Poglavlje   11.

U Vrindabanu, bez novčića u džepu

Đitendra i  ja  smo  sišli  s  voza  u  ušli  u  Anantinu  kuću,  koji  se  nedavno iz Kalkute preselio u drevni  grad  Agru.  Ananta  je  bio  knjigovođa,  a  radio  je kao kontrolor u vladinom odseku za javne radove.

Propoved starijeg brata mi je odmah zaparala uši: ”Zaslužio  si  da  te  otac ostavi  bez  nasledstva!”

“Ananta, ti vrlo dobro znaš da ja očekujem nasledstvo samo od nebeskog oca.”

Odgovorio  je:  “Prvo  novac,  Bog  može  da  dođe  kasnije!  Ko  zna,  život može da bude i suviše dug!”

Rekao  sam:  “Prvo  Bog,  novac  je  njegov   rob.   Ko   zna,   život   može   da bude  suviše  kratak.”

Moj odgovor je  bio  izazvan  zahtevom  tog  trenutka  i  nije  se  zasnivao  ni na kakvom predosećanju.  Anantin  život  se,  nažalost,  završio  prerano.  Nakon nekoliko  godina  je  otišao  pod  zemlju  u  kojoj  novčanice  nisu  ništa  vredele,  niti

će  vredeti.

“Pretpostavljam da je  to  mudrost  iz  ašrama!  Međutim,  vidim  da  si napustio Benares.” Oči su mu blistale od zadovoljstva. Još uvek se nadao da će mi potkresati krila i privezati me za porodično gnezdo.

“Moj boravak u Benaresu nije bio uzaludan, Tamo sam našao sve za čim mi  je  srce  žudelo!  Možeš  biti  siguran  da  to  nije  ni  tvoj  pandit,  niti  njegov  sin!”

Ananta mi  se  pridružio  u  smehu.  Bio  je  prisiljen  da  prizna  kako  se pokazalo  da  je  vidovnjak  koga  je  on  odabrao  bio  kratkovid.

Pitao  je:  “Moj  brate  lutalico,  kakvi su sada tvoji  planovi?”

“Đitendra  me  je  nagovorio  da  dođemo  u  Agru.  Pogledaćemo  lepote  Tađ Mahala.64   Zatim odlazimo kod mog novog gurua koji ima ašram u Seramporeu.” Ananta  je  bio  gostoljubiv  i  pobrinuo  se  da  se  osećamo  udobno.  Tokom   večeri, nekoliko puta sam osetio na sebi njegov zamišljen pogled. Pomislio sam: “Poznajem taj pogled, nešto se kuva.” Sve se razjasnilo sledećeg jutra, za vreme

prvog  doručka.

Ananta je bezazleno zurio  u  mene,  dok  je  nastavljao  osetljivu  temu  iz našeg jučerašnjeg razgovora: “Dakle, smatraš da ni malo ne zavisiš od očevog bogatstva?”

“Svestan  sam  da  zavisim  samo  od  Boga.”

“Reči su besplatne, a ti  si  do  sada  uvek  bio  zaštićen.  Međutim,  kako  bi bilo kada bi  bio  prisiljen  da  od  nepoznate  ruke  tražiš  hranu  i  zaklon?  Uskoro bi prosio  po  ulicama?”

“Nikada se neću uzdati u prolaznike, nego samo u Boga. On za svoje poštovaoce može da  smisli  hiljadu  izvora  bogatstava,  a  ne  samo  prosjačku posudu!”

“Opet samo reči. Ako ti predložim  da  tu  tvoju  hvalisavu  filozofiju proverimo na  ispitu u ovom našem svetu, da  li bi prihvatio?”

“Slažem se. Zar ti ograničavaš Boga samo na jedan zamišljeni svet?” “Videćemo.  Danas  ćeš  imati  priliku  da  proširiš  svoj  horizont  i  da  potvrdiš

svoje  mišljenje.”  Ananta  je  napravio  dramsku  pauzu,  a  onda  rekao  polako  i ozbiljno:

1       Čuveni  mauzolej.

“Predlažem ti da sa svojim drugom odeš u Vrindaban. Ne smete da ponesete nijednu rupiju, niti da molite za hranu ili  novac.  Svoj  položaj  ne smete da otkrijete nikome. Ne smete da budete gladni, niti  smeju  da  vas zadrže u Vrindabanu. Vratite  li  se  ovde,  u moj bungalov  večeras  pre  ponoći,  a da  ne  prekršite  nijedan  od  mojih  naloga,  biću  najsrećniji  čovek  u  Agri.”

Nisam oklevao ni na rečima niti u srcu:  “Prihvatam  izazov!”  Sa zahvalnošću sam  mislio na mnoge trenutke svog života u kojima mi se iskazala neposredna božja pomoć. Moje izlečenje od kolere obraćanjem slici Lahirija Mahasaje, dar dva zmaja u igri iznad  krovova  Lahorea,  amajlija  koja  mi  je  u pravi čas stigla dok sam bio očajan u Bareiliju, odlučna sadhuova  poruka  u dvorištu panditove kuće u Benaresu, vizija božanske majke i njene veličanstvene reči pune ljubavi, njeno brzo obraćanje pažnje na moje beznačajne neprijatnosti kad je za to zamolio učitelj Mahasaja, pomoć u poslednjem času, kada mi je omogućeno  da  dobijem  srednjoškolsku  diplomu,  i  poslednji  poklon,  živi  učitelj,65 o kome sam maglovito sanjao čitavog života. Nikada ne bih priznao da  moja filozofija nije dorasla gruboj proveri ovog sveta.

Ananta je izjavio: “Tvoja spremnost ti služi na čast. Odmah ću vas smestiti na voz.” Zatim se obratio Đitendri, koji je  zapanjen  slušao  otvorenih ustiju:  “Ti  ćeš  poći  s  njim  da  budeš  svedok,  a  najverovatnije  i druga  žrtva.”

Pola  sata  kasnije  dobili  smo  karte  u  jednom  smeru.  U  skrovitom  uglu

stanice dozvolili smo Ananti  da  nas   pretraži.  Brzo  je  uvideo   da  ne  skrivamo nikakvo blago. Naši jednostavni dhotiji66 nisu sakrivali ništa više nego što je bilo potrebno.

Kada je vera počela da se meša s ozbiljnim područjem finansija,  moj prijatelj je počeo da protestuje: “Ananta, daj mi jednu ili  dve  rupije  da  bih mogao da ti pošaljem telegram, ako ne budemo imali sreće.”

Povikao  sam  na  njega  tonom  punim   prebacivanja:   “Đitendra,   ne prihvatam  proveru  ako  uzmeš  novac  za  svaku  sigurnost.”

Rekao je: “U zveketu  novca  ima  nečega  umirujućeg.”  Kada  sam  ga pogledao  strogo,  on  je  zaćutao.

S tračkom poniznosti u svom glasu, Ananta je rekao: “Mukunda, je nisam bezosećajan.” Možda ga je grizla savest što nas  bez  novca  šalje  u  nepoznat grad, a možda se u njemu probudio religiozni skepticizam. “Ako kojim slučajem, ili s božjom pomoći položiš ispit u  Vrindabanu,  zamoliću  te  da  me  iniciraš  kao svog učenika.”

To  obećanje  je  bilo  u  potpunoj  suprotnosti   s   tradicijom,   mada   je odgovaralo  neobičnosti  cele  situacije.  Najstariji  sin  u  indijskoj  porodici  retko  se

2       Moć guruovog blagoslova nadahnula je svamija Šankaru da napiše ovaj hvalospev:  “Ništa  ne postpoji u tri sveta što bi moglo da se uporedi  sa  pravim  guruom.  Ako  zaista  postoji  filozofski kamen, onda on može gvožđe da pretvori u samo zlato, a  ne i u drugi  filozofski  kamen.   A obožavani učitelj pred čijim  nogama  je  učenik  našao  utočište,  stvara  sebi  jednakog.  Zato  je  guru bez  premca,  štaviše  on  je  transcendentalan.”

Šankara je i sam bio guru mnogobrojnim učenicima. Jedan od  njih, Sanandana, napisao je komentar  Brahma  sutri  (filozofija  vedante).  Taj  rukopis  je  izgoreo,  međutim,  Šankara  koji  ga je samo jednom prelistao, ponovio ga je svom učeniku reč po reč.  Taj  tekst  poznat  pod imenom Panća-padika naučnici proučavaju i danas.

Učenik Sanadana je stekao novo ime neobično lepim događajem.  Jednog  dana,  dok  je sedeo na obali reke, čuo je da ga Šankara zove sa druge obale i odmah je zakoračio u vodu. Njegova vera, kao i stopala, istog trena su dobili podršku, jer je  Šankara  materijalizovao  po virovima reke niz lotosovih cvetova preko  kojih  je  hodao.  Posle  su  tog  učenika  nazvali Padmapada, što znači “lotosova stopala”.

3       Dhoti; komad tkanine  koji  se  vezuje  oko  struka  i  pokriva  noge.

klanja mlađima od sebe. Njemu se, odmah iza oca,  iskazuje  poštovanje  i polušnost. Međutim nisam imao vremena za komentar, jer je voz polazio.

itendra je ćutao sav smrknut dok je voz prelazio milje. Konačno se pomerio, nagnuo se prema meni i dodirnuo osetljivo mesto:

“Ne  vidim  nikakav  znak  da  će  se  Gospod  pobrinuti  za  naš   sledeći obrok.”

“Ćuti, neverni  Tomo,  Bog  radi  za  nas.”

“Možeš li učiniti  nešto  da  se  požuri?  Umirem  od  gladi  na  samu  pomisao na ono šta nas čeka. Iz Benaresa sam pošao s namerom da pogledam Tađ mauzolej, a ne da uđem u sopstveni.”

“Đitentra,   smiri   se!   Zar   ovo   nije   prilika   da   prvi   put   u   životu   vidimo

čuda Vrinadavana?67 Baš se radujem što ću koračati zemljom koju  su  posvetila stopala  gospoda  Krišne.”

Tada su se otvorila vrata našeg kupea. Dva čoveka su ušla  i  seli.  Sledeća stanica  je  bila  poslednja.

Stranac preko puta mene je progovorio s  interesovanjem  koje  me  je iznenadilo:   “Momci,  imate   li   prijatelje   u   Vrindabanu?”

Neučtivo  sam  odvratio  pogled:  “To  vas  se  ne  tiče.”

“Verovatno bežite od kuće jer vas je opčinio kradljivac srdaca.68 I ja sam religiozne prirode pa ću se svakako pobrinuti da dobijete jelo i zaklon od ove nepodnošljive  vrućine.”

“Ne, gospodine, ostavite nas na miru. Veoma ste ljubazni,  ali  grešite  ako mislite  da  bežimo  od  kuće.”

Više  nismo  razgovarali  dok  se  voz  nije  zaustavio.  Kad   smo   izlazili   na peron, saputnici nas uzeše za ruke i pozvaše kočiju. Zaustavili smo se ispred otmenog  ašrama  koji  se  nalazio  u  vrtu  sa  zimzelenim  drvećem.   Naše dobročinitelje su očigledno  tu poznavali.  Jedan  nasmešeni  momak  nas  je  bez komentara odveo u sobu za primanje. Ubrzo nam je prišla žena  dostojanstvenog izgleda.

Jedan  od  naših  saputnika   se   obratio   našoj  domaćici  ašrama:   “Gauri   Ma,

princeza,  nije  mogla  da  dođe.  Planovi  su  im  osujećeni  u  zadnjem  momentu. Zamolili su nas da prenesemo izvinjenje,  a  mi  smo  vam  doveli  dva  druga  gosta, koja  su  me  odmah  privukla,  jer  sam  osetio  da  su  poštovaoci  gospoda  Krišne.”

Naša dva  poznanika  su  krenula  prema  izlazu  s  pozdravom:  “Doviđenja momci,  srešćemo  se  opet  ako  bude  božja  volja?”

Gauri Ma je rekla: “Niste mogli odabrati bolji dan. Očekivala sam dva kraljevska pokrovitelja ovog ašrama. Bila bi šteta da u pripremljenim  jelima  ne uživaju  oni  koji  ih  cene.”

Ove ljubazne reči su neobično delovale na itendru. Briznuo je u plač. Ispostavilo se da je ono čega  se  pribojavao,  bila  kraljevska  gozba!  Nije  mogao brzo da se prilagodi. Naša domaćica ga  je  pogledala  radoznalo,  ali  nije  rekla ništa.  Možda  su  joj  bili  poznati  mladalački  hirovi.

Najavljen je ručak i Gauri Ma nas je povela u natkriveni prostor za ručavanje punog mirisa primamljivih  začina,  pa  se  izgubila  u  susednjoj  kuhinji. Taj trenutak sam očekivao. Odabrao  sam  odgovarajuće  mesto  na  itendrinom telu i uštinuo ga isto tako jako kao on mene u vozu.

“Neverni  Tomo,  Bog  se  brine,  ali  se  i  žuri”

4        Vrindavan  u  pokrajini  udruženih  provincija  Mutra,  za  hinduiste  je  ono  što  je  za  hrišćane Jerusalim.  Tamo  je  Krišna  ispoljio  svoju  slavu  u  korist  čovečanstva.  Sveti  grad  na  obali  reke Đamune  mesto  je  u  koje  milioni  hinduista  idu  na  hodočašće.

5       Hari,  ime  kojim  od  milja  poklonici  nazivaju  Krišnu.

Domaćica se vratila sa lepezom  i  po  orijentalnom  običaju  počela  je  da nas uporno hladi,  dok  smo  sedeli  na  skupocenim  jastucima.  Učenici  iz  ašrama su hodali  tamo-amo,  prinoseći  tridesetak  jela.  Reč  obrok  ne  bi  mogla  da  ih obuhvati,  nego  samo  izraz  'bogata  gozba’.  Od  kada  smo  se  našli   na   ovoj planeti,  itendra  i  ja  nikada  nismo  probali  takve  poslastice.

“Časna majko, jela su zaista dostojna prinčeva! Ne mogu da zamislim šta je vašim kraljevskim pokroviteljima moglo biti važnije i hitnije  od  ove  gozbe. Pružili ste nam nešto čega ćemo se sećati čitavog života.”

S  obzirom  da  je  jedan  on  Anantinih  uslova  bio  ćutanje,  ljubaznoj  gospođi

nismo smeli da  objasnimo  da   naše  zahvaljivanje  ima  dvostruko  značenje, međutim naša iskrenost je bila uverljiva. Pri oproštaju, ona nas je  blagoslovila  i pozvala  da  ponovo  posetimo  ašram.

Napolju  je  vladala  nemilosrdna  vrućina.  Požurili  smo  da   se   zaklonimo ispod  drveta  pred  vratima   ašrama.   Tu  smo   izmenili   nekoliko  oštrih  reči,   pošto su  itendru  ponovo  obuzele  sumnje.

“Uvalio si me u lep sos. Naš ručak je bio srećna slučajnost, a kako da razgledamo grad kada smo bez ijednog novčića? A kako misliš da me vratiš  u Anantinu    kuću?”

Moje reči nisu bile gorke, ali su ga  optuživale.  Rekao  sam:  “Kada  ti  je trbuh pun, brzo zaboravljaš Boga.” Kako se brzo zaboravljaju  božanske  milosti. Nema  nijednog  živog  čoveka  kome  nisu  uslišene  barem  neke  molbe.

“Neću zaboraviti ludost  što sam pošao  s ludakom  poput  tebe.”

“]uti, Đitengra! Isti Gospod koji nas je  nahranio,  pokazaće  nam Vrindaban i vratiće nas u Agru.”

U  taj  čas  brzim  koracima  nam   je   prilazio   vitak   mlad   čovek,   ljubaznog lica,  i  zaustavio  se  ispod  drveta  pod  kojim  smo   stajali,   poklonio   nam   se   i rekao:

“Dragi  prijatelju,  ti  i  tvoj  drug  mora  da  ste  ovde  stranci,  dozvolite  mi  da vam budem domaćin i vodič.”

Indijci  teško  mogu  da  preblede,  ali  itendrino  lice  je  iznenada  bilo  bledo

poput  leša.  Učtivo  sam  odbio  ponudu.

“Nećete  me    valjda   odbiti?”   U     drugim   okolnostima, strančevo zaprepašćenje bi bilo komično.

“A zašto  da  vas  ne  odbijem?”

“Vi ste moj guru.” Njegove oči su se s  poverenjem  srele  s  mojim.  “Za vreme podnevnih pobožnosti javio mi se  u  viziji  blagosloveni  gospod  Krišna  i pokazao  mi  dva  napuštena  lika  pod  drvetom.  Jedno  od  lica  je  bilo   vaše, učitelju!  Često  sam  ga  viđao  u  meditaciji.  Kako  bih  se  radovao  kada   biste prihvatili   moje   skromne   usluge!”

“Radujem  se  i  ja  što  si  me          pronašao. Nisu  nas napustili ni  Bog  ni čovek!”

Premda  sam  bio  nepomičan  i  smešio  se  revnosnom  mladiću  pred  sobom, unutrašnja  poslušnost  me  je  bacila  pred  božanska  stopala.

“Dragi  prijatelji,  hoćete  li  počastvovati moj  dom svojom  posetom?”

“Vrlo  ste  ljubazni,  ali  to  nije  izvodivo.  Već  smo  gosti  mog  brata  u  Agri.” “Dajte  mi  onda  makar  priliku  da  vam  pokažem  Vrindaban,  kako  bih

imao  uspomenu  na  ovaj  dan.”

Pristao sam  radosno. Mladi   čovek, koji   je  rekao  da  se  zove  Pratap

Čaterđi, iznajmio  je  kočiju  s  konjima.  Posetili smo  Madanamohana         hram  i ostala  Krišnina  svetilišta.  Noć  nas  je  zatekla  u  vršenju  pobožnosti  u  hramovima.

Pratam  mi  je  rekao:  “Izvinite  me  na   trenutak,   da   nabavim   sandes69.” Ušao  je  u   trgovinu   blizu   železničke   stanice,   dok   smo  je   itendra   i   ja   muvali po širokoj ulici,  sada  prepunoj  ljudi,  kada  je  malo  zahladnelo.  Naš   prijatelj  je bio odsutan neko vreme, a onda se pojavio s  poklonima  koji  su  se  sastojali  od raznih  slatkiša.

“Dopustite mi, molim vas, da steknem ovu religioznu zaslugu.” Smešio se pružajući  nam  snop  novčanica  i  dve  upravo  kupljene  karte  za  Agru.  Prihvatio sam,  klanjajući  se  nevidljivoj  ruci.  Uprkos  Anantinom   preziru,   zar   nije   njeno obilje   nadmašilo   naše   potrebe?   Potražili   smo   usamljeno   mesto   nedaleko   od

železničke  stanice.

Rekao sam Pratapu: “Pratape, naučiću te krija jogi Lahirija Mahasaje, najvećeg jogija našeg doba. Njegova tehnika će biti tvoj guru.”

Inicijacija  je  završena  za  pola  sata.   Rekao   sam   svom   novom   učeniku: Tvoj  ćintamani70  je  krija.  Tehnika  koja  je,  kao  što  vidiš  vrlo   jednostavna, ubrzava čovekovu evoluciju. Hinduistički sveti spisi  uče  da  je  egu,  koji  se neprestano  otelovljuje,  potrebno  milion  godina  da  bi  se  oslobodio  maje.  Taj prirodni  period  znatno  se  skraćuje  uz  pomoć  krija   joge.   Kao   što   rast   biljaka može da  se  ubrza,  tako  da  rastu  mnogo  brže  nego  što  je  uobičajeno,  kao  što je  to  dokazao  agadis  Čandra  Boze,  tako  naučnim   sredstvima   može   da   se ubrza  i  ljudski  duhovni  razvoj.  Vežbaj  uporno  i   precizno,   pa   ćeš   se   približiti guruu  svih  gurua.”

Sedeli smo neko vreme razumevši se potpuno i bez reči,  a  zatim  smo polako pošli prema  stanici.  Ušao  sam  radostan  u  voz,  ali  za  itendru  izgleda da je taj dan bio dan plača. Moje srdačno opraštanje s Pratapom bilo je isprekidano  prigušenim  jecajima  obojice.  Tokom  putovanja  itendra   je   opet ronio suze, ovoga puta ne zato što je žalio  samoga  sebe,  nego  zato  što  se kajao:

“Kako je površna  moja  vera,  srce  mi  je  bilo  od  kamena.  Ubuduće  neću da  sumnjam  u  božju  zaštitu.”

Približavala  se  ponoć.  Dve  “Pepeljuge”  poslate  u  svet  bez  novčića,  ušle  su

u Anantinu spavaću sobu. Baš kao što je lakomisleno  predvideo,  njegovo  lice  je moglo da posluži za studiju ljudske zapanjenosti. Bez i jedne reči, bacio sam novčanice na sto.

Pažljivo je rekao: “itendra, istinu na sunce! Nije li ovaj momak nekoga opljačkao?”

Kako se priča odvijala, moj brat je postajao sve ozbiljniji,  a  na  kraju  je postao sasvim svečan. Govorio je duhovito s oduševljenjem,  što  se  ranije  kod njega  nije  moglo  zapaziti:

“Zakon ponude i potražnje dopire do finijih područja nego što sam pretpostavljao. Prvi put u životu shvatam tvoju ravnodušnost prema riznicama i vulgarnom gomilanju bogatstva.”

Premda je bilo kasno, insistirao je da ga iniciram u  tehniku  krija  joge. Tokom te  noći  “guru”  Mukunda  je  neočekivano  morao  da  prihvati  odgovornost za  dva  “učenika”.

Sledećeg dana, doručak je protekao u skladnoj atmosferi, kakva nije vladala prošlog jutra. Smešeći se, rekao  sam  itendri:  “Nećeš  propustiti  svoj Tađ, posetićemo ga pre nego što krenemo u Serampore.”

Oprostivši se sa Anantom, ubrzo smo  stajali  pred  slavnim  Tađ  Mahalom. Beli   mermer   je   blistao   na   suncu   u   viziji   čiste   simetrije.   Tamni   čempresi,

6       Bengalska poslastica.

7       Mitološki  dragi  kamen  koji  poseduje  moć  da  ispuni  sve  želje.  Takođe  i  ime  boga.

negovani travnjaci i mirno jezerce su mu savršena okolina. Unutrašnjost Tađ Mahala sa svojim filigranskim rezbarijama od poludragog kamenja izuzetne su lepote. Nežni venci i spirale izviru iz svežeg i ljubičastog  mermera.  Svetlo  iz kupole je padalo na spomenike imperatora i  Mumtaz,  kraljice  njegovog kraljevstva i njegovog srca.

Sada   je   dosta   razgledanja.   Čeznuo   sam   za   svojim   guruom.   Ubrzo  smo

itendra i ja krenuli vozom na jug, prema Bengalu.

Moj  prijatelj  koji  je,  blago  rekavši,  bio  kolebljiv,  napustio  me  je   u Kalkuti. Rekao  je:  “Mesecima  nisam  video  svoju  porodicu.  Mukunda, predomislio sam se, možda ću kasnije posetiti tvog učitelja?”

Iznenadio  sam  se  kad  sam  primetio  da  je  od  poslednjeg   sastanka   sa mojim  guruom  u  Benaresu  prošlo  28  dana.

Rekao je:  “Doći  ćeš  kod  mene  za  četiri  nedelje!”  I  došao  sam.  Srce  mi je lupalo dok sam stajao u  njegovom  dvorištu  u  tihoj  ulici  Ghat  Rai.  Prvi  put sam ušao u ašram u kome je trebalo da provedem sledećih deset godina.

(S leva na desno) Jitendra Mazumdar, moj prijatelj  na  testu  "bez  prebijene pare" u Brindabanu; Lalit-da, moj brat od strica; Swami Kebelananda (Shastri Mahasaya), moj sveti učitelj Sanskrita; i ja kao student univerziteta.