U ZVANJU

Ako je preuzimanje magistarskog zvanja isprva izgledalo da znači više gubitak no dobitak, ako je ono gotovo istrošilo snage i lični život, zadalo poslednji udarac navikama i sklonostima, u srcu ostavilo hladnu tišinu, a u glavi nešto kao osećanje vrtoglavice pri prenapregnutosti — ono je u idućem periodu oporavka, prisebnosti i privikavanja donelo takođe nova opažanja i doživljaje.
Najveći je bio, posle bijene bitke, saradnja sa elitom, puna poverenja i prijateljska. U razgovorima sa svojom „senkom”, u radu sa Fricom Tegularijusom, koga je na probu upotrebljavao kao pomoćnika u prepisci, u postupnom studiranju, proveravanju i popunjavanju svedočanstava i drugih beležaka o učenicima i saradnicima koje je ostavio njegov prethodnik, on se brzo, sa sve većom ljubavlju, uživljavao u tu elitu. Verovao je da je tako dobro poznaje, ali tek sada mu se u punoj stvarnosti otvorilo njeno biće, kao i cela specifičnost sela igrača i njegove uloge u kastalijskom životu. Doduše, on je koju godinu pripadao toj eliti i repetentima, tom isto toliko umetničkom koliko i ambicioznom selu igrača u Valdcelu, i skroz se osećao njegovim delom. Ali sada on nije bio samo ma koji deo, nije prisno živeo sa tom zajednicom, već se osećao kao mozak, kao svest i kao savest te zajednice koji je njena kretanja i sudbine ne samo doživljavao, već ih je vodio i bio odgovoran za njih. U jednom uzvišenom času, na kraju tečaja za obrazovanje učitelja igre za početnike, on je to jednom ovako izrazio: „Kastalija je mala država za sebe, a naš Vicus lusorum mestašce u državi, mala, ali stara i ponosita republika, jednako svrstana i ravnopravna sa svojim sestrama, ali ojačana i uzdignuta u svojoj samosvesti naročitim umetničkim i donekle sakralnim načinom svoje uloge. Jer mi smo odlikovani zadatkom da čuvamo pravu svetinju Kastalije, njenu jedinstvenu tajnu i simvol — igru staklenih perli. Kastalija vaspitava odlične muzičare i istoričare umetnosti, filologe, matematičare i druge naučnike. Svaka kastalijska ustanova i svaki Kastaljanin trebalo bi da poznaje samo dva cilja i ideala: da u svojoj struci pruži najsavršenije moguće i da time svoju struku i sebe samog održi živim i elastičnim, da ume to stalno da povezuje sa drugim disciplinama i da se sa svima prisno sprijatelji. Taj drugi ideal, ideja unutrašnjeg jedinstva svih duhovnih zanimanja čovekovih, ideja univerzalnosti, našla je svoj savršeni izraz u našoj uzvišenoj igri. Ako za fizičara ili istoričara muzike ili ma kog drugog naučnika ponekad može biti nužno da strogo i asketski ostane pri svojoj struci i ako je odricanje od ideje univerzalnog obrazovanja korisno za trenutan, specijalan, najviši efekat — to ograničavanje i samodovoljnost mi igrači staklenih perli svakako ne smemo nikada odobriti i vežbati, jer je naš zadatak upravo da čuvamo ideju universitas litterarum i njen najviši izraz, plemenitu igru, i da je stalno spasavamo od sklonosti pojedinih disciplina za samodovoljnošću.
Ali kako možemo spasti nešto što samo ne želi da bude spaseno? I kako možemo prisiliti arheologa, pedagoga, astronoma i tako dalje da se odrekne samodovoljnog stručnog naučništva i da stalno otvara svoje prozore prema svim drugim disciplinama? To ne možemo prinudnim propisima, time što bismo igru staklenih perli već u školama utvrdili kao službeni predmet; to ne možemo takođe ni čistim podsećanjem na ono šta su naši prethodnici smerali tom igrom. Svoju igru i sebe same možemo legitimisati kao neophodne samo ako je uvek držimo na visini čitavog duhovnog života; ako budno prihvatamo svaku novu tekovinu, svako novo stremljenje i postavljanje pitanja od strane nauka, i ako svoju univerzalnost, svoju plemenitu i takođe opasnu igru idejom jedinstva obrazujemo i vršimo uvek iznova i stalno tako ljupko, tako ubedljivo, tako primamljivo i dražesno, da i najozbiljniji istraživač i najmarljiviji stručnjak stalno mora osećati njenu opomenu, njeno zavođenje i njeno primamljivanje.
Predstavimo jedanput da mi igrači neko vreme radimo s manjom revnošću, da početnički tečajevi igre budu dosadniji i površniji, da stručni naučnici u igri za odmaklije izgube onaj pulsirajući život, onu duhovnu aktuelnost i zanimljivost, da našu godišnju igru dva-tri puta uzastopce gosti osete kao praznu ceremoniju, kao neživotnu, staromodnu, starinski ostatak prošlosti — kako bi brzo nastao kraj igri i nama! Mi sada već nismo više na sjajnoj visini na kojoj je igra staklenih perli bila pre jednog pokolenja. Tada je godišnja igra trajala ne jednu ili dve nedelje, već tri ili četiri, tada je ona ne samo za Kastaliju, već za čitavu zemlju bila vrhunac godine. Danas toj igri prisustvuje još predstavnik vlade, često više kao gost koji se dosađuje, i neki gradovi i staleži još šalju izaslanike. Pri kraju igre ti predstavnici svetskih sila, povremeno u učtivom obliku, daju da se prozre da dugo trajanje praznika sprečava neki grad da takođe pošalje svoje predstavnike i da bi možda bilo u duhu vremena da se svečanost ili znatno skrati, ili da se ubuduće održava samo svake druge ili treće godine. Taj razvitak ili taj pad nismo u stanju zadržati. Možda naša igra napolju, u svetu, uskoro neće naići ni na kakvo razumevanje, možda će se praznik slaviti samo još svakih pet, svakih deset godina, ili više uopšte ne.
Ali ono što moramo i možemo sprečiti, to je diskreditovanje i gubljenje vrednosti igre u njenom sopstvenom zavičaju, u našoj Provinciji. Tu je naša borba puna nade i uvek vodi pobedi. Mi svakog dana doživljavamo da mladi učenici elite, koji su se na tečaj igre javili bez suviše velike revnosti i završili ga valjano, ali bez oduševljenja, odjednom budu zahvaćeni duhovima igre, njenim intelektualnim mogućnostima, njenom tradicijom dostojnom poštovanja, njenim silama koje diraju dušu i da postanu naše strasne pristalice i sledbenici. I svake godine prilikom ludus sollemnis-a možemo videti kako se naučnici od ranga i imena, o kojima znamo da kroza svu bogatu radnu godinu nas igrače staklenih perli posmatraju pre sa visine i našoj ustanovi ne žele uvek najbolje, koji se tokom velike igre sve više i više raskravljuju čarima naše veštine, bivaju zadobijeni, opušteni i uzdignuti, podmlađuju se i dobijaju krila i, najzad, u srcu ojačani i potreseni, opraštaju se rečima gotovo postiđene zahvalnosti. Posmatramo li za trenutak sredstva koja nam stoje na raspolaganju za ispunjenje našeg zadatka, tada vidimo jedan bogat, lep i dobro uređen aparat čije je srce i središte arhiv igre. Mi ga svakog časa sa zahvalnošću upotrebljavamo i njemu služimo svi mi, od magistra i arhivara do poslednjeg pomoćnika. Najbolje i najživahnije u našoj ustanovi je staro kastalijsko načelo izbora najboljih, elite. Kastalijske škole okupljaju najbolje učenike iz čitave zemlje i obrazuju Isto tako mi težimo da u selu igrača izaberemo najbolje među onima obdarenima ljubavlju prema igri, da ih zadržimo i da ih sve savršenije obrazujemo. Naši tečajevi i seminari primaju stotine i puštaju ih da opet odlaze, ali one najbolje vaspitavamo dalje i dalje kao prave igrače, kao umetnike igre i svaki od vas zna da u našoj umetnosti, kao i svakoj drugoj, nema završetka u razvitku, da će svaki od nas, kada jednom već pripadne eliti, celog veka raditi na daljem razvijanju, glačanju, produbljivanju šebe samog i svoje umetnosti, svejedno da li pripada našem činovništvu ili ne.
Postojanje naše elite povremeno se nazivalo luksuzom i pomišljalo se da igrača elite ne bi trebalo obrazovati više no što je potrebno da uvek možemo dobro popuniti svoja činovnička mesta. Ali, s jedne strane, činovništvo nije ustanova dovoljna sama sebi, a, s druge strane, svak nije ni približno pogodan za činovnika, kao što na primer ni svaki dobar filolog nije istovremeno pogodan za učitelja.
Mi činovnici to svakako znamo i dobro osećamo da repetenti nisu samo zaliha obdarenih i u igri iskusnih ljudi iz kojih popunjavamo svoje praznine i koji će nam davati naslednike. Gotovo bih mogao reći da je to samo sporedna funkcija elite igrača, iako je mi pred onima koji nisu upućeni, veoma naglašavamo kad god je reč o smislu i o opravdanosti života naše ustanove. Ne, repetenti nisu u prvom redu budući magistri, vođi tečajeva, arhivski činovnici; oni su sami sebi svrha, njihovo malo jato je pravi zavičaj i budućnost igre staklenih perli; tu u tih nekoliko desetina srdaca i mozgova, odigravaju se razvoji, prilagođavanja, poleti, rasprave naše igre s duhom vremena i pojedinim naukama. Istinski i pravilno, punovredno i s punim zalaganjem, naša igra se samo ovde igra, samo ovde u našoj eliti ona je sama sebi svrha i sveta služba, nema više ničeg zajedničkog sa ljubiteljstvom ili sujetom obrazovanja, ničeg sa uobraženošću ni ti sa sujeverjem. Budućnost igre je u vama, valdcelskim repetentima. Pošto je ona srce i jezgro Kastalije, a vi jezgro i ono najživlje našeg naselja, vi ste upravo so Provincije, njen duh, njen nemir. Nema opasnosti da bi vaš broj mogao biti suviše veliki, vaša revnost suviše bujna, vaša strast za divnu igru suviše žarka! Povećajte ih, povećajte ih! Za vas kao i za sve Kastaljane postoji u osnovi samo jedna jedina opasnost, pred kojom svi mi i svakoga dana moramo biti na braniku. Duh naše Provincije i našeg reda zasniva se na dva principa: na objektivnosti i ljubavi prema istini u studijama i na negovanju meditativne mudrosti i harmonije. Držati ta dva principa u ravnoteži za nas znači: biti mudar i dostojan svog reda. Mi volimo nauke, svako svoju, ali ipak znamo da predavanje jednoj nauci nije u stanju da čoveka bezuslovno zaštiti od sebičnosti, poroka i smešnosti. Istorija je puna primera. Figura doktora Fausta je literarno popularisanje te opasnosti. Druga stoleća su tražila pribežište u sjedinjenju duha i religije, istraživanja i askeze; u njihovoj Universitas litterarum vladala je teologija. 
Mi meditacijom, višestruko stepenovanom praksom joga težimo da izgonimo životinju iz sebe i đavola koji stanuje u svakoj nauci. Vi znate isto kao i ja da i igra staklenih perli ima svoga đavola koji se krije u njoj, da to može voditi praznoj virtuoznosti, samouživanju umetničke sujete, laktaštvu, sticanju moći nad drugima i time zloupotrebi te moći. Zbog toga nam je potrebno još jedno drugo vaspitanje osim intelektualnog i mi smo se podvrgli moralu reda ne da bismo svoj duhovno aktivni život savili u duševno vegetativni život sna, već naprotiv, da bismo bili sposobni za najveća ostvarenja duhovna. Ne treba bežati iz vita activa u vita contemplativa, ni obrnuto, već biti naizmenično na putu između oba, u oba se snalaziti, u oba imati udela.” 
Mi smo naveli Knehtove reči od kojih su mnoge zapisali učenici i koje su očuvane, jer one tako jasno osvetljavaju njegovo shvatanje o zvanju, bar u prvim godinama njegovog magistrovanja. Da je on bio istaknut učitelj (u početku uostalom na svoje sopstveno čuđenje) pokazuje nam već upadljivo veliki broj potonjih sastava njegovih predavanja koji je dopro do nas. To što mu je poučavanje činilo toliko radosti i što mu je lako uspevalo, spadalo je u otkrića i iznenađenja koja mu je njegovo visoko zvanje donosilo već od početka. On to nije mislio, jer do sada upravo nikada nije žudeo za učiteljskom delatnošću. Kao i svaki iz elite, on je već kao stariji student povremeno dobijao naloge za kratka poučavanja, držao je nastavu kao zamenik na tečajevima igre staklenih perli raznih stupnjeva, još češće je služio kao korepetitor učenicima takvih tečaja. Ali sloboda studiranja i usamljena koncentracija na svoje svagdašnje oblasti studiranja bile su mu onda tako drage i važne da je te naloge, mada već onda vičan i omiljen kao učitelj, pre smatrao kao neželjene smetnje. Najzad, on je i u benediktinskom manastiru držao tečajeve, ali su oni, razume se, bili od malog značaja po sebi i isto tako od malog značaja za njega. Tamo je učenje kod patera Jakobusa i opštenje sa njim učinilo za njega svaki drugi rad sporednom stvari. Biti dobar učenik, učiti, primati i obrazovati se, to je onda bila njegova vrhovna težnja. Sada je od učenika postao učitelj i kao učitelj je pre svega savladao veliki zadatak svog prvog vremena u službi, borbu za autoritet i za tačno identifikovanje ličnosti i zvanja. On je pri tom učinio dva otkrića: radost koju pričinjava presađivanje u druge duhove onoga što se duhovno steklo i da se pri tom vidi kako se to menja u sasvim nove oblike pojava i zračenja, dakle radost u poučavanju; a onda, borenje sa ličnostima studenata i đaka, sticanje i vršenje autoriteta i vodstva, dakle radost u vaspitavanju. To dvoje on nikada nije odvajao i za vreme svog magistrovanja je ne samo obrazovao veliki broj dobrih i najboljih igrača staklenih perli, već je takođe veliki deo svojih učenika razvio u najbolje za šta su bili sposobni i to primerom i uzorom, opomenom, svojim strogim načinom strpljenja, snagom svog bića kao čoveka i karaktera. 
Pri tom je, ako nam je dopuštena anticipacija, stekao karakteristično iskustvo. U početku svoje službene delatnosti imao je da radi isključivo sa elitom, sa najvišim slojem svojih đaka, sa studentima i repetentima. Neki od njih su mu po godinama bili ravni i svaki od njih je već bio sasvim obrazovan igrač. Tek postepeno, kad je bio siguran u elitu, počeo je polako i obazrivo iz godine u godinu, da joj uskraćuje nešto više svoje snage i vremena, dok ih na kraju povremeno nije mogao gotovo potpuno prepustiti svojim ljudima od poverenja i saradnicima. Postupak je trajao godinama i iz godine u godinu Kneht je u predavanjima, tečajevima i vežbanjima koje je vodio, prodirao u sve dalje, mlađe slojeve učenika, štaviše, najzad je, što je retko koji magistar igre činio, više puta lično održavao početničke tečajeve za najmlađe, dakle za učenike i još ne studente. Pri tom je našao da je učenicima, što su bili mlađi s tim manje znanja, nauka tim više pričinjavala radosti. Tih godina ponekad mu je bilo upravo nelagodno i stajalo ga je osetljivih napora da se od tih mladića i najmlađih vrati studentima ili čak eliti. Povremeno je osećao želju da pođe još dalje unazad i da se isproba na još mlađim učenicima, na onakvim za koje još nije bilo tečajeva ni igre staklenih perli. On je otprilike mogao želeti da neko vreme u Eškolcu, ili u kojoj drugoj pripremnoj školi, podučava dečake u latinskom, u pevanju ili algebri, gde se tražilo daleko manje duha no u samom sasvim početničkom tečaju igre staklenih perli, ali gde bi se radilo sa učenicima još otvorenijim, još tvorljivijim, podobnijim za vaspitanje, gde su nastava i vaspitanje još više i prisnije bili jedno. 
Poslednje dve godine svoga magistarskog zvanja on se u pismima dva puta nazvao „učom”, podsećajući time da je izraz „magistar igre”, koji je u Kastaliji generacijama značio samo još „majstor igre”, prvobitno bio jednostavno predikat učitelja.
Sada, svakako, nije bilo govora o nekom ispunjenju takvih želja učiteljevanja. One su bile snovi, kao kada neko za vreme sivo-hladnog zimskog dana sanja letnje nebo. Knehtu nije više bio otvoren nijedan put. Njegove dužnosti bile su određene zvanjem. Ali pošto je zvanje široko prepuštalo njegovoj sopstvenoj odgovornosti način kako će te dužnosti ispunjavati, on je tokom godina, u početku sasvim nesvesno, postepeno sve više i više, svoje glavno interesovanje obraćao vaspitanju i najranijim stupnjevima uzrasta koji su mu bili pristupačni. Ukoliko je postajao stariji, utoliko ga je više privlačila mladost — tako bar možemo danas reći. U ono vreme neki kritičar bi imao muke da negde u njegovom vođenju zvanja naiđe na trag da ga je vodio po naklonosti i proizvoljnosti. Zvanje ga je sve više i više ponovo vraćalo eliti, pa i u vremenima kad je seminare i arhive gotovo potpuno prepuštao svojim pomagačima i svojoj „senci”. Dugotrajni radovi su ga držali u živom i svakodnevnom dodiru sa elitom, kao na primer godišnja takmičenja u igri ili pripremanje javne godišnje igre. Svom prijatelju Fricu jednom je u šali rekao: „Bilo je kneževa koji su se celog veka mučili sa svojom nesrećnom ljubavi prema podanicima. Srce ih je vuklo seljacima, čobanima, zanatlijama, učiteljima i školskoj deci, ali oni su ih retko mogli videti, uvek su bili okruženi svojim ministrima i oficirima koji su kao zid stajali između njih i naroda. Tako je i sa magistrom. On bi hteo k ljudima, a vidi samo kolege, hteo bi đacima i deci, a vidi samo studente i ljude elite.” 
Ali mi smo otišli daleko napred, pa se vraćamo u vreme Knehtovih prvih godina zvanja. Po uspostavljanju željenog odnosa sa elitom, sada je bilo na redu činovništvo arhiva koje je imao da obezbedi kao ljubazni, ali budni gospodar. Takođe se i kancelarija imala proučiti i svrstati po strukturi svoje službe. Stalno je dolazila masa pisama i stalno su ga sednice ili okružnice opšte vlasti pozivale na obaveze i zadatke, a novajliji nije padalo lako da ih razume i iznađe pravilno svrstavanje. Tu je često bila reč o pitanjima u kojima su fakulteti provincije bili zainteresovani i skloni uzajamnoj ljubomori, na primer pitanja nadležnosti. On je tek polako, ali sa sve većim divljenjem, upoznao koliko tajnu, toliko moćnu funkciju reda, žive duše ka stalijske države i budnog čuvara njenog ustava. Tako su protekli strogi i prepuni meseci, a da u mislima Jozefa Knehta nije bilo mesta za Tegularijusa. Jedino je, i to poluinstinktivno, davao prijatelju kakav rad da bi ga sačuvao od preterane dokolice. Fric je izgubio druga, ovaj je prekonoć postao gospodar i najviši starešina, više nije imao privatnog pristupa k njemu, morao ga je slušati i oslovljavati sa „vi” i „poštovani”. Ipak, kad je magistar njime raspolagao, on je to primao kao staranje i znak lične misli. Nešto ćudljivi usamljenik bio je takođe zahvaćen donekle uzbuđenjem usled uzdizanja prijatelja i usled krajnje uzrujanog raspoloženja čitave elite. Isto tako donekle je bio na pogodan način aktiviran radovima koji su mu bili stavljeni u zadatak. U svakom slučaju on je potpuno promenjeni položaj podnosio bolje no što bi i sam mislio od onog trenutka kada ga je Kneht oterao od sebe čuvši vest da je određen za majstora igre staklenih perli. On je takođe bio i pametan i dovoljno saosetljiv da delom vidi, delom nasluti, ogroman napor i probu snage koje je njegov prijatelj u to vreme imao da izdrži. Video ga je kako stoji u vatri i sagorelog, i, ako se pri tom imalo što osetljivo doživeti, on je to doživljavao življe no sam iskušenik. Tegularijus je ulagao najveći trud u zadacima koje mu je magistar davao i, ako je ikada ozbiljno žalio svoju sopstvenu slabost i svoju nepodobnost za zvanje i odgovornost i to osetio kao nedostatak, to je bilo onda kada je veoma želeo da kao pomoćnik, kao činovnik, kao „senka” bude uz obožavanog i da mu pomaže. 
Bukove šume nad Valdcelom počele su već žuteti. Kneht je jednog dana poneo jednu knjižicu u magistrov vrt kraj svog stana, u taj mali lepi vrt koji je pokojni majstor Tomas toliko cenio i sa horacijevskom ljubiteljskom rukom često sam negovao, vrt koji je Kneht, kao i svi učenici i studenti, sebi nekada predstavljao kao mesto dostojno poštovanja, kao sveto mesto majstorovog odmora, kao čarobno ostrvo muza i Tuskulum.[35]
Otkad je sam postao gospodar vrta, Kneht ga je tako retko posećivao i u njemu gotovo da i nije uživao dokolicu. I sada je došao samo na četvrt sata, posle obeda, i sebi dopustio nekoliko bezbrižnih koraka među visokim žbunjem i bokorima, od kojih je njegov prethodnik tu zasadio neke južne zelene biljke. U senci je već bilo sveže, pa je Kneht doneo jednu trščanu stolicu na mesto obasjano suncem, seo i otvorio donetu knjižicu. To je bio „Džepni kalendar za magistra igre”, koji je pre nekih sedamdeset-osamdeset godina sastavio ondašnji igrač staklenih perli, Ludvig Vasermaler, i koji je sadržao docnije potrebne korekture, brisanja ili dopune svakog njegovog naslednika. Kalendar je bio zamišljen kao neki vademecum za magistre, naročito za još neiskusne u njihovim prvim godinama službe; iznosio je najvažnije njihove zadatke kroz radnu i službenu godinu iz nedelje u nedelju; bio snabdeven nekad samo podsetnicima, nekad opisujući pojedinosti i sa ličnim savetima. Kneht je potražio list za tekuću nedelju i pažljivo ga pročitao. Nije našao ništa iznenađujuće ili naročito hitno, ali na kraju odeljka su stajali redovi: „Počni postepeno da upravljaš svoje misli ka budućoj godišnjoj igri. Izgleda rano, moglo ibi ti izgledati preuranjeno. Međutim, savetujem: Ako u glavi već nemaš kakav plan za igru, to odsada nemoj pustiti da prođe i jedna nedelja, ili bar i jedan mesec, a da svoje misli ne uputiš budućim igrama. Zabeleži ono što ti padne na pamet; šemu klasične igre ponesi i za pola sata slobodnog vremena, katkad takođe i na eventualna službena putovanja. Pripremi se, ne iznuđivanjem dobrih ideja, već na taj način što ćeš odsada češće misliti na to da te idućih meseci očekuje lep i svečan zadatak za koji se stalno moraš jačati, pribirati, uskladiti.”
Te reči je bio napisao jedan mudar stari čovek i majstor svoje umetnosti pre neka tri pokolenja, uostalom u vreme kada je igra staklenih perli po obliku bila dostigla svoju kulminaciju. Tada je u igrama bila dostignuta gizdavost i bogata ornamentika izvođenja, kao što su na primer u  poznoj gotici ili u rokokou bile dostigle građevna i dekoma umetnost. Neke dve decenije to je zaista bila igra kao sa staklenim perlama, prividno staklena i oskudna u sadržaju, prividno koketna, prividno obesna, igra puna nežnih ukrasnih oblika, igračko lebdenje katkad kao lebdenja na konopcu u diferenciranoj ritmici. Bilo je igrača koji su o tadanjem stilu govorili kao o nekom izgubljenom čarobnom ključu, bilo je i takvih koji su ga kao površan, nakitom pretrpan, osećali dekadentnim i nemuškim. Jedan od majstora i satvoraca ondašnjeg stila sastavio je dobro promišljene, prijateljske savete i opomene magistarskog kalendara, i kada je Jozef Kneht njegove reči ispitivački pročitao drugi i treći put, osetio je u srcu veselo, prijatno uzbuđenje, raspoloženje koje je, kako mu je izgledalo, osetio samo jedan jedini put i otada nikad više. Kad je posle razmislio, setio se da je to bilo u onom razmišljanju pre njegove investiture i bilo je raspoloženje koje ga je ispunjavalo onda prilikom predstave onog čudnog kola, kola između majstora muzike i Jozefa, između majstora i početnika, između starosti i mladosti. To je bio stari i već sed čovek koji je jednom mislio i napisao reči: „Nemoj pustiti da prođe i jedna nedelja...” i „ne iznuđivanjem dobrih ideja”. To je bio čovek koji je visoko zvanje majstora igre zauzimao najmanje dvadeset godina, možda mnogo duže, koji je u vreme onog rokokoa raspoloženog za igru bez sumnje imao posla sa krajnje razmaženom i samopouzdanom elitom, koji je pronašao i slavio više od dvadeset sjajnih godišnjih igara koje su u ono vreme trajale četiri nedelje; stari čovek za koga svakogodišnji zadatak da komponuje veliku, svečanu igru odavno nije više bio samo visoka počast i radost, već daleko više teret i velika muka, zadatak za koji se čovek mora sam usklađivati, sokoliti i malo stimulisati. Prema tom mudrom starcu i iskusnom savetodavcu Kneht je sada osećao ne samo zahvalno strahopoštovanje, jer mu je njegov kalendar već često bivao vredni vodič, nego je takođe osećao radosnu, čas veselu i razdraganu superiornost, superiornost mladosti.
Jer, među mnogim brigama majstora igre staklenih perli koje je već upoznao, ova briga još nije naišla: da se nikada ne može dovoljno misliti na godišnju igru, da se tom zadatku ne može dovoljno radosno i pribrano poći u susret, da bi za takvu igru ponekom moglo nedostajati preduzimljivosti ili ideja. Ne, Kneht, koji je tih meseci povremeno sebi izgledao vrlo star, u ovom trenutku se osećao jak i mlad. Tom lepom osećanju nije se mogao dugo predavati, nije ga mogao uživati do kraja, kratak odmor bio je gotovo već prošao. Ali, lepo, radosno osećanje ostalo je u njemu, on ga je poneo sobom. Tako je kratak počinak u magistrovom vrtu i čitanje kalendara ipak nešto donelo i rodilo.
Naime, ne samo opuštanje i trenutak radosno povećanog životnog osećanja, no takođe dve ideje koje su obe već istoga trenutka dobile osobinu odluke. Prvo: hteo je, kada jednom i on bude star i umoran, da da ostavku na svoje zvanje onog časa čim prvi put kompoziciju godišnje igre bude osetio kao teretnu dužnost i kada bude u nedoumici zbog ideja za nju. Drugo: hteo je uskoro da počne sa radovima za svoju prvu godišnju igru, a kao druga i prvog pomoćnika u tom radu hteo je da pozove Tegularijusa. Za prijatelja to bi bilo zadovoljenje i radost, a za njega samog prvi zalet da to pokuša u novoj životnoj formi tog sada načetog prijateljstva. Jer, za to onaj nije mogao dati povoda i podstreka, oni su morali poći od njega, magistra.
Za prijatelja bi u tome bilo čak obilatog rada. Jer već od Marijafelsa Kneht je u sebi nosio ideju o igri staklenih perli, koju je hteo da iskoristi za svoju prvu svečanu igru kao magistar. U osnovi te igre, to je bila lepa ideja, trebalo bi da leži, za strukturu i dimenzije, stara konfučijevska ritualna šema kineskog zidanja kuća, stremljenje ka nebeskim pravcima, kapije, zidovi duhova, odnosi i propisi građevina i dvorišta, njihov poredak prema sazvežđima, kalendaru, porodičnom životu, uz to simbolika i stilska pravila vrta. Jedanput mu se, prilikom studije jednog komentara uz I Ging, učinio mističnim poredak i značaj nost tih pravila kao naročito dražesna i ljupka slika kosmosa i čovekovog svrstavanja u svet. U toj tradiciji zidanja kuće našao je takođe prastari, mistični narodni duh, čudno prisno sjedinjen sa spekulativno učenim mandarinskim i magistarskim duhom. On se često i s puno ljubavi dovoljno bavio mišlju za taj plan igre, ne praveći, dabome, beleške, da bi ga u sebi nosio unapred stvorenog, gotovo kao celinu. A kad je stupio na dužnost, na to više nije mislio. Sad je u trenutku bila čvrsta njegova odluka da na toj kineskoj ideji sagradi svoju svečanu igru, i Fric bi već sada imao, ako bi bio u stanju da se otvori duhu te ideje, da otpočne sa studijama za izgradnju i sa pripremama za prenošenje na jezik igre. Ali tu je bila jedna smetnja: Tegularijus nije znao kineski, a da ga tek uči, bilo je suviše kasno. Međutim, prema uputstvima koja bi mu delom davao sam Kneht, delom istočnoazijska kuća studija, Tegularijus je pomoću literature mogao prodreti u magičnu simboliku kineske kuće. Ovde nije bila u pitanju filologija. Međutim, za to je trebalo vremena, naročito jednom razmaženom čoveku, koji nije svakog dana bio raspoložen za rad, kakav je bio njegov prijatelj. Zato je bilo dobro da se odmah priđe stvari. Tako je, dakle, obazrivi stari gospodin u džepnom kalendaru potpuno bio u pravu, što je Kneht video smešeći se i prijatno iznenađen. 
Već drugog dana, posle vrlo rano završenog prijema, pozvao je Tegularijusa k sebi. Ovaj je došao, poklonio se sa nešto naglašenim, odanim i smernim izrazom na koji se bio navikao u opštenju sa Knehtom i bio je vrlo začuđen kad je ovaj, inače tako kratak i u rečima štedljiv, klimnuo glavom sa izvesnim čapkunstvom i upitao ga:
— Sećaš li se kad smo jednom za vreme našeg studentovanja imali kao neku prepirku u kojoj nisam uspeo da te pridobijem za svoje shvatanje. Reč je bila o vrednosti i važnosti istočnoazijskih studija, naročito kineskih. Hteo sam te nagovoriti da i ti neko vreme provedeš u kući za studije i učiš kineski. Da, sećaš li se? Dakle, danas ponovo žalim što te nisam mogao okrenuti. Koliko bi sada dobro bilo kad bi razumeo kineski! Mogli bismo zajedno izvesti najdivnije delo.
Tako je još malo peckao prijatelja i zategao njegovo očekivanje, dok nije izišao sa svojim predlogom: on hoće uskoro da počne sa razradom velike igre i, ako mu pričinjava radost, Fric može da izvrši veliki deo toga rada, kao što je onda, dok je Kneht bio kod benediktinaca, pomogao da se izvede Kneht ova igra u takmičenju za svečanost. Drug ga je gotovo s nevericom gledao, duboko iznenađen i na neki divan način uznemiren vedrim tonom i nasmejanim licem prijateljevim, koga je on poznavao još samo kao gospodina i magistra. Dirnut i radostan, ne samo da je osetio čast i poverenje koji su se u tom predlogu izražavali, nego je shvatio i uhvatio pre svega značaj tog lepog gesta. To je bio pokušaj lečenja, ponovo otvaranje zalupljenih vrata između prijatelja i njega. Knehtov prigovor zbog kineskog jezika primio je lako i odmah se izjasnio spremnim da se poštovanome u razradi njegove igre potpuno stavi na raspolaganje.
— Dobro — rekao je magistar — primam tvoje obećanje. Tako ćemo, dakle, u izvesnim časovima opet biti drugovi u radu i studijama kao nekada, u onim vremenima koja izgledaju tako čudno daleko, kad smo pokoju igru zajednički prorađivali i borili se. Raduje me to, Tegularijuse. A sada moraš steći razumevanje za ideju na kojoj hoću da gradim igru. Moraš se naučiti da razumeš šta je to kineska kuća i šta znače pravila i propisi za njenu gradnju. Dajem ti preporuku za istočnoazijsku kuću studija, tamo će ti pomoći. Ili — pada mi na pamet nešto drugo, lepše — mogli bismo pokušati sa Starijim Bratom, čovekom u Bambusovom šumarku, o kome sam ti onda toliko mnogo pričao.
Možda je ispod njegovog dostojanstva, ili je suviše veliko uznemiravanje za njega da se upušta sa nekim ko ne razume kineski, ali ipak bi trebalo pokušati. Ako hoćeš, taj čovek je u stanju da od tebe napravi Kineza.
Starijem Bratu je poslana poruka koja ga je srdačno pozivala da na neko vreme dođe u Valdcel kao gost majstora igre staklenih perli, jer ovome njegovo zvanje ne ostavlja vremena za posetu.
Obaveštavali su ga takođe o usluzi koja se od njega tražila. Kinez, međutim, nije napustio Bambusov šumarak. Vesnik je mesto njega doneo pisamce tušem naslikano kineskim znacima. U njemu je stajalo: „Bila bi počast videti velikog čoveka. Ali htenje vodi u smetnje. Za žrtvu se upotrebljavaju dve činijice. Uzvišenog pozdravlja mlađi.” Posle toga Kneht je, ne bez muke; uticao na svoga prijatelja da se reši da sam otputuje u Bambusov šumarak i da moli za prijem i pouku. Ali, taj mali put je ostao bez uspeha. Stanovnik šumarka je primio Tegularijusa sa gotovo pokornom učtivošću, a da. ni na jedno njegovo pitanje nije odgovorio drukčije do sa prijateljskim sentencijama na kineskom jeziku i ne pozivajući ga da ostane, uprkos naslikanoj divnoj preporuci, napisanoj na lepoj hartiji rukom magistra igre. Nesvršena posla i rđava raspoloženja, Fric se vratio u Valdcel. Magistru je doneo kao poklon jedan listić, na kome je bio naslikan stari stih o zlatnoj ribi. Sada je, dakle, ipak morao pokušati da nađe spasa u kući istočnoazijskih studija. Tu su Knehtove preporuke bile uticajnije.
Prema moliocu, magistrovom izaslaniku, bili su najljubaznije na usluzi, i on se u svoju temu uskoro tako savršeno uputio koliko je to uopšte mogućno bez kineskog jezika. Pri tom je u Knehtovoj ideji, da u osnovu plana stavi tu simboliku kuće, našao takvu radost da je svoj neuspeh u Bambusovom šumarku preboleo i zaboravio.
Kneht je saslušao izveštaj odbijenoga o njegovoj poseti kod Starijeg Brata, a posle je nasamo pročitao stih o zlatnoj ribi. Tada ga se prodornom snagom dotakla atmosfera tog čoveka i uspomena na nekadanji boravak u njegovoj kolibi uz lelujanje bambusa i stabljike hajdučke trave. To je bila u isto vreme uspomena na slobodu, dokolicu, studentsko doba i šareni raj mladalačkih snova. Kako je taj valjani ćudljivi stanovnik umeo da se povuče i zadrži slobodu, kako ga je njegov tihi Bambusov šumarak zaklanjao od sveta, kako je prisno i jako živeo u svom čistom, pedantnom i mudrom kinestvu, koje je postalo njegova druga priroda, kako ga zatvorenog, koncentrovanog i prikovanog drži obuhvaćenog čarobnjaštvo njegovog životnog sna, godinu za godinom i deceniju za decenijom.
Načinio je svoj vrt Kinom, svoju kolibu hramom, ribe božanstvima, a sebe samog mudračem! Jednim uzdahom Kneht se oslobodio te predstave. On je išao drugim putem, ili upravo bio vođen, a sada je ostalo samo da tim putem, koji mu je bio dodeljen, ide pravo i vemo, da ga ne poredi sa putevima drugih.
Zajedno s Tegularijusom u ušteđenom vremenu sastavio je nacrt i komponovao svoju igru, a ceo rad izbora u arhivu, kao i prvu i drugu zabelešku, prepustio je prijatelju. S novim sadržajem, prijateljstvo je opet dobilo život i oblik, drukčiji od ranijeg, a takođe i igra na kojoj su radili, usled osobenosti i cepidlačke fantazije osobenjaka, pretrpela je neke promene i obogaćenja. Fric je spadao u ljude koji nikad nisu zadovoljni, a ipak u umerene koji se nad ubranim buketom cveća, postavljenim stolom koji je za svakog drugog gotov i savršen, satima i satima upošljavaju sa uznemirenim zadovoljstvom i neumornim pokretima punim lj ubavi i koji ume ju od najmanjeg rada da načine marljivo i prisno čuvano dnevno delo. Pri tome se ostalo i idućih godina: velika svečana igra uvek je bila delo dvojice, a za Tegularijusa ona je bila dvostruko zadovoljenje — da se prijatelju i majstoru pokaže upotrebljiv i neophodan u jednoj tako važnoj stvari i da javno izvođenje igre doživi kao neimenovani, ali eliti dobro poznati satvorac.
U poznu jesen one prve godine zvanja, dok mu je prijatelj još bio na početnim kineskim studijama, magistar je jednog dana pri brzom pregledu zavoda u dnevniku svoje kancelarije naišao na jednu belešku: „Student Petrus iz Monteporta dolazi, preporučen od magistra muzike, donosi specijalne pozdrave od starog majstora muzike, moli za smeštaj i pristup u arhiv. Smešten je u studentskoj gostinskoj kući.” On je studenta i njegovu molbu mirno mogao prepustiti ljudima iz arhiva, to je bilo nešto svakidašnje. Ali, „specijalni pozdravi od starog majstora muzike”, to se može ticati samo njega lično. Rekao je da pozovu studenta. Ovaj je izgledao u isto vreme sanjalački i vatren, ali ćutljiv mlad čovek, i očevidno je pripadao eliti u Monteportu, bar je izgledalo da mu je prijem kod magistra bio nešto obično. Kneht ga je pitao šta mu je stari majstor muzike stavio u nalog.
— Pozdrave — rekao je — vrlo srdačne i pune poštovanja, pozdrave za vas, poštovani, i takođe poziv. — Kneht je pozvao gosta da sedne. Marljivo birajući reči, mladić je nastavio: — Poštovani stari magistar mi je, kao što sam rekao, svesrdno naložio da vas pozdravim s njegove strane. Pri tom je nagovestio želju da vas uskoro, i to po mogućstvu što pre, vidi jednom kod sebe. On vas poziva, ili vam stavlja na dušu da ga u najskorije vreme posetite, pod pretpostavkom, prirodno, da se poseta može dovesti u vezu sa službenim putem i da suviše ne izdangubite. Tako otprilike glasi nalog.
Kneht je ispitivački pogledao mladog čoveka. On je svakako bio jedan od starčevih štićenika. 
Obazrivo je postavio pitanje: — Koliko dugo imaš nameru da se zadržiš kod nas u arhivu, studiose?
— I dobio je odgovor:
— Tačno dotle, poštovani gospodine, dok ne vidim da krećete na put u Monteport.
Kneht je razmišljao. — Dobro — rekao je onda. — A zašto mi nisi doslovce saopštio ono što je stari majstor za mene naložio, kao što se upravo moglo očekivati?
Petrus je na Knehtov pogled istrajno odvratio i polako je dao odgovor, uvek oprezno tražeći reči kao da se mora izraziti na nekom stranom jeziku.
— Nema nikakvog naloga, poštovani, — rekao je — i nema nikakvog teksta. Vi poznajete mog poštovanog majstora i znate da je uvek bio izvanredno skroman čovek. U Monteportu se priča da mu je u mladosti, dok je još bio repetent, ali već kod čitave elite važio kao predodređeni majstor muzike, ova dala nadimak „veliki Gerneklajn”.[36] Sada, otkad je ostario i potpuno se povukao iz zvanja, ta skromnost i ne manje njegova privrženost, njegova spremnost na uslugu, obzirnost i trpeljivost, još se povećala. Vi to, bez sumnje, znate bolje no ja. Ta skromnost bi mu zabranila, možda, da vaše poštovanje moli za posetu čak i kad bi je veoma želeo. Tako je došlo, domine, da nisam počastvovan jednim takvim nalogom, a ipak sam delao kao da mi je dat. Ako je to bila greška, onda je na vama da nepostojeći nalog zaista smatrate nepostojećim.
Kneht se malo smeškao. — A tvoje uposlenje u arhivu igre, najbolji? Je li ono bilo samo izgovor?
— O ne. Tamo imam da povadim mnogo ključeva, morao bih uskoro i inače da molim za vaše gostoprimstvo. Ali mi je izgledalo pametno da s tim malim putem radije nešto požurim.
— Vrlo dobro — klimnuo je glavom magistar i ponovo postao sasvim ozbiljan. — Je li dopušteno pitanje za uzrok tog požurivanja?
Mladić je jedan trenutak zatvorio oči, duboko nabrao čelo kao da ga pitanje veoma muči. Zatim je ponovo čvrsto upravio ispitivački i mladićko kritički pogled na magistrovo lice.
— Na pitanje se ne može odgovoriti, osim ako biste se rešili da ga još tačnije sastavite.
— Dobro — rekao je Kneht — je li stanje zdravlja starog majstora rđavo, je li ono zabrinjavajuće?
Student je primetio njegovu brigu i ljubav za starog čoveka, iako je magistar govorio s najvećim mirom. Prvi put otkako je počeo taj razgovor, pojavio se zrak blagovoljenja u njegovom nešto tmurnom pogledu i njegov glas je zvučao malo ljubaznije i neposrednije, kad se najzad spremio da se otvoreno oslobodi onoga što mu je ležalo na srcu.
— Gospodine magistre — rekao je — budite smireni, stanje zdravlja visokopoštovanog nije nikako rđavo, on je uvek bio uzorno zdrav čovek i to je još i sada, iako ga je duhoka starost, prirodno, veoma oslabila. Nije tako da se njegov izgled primetno promenio ili da su njegove snage iznenadno brže opale. On pravi malo šetnje, svakog dana pomalo svira i još do nedavna davao je nastavu iz orgulje dvojici učenika, još početnicima, jer je uvek oko sebe najradije imao najmlađe. Ali to što je i tu dvojicu poslednjih učenika od pre nekoliko nedelja ostavio, ipak je simptom koji mi je pao u oči i otada sam poštovanog gospodina nešto više posmatrao i zabrinuo se za njega. I to je uzrok što sam ovde. Ako me na takve misli i korake nešto ovlašćuje, onda je to okolnost što sam ranije i sam bio učenik starog majstora muzike, jedna vrsta favorizovanog učenika, ako smem tako da kažem, i što me je njegov naslednik već godinu dana dodelio starom gospodinu kao nekog famulusa i družbenika i stavio mi u dužnost brigu o njegovom stanju. To mi je bila vrlo prijatna dužnost, jer nema čoveka za koga gajim takvo poštovanje i odanost kao za mog starog učitelja i zaštitnika. On mi je otvorio tajnu muzike i osposobio me za službu njoj i što sam povrh toga još nešto dobio u idejama, u smislu za red, u zrelosti — sve je to takođe dolazilo od njega. Tako, dakle, ja živim od pre godinu dana potpuno kod njega, doduše, zaposlen nekim studijama i tečajevima, ali uvek njemu na raspolaganju, njegov družbenik za stolom, pratilac pri šetnji, pomalo takođe pri sviranju, a noću njegov sused do zida. U tom bliskom zajedničkom životu mogu vrlo tačno posmatrati stadijume njegovog — pa da, njegovog starenja, moram reći, njegovog telesnog starenja, a neki moji drugovi prave povremeno sažaljiva ili podrugljiva tumačenja o čudnoj službi, koja je jednog tako mladog čoveka kao što sam ja, učinila slugom i životnim pratiocem jednog prastarog čoveka. Ali oni ne znaju, i osim mene jedinog to niko ne zna tako dobro, kakvo je starenje suđeno tome majstoru, kako on telesno postepeno postaje slabiji i trošni ji, uzima sve manje hrane i sve umorniji se vraća sa svojih malih izlazaka, a da nikada nije bolestan, i kako on istovremeno u tišini svog staračkog doba sve više postaje duh, predanost, dostojanstvo i iskrenost. Ako moja služba famulusa ili čuvara ima nekih teškoća, onda one leže jedino u tome što poštovani nikako neće da bude uslužen ili negovan, što on uvek hoće samo da daje, a nikada da prima. 
— Hvala ti — rekao je — milo mi je što znam da je kod poštovanog jedan tako odan i zahvalan učenik. Ali, reci mi najzad jasno, pošto ne govoriš po nalogu svoga gospodara, zašto ti moja poseta u Monteportu toliko leži na srcu.
— Vi ste ranije sa zabrinutošću pitali o zdravlju gospodina starog majstora muzike — odgovorio je mladić — jer očevidno ono što me je tištalo, učinilo je da osetite misao da bi on mogao biti bolestan i da bi na kraju mogao biti poslednji čas da ga još jednom vidite. Ja zaista verujem da je krajnje vreme. Istina, poštovani mi ne izgleda blizu kraja, ali njegov način rastajanja od sveta je sasvim osobit. Tako se od pre nekoliko meseci gotovo potpuno odrekao govorenja, i mada je oduvek više voleo kratak govor no dug, sada je došao do jedne kratkoće i tihosti koja me pomalo zastrašuje.
Kada se sve češće dešavalo da me je na neko oslovljavanje ili pitanje ostavljao bez odgovora, u početku sam mislio da mu sluh počinje da slabi, ali on čuje isto onako dobro kao i uvek — ja sam činio mnoge probe. Sada sam morao, dakle, pretpostaviti da je rasejan i da više nije u stanju da sakupi pažnju. Ali ni to nije dovoljno objašnjenje. Pre će biti da je već odavno donekle kao na putu i da ne živi više sasvim među nama, već sve više i više u svom sopstvenom svetu. Tako je i sve rede nekog posećivao ili puštao k sebi, osim mene; sada danima ne viđa nikoga. I otkad je to počelo, ta izdvojenost, ta neprisutnost, otada se trudim da mu dovedem još nekoliko prijatelja o kojima znam da ih je najviše voleo. Ako biste ga hteli potražiti, domine, bez sumnje biste pričinili svom starom prijatelju radost, u to sam siguran, a vi biste takođe unekoliko našli istog čoveka koga ste poštovali i voleli. Za nekoliko meseci, možda već i za nekoliko nedelja, njegova radost za vas i njegovo učešće za vas bili bi već mnogo manji, mogućno je čak da vas više ne bi uopšte poznao, ili vas više ne bi zapazio.
Kneht je ustao, prišao prozoru i stajao kratko vreme gledajući napolje i udišući vazduh. Kad se ponovo okrenuo studentu, ovaj je bio ustao sa stolice kao da prijem smatra završenim. Magistar mu je pružio ruku.
— Još jednom hvala, Petruse — rekao je. — Biće da ti je poznato da jedan magistar ima svakojake dužnosti. Ja ne mogu da stavim šešir i otputujem. To se prvo mora rasporediti i omogućiti.
Nadajmo se da ću do prekosutra to uraditi. Da li bi ti to bilo dovoljno i da li bi ti dotle bio gotov sa svojim radom u arhivu? Da? Onda ću te, dakle, pozvati kad bude vreme. Kneht je zaista nekoliko dana kasnije otputovao u Monteport. Petrus ga je pratio. Kada su tamo ušli u paviljon u kome je stanovao stari magistar, u vrtovima, u jednu ljupku i izvanredno mirnu izbu, čuli su muziku iz zadnje sobe, nežnu, tananu, ali čvrstu u taktu i krasno veselu muziku. Tamo je sedeo starac i svirao sa dva prsta jednu dvoglasnu melodiju. Kneht je odmah pogodio — to mora da je iz neke bicinijenske knjige s kraja šesnaestog veka. Ostali su stojeći dok se smirilo. Tada je Petrus pozvao svog majstora i javio da se vratio i da je doveo jednog gosta. Taj osmejak pozdrava majstora muzike, koji su svi voleli, uvek je bio detinjski otvorene, srećno predavane srdačnosti i ljubaznosti.
Jozef Kneht ga je prvi put video pre skoro trideset godina, i tom ljubaznom čoveku je otvorio i poklonio svoje srce onog obespokojenog jutarnjeg časa u muzičkoj sobi. Otada je taj osmejak često i stalno video sa dubokom radošću i čudnovatom tronutošću. I dok je proseda kosa ljubaznog majstora polako postajala seda i polako bela, dok je njegov glas postajao tiši, stisak ruke slabiji, hod mučniji, dotle osmejak nije ništa izgubio u jasnosti i ljupkosti, u čistoti i svesrdnosti. I ovog puta, video je prijatelj i učenik, to je bilo nesumnjivo: zračeća, osvajajuća poruka nasrne janog staračkog lica, čije su plave oči i nežno rumenilo obraza s godinama postali svetliji, nije bila samo stara i često viđena, bila je upravo postala jasnija, tajanstvenija i intenzivnija. Tek sada, prilikom pozdrava, Kneht je zaista počeo razumevati u čemu se upravo sastojalo ono što je studentu Petrusu ležalo na srcu i koliko je on, dok je mislio da on tome prinosi žrtvu, sam darovan.
Prvi s kojim je o tome govorio bio je njegov prijatelj Karlo Feromonte, koga je potražio nekoliko časova docnije i koji je tada bio bibliotekar čuvene Monteportske muzičke biblioteke. Ovaj je taj razgovor onoga trenutka zapisao u jednom pismu.
— Naš stari majstor muzike — rekao je Kneht — bio je tvoj učitelj i ti si ga veoma voleo. Viđaš li ga, zaista, još često?
— Ne — rekao je Karlo — to jest ja ga, prirodno, viđam neretko, na primer kada se šeta, a ja dolazim baš iz biblioteke, ali mesecima nisam razgovarao s njim. On se sve više povlači i izgleda da više ne podnosi društvo. Ranije je nalazio poneko veče za ljude meni ravne, za svoje ranije repetente, ukoliko su oni sada činovnici u Monteportu. Ali to je prestalo već pre godinu dana i to što je putovao u Valdcel na vašu investituru, svima nama bilo je krajnje čudno.
— Da — rekao je Kneht — ali ako ga ti ipak povremeno viđaš, nije li ti pala u oči neka promena na njemu?
— O da, vi mislite na njegov dobar izgled, njegovu vedrinu, njegovo čudnovato zračenje. Razume se, primetili smo to. Dok mu se snage gube, ta vedrina stalno raste. Mi smo se navikli na to, ali vama je to moralo biti upadljivo.
— Njegov famulus Petrus — uzviknuo je Kneht — viđa ga još češće, no ti, ali on se nije, kao što ti veliš, na to navikao. On je doputovao u Valdcel lično, prirodno sa verovatnim opravdanjem da me podstakne na tu posetu. Šta misliš o njemu?
— O Petrusu? On je sasvim dobar poznavalac muzike, uostalom više pedantan no genijalan, nešto težak, ali setan čovek. Starom majstoru muzike je bezuslovno odan i za njega bi život dao. Verujem  da ga služba kod tog njegovog obožavanog gospodara i poluboga celog i sasvim ispunjava, on je opsednut njime. Niste li i vi imali taj utisak?
— Opsednut? Da, ali je taj mladi čovek, verujem, opsednut ne jednostavno nekom naročitom ljubavlju i strašću, on nije jednostavno zaljubljen u svog učitelja i od njega ne pravi svog idola, nego je opsednut i očaran jednim stvarnim i pravim fenomenom koji on bolje vidi i osećanjem bolje razume no svi ostali. Pričaću ti kako je meni izgledao. Dakle, ja sam danas došao starom magistru koga nisam video pola godine i, po nagoveštajima njegovog famulusa, od te posete za sebe sam očekivao malo ili ništa. Prosto sam se plašio da nas poštovani stari gospodin može uskoro iznenadno napustiti, pa sam požurio da ga bar još jednom vidim. Kada me je poznao i podzravio, lice mu je zasijalo, ali ipak nije rekao ništa do moje ime i pružio mi ruku. Takođe taj pokret i ta ruka izgledali su mi da sijaju, ceo čovek je izgledao, ili pak njegove oči, njegova bela kosa i njegova svetloružičasta koža, da od sebe nekako tiho, hladno zrače. Seo sam kod njega, otpustio je studenta samo jednim pogledom, i sada je otpočeo najčudnovatiji razgovor koji sam ikada doživeo. S početka, razume se, za mene je on bio vrlo iznenađujući i potištavajući, takođe postiđujući, jer sam stalno oslovljavao starca ili mu postavljao pitanja, a on ni na šta nije davao odgovor drukčije do pogledom.
Nisam mogao poznati da li su moja pitanja i saopštenja do njega dolazila drukčije no kao neugodna graja. To me je zbunjivalo, razočaravalo i zamaralo. Izgledao sam sebi tako suvišan i nametljiv. Ma šta rekao majstoru, dobijao sam samo osmejak i kratak pogled. Dabome, ti pogledi nisu bili tako puni blagonaklonosti i srdačnosti. Morao bih pomisliti da se majstor neprikriveno šali sa mnom, mojim pričanjima i pitanjima, čitavim nekorisnim troškom moga puta ovamo i moje posete njemu. Dakle, nešto tako je takođe najzad značilo njegovo ćutanje i smeškanje, oni su stvarno bili neka odbrana i prekor, samo što su bili na drugi način, na nekoj drugoj ravni i stepenu smisla no što bi, na primer, to mogle biti podrugljive reči. Morao sam popustiti i sa svojim, kako mi se činilo, strpljivo učtivim pokušajima da otpočnem neki razgovor, pretrpeti potpun brodolom pre no što sam počeo shvatati da je stari čovek takođe lako dorastao sto puta većem strpljenju, istrajnosti i učtivosti no što su bili moji. Mogućno da je to trajalo četvrt ili pola sata, meni je izgledalo kao pola dana. Počeo sam bivati žalostan, umoran i nezadovoljan i da se kajem za svoj put. Usta su mi postala suva. Tu je sedeo poštovani čovek, moj pokrovitelj, prijatelj koji je, otkad sam mogao misliti, imao moje srce i poverenje i nikada ni jednu moju reč nije ostavio bez odgovora, sedeo je tu i slušao kako govorim, ili me nije slušao. Sedeo je i potpuno se bio sakrio iza svog zračenja i smeškanja, iza svoje zlatne maske i ukopan, nedostižan, pripadajući jednom drugom svetu, s drugim zakonima i sve što je htelo govoriti od mene k njemu, iz našeg sveta u njegov, slivalo se s njega kao kiša s kamena. Najzad, — više nisam imao nade — on je razbio čarobni zid, najzad mi je pomogao, najzad je rekao jednu reč! To je bila jedina reč koju sam čuo da je danas izgovorio.
— Zamaraš se, Jozefe — rekao je tiho, glasom punim one dirljive ljubaznosti i brige koji ti je kod njega poznat. To je bilo sve. „Zamaraš se, Jozefe.” — Kao da me je dugo posmatrao pri nekom suviše napornom radu i sada hoće da me opomene. Te reči je izgovorio malo teško, kao da usne već vrlo dugo nije više upotrebljavao za govor. Istovremeno je stavio ruku na moju mišicu. Bila je laka kao leptir. Prodorno mi je pogledao u oči i smeškao se. Toga trenutka sam bio pobeđen. Nešto od njegove vedre tihosti, nešto od njegovog strpljenja i mira prešlo je u mene i odjednom me je osvojilo razumevanje za starca i za promenu koju je njegovo biće uzelo, odvajanje od ljudi i odlaženje u tišini, od reči u muziku, od misli u jedinstvo. Shvatio sam šta mi je tu bilo dato da posmatram i takođe sam tek sada shvatio taj osmejak, to zračenje. To je bio svetac i savršeni koji mi je tu za jedan čas dopustio da budem s njim u njegovom sjaju i koga sam ja, šeprtlja, hteo zabavljati, ispitati i navesti na razgovor. Hvala bogu, svetlost mi se nije suviše kasno ukazala. Mogao me je oterati i zauvek odbiti. Time bih izgubio ono najčudnije i najdivnije što sam ikada doživeo.
Vidim — rekao je Feromonte zamišljeno — da ste u našem starom majstoru muzike našli kao nekog sveca i dobro je što ste to baš vi koji me je o tome izvestio. Priznajem da bih taj izveštaj od svakog drugog primio sa najvećim nepoverenjem. Sve u svemu, ja nisam ljubitelj mističnog, i kao muzičar i istoričar ljubitelj sam čistih kategorija. Pošto mi u Kastaliji nismo ni hrišćanska kongregacija, ni indijski ili taoistički[37] manastir, izgleda mi da svrstavanje među svece, dakle u jednu čisto religioznu kategoriju, nama upravo nije dopušteno, i nekom drugom sem tebe — izvinite — sem vas, domine, ja bih to svrstavanje zamerio kao skretanje. Ali ja mislim da vi i nemate nameru da povedete postupak kanonizacije u korist starog magistra, za to se u našem redu čak ne bi našla ni nadležna vlast. Ne, nemojte me prekidati, govorim ozbiljno. Nisam mislio nimalo šaljivo. Ispričali ste mi doživljaj i moram priznati da me je to malo postidelo, jer fenomen koji ste vi opisali nije sasvim izmakao ni meni, ni mojim kolegama u Monteportu, ali mi smo ga samo saznali i malo mu pažnje poklonili. Ja razmišljam o uzroku svog propusta i svoje ravnodušnosti. Što je vama preobražaj starog majstora toliko pao u oči i postao senzacija, dok sam ga ja jedva primetio, objašnjava se, prirodno, time što ste vi na taj preobražaj naišli neočekivano i kao gotov rezultat, dok sam ja bio svedok njegovog postepenog razvitka. Stari magistar koga ste videli pre nekoliko meseci i onaj koga ste videli danas, vrlo su različiti jedan od drugog, dok smo mi, susedi, od jednog do drugog ponovnog sretan ja jedva nalazili primetne promene. Ali priznajem da mi to objašnjenje nije dovoljno. Kad se pred našim očima izvršava nešto kao čudo, pa ma i tako tiho i polako, morali bismo biti, da nije bilo predubeđenja, jače dirnuti no što nam se desilo. I tu nailazim na uzrok svoje zatvorenosti: ja sam svakako imao predrasudu. Što nisam primetio taj fenomen, desilo se zato što ga nisam hteo primetiti.
Primetio sam, kao i svi, sve veću povučenost i ćutljivost našeg poštovanog i istovremeno povećanje njegove ljubaznosti, sijanje njegovog lica koje je bilo sve jasnije i nečulnije kada je prilikom susreta nemo odgovarao na moj pozdrav. To sam primetio ja, pa, prirodno, i svaki drugi. Ali sam se branio da u tome vidim više i branio sam se ne iz nedostatka strahopoštovanja prema starom magistru, već donekle iz neke odvratnosti prema kultu ličnosti i sanjalaštvu uopšte, donekle iz odvratnosti baš prema tom sanjalaštvu u specijalnom slučaju, naime prema vrsti kulta koju studiosus Petrus upražnjava sa svojim majstorom i idolom. To mi je postalo potpuno jasno za vreme vaše priče.
— To je bio — smejao se Kneht — ipak samo okolišni put da samom sebi otkriješ odvratnost prema jadnom Petrusu. Ali kako je sada? Jesam li i ja mistik i sanjalica? Upražnjavam li i ja zabranjeni kult ličnosti i sveca? Ili mi priznaješ ono što studentu nisi priznao, naime da smo mi nešto videli i doživeli, ne snove i fantazije, već nešto realno i opipljivo?
— Razume se da vam priznajem — rekao je Karlo polako i razmišljajući — niko neće sumnjati u vaš doživljaj i u lepotu ili vedrinu starog magistra, koji se nekome može tako neverovatno nasmešiti. 
Pitanje je samo: kuda ćemo sa fenomenom, kako ćemo ga nazvati, kako objasniti? To zvuči učeno, ali mi Kastaljani smo uče i ako želim da vaš i naš doživljaj svrstam i imenujem, to ne želim zato što bih njegovu stvarnost i lepotu hteo rešiti apstrakcijom i uopštavanjem, već zato što bih ga hteo mogućno najodređenije i najjasnije zabeležiti i zadržati. Kad na nekom putu ma gde čujem kakvog seljaka ili dete da pevuši neku melodiju koju nisam poznavao, to mi je takođe doživljaj i ako onda tu melodiju odmah koliko je moguće tačno pokušam da zapišem u note, to onda nije odvajanje ili ostavljanje na stranu, već odavanje pošte i ovekovečenje svog doživljaja.
Kneht mu je odobravajući klimnuo glavom. — Karlo — rekao je — žalosno je što se sada tako retko možemo viđati. Ne osvedočavaju se svi prijatelji iz mladosti kada se ponovo vide. Ja sam sa svojom pričom o starom magistru došao k tebi, jer si ti jedini ovde na mestu do koga mi je stalo da pored mene bude upoznat i da saučestvuje. Tebi moram prepustiti šta ćeš da uradiš sa mojom pričom i kako ćeš nazvati preobraženo stanje našeg majstora. Radovao bih se ako bi ga jednom posetio i malo vremena proveo u njegovoj maloj auri.[38] Njegovo stanje milosti, dovršavanja, staračke mudrosti, blaženstva ili kako ga sve hoćemo nazvati, može pripadati religioznom životu. Ako mi, Kastaljani, nemamo veroispovesti i crkve, pobožnost nam ipak nije nepoznata. Baš naš stari majstor muzike je uvek bio skroz pobožan čovek. I pošto u mnogim religijama postoje izveštaji o obdarenima, dovršenima, zračećima, preobraženima, zašto ne bi naša kastalijska pobožnost jednom došla do tog vrhunca? — Već je kasno, trebalo bi da idem da spavam, sutra moram sasvim rano da putujem.
Nadam se da ću uskoro opet doći. Pusti samo da ti svoju priču do kraja ispričam! Dakle, pošto mi je bio rekao „zamaraš se”, najzad mi je pošlo za rukom da odustanem od truda da otpočnem razgovor i ne samo da budem tih, već i da svoju volju opozovem s lažnog cilja da toga ćutljivca ispitam pomoću reči i razgovora i da od njega izvučem koristi. I od trenutka u kome sam se odrekao i sve prepustio drugome, išlo je kao samo od sebe. Moje izraze možeš posle kako hoćeš zameniti drugima, ali sad me saslušaj pa makar ja i netačno osvetljavao i brkao kategorije.
Ja sam bio oko sat i po kod starca i ne mogu ti saopštiti šta se između njega i mene desilo ili izmenjalo, reči tada nisu bile izgovorene. Osetio sam samo, pošto je moj otpor bio slomljen, da me je on poneo u svoj mir i svoju jasnoću i da je njega i mene okružila vedrina i divan mir. Iako nisam sa voljom i znanjem meditovao, to je u neku ruku bilo isto što i naročito srećna i usrećujuća meditacija čija bi tema bila život starog magistra. Video sam ili osetio njega i hod njegovog postojanja od onog vremena kada me je, kao dečka, prvi put sreo, do sadašnjeg časa. To je bio život predanosti i rada, ali bez prinude, bez ambicije i pun muzike. I on se tako razvijao kao da je, pošto je postao muzičar i majstor muzike, muziku izabrao kao jedan od puteva najvišem čovekovom cilju, unutrašnjoj slobodi, čistoti, savršenstvu; kao da otada nije ništa drugo radio no pustio da ga muzika sve više prožme, preobrazi, očisti od veštih, pametnih ruku čembaliste i bogatog, ogromnog muzičkog sećanja, do u sve delove i organe tela i duše, do u bila i dahove, do u spavanje i san, a sada je još samo simvol ili bolje oblik pojave, personifikacija muzike. Ili sam bar ja ono što je od njega zračilo ili što se između mene i njega talasalo kao ritmičko disanje tamo-amo — skroz osetio kao muziku, kao jednu potpuno nematerijalnu, ezoteričnu muziku koja ponese svakoga koji stupi u krug opčinjenosti, kao višeglasna pesma, jedan nov glas koji upada. Neki nemuzičar bi, možda, milost zapazio u drugim slikama, neki astronom bi, možda, video kako mesec kruži oko neke planete, neki filolog bi čuo kako je oslovljen na nekom čarobnom jeziku koji znači sve. A sada dosta, opraštam se. Činilo mi je radost, Karlo.
Tu epizodu smo nešto iscrpnije saopštili zato što je majstor muzike u Knehtovom životu i srcu zauzimao važno mesto. Osim toga, na to nas je pokrenula ili navela okolnosti što je Knehtov razgovor sa Feromontom dopro do nas u sopstvenom napisu poslednjega, u jednom pismu. O „preobraženju” starog majstora muzike, taj izveštaj je izvesno najraniji i najpouzdaniji. O toj temi docnije je bilo isuviše legendi i tumačenja.