GLAVA 6

U potrazi za objasnjenjima

Prepoznaj ono sto ti je pred očima,

pa će ti ono što je skriveno postati očigledno.

- Biblioteka iz Nag Hamadija

llllltt ao snm da mora biti da neko zna Sta znace sva ta cudna dogada- 1111   Nij c valjda da se tako ne to nije dogodilo nikome sem meni. N 1'IW j ..:.  negde, morao da ima odgovore.

*'.

I'••' (lisn m , dabome, od one zene s plaZe Venis. Kad je cuia za plikov eipti znala je da nema pojma sta se deSava, ni zasto. Ponestalojoj je tlllf tiV k t iotrcanih fraza novog doba, tako daje izjavila daje kucnuo cas 111" kuntakt sa drugom zenom, osobom kojaje ,nju j sve ostale" na­ k tllm dtt radc. Dala mi je njeno ime i broj telefona.

ltlhl ll' v ..: suvie kasno daje pozovem iste veceri, tako da samje po­•Hh 11 i ispri ao toj novoj ,uciteljici" celu pricu: o svetiima koja se pa­ Ul IH I scb .:, vratima koja se otvaraju sama od sebe, ,ljudima" cije pri­ lllll'l lllt t  u svojoj kuci i cije moji pacijenti osecaju u ordinaciji, pli- 1111 1110jim d!anovima i krvarenju. Nada da cu od nje saznati ne to 1 hllu  jc ipak previse optimisticna. Nakon  Sto samjoj ispritao svoju, • 1ltu c stmnc zice uslcdilo je dugo cutanje. Potom je rckla: ,Ne Ill /It k ugu ko jc tako rcagovao. Ovo jefascinantno." I to je bilo sve ltr h lltt du mi kate.Ih'lu h•dru,, ,f.1scinantno" je na jczii,..'U novog doba znaCilo ,snadi se.111     M  ·1lutim , nisam  bio spreman da odustanem.  Sledeceg meseca,111111ku prijntdja , kontaktirao sam sa svetski poznatim vidovnjakom Alukk:-.11. Kad sam zakazivao vreme svoje posete, .nisam mu rekao Aln 1111 sc dogacta ; nisam mu rckao <:ak ni svoje prezime. Hteo sam 111 du li c 1 ta doznati na ,svoj" na6n i mozda imati predstavu o to- 1' 1111 IIIIHllll tk  ava.

Dogovorenog dana, zaduvan posle lutanja nepoznatim krajem grada i sa 30 minuta zakašnjenja, utrčao sam u njegov stan, skljokao se na stolicu i pravio se da ne primećujem „onaj pogled". Znate ga već, onaj kojim su sa­ vršeno ovladali analno retentivni i smrtno tačni tipovi; onaj koji vas natera da se setite svih predavanja koja su vam ikad održana o tačnosti, dok vas istovremeno navodi da se upitate o svojoj vrednosti kao ljudskog bića. Bio sam siguran da neradne dane koristi da sastavi peticiju Kongresu u kojoj zahteva da se u državni školski sistem ponovo uvedu packe zbog kašnjenja na nastavu. Ovo očitavanje biće čist ćorak, u to sam bio više nego uveren.

Vidovnjak je vrlo poslovnim pokretom raširio svoje karte, pomno vo­deći računa o tome da ne ispolji ni najmanji nagoveštaj srdačnosti ili sao- sećajnosti. Gledao je u karte, a potom me pogledao pravo u oči; da li po­ malo upitno ili prekorno, ne bih umeo da kažem. „Čime se bavite?", upi­tao je, praktično zahtevajući odgovor.

Sad, ne znam za vas, ali za 100 dolara na sat, pomislio sam: Ti si vi­ dovnjak. Reci ti meni. Suzbio sam poriv da to i glasno kažem. „Ja sam ki- ropraktičar", odvratio sam glasom lišenim bilo kakvih emocija, pažljivo nastojeći da ne otkrijem ništa što bi moglo da „oboji" njegovo očitavanje.

,,A, ne", rekao je, „vi ste mnogo više od toga. Nešto izlazi iz vaših ru­ku i ljudi bivaju izlečeni. Bićete i na televiziji", nastavio je, ,,a kod vas će dolaziti ljudi iz cele zemlje."

Ovo je bilo poslednje što sam očekivao da čujem od tog čoveka - na­ ročito posle načina na koji je seansa započela. Tačnije, gotovo poslednje što sam očekivao da čujem, jer je sledeće što mi je rekao bilo da ću pisati knjige. „Da vam kažem nešto", odvratio sam, sa znalačkim osmehom na licu, „ako sam u nešto siguran, to je da neću pisati nikakve knjige."

I to sam najozbiljnije mislio. Knjige i ja se nikad nismo dobro slagali. Do tada, pročitao sam možda dve knjige u životu, od kojih je jedna bojanka. Moja omiljena zabava oduvek je bilo gledanje televizije. Da budem iskren, bio sam zavisnik od TV-a.

Čudno, ali posle posete vidovnjaku, zatekao sam sebe da čitam. I čitam. Moja zavisnost od televizije naglo se okončala, da bi bila zamenjena- da li da se usudim da kažem - zavisnošću od knjiga. Nisam mogao da ih se zasitim - istočnjačka filozofija, život posle smrti, kanalisane informaci­ je, čak i NLO iskustva. Čitao sam sve i svašta, od svih mogućih autora, sa svakog kraja sveta.

Malo-pomalo, ova nova čudna energija je sasvim preuzela moj život. Kad bih uveče legao da spavam, noge su mi vibrirale. U rukama sam imao osećaj kao da sam konstantno „uključen". Kosti lubanje su mi takode vi-brirale, a u ušima mi je zujalo. Kasnije sam počeo da čujem tonove, a u ret- kim prilikama, nešto što je zvučalo kao glasovi u horu.

„To je to. Odlepio sam." Sad sam već bio siguran u to. Svi znaju da kad odlepiš, čuješ glasove. Moji su pevali. I to u horu. Da je to bilo malo pevušenja, neki glasić koji peva u daljini ili, čak, i grupica crkvenih poja- ca, pa hajde-de. Ne, kod mene je to bio kompletan mešoviti hor nacional­ nog teatra.

A moji pacijenti? Oni su videli boje: izvanredne plave, zelene, ljubiča- ste, zlatne i bele. Nijanse lepše od bilo čega poznatog. Iako su bili kadri da raspoznaju te boje, rekli su mi da ih nikad nisu videli da se manifestuju na takav način. Neki pacijenti zaposleni u filmskoj industriji rekli su mi da takve boje ne samo da ne postoje ovde na Zemlji, nego da bi ih bilo nemo­ guće reprodukovati čak i uz pomoć najmodernije tehnologije. Čuvši to, setio sam se priče svoje majke o doživljaju kliničke smrti i toga kako je govorila o „neopisivim bojama i oblicima" koji nisu postojali u svetu koji je napustila i tome da ju je pogled na njih ispunio divljenjem.

Manifestovanje   simptoma

Bez obzira na to da li sam razumeo krajnji izvor energije koju sam ko- ristio ili ne, isceljivanje se nastavilo. Iako sam se pitao odakle dolazi, retko bih dovodio u pitanje njene rezultate. Kada i bih, to bi verovatno bili ljudi koje ne bih nikad ni pokušao da povežem s lečenjem.

Krajem te godine (1993), isplanirao sam da odletim na drugi kraj ze- mlje i provedem praznike sa Zejdom. Veče uoči puta, bio sam pozvan na neku večeru. Nije mi se išlo, pogotovo zato što pred put uvek postanem prilično neurotičan - šta da spakujem, šta da ne spakujem, šta li ću zabora- viti da ponesem? Ipak, nekako sam uspeo da odem na tu večeru.

Kad sam stigao tamo, domaćin mi je napomenuo da je jedan od gostiju u poodmakloj fazi side. To mi je bilo jasno od časa kad sam ga ugledao: koža mu je imala onu sivkastobledu nijansu koja se često pojavljuje u ka­sn­j­­­im fazama te bolesti, vukao je za sobom stalak za infuziju jer je intra- venski dobijao morfijum zbog bolova, a kretao se uz pomoć „šetalice". Takođe je patio od komplikacije zvane citomegalovirus, CMV, koji mu je pogodio desno oko, sasvim mu zamutivši vid na toj strani.

Taj čovek je davno prošao fazu kad je pomišljao da će bol možda jed- nom proći, ali se istinski nadao da bi možda mogao da povrati vid. Doma- ćin je upitao da li bih možda hteo da pokušam da mu pomognem, na šta sam odvratio: „Naravno. Biće mi drago." Odveo sam ga u drugu sobu i ra­dio na njemu oko pet minuta, posle čega je rekao da više skoro uopšte ne­ ma bolove.

Obojica smo mislili daje to prilično dobar napredak i izašao sam iz so­be. Oko minut kasnije izašao je i on i objavio da sada sasvim jasno vidi na oba oka. Bio je to vrlo uzbudljiv trenutak.

Podjednako uzbudljiv, ali na drugi način, bio je trenutak kad sam se narednog jutra probudio i ustanovio daje moje oko - levo - nateklo i utro­ stručilo se u odnosu na svoju normalnu veličinu! Iz nekog razloga, kad god bih privremeno „usvojio" nečije simptome, uvek su ciljali na suprot­ nu stranu mog tela - nemam pojma zašto. Oko mi je ostalo natečeno oko 36 sati.

Plikovi i krvarenje nisu mi bili problem, ali ovo je bilo nešto drugo. Počeo sam da se pitam: Da li preuzimam tuđu bolest kad radim sa ovom energijom? Da li mi ta bolest ostaje? Hoće ti to kasnije prouzrokovati ne­ kakvu lančanu reakciju u mom organizmu? Ovakve misli su činile da se osećam pomalo nelagodno.

Potom mi je sinulo: nema potrebe da fizički manifestujem probleme ili simptome drugih ljudi da bih ih izlečio - niti su mi ti znaci potrebni kao dokaz da se događa nešto stvarno i moćno.

Posle tog otkrovenja,  više nikad nisam  imao fizičke manifestacije. Ali neko drugi jeste.