Prijatelj Mula Nasrudina bio je nezamislivo bogat, a kada god se netko obogati, on poželi da se vrati starim prijateljima, u svoje rodno mjesto - da pokaže kako su se stvari promijenile. Zbog toga je taj bogataš došao u selo iz glavnog grada. Na samoj stanici sreo je Nasrudina: “Prijatelju moj, ne znam da li znaš, ali ja sam uspio u životu. Postao sam tako bogat - ti to ne možeš ni zamisliti! Trenutno imam kuću sa pet stotina soba. Ma kakvi kuća, to je dvorac, kraljevska palača!”

“Ma nije to ništa”, reče mu Mula Nasrudin, ja znam barem nekoliko ljudi sa tolikim bogatstvom, sa svim tim sobama i sličnim stvarima”. Bogataš se ipak nije dao zbuniti: “Ali ja imam i dva igrališta za golf sa po osamnaest rupa,  tri olimpijska bazena,  čitave šume - kvadratne kilometre zelenila!”

“Ni to nije ništa”, pravio se Nasrudin nevješt. “Poznajem se sa ljudima koji imaju isto”. “U kući?”, podiže bogataš obrve.

“Slušaj - ti si možda zgrnuo velike pare ali ni ja nisam tako loš: ja imam magarce, mnogo konja, svinje, bivole, krave, piliće...”

Bogataš je počeo da se smije: “Pa, Nasrudine, ti znaš dobro da mnogi ljudi imaju svu tu stoku!”

“U kući?”