je htela da ispriča priču o njegovoj žalosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjući povukao za rukav i ona ga je dobroćudno poštedela.
„Mora da strašno mnogo učite?”, upitala je rida Margareta iz bačvarske radnje i odmah nastavila dalje: ,,A šta želite posle da studirate?”
„Pa, to još nije sasvim sigurno. Možda za doktora.” To je probudilo interesovanje i sve su ga pažljivo pogledale.
„Ali pre toga morate da pustite brkove”, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se smejale, neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama šala i teško da bi bez Babetine pomoći to ubrzo prestalo. Na kraju su zatražile da im ispriča neku priču. Iako je tako mnogo čitao, ništa mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja će ih prestrašiti, kako je on mislio; ali nije čestito ni započeo, a one su počele da se smeju i dovikuju: „Tu znamo već odavno.” Greta iz Biskupije je dodala podsmešljivo: „To je samo za decu.” Kada je to čuo, postideo se, a Babet je umesto njega obećala: „Sledećeg puta ispričaće nam nešto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kuće!” To ga je umirilo, pa je odlučio da sledeći put zablista.
U međuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi tračak svetlosti, a na neprozirnom crnilu se pojavila prva zvezda.
„A sada morate kući”, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile kike i kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorišna vrata, a druge kroz hodnik do ulaznih vrata.
I Karl Bauer je poželeo laku noć, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih osećanja. Iako je bio duboko u mladićkoj oholosti i ludosti učenika, ipak je primetio da njegove nove poznanice vode neki drugi život i da su skoro sve te devojke vezane nekim čvršćim vezama, žilavo, za miran svakodnevni život, a da u sebi nose snagu i znaju stvari koje su njemu bile strane. Međutim, on u tome nije video opasnost, a večernja okupljanja posluge su bivala sve ređa, jer se već duboko ušlo u zimu i svi su se trudili da iskoriste svaki lep dan pre nego što ih uhvati
prvi sneg. Pa ipak, Karl je našao priliku da ispriča svoje priče. To su bile priče o Zundelfrideru i Zundelhajmeru, od pripovedača Hobela, koje je on našao u svojoj riznici i time privukao veliku pažnju slušalaca. Pouku je na kraju preskočio, ali ju je Babet izvlačila po sopstvenoj potrebi i mogućnostima. Devojke su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedača, naizmenično ponavljale glavni događaj i usrdno ga molile da i sledeća priča bude tako vredna. On im je to obećao, ali već sledećeg dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvorištu više nije bilo moguće, a onda, kako se bližio Božić, on se okrenuo drugim mislima i radostima.
Svake večeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih nije trebalo da sadrži neko klasično dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih neodrživ, na kraju je urezao samo: „Nazdravlje”, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na poklopcu, izglačao kutiju kamenom plovućcem i premazao je voskom. Tek tada je potpuno zadovoljan otputovao na raspust.
Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na klizalište. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umišljenu ljubav prema lepoj gradskoj devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a on je primetio da se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglađeno i s koketiranjem. Jednom se odvažio i pozvao je na vožnju, ne crveneći i ne zamuckujući, ali ipak s jakim lupanjem srca. Položila je svoju malu levu ruku u mekim kožnim rukavicama na njegovu od mraza crvenu desnu, klizala s njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim bespomoćnim pokušajima da započne otmenu konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz naklon glave i kratko „hvala”. Odmah zatim je čuo kako razgovara s prijateljicama, od kojih su ga mnoge podsmešljivo gledale i tako vidno i zlobno se smejale, kako samo mogu lepe i razmažene devojke.
To mu je bilo previše, pa je odlučio da se odrekne dotadašnje ionako ne prave zanesenosti, i već je sebi načinio zadovoljstvo od toga da se ubuduće tom derištu, kako ju je sada nazivao, ne javlja ni na klizalištu, a ni na ulici.
Svoju radost što se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne učtivosti pokušao je da izrazi i da je po mogućstvu poveća time što je često u večernjim časovima s nekim obesnim drugovima kretao u avanture. Šegačili su se sa žandarmom, kucali na osvetljene prozore u prizemlju, povlačili konopce zvona, zaglavljivali drvca u električne prekidače, dražili vezane pse, prepadali devojčice i žene u zabačenim uličicama predgrađa zviždanjem, praskavim bombicama i malim zapaljivim spravama.
Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim večerima duže vreme osećao veoma, veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doživljaja od koje se steže grlo činila ga je divljim i odvažnim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada ranije nije upoznao, a u kojima je opijeno uživao. Docnije je kod kuće i dalje svirao violinu ili čitao uzbudljive knjige, a pri tome je sebi izgledao kao istrošeni razbojnik koji se vratio kući, obrisao sablju, obesio je na zid i spokojno zapalio borovu luč.
Kako su se sva ta događanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i nikada se ništa od tajno očekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku žalost zadovoljstvo je počelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razočarano sve više udaljavao. I upravo te večeri kada je poslednji put učestvovao i samo sa pola srca bio prisutan, ipak se nešto dogodilo.
Četvorica dečaka su trčkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim štapovima za šetnju i smišljala sramna dela. Jedan je imao limene naočare na nosu, a sva četvorica su nosili šešire i kape, raskalašno, lagano zabačene na potiljak. Posle nekog vremena, žurno ih je pretekla sluškinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugačka crna traka i svojim već zaprljanim krajem dodirivala pločnik.
Bez ikakvog razmišljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Držao ju je čvrsto.
Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlačila iz korpe, postajala sve duža, a dečaci su prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prišla im brzo kao munja, lepa, mlada i plavokosa, opalila Karlu šamar, brzo pokupila traku i u žurbi otišla. Mladići su zbijali šale s kažnjenim i ismevali ga, a on se ućutao i na sledećoj raskrsnici se oprostio od njih.
Osećao se čudno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo mu je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se doduše stideo, pružio mu je više zadovoljstva nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim bićem ponašao tako dečački budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi ga stid i kajanje.
Stigao je do kuće, a uz strme stepenice ovoga puta nije zviždukao već se peo lagano i potišteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, čela oslonjenog na prozorsko staklo. A onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nežne melodije iz svog detinjstva, koje je već četiri-pet godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i baštu kod kuće, na kestenovo drvo i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku. Umoran i pometen legao je u krevet, ali nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i uličnom heroju dogodilo da sasvim tiho i tužno počne da plače i da nastavi da proliva suze sve dok nije zadremao.
Karl je kod svojih dotadašnjih drugova u večernjem krstarenju došao na glas kukavice i dezertera, jer se više nikad nije pojavio u tom društvu. Umesto toga, čitao je Don Karlosa, pesme Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnačkog, počeo da vodi dnevnik i više nije protivurečio mudrim savetima dobre Babet.
Međutim, ona je usled ovakvog ponašanja stekla utisak da s mladićem nešto nije u redu, i pošto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lično uveri. Nije došla praznih ruku već je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl pojede odmah, pred njenim očima.
„Ali, Babet”, branio se on, „sada baš i nisam gladan.”
Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije popuštala dok njena volja nije bila ispunjena. Nekom prilikom je čula da su gimnazijalci preopterećeni i nije imala pojma koliko se njen štićenik drži daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog raspoloženja za hranu ona je videla početak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po svojoj savesti, raspitivala se o pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu ponudila narodno preventivno sredstvo za pročišćavanje. Karl je morao da se nasmeje, ali joj je objasnio da nešto manji apetit ima samo zbog lošeg raspoloženja i zlovolje. To je odmah shvatila.
„Odavno te nismo čuli da zviždućeš”, rekla je živahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi, da se ti nisi možda zaljubio?”
Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i zaključkom da mu ne fali ništa, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.
„Pa, onda ću ti odmah predložiti nešto”, uzviknula je radosno Babet. „Sutra se udaje mala Lisa s donjeg ćoška. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle da je mogla da nade i bolju priliku, ali ovaj čovek nije loš, a samo novac baš ne može da te usreći. A na venčanje moraš da dođeš, i svi će se obradovati kada te vide i kada pokažeš da nisi uobražen. Doći će Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i još malo ljudi. Biće to mala, mirna svadba, u kući, bez velike gozbe, plesa i sličnog. Ali i bez toga se može lepo provesti.”
„Ali ja nisam pozvan”, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se čitava stvar baš i nije dopala. Ali Babet se samo nasmejala.
„Ah, koješta, za to ću se već pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uveče. A sada mi je, dragi moj, palo nešto na pamet. Ponesi i violinu. Zašto da ne? To će biti fina zabava i na tome će ti biti zahvalni.” Nije prošlo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.
Sledećeg dana svratio je uveče po Babet: nosila je potpuno očuvanu raskošnu haljinu iz mladih dana, koja je bila prilično uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i radovala se svečanosti. Nije dozvolila da se Karl presvuče već mu je rekla da samo promeni kragnu, a čizme mu je očetkala na nogama uprkos svečanoj odeći. Onda su zajedno krenuli do siromašne kuće u predgrađu, gde je mladi par iznajmio sobičak pored kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.
Išli su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su želeli da uđu čistih čizama. Babet je nosila čudovišno veliki i težak kišobran pod rukom, a svoju crvenobraon suknju držala podignutu obema rukama, što se Karlu nije dopalo, čak se pomalo i stideo da ga s njom vide.
U vrlo skromnoj, belo sveže okrečenoj prostoriji, oko čisto prekrivenog stola od jelovog drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored bračnog para, dva mladoženjina druga i dve mladine rođake ili prijateljice. Posluženo je svinjsko pečenje sa salatom, na stolu je stajao i kolač, a pored stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli, svi su ustali, domaćin se dva puta sramežljivo naklonio, a sretna mlada se primila pozdravljanja i upoznavanja i svako od gostiju im je pružio ruku.
„Uzmite kolače”, rekla je domaćica, a čovek je ćuteći stavio dve nove čaše i usuo pivo.
Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim Grete iz Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred dala, Karl je predao domaćici, poželevši im sreću. Onda mu je doneta stolica, pa je seo ispred svoje čaše piva.
U tom momentu je užasnut pored sebe ugledao mladu sluškinju koja mu je nedavno prilepila šamar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom slučaju, gledala ga je nezainteresovano, a kada je domaćin nazdravio, prijateljski je prema njemu pružila čašu. Ovo ga je malo umirilo i Karl se odvažio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je veoma često mislio na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada više nije video. I čudio se kako sasvim drugačije izgleda. Bila je blaža i nežnija, nešto tanja i lakša od slike koju je nosio u sebi. Ali nije bila manje lepa već još zanosnija, i činilo mu se da nije starija od njega.
Dok su ostali, posebno Babet i Ana, živahno ćaskali, Karl nije govorio ništa, sasvim mirno je sedeo, čašu piva vrteo u ruci, a mladu plavušu nije ispuštao iz vida. Na pomisao koliko žarko želi da poljubi njena usta skoro se užasnuo, jer mu se činilo da je to, što je duže gleda, utoliko više teško, drsko i nemoguće.
Sedeo je obeshrabren, ćutljiv i neraspoložen. U tom momentu ga je pozvala Babet da uzme violinu i odsvira nešto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo naštimovao žice, i počeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo društvo odmah počelo da peva.
Led je bio probijen i za stolom je postalo bučno i veselo. Doneta je potpuno nova lampa, pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobičku, donet je i novi bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri para počela da se okreću po slobodnom delu uzane sobe.
Oko devet sati su se gosti razišli. Plavuša je dobar deo puta išla u istom pravcu kao Babet i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom započne razgovor.
„Kod koga ste u službi?”, upitao je snebivajući se.
„Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.”
„Ah, tako.”
„Da.”
„Naravno, tako...”
Onda je nastala pauza. Reskirao je i počeo još jednom.
„Jeste li već dugo ovde?”
„Oko pola godine.”
„Ja sam vas već jednom video.”
„Ja vas nisam.”
„Jedne večeri, u ulici Bril, zar ne?”
„Ne znam za to. Čovek ne može na ulici svakog pažljivo da zagleda.”
Odahnuo je srećan što ga nije prepoznala kao počinioca onog nedela, a već je bio spreman da je zamoli za oproštaj.
Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pružila je Babeti ruku a Karlu rekla: „Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!”
„Na čemu?”
„Na divnoj muzici. Laku vam noć želim.”
Karl je pružio ruku baš kada se okretala i ona ga je za trenutak ovlaš dodirnula svojom. Onda je otišla.
Kada je malo zatim na stepeništu Babet poželeo laku noć, upitala ga je: „Onda, da li je bilo lepo ili ne?”
„Bilo je lepo, prelepo, naravno”, rekao je srećan i radovalo ga je što je tako mračno, jer je osetio da je potpuno crven u licu.
Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabačenijem jarku i uglu dvorišta topili su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao dolazak ranog proleća.
Babetin dvorišni kružok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to vreme dopuštalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i štićenicama. Karl se od toga držao po strani i zaljubljen je lebdeo u oblacima. Životinjice u svom sobičku je oslobodio, urezivanje i stolarija ga nisu više zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i teških, i vežbao s njima, kada violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.
Tri ili četiri puta je lepu plavokosu sluškinju sreo na ulici i svaki put je dostojanstveno i pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije nalazio način da ga započne.
Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz kuće, čuo je žamor sluškinja okupljenih u malom dvorištu i iznenada ga je obuzela radoznalost. Približio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek veselu Margaretu kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla. Karl je prepoznao svoju devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo uzdahnuo; povratio se pre nego što je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.
„Mi smo već pomislili da je gospodin možda postao suviše gord”, dobacila je Margareta smejući se i prva mu pružila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto vreme mu je napravila mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile započete razgovore. Karl je brzo koliko je to bilo moguće napustio svoje mesto, koračao neko vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.
„Vi ste takođe tu?”, upitao je tiho.
„Naravno, a zašto da ne? Ja sam se uvek nadala da ćete i vi jedanput doći, ali izgleda da ste morali sve vreme da učite.”
„Nije baš tako loše s učenjem, to se može izdržati. Da sam samo znao da ste vi ovde, sigurno bih stalno dolazio.”
„Ah, to je veliki kompliment!”
„Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.”
„Da, veoma prijatno.”
„Zato što ste vi bili tamo, samo zato.”
„Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo šalite.”
„Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.”
„Zašto bi se ljutila?”
„Uplašio sam se da vas više nikada neću videti.”
„Tako, pa šta onda?”
„Onda - onda ne znam šta sam hteo da uradim. Možda bih skočio u vodu.”
,,Oh, bilo bi šteta za vašu kožu, mogla bi da se nakvasi.”
„Vi biste se, naravno, tome samo smejali.”
„Naravno da ne. Ali vi pričate o stvarima koje stvaraju metež u glavi. Pripazite, mogla bih odjednom i da vam poverujem.”
„To slobodno možete da učinite, ne pomišljam ništa drugo.”
Onda ga je opori Gretin glas nadjačao. Govorila je piskavo i plačljivo, dugačku strašnu priču o zlom gospodaru koji je svoju sluškinju nemilosrdno iskorišćavao i ponižavao, a kada se razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije završila priču, a čitav hor ostalih je ljutito galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U žaru rasprave, devojka do nje je Tinu obuhvatila oko struka i Karl je zaključio da za neko vreme mora da se odrekne nastavka razgovora udvoje.
Do novog razgovora nije došlo. Čekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za razlaz. Bilo je već mračno i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.
Kada se posle četvrt sata Tina u blizini svoje kuće oprostila s drugaricom i ostatak puta hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio učenik latinskog i pozdravio je sramežljivo i učtivo.
„To ste vi, šta hoćete?”
Onda je primetila da je mladić potpuno uplašen i bled, te ga je pogledala blažim pogledom i s više obzira. „Šta je to s vama?”
Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela šta misli, a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i sažalila se na njega, ne ponoseći se i ne radujući se tom trijumfu.
„Ne budite budalasti”, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu čula da se guši u suzama, nastavila je: „Razgovaraćemo neki drugi put, sada moram kući. Ne smete toliko da se uzbuđujete, zar ne? Zato doviđenja.”
Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak prelazio u tamu i naginjao ka noći. Koračao je duž ulica, preko trgova, pored kuća, zidova, bašta i blago šumećih česmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, prošao je ispod lukova opštinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u nepoznatu zemlju bajki. Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i rekla mu: „Doviđenja!”
Još dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u džepove od pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i počeo je, ne obazirući se na kasne sate, glasno da zviždi. Orilo se i odjekivalo ulicama kroz noć, a zvuci su se izgubili tek pred hladnim ulazom u kuću udovice Kusterer.
Tina je mnogo razmišljala o tome šta će od svega ispasti, u svakom slučaju mnogo više od zaljubljenog, koji od groznice očekivanja i slatkog uzbuđenja nije ni stigao da razmišlja. Što je duže razmatrala događaj i razmišljala o njemu, devojka je imala sve manje zamerki za slatkog mladića; i njoj je bio nov i dragocen osećaj da se jedan fini, obrazovani, a pri tom neiskvareni mladić u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj samo pričinjavao teškoće, a možda i štetio, a u svakom slučaju nije vodio ka nekom pouzdanom cilju. Ali bilo joj je mrsko da sirotom dečku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom. Najradije bi ga polusestrinski a polumajčinski dobroćudno i šaljivo ukorila. Devojke su u tim godinama zrelije i sigurnije od dečaka; a pogotovu je jedna sluškinja koja sama zarađuje svoj hleb daleko nadmoćnija u stvarima životne mudrosti od učenika ili studenta, naročito ako je on zaljubljen i prepušten njenom slobodnom nahođenju.
Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je često dolazila do zaključka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko često mu se i odupirala u srcu, znajući da, iako u mladića doduše nije zaljubljena, ipak mu je samilosno, dobroćudno naklonjena.
Na kraju je uradila ono što većina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je rešenja jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istrošila, pa onda ponovo, zajedno postavljala iste nedoumice kao i na početku. A kada je došlo vreme za delovanje, nije uradila ništa, niti rekla ijednu reč o prethodno smišljenom i odlučenom, već se potpuno prepustila trenutku, baš kao i Karl Bauer.
Sreli su se treće večeri, kada je on prilično kasno šetao u blizini njene kuće, a ona nekud krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilično obeshrabren. Stajali su jedno pored drugog i nisu znali šta treba da kažu. Tina se uplašila da će je neko videti i hitro ušla u tamnu senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojažljivo za njom. U štali pored njih konj je udarao kopitama, a u susednom dvorištu ili bašti isprobavao je svoje početničke zahvate neki neiskusan diletant na flauti.
„Kakvo je to sviranje!”, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. „Tina!”
„Da, šta želite?”
„Ah, Tina...”
Bojažljivi mladić nije znao kakvu presudu da očekuje, ali mu se činilo da plavušina ljutnja nije nepromenjiva.
„Ti si tako mila”, rekao je tiho i odmah se uplašio što ju je bez pitanja oslovio sa ti.
Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to je učinio tako sramežljivo i držao je bez straha ali molećivo, da joj je bilo nemoguće da ga za učinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano pomilovala po kosi.
„Nisi ljuta na mene?”, upitao je zapanjen i blažen.
„Ne, momče”, nasmejala se Tina prijateljski, „ali sada moram da idem, kod kuće čekaju na mene. Moram još kobasice da donesem.”
„Smem li s tobom?”
„Ne, šta zamišljaš! Idi ispred, idi kući, ne želim da nas neko vidi zajedno.”
„Dobro, onda laku noć, Tina.”
„Idi sada! Laku noć.”
Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomišljao na to već je otišao srećan, laganim mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak, i poluzatvorenih očiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg, svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.
Kada je Tina kasnije razmišljala o ovom događaju, nije mogla nikako da razume kako je do toga došlo. Sreću koju je Karl doživeo te večeri i njegovu zahvalnost za to nije zaboravila, kao ni njegovu dečačku posramljenost, i konačno, u tom događanju nije našla nikakvu veliku nedaću. Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za zanesenog mladića i obavezala se da ga blago i koliko je to moguće bez posledica izvuče iz ove paukove mreže. Jer prva zaljubljenost čoveka, iako je sveta i dragocena, ipak je samo ispomoć i stranputica, što je ona, ne pre dugog vremena, i sama bolno iskusila.
Sledeći susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, više puta započela
razgovor i radila sve ono što je činila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom.
Nekoliko dana kasnije je Tina konačno rešila da s mladićem otvoreno razgovara. Bilo je popodne posle škole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kuće, što se njoj nije dopadalo. Povela ga je kroz malu baštu u spremište za drva iza kuće, gde je mirisalo na paljevinu i bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i uhodi, i stavila mu jasno do znanja šta jednom zaljubljenom mladiću njegovog soja pripada.
„Viđaćeš me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to želiš možeš da me ispratiš, ali ne do kuće već samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne smeš sa mnom da ideš i ukoliko ne budeš pazio na ostale i budeš neoprezan, neće se dobro završiti. Ljudi sve opažaju, i kada negde vide dim, odmah viču: 'Vatra!'“
„Ali ja sam tvoj momak”, podsetio ju je Karl nekako plačljivo. Ona se nasmejala.
„Moj momak! Šta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kuće, ili učitelju. Ti si mi veoma drag i ne želim da budem nepravedna, ali pre nego što budeš momak, moraš da budeš sopstveni gospodar, da jedeš svoj hleb, a do toga si još veoma daleko. Jednostavno, ti si zaljubljen školarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom nikada pričala.
Ali nije potrebno da zbog toga razbijaš glavu, to neće ništa poboljšati stvar.”
„Šta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?”
„O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da budeš razuman i da ne zahtevaš stvari koje u tvojim godinama još ne možeš da imaš. Ostaćemo dobri prijatelji i čekati, vreme će reširi sve kako treba.”
„To je tvoje mišljenje? Ali hteo bih još nešto da ti kažem...”
„Šta to?”
„Gledaj - u stvari...”
„Govori već!”
„Možda bi mogla da mi daš jedan poljubac.”
Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova dečačka slatka ustašca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni želju. A odmah zatim izgrdila je samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.
„Poljubac? A zbog čega?”
„Onako. Nemoj da se ljutiš.”
„Ne ljutim se. Ali ti ne smeš da budeš drzak. Kasnije ćemo o tome da pričamo. Skoro da me ne poznaješ, a već hoćeš poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se ponašaj kako valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da poneseš i svoju violinu, zar ne?”
„Da, rado.” Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamišljen i malo neraspoložen udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme ništa nažao da učini.
Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridržavao se toga i nije se zato osećao loše. Doduše, o pravoj ljubavi je imao donekle drugačiju predstavu i u početku je bio prilično razočaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: veća je sreća u davanju nego u primanju i lepše je i srećniji si kad voliš nego kada si voljen. To što svoju ljubav nije skrivao, niti je morao da je se stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagrađen za to, dalo mu je osećaj zadovoljstva i slobode i izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznačajnog bitisanja, u viši svet velikih osećanja i ideala.
Od tada je na okupljanjima služavki svaki put odsvirao ponešto.
„Ovo je samo za tebe, Tina”, rekao je kasnije, „jer ti ništa drugo ne mogu dati ili učiniti tebi za ljubav.”
Proleće se naglo približilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na nežnozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih šumovitih bregova, s finim velom mladog lišća na granama i povratkom ptica selica. Domaćice su iznele saksije sa zumbulima i muškatlama na zeleno obojene police za cveće pred prozorima. Muškarci su provodili popodneva u košuljama dugih rukama, ispred kućnih vrata, a uveče su mogli da se kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.
Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rečne doline, Tina je pošla da prošeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak, ruševinu u šumi. Kada su odmah na izlazu iz grada došle do kafanske bašte iz koje se čula vesela muzika a na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskušenju i prošle, ali polako i oklevajući. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini još jednom osetile slatke zvuke već udaljene muzike, koračale su još sporije i konačno se uopšte nisu kretale već su se naslonile na ogradu livade na obodu puta i osluškivale. Kada su konačno odlučile da krenu, radosna i čežnjiva muzika ih je savladala i povukla nazad.
„Stari Emanuelov zamak nam neće pobeći”, rekla je prijateljica i time utešila obe, pa su crvene u licu i oborenog pogleda ušle u baštu, u kojoj se kroz isprepletane grane, smolu i kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se Tina uveče vraćala kući, nije bila sama već ju je učtivo pratio snažan i lep čovek.
Ovoga puta je Tina naišla na pravog. On je bio tesarski pomoćnik koji će uskoro postati majstor, a i na ženidbu nije želeo dugo da čeka. Pričao je s malo zapinjanja nagoveštavajući ljubav, a jasno i tečno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima. Pokazalo se da je na nepoznat način Tinu već nekoliko puta video, da mu je vrlo poželjna i da mu to nije samo prolazno životno zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno viđali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a istovremeno su razgovarali o svemu važnom. Odmah su dogovorili sve neophodno, složili se, i od tada su i pred sobom i pred svojim poznanicima smatrani za verenike.
Posle prvih uzbuđenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznična veselost, od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog školarca Karla Bauera, koji je sve to vreme na nju uzaludno čekao.
Kada se ponovo setila zanemarenog mladića, bilo joj ga je veoma žao, i u prvom momentu je pomislila da mu još neko vreme ne saopšti novost. A onda joj se učinilo da to nije dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i što je više o tome razmišljala, sve je teže dolazila do rešenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s nepripremljenim mladićem, a ipak je shvatila da je to jedini ispravan način, i sada je tek uvidela koliko je opasna bila njena dobronamerna igra s njim. U svakom slučaju, morala je nešto da uradi pre nego što on o njenoj vezi sazna od drugih. Nije želela da ima loše mišljenje o njoj. Osećala je, a da toga nije ni bila potpuno svesna, da je mladiću pružila mogućnost da okusi i nasluti šta je ljubav, a da bi mu spoznaja prevare sigurno naškodila i otrovala doživljeno. Nije nikada pomislila da će ova događanja s njim toliko da je obuzmu.
Na kraju je bez odluke otišla do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla da bude najpozvaniji sudija. Znala je da je učenik latinskog Babeti veoma drag i da brine o njegovoj sudbini, i zato je više volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladića ostavi samog i nezaštićenog.
Prekor nije izostao. Pošto je celu priču veoma pažljivo i ćuteći saslušala, Babet udari ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obruši na devojku.
„Nemoj da ulepšavaš”, žestoko je povikala. „Ti si ga jednostavno vukla za nos, a bezbožno zadovoljstvo doživljavala si s onim seljakom.”
„Ovde grdnja ne pomaže mnogo, Babet. Treba da znaš - da mi je bilo samo do zabave, ne bih došla kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.”
„Tako? A sada, šta sada predlažeš? Ko treba da pokusa ovu čorbu, a? Možda ja? A ipak se
sve svalilo na jadnog dečaka.”
„Da, veoma mi je žao. Ali saslušaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu lično sve objasnim, ne štedeći sebe. Htela sam da ti o tome sve znaš i da ga kasnije držiš na oku u slučaju da bude isuviše nesrećan. Ako hoćeš.”
,,A šta drugo mogu? Ludo dete, možda ćeš od toga nešto naučiti. Sujeta i želja da se izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo štete!”
Rezultat razgovora bio je to da stara služavka još istoga dana omogući u dvorištu sastanak ovo dvoje, ne obaveštavajući Karla o čemu će se razgovarati. Predveče je komadić neba iznad malog dvorišta sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo mračno i niko nije mogao da vidi dvoje mladih.
„Karle, moram nešto da ti kažem”, počela je devojka. „Danas moramo jedno drugom da kažemo zbogom. Sve ima svoj kraj.”
„Ali kako... zašto?”
„Zato što sada imam verenika...”
„Verenika...”
„Smiri se i prvo me saslušaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam želela da te napustim bez objašnjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne smeš da gledaš kao na svoju devojku, zar ne?”
Karl je ćutao.
„Zar ne?”
„Da, tako je.”
„Sada moramo ovo da okončamo i ne smeš to tragično da primiš. Ulice su pune devojaka, ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studiraš, kasnije ćeš postati gospodin, a možda i doktor.”
„Ne, Tina, nemoj tako da govoriš!”
„To je baš tako i nikako drugačije. I još nešto hoću da ti kažem: kada se čovek prvi put zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad čovek još uvek ne zna šta tačno želi, od toga nikada ništa ne bude, kasnije se na to gleda drugačije i uvidi se da nije bilo ono pravo.”
Karl je želeo nešto da odgovori, hteo je da kaže mnogo toga protiv, ali od tuge nije mogao da izusti ni reč.
„Hteo si nešto da kažeš?”, upitala ga je Tina.
„Eh, ti uopšte ne znaš...”
„Šta, Karle?”
„Ah, ništa. O Tina, šta sada da radim?”
„Ne radi ništa, samo ostani miran. Neće dugo potrajati, a posle ćeš se radovati što se ovako završilo.”
„Ti to kažeš, ti to samo kažeš...”
„Ja samo kažem šta je ispravno, i videćeš da sam potpuno u pravu iako sada u to ne možeš da veruješ. Žao mi je, stvarno mi je žao.”
„Stvarno, Tina, nemam šta da kažem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako iznenada čujem, sve to...”
Nije izdržao dalje, a ona je položila ruke na njegova drhtava ramena i tiho čekala da prestane da plače.
„Slušaj me”, rekla je nakon toga odlučno, „sada mi moraš obećati da ćeš biti hrabar i razuman.”
„Ne želim da budem razuman. Želim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...”
„Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, želeo si da dobiješ poljubac od
mene... sećaš li se?”
„Da, znam.”
„Pa sada, ako ćeš da se razumno ponašaš - gledaj, ne želim da kasnije o meni rđavo misliš; veoma bih volela da se rastanemo na lep način. Ako ćeš se razumno ponašati, dobićeš danas poljubac od mene. Želiš li to?”
Samo je klimnuo glavom i bespomoćno je pogledao. Prišla mu je sasvim blizu i poljubila ga, mirno, bez požude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila ga je za ruke, blago ih stisnula, otišla brzo kroz vrata u hodnik i nestala.
Karl Bauer je čuo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; čuo je kako napušta kuću i izlazi na ulicu. Čuo je, ali je mislio na drugu stvar.
Setio se zimske večeri kada mu je na ulici mlada plavokosa sluškinja zalepila šamar, setio se večeri u rano proleće kada ga je u senci ulaznih vrata devojačka ruka pomilovala po kosi, svet mu je bio čaroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih melodija koje je svirao, i venčanja u predgrađu, piva i kolača. Pivo i kolači, učinilo mu se da je to u stvari bio smešan skup, ali više nije mogao da razmišlja, jer je izgubio svoju draganu, bio prevaren i napušten. Istina, poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!
Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvorištu ležale unaokolo. Malo četvrtasto parče neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se ugasilo i dugo ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl Bauer je još uvek sedeo na praznoj kutiji i njegova skraćena senka je ležala crna i izvitoperena pred njim na neravnom kamenom pločniku.
Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu život bez utehe i ženske ljubavi izgleda tužan i bezvredan. Preživljavao je prazne i setne dane, odnosio se prema događajima i svakodnevnom životu ravnodušno kao neko ko tu više ne pripada. Njegov učitelj grčkog je uzalud upućivao opomene, koje nisu koristile nepažljivom sanjaru; ni divni zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene dobronamerne primedbe i saved imali ikakvog dejstva.
Bila je potrebna oštra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da onoga koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i mučno upravo sada, pred poslednjom školskom godinom, ostati neaktivan, pa je počeo sve duže večeri ranog proleća da koristi za učenje, tako da se sve pušilo. To je bio početak isceljenja.
Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zašto je nijednom nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog poslednjeg razgovora otputovala s verenikom u svoj zavičaj da završi poslove oko devojačke spreme. On je verovao da je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje, ponajmanje kod Babet. Posle tako promašenih izlazaka vraćao se kući s pritajenim besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo gledao kroz mali prozor na mnogobrojne krovove.
Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da ima loš dan, popela bi se uveče do njegovog sobička i pokucala na vrata. Sela bi, iako to njemu baš nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i tešila bi ga. Nisu razgovarali o Tini, pričala mu je šaljive anegdote, donosila pola flaše šire ili vina i molila ga da odsvira neku pesmu ili da joj pročita neki stih. Tako su večeri prolazile prijatno, a kasnije, kad Babet ode, Karl je bio miran i mogao je da spava bez košmarnih snova. A stara sluškinja mu je svaki put zahvaljivala za lepo provedeno veče. Njegova vesela narav je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina često u pismima raspituje kod Babet za njega. Postao je nešto muževniji i zreliji, nadoknadio propušteno u školi i vodio prilično sličan život kao godinu dana ranije, samo što više nije skupljao guštere i ptičice. Iz razgovora učenika završnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su mu u uho primamljive reči o divoti akademskog života, osetio je da je tom raju prišao blizu i s nestrpljenjem je očekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno napustila grad, pa iako ga je rana još peckala i blago gorela, ipak je bila zalečena i skoro zatvorena.
Iako se dalje nije ništa događalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadržao u sećanju kao nešto lepo i blagodatno i sigurno ih neće nikada zaboraviti. Međutim, ipak je došlo do naknadnih događanja, koja će moći još manje da zaboravi. Osam dana pre početka letnjeg raspusta, njegova radost zbog toga je nadjačala i potisnula sećanje na ljubavnu tugu. Već je počeo da se pakuje i pali stare školske sveske. Planirane šetnje po šumi, kupanja u reci i vožnja čamcem, borovnice i jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga radovali da je bio raspoložen kako već odavno nije. Veoma srećan, koračao je vrelom ulicom, a na Tinu već više dana nije uopšte mislio.
Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraćajući se s časova gimnastike, na putu do kuće neočekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pružio ruku, i s naporom je pozdravio. Uprkos sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tužna i unezverena.
„Kako si, Tina?”, upitao je snebivajući se, i nije znao da li treba da je oslovi sa „vi” ili „ti”.
„Nisam dobro”, odgovorila je. „Hoćeš li da pođeš deo puta sa mnom?”
Okrenuo se i s njom koračao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije odbijala da budu zajedno viđeni. Istina, razmišljao je, ona je sada verena i tek da nešto kaže, upitao je nešto o vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.
„Znači da ti još ništa ne znaš?”, rekla je tiho. „On leži u bolnici i ne zna se da li će preživeti. Pao je s građevine i od juče ne dolazi svesti.”
Ćuteći su išli dalje. Karl je uzalud razmišljao o rečima utehe i osećao se kao u nekom obespokojavajućem snu. Išao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saoseća.
„Kuda sada ideš?”, upitao je kada ćutanje više nije moglo da se podnese.
„Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam osećala dobro.”
Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila između visokog drveća i žive ograde. Ušao je tiho, s lakom jezom, preko širokih stepenica, kroz očišćen hodnik prepun bolničkih mirisa, koji su ga plašili i pritiskali.
Onda je Tina ušla sama kroz vrata s brojem. Mirno je čekao u hodniku; to je bio njegov prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje koje se kriju iza ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je užas. Nije smeo da se pomeri sve dok Tina nije izašla.
„Malo mu je bolje, kažu, i možda će se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle, ja ću ostati unutra. Hvala ti.”
Tiho je ponovo ušla i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano čitao cifru sedamnaest. Neobično uzbuđen napustio je neprijatnu kuću. Prethodna veselost je potpuno nestala, ali ono što se sada u njemu začinjalo nije bio nekadašnji ljubavni bol, bio je opkoljen i obavijen mnogo širim i većim osećajem i doživljajem. Shvatio je da je njegova sada već odbačena patnja sasvim mala i smešna pored nesreće koja se dogodila i veoma ga iznenadila. Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes nije ništa posebno, nikakav nemilosrdni izuzetak, već da pored takvih koje se mogu smatrati srećnim, postoje i one neizbežne sudbine.
Ali tek je trebalo da nauči još više, još bolje i važnije. U sledećim danima u bolnici stalno sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je Karl još jednom doživeo nešto potpuno novo.
Naučio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konačna, već da slabašna, preplašena, duboka ljudska duša to može da savlada i potisne. Još se nije znalo da li će za unesrećenog moći da se učini nešto više od održavanja bespomoćnog, jadnog daljeg življenja, dugotrajnog
bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je primetio kako se to dvoje sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od briga istrošenu devojku kako oko sebe širi svetlost i radost, gledao je u bledo lice skrhanog čoveka, koje se uprkos bolovima ozarilo radosnim sjajem nežne zahvalnosti.
Ostao je tu, iako je raspust odavno počeo, sve dok ga Tina nije primorala da otputuje.
U hodniku bolnice ispred bolesničke sobe oprostio se od nje, drugačije i mnogo lepše nego onda u dvorištu udovičine radnje. Samo ju je držao za ruku i zahvalio se bez reči, a ona ga je pozdravila sa suzama u očima. Poželeo joj je svako dobro, a sebi nije mogao ništa bolje da zaželi nego da i on jednom može na tako posvećen način da doživi ljubav i život kao sirota devojka i njen verenik.
(1905)