Poglavlje 47
U ašramu u Encinitasu
IZNENADENJE, GOSPODINE! Dok ste bili u inostranstvu, izgradili smo ovaj ašram u Encinitasu; to vam je poklon za dobrodošlicu!" Sestra Gjanamata rne je sa osrnehom uvela kroz kapiju i uz stazu u senci drveća.
Video sam kako se zgrada pomalja nalik na veliki beli prekookeanski brod na plavoj pučini. Najpre bez reči, potom sa „O!" i „A!" a na kraju ljudskim rečnikom nepogodnim da izrazi radost i zahvalnost pregledao sam ašram - šesnaest neobično velikih prostorija, sve očaravajući uredene.
Impozantna središnja sala, sa ogromnim prozorima do plafona, gleda na oltar sjedinjene trave, okeana i neba - simfoniju smaragdnog, opalnog i safirnog. Na prekrivaču prebačenom preko ogromnog kamina u sali nalazi se uramljen lik Lahirija Mahasaje, koji sa osmehom šalje svoje blagoslove ovom pacifičkom raju.
Direktno ispod te sale, ugrađene u samu obalu, dve usamljene pećine za
meditaciju suočavaju se sa beskrajem neba i mora. Veranda, sunčane niše, jutra voćnjaka, aleja eukaliptusa, kaldrmisane staze koje vode kroz ruže i ljiljane do tihih stabala, dugačko stepenište koje se završava na izolovanoj plaži i ogromnim vodama! Da li je ikad neki san bio stvarniji?
„Neka dobre i junačke i dobrostive duše svetaca dođu ovamo" glasi 'Molitva za Dom' iz Zend-Aveste, postavljena na vrata ašrama, neka idu ruku pod ruku sa nama, dajući nam isceljujuće vrline svojih blagoslovenih darova široke kao svet, dugačke kao reke, visoke kao Sunce, za budućnost dobrih ljudi i uvećanje obilja slave."
Neka poslušnost pobedi neposlušnost u ovom domu; neka mir ovde
pobedi neslogu; davanje od srca tvrdičluk; istinite reči obmanu; poštovanje prezir. Da bi naši umovi bili ushićeni, a i naša tela proslavljena; i, o Svetlosti Božanska, daj da vidimo Tebe i daj da, primičući ti se, obiđemo oko tebe i postaneš nam stalni pratilac!"
Ovaj ašram Društva za samospoznaju bilo je moguće izgraditi zahvaljujući velikodušnosti nekoliko američkih učenika, biznismena sa beskrajnim obavezama, koji su ipak našli vremena da svakodnevno vežbaju krija jogu.
Tokom mog boravka u Indiji i Evropi do mene nije doprla ni reč o gradnji ovog ašrama. Zapanjenost, oduševljenje!
Ranijih godina u Americi, pročešljao sam kalifornijsku obalu u potrazi za
malom parcelom za ašram na obali; kad god bih našao neko pogodno mesto, iskrsle bi neke prepreke koje bi me omele. Gledajući sada na prostrano
zemljište Encinitasa,346 video sam kako se bez napora ispunilo Šri Juktešvarovo davno proročanstvo o „ašramu uz okean".
Nekoliko meseci kasnije, na Uskrs 1937, vodio sam na mekim travnjacima Encinitasa prvu od mnogih Jutarnjih službi. Nalik na magove iz davnine, nekoliko stotina učenika se u posvećenom poštovanju sakupilo da posmatra svakodnevno čudo, rani ritual solarne vatre na istočnom nebu. Do zapadnog kraja neiscrpnog Pacifika probija se njegova svečana hvala; u daljini, maleni brod na vodi i let usamljenog galeba. „Hriste, ti si ustao!" Ne samo sa mladim Suncem, već u večnom svitanju Duha! Prohujali su mnogi srećni meseci; u miru savršene lepote u tom ašramu sam uspeo da završim delo koje sam dugo planirao, „Kosmičke napeve". Preveo sam na engleski jezik i evropski notni zapis oko četrdeset pesama, od kojih su neke izvorne, a neke predstavljaju moje adaptacije drevnih melodija.
Medu njima su i Šankarina pesma „Nema rođenja, nema smrti", dve omiljene Šri Juktešvarove pesme, „Probudi se, ipak probudi, moj sveče!" i
„Želja, moj najveći neprijatelj", drevnu sanskritsku „Himnu Brami", stare bengalske pesme „Kakav bljesak munje!" i ,,Oni su čuli Tvoje ime", Tagoreovu
„Šta je u mom hramu" i nekoliko mojih kompozicija, „Uvek ću biti Tvoj", ,,U zemlji koja prevazilazi moje snove", „Izadi iz tihog neba", „Slušaj zov moje duše", ,,U hramu tišine" i „Ti si moj život".
Kao predgovor toj pesmarici, ispričao sam moje prvo izuzetno iskustvo sa prijemčivošću Zapadnjaka za neobično posvećene melodije Istoka. To se desilo na jednom javnom predavanju; vreme, 18. april 1926; mesto: Karnegi Hol u Njujorku.
„Gospodine Hansiker", poverio sam jednom američkom učeniku,
„nameravam da zamolim publiku da otpeva jednu drevnu indijsku pesmu, 'O Bože Divni!"
„Gospodine", pobunio se g. Hansiker, ,,te istočnjačke pesme su strane američkom poimanju. Kakva bi to bila bruka da se predavanje pokvari komentarom trulih paradajza!"
Sa osmehom sam se usprotivio: „Muzika je univerzalni jezik. Amerikanci će uspeti da osete težnju duše u toj uzvišenoj pesmi Tokom predavanja, g. Hansiker je sedeo iza mene na podijumu, verovatno se plašeći za moju bezbednost. Njegove sumnje su bile neosnovane; ne samo da nije bilo tog nezgodnog povrća, nego su tri hiljade grla sat i dvadeset pet minuta neprekidno pevala „O, Bože Divni!"347 Niste vise blazirani, dragi Njujorčani; iz vaših srca se izdigao jednostavni napev radosti! Te večeri, među posvećenicima koji su sa ljubavlju pevali blagosloveno ime Gospodnje, dogodila su se božanska isceljenja.
220 Encinitas, mali gradić na obalskom autoputu, udaljen je 160km na jug od Los Anđelesa, a 40km na sever od San Dijega.
347 Ovde prevodim reči te pesme Guru Nanaka: O Bože Divni! O Bože divni!
U šumi si Ti zeleno, U planini si visoko, U reci si Ti nemiran, U okeanu si ozbiljan!
Za onog što služi, Ti si služenje, Za onog što voli, Ti si ljubav, Za žalosnog, Ti si saosećanje
Za Jogija, Ti si blaženstvo!
O Bože Divni! O Bože Divni!
Pred Tvojim Stopalima ja se klanjam!
Moja uloga usamljenog trubadura nije dugo potrajala. Uskoro sam svakih petnaest dana išao od Los Andelesa do Encinitasa. Nedeljne službe, časovi, predavanja za klubove i koledže, razgovori sa učenicima, neprekidna prepiska, članci za „Istok-Zapad", usmeravanje aktivnosti u Indiji i brojnim malim centrima u Americi. Mnogo vremena sam takođe posvećivao i uređivanju krije i drugih učenja Društva za samospoznaju u niz studija koje mogu da proučavaju tragaoci za jogom u dalekim krajevima, čiji žar ne priznaje granice prostora.
Radosno posvećenje Crkve svih vera Društva za Samospoznaju odigralo se u Vašingtonu 1938. g. Ta impozantna crkva, koja se nalazi među uređenim dvorištima, nalazi se u delu grada koji se primereno zove „Visovi prijateljstva".
Vašingtonski lider je svami Premananda, koj je učio u školi u Rančiju i na Univerzitetu u Kalkuti. Pozvao sam ga 1928. da preuzme vođstvo vašingtonskog centra Društva za samospoznaju.
„Premananda", rekao sam mu, tokom jedne posete njegovom novom hramu, „ovo istočno sedište je spomenik tvojoj neumornoj posvećenosti. Ovde, u prestonici ove zemlje, uzneo si svetlost ideala Lahirija Mahasaje." Premananda me je pratio na putu iz Vašingtona u kratku posetu centru Društva za Sampospoznaju u Bostonu. Kakva radost da ponovo vidim družinu Krija joge koja se čvrsto držala od 1920! Bostonski lider, dr M. V. Luis, smestio je moju pratnju u savremen, umetnički ureden prostor.
„Gospodine", sa osmehom mi reče dr Luis, „tokom vaših prvih godina u Americi stanovali ste u ovom gradu u jednoj sobi, bez kupatila. Hteo sam da vidite da Boston ima i nešto luksuznih apartmana."
Dva puta mesečno u Encinitas ašramu, sagrađenom za vreme moje odsutnosti, držao sam predavanje o hinduističkoj filozofiji.
“Zašto je Bog uopšte spajao dušu i telo”, upitao me je jedno veče neki učenik. “S kojom namerom je pokrenuo tu dramu stvaranja i evolucije?” Bezbroj ljudi postavlja takva pitanja, a filozofi uzalud pokušavaju da na njih tačno odgovore.
“Ostavite nekoliko tajni za večnost, pa ćete tamo da ih istražujete”,
obično je, smeškajući se, govorio Šri Juktešvar. “Kako čovekove ograničene moći rasuđivanja mogu da obuhvate nepojmljive motive nestvorenog Apsoluta?348
Čovekov razum, sputan principom uzroka i posledice, koji vredi u pojavnom svetu, zbunjen je zagonetkom Boga, onoga koji nema početak, koji nije ničim uzrokovan. Međutim, iako čovekov razum ne može da reši zagonetku stvaranja, sam Bog će na kraju otkriti svom pokloniku sve tajne.
Onaj ko iskreno žudi za mudrošću, zadovoljan je kad ponizno savlada abecedu božanskog plana i ne traži odmah precizan matematički grafikon “Ajnštajnove teorije” života.
Svi veliki proroci ćutali su kada su od njih tražili da rasvetle vrhunske
tajne. Kada je Pilat pitao: “Šta je istina”,349 Hrist nije odgovorio. Velika razmetljiva pitanja, kakva postavljaju intelektualci poput Pilata, retko kad izviru iz žarke želje za znanjem. Takvi ljudi često govore podstaknuti bahatošću koja nedostatak vere u spiritualne vrednosti smatra znakom “duha bez predrasuda”.350
348 “Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod; nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva, i misli moje od vaših misli” Isaija 55, 8-9.
349 Jovan 18, 38
350 Ateisti takođe sebe smatraju veoma “otvorenim” ljudima. Ali u njihovom od ega zagušenom biću nema mesta za Boga. No, kao što plaho dete s kojim se loše postupa reaguje na topao i neočekivan osmeh, tako i Gospod nestrpljivo čeka da uđe u svaku šupljinu ili pukotinu koja mu se ponekad ponudi.
“Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.”351 U tih nekoliko reči Hrist je sažeo cele tomove. Božje dete “svedoči” svojim životom. Ono utelovljuje istinu. Ako je još i tumači, onda je to iz velikodušnog preobilja.
Istina nije nikakva teorija, nikakav spekulativni filozofski sistem, nikakva intelektualna spoznaja. Istina je savršena podudarnost sa stvarnošću. Za čoveka, istina je nepokolebljiva spoznaja njegove prave prirode, njegovog Jastva kao duše. Svakim činom i rečju svog života Isus je dokazivao da zna istinu o svom biću - svoje poreklo u Bogu. Potpuno poistovećen sa sveprisutnom Hristovom svešću, mogao je tvrditi s jednostavnom konačnošću: “I svaki koji je od istine sluša glas moj”.
I Buddha je takođe odbijao da osvetli metafizičke tajne trezveno ističući kako je najbolje da čovek svoj kratak boravak na zemlji upotrebi za moralno usavršavanje. Kineski mistik Lao-Ce s pravom je podučavao: “Onaj koji zna, ne govori; onaj koji govori, ne zna.” Vrhovne Božje tajne nisu “predmet za diskusiju”. Dešifrovanje njegovog tajnog koda jeste umeće koje čovek ne može da prenese čoveku. Ovde je učitelj sam Gospod.
Bog je ljubav. Njegov plan stvaranja može da se temelji samo na ljubavi. Zar ta jednostavna misao ne pruža više utehe ljudskom srcu od svakog učenog dela o kosmologiji? Svaki svetac koji je prodro u srž stvarnosti, posvedočio je postojanje univerzalnog Božjeg plana, kao i njegovu lepotu i radost. Proroku Isaiji Bog je ovim rečima otkrio svoje namere:
“Tako će biti reč moja kad iziđe iz mojih usta: (stvaralačka vibracja aum) neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti što mi je drago, i srećno
će svršiti na što je pošaljem. Jer ćete s veseljem izaći, i u miru ćete biti vođeni; gore i bregovi pevaće pred nama od radosti, i sva će drveta poljska pljeskati rukama.”352
U Encinitasu u ašramu sam proveo veći deo 1938. godine, diktirajući sekretarima svoje tumačenje Novog zaveta. Usrdno sam molio Hrista da me vodi dok otkrivam pravo značenje njegovih reči, od kojih su mnoge tokom dvadesetog veka pogrešno shvaćene.
Jedne noći dok sam se molio, soba mi se ispunila opalno plavim svetlom. Ugledao sam blistavi lik blaženog Gospoda Isusa. Izgledao je kao što izgleda mlad čovek od oko dvadeset i pet godina, retke brade i brkova. Dugačka crna kosa sa razdeljkom na sredini bila je okružena oreolom sjajnog zlata. Oči su mu bile neopisivo čudesne i neprestano su menjale izraz. Iz svake promene intuitivno sam shvatao Božansku mudrost koju su mi prenosile. U njegovim veličanstvenim očima osetio sam moć koja podržava bezbroj svetova. Kraj usta mu se pojavio sveti gral. Spustio se do mojih usana, a zatim se vratio Isusu. Posle nekoliko trenutaka Isus je progovorio i umirio me je lepim rečima, ali tako ličnim da ih čuvam u srcu.
Senke budućeg pokolja već su se nadnosile nad svetom; izoštreno uho je već moglo da čuje zastrašujuće bubnjeve rata. U razgovorima sa hiljadama ljudi u Kaliforniji i u prepisci sa ljudima širom sveta, uvideo sam da oni tragaju duboko u svojim srcima; tragična spoljašnja nesigurnost naglasila je potrebu za Večnom Lukom.
„Zaista smo shvatili vrednost meditacije", napisao mi je voda Londonskog društva za Samospoznaju 1941. g, ,,i shvatili da ništa ne može da pomuti naš
351 Jovan 18, 37
352 Isaija 55, 11-12
unutrašnji mir. Poslednjih nekoliko nedelja tokom sastanaka slušali smo sirene za vazdušnu uzbunu i eksplozije bombi sa usporenim dejstvom, ali se naši učenici još uvek sastaju i potpuno uživaju u divnim službama."
Još jedno pismo mi je stiglo iz ratom razdirane Engleske, neposredno pre nego sto je Amerika ušla u rat. Plemenito patetičnim rečima, dr L. Krenmar Bing, urednik „Edicije mudrosti Istoka" napisao je: „Kad čitam 'lstok- Zapad', shvatam koliko nam je izgledalo da smo odvojeni i da prividno živimo u dva različita sveta. Lepota, red, smirenost i mir mi dolaze iz Los Anđelesa, uplovljavajući u ovu luku kao što je brod obdaren blagoslovom i utehom Svetog Grala uplovio u opsednuti grad.
Vidim kao u snu tvoju aleju palmi i hram u Encinitasu sa svojim okeanskim širinama i planinskim vidicima, a iznad svega sa njegovim bratstvom duhovno orijentisanih muškaraca i žena, zajednicom utonulom u kreativni rad, ispunjenom kontemplacijom. To je svet moje sopstvene vizije, kome sam se nadao da ću i ja malo doprineti, a sada...
Možda nikad neću u telu stići do tvojih zlatnih obala ni moliti se u tvom hramu. Ali, nešto znači, i znači nešto više, imati viziju i znati da i usred rata još uvek postoji mir, koji boravi u tvojim lukama i na tvojim brdima. Pozdrav svim članovima Društva od jednog običnog vojnika, pisan na stražarnici, dok čeka svitanje."
|
gleda na Maslinova brda i udaljeni Planetarijum u Los Andelesu. Ta crkva, u beloj, zlatnoj i plavoj boji, ogleda se među vodenim ljiljanima u prostranom jezercetu. Vrtovi se šarene od cveća, ima nekoliko iznenađujućih kamenih jelena, nekoliko senika sa poluprozirnim staklima i neobični bunar želja. Sa novčićima koji se bacaju u njega i raznovrsnim željama ljudi, on predstavlja čistu težnju za jedinim blagom Duha! Sveopšta dobrota struji iz malih niša sa statuama Lahirija Mahasaje i Šri Juktešvara, a i Krišne i Bude, Konfučija, svetog Franje i divnom reprodukcijom Hrista na „Poslednjoj večeri" načinjenoj od čkoljki.
Još jedna Crkva društva za Samospoznaju osnovana je 1943. u San Dijegu. Mirni hram na vrhu brda, nadnosi se nad padinom obraslom eukaliptusima sa pogledom na svetlucavi zaliv San Dijega.
Dok sam jedne večeri sedeo u toj mirnoj luci, izlio sam svoje srce u pesmi. Pod mojim prstima nalazile su se slatko melodične crkvene orgulje, a na mojim usnama bila je žarka jadikovka jednog drevnog bengalskog posvećenika koji je tragao za večnom utehom:
,,U ovom svetu, Majko, niko ne može da me voli;
U ovom svetu oni ne znaju za ljubav božansku. Gde je čista ljubav koja voli?
Gde si Ti koja istinski voliš? Tu moje srce čezne da bude."
Moj pratilac u kapeli, centar-lider iz San Dijega, dr Lojd Kenel, malo se nasmešio na reči te pesme.
„Reci mi zaista, Paramhansađi, je li vredelo?" Pogledao me je sa žarkom
iskrenošću. Razumeo sam njegovo lakonsko pitanje: „Jesi li bio srećan u Americi? Šta sa razočaranjima, sa bolovima srca, sa centar-liderima koji nisu bili u stanju da vode, sa učenicima koji se nisu mogli poučiti?"
„Blagosloven je onaj čovek koga Gospod tako proverava, doktore! On se tu i tamo setio da mi nabaci neki teret!" Pomislio sam tada na sve one verne, na ljubav i posvećenost i razumevanje koje živi u srcu Amerike. Malo naglašeno, nastavio sam: „Moj odgovor je: 'Da, hiljadu puta da!' Vredelo je. Bila je to stalna inspiracija, veća nego što sam mogao i da sanjam, videti da su se Istok i Zapad ovde približili zahvaljujući jedinoj trajnoj vezi, onom duhovnom!"
U sebi sam dodao molitvu: "Neka Babađi i Šri Juktešvarđi osete da sam odigrao svoju ulogu, da nisam izneverio velike nade sa kojima su me poslali."
Ponovo sam se okrenuo orguljama: ovog puta je moja pesma zazvonila ratničkom odvažnošću:
„Točak Vremena što melje kvari
Mnogo života Meseca i zvezda
I mnogo sjajnih nasmešenih jutara - Al' još moja duša stupa dalje!
Tama, smrt i neuspesi su se nadmetali Da mi prepreče put žestoko pokušavali
Moja je borba sa ljubomornom Prirodom žestoka -
Al' još moja duša stupa dalje!"
Novogodišnji praznici 1945. zatekli su me u Encinitasu u radu na reviziji rukopisa ove knjige.
„Paramhansađi, molim te izađi malo", molećivo mi se nasmešio dr Luis na prozoru. Ubrzo smo šetali napolju. Moj pratilac mi je pokazao nekoliko kula u izgradnji duž ivice imanja Društva, koje se graničilo sa obalskim autoputem.
„Gospodine, od moje poslednje posete vidim mnoga poboljšanja ovde." Dr. Luis dolazi iz Bostona u Encinitas dvaput godišnje.
„Da, doktore, jedan projekat o kojem sam odavno razmišljao počeo je da dobija određen oblik. U ovoj divnoj okolini zasnovaću svetsku koloniju. Bratstvo je ideal koji se bolje razume pomoću primera nego pomoću učenja! Jedna mala skladna grupa osnovana ovde mogla bi da nadahne stvaranje drugih idealnih zajednica u svetu!"
„Sjajna ideja, gospodine! Ta kolonija će sigurno biti uspešna ako svako odigra svoju ulogu."
„Svet je širok pojam, ali čovek mora da proširi svoju odanost i da gleda na sebe kao na građanina sveta". Nastavio sam: „Čovek koji zaista oseća: 'Svet je moja domovina; on je moja Amerika, moja Indija, moji Filipini, moja Engleska, moja Afrika, nikad neće izgubiti iz vida perspektivu korisnog i srećnog života. Njegov prirodni lokalni ponos doživeće bezgranično proširenje; on će biti u kontaktu da kreativnim univerzalnim strujanjima"
Dr Luis i ja smo se zadržali iznad jezerca sa lotosima u blizini ašrama. Ispod nas je ležao bezgranični Pacifik.
„Iste ove vode se razbijaju o obale Istoka i Zapada, Kalifornije i Kine." Moj pratilac je bacio kamenčić u prvu od sedamdeset miliona kvadratnih milja okeana. „Encinitas je simbolično mesto za jednu svetsku koloniju."
„To je istina, doktore. Ovde ćemo organizovati mnoge konferencije i kongrese religija, pozvaćemo delegate iz svih zemalja. Zastave raznih naroda visiće u našim dvoranama. Na čitavom zemljištu izgradićemo minijaturne hramove, posvećene glavnim svetskim religijama"
„Što je pre moguće", nastavio sam, „planiram da ovde otvorim Institut
joge. Blagoslovena uloga krija joge na Zapadu jedva da je i započela. Neka svi
ljudi saznaju da postoji određena, naučna tehnika samospoznaje kojom se prevazilazi sva ljudska beda!"
Do duboko u noć moj dragi prijatelj - prvi krija jogin na Zapadu - diskutovao je sa mnom o potrebi za svetskim kolonijama zasnovanim na duhovnoj osnovi. Nedaće pripisane jednoj antropomorfnoj apstrakciji zvanoj
„društvo" sa više realizma se mogu ostaviti pred vratima Svečoveka. Utopija mora da nikne u privatnim nedrima pre nego što bude mogla da izraste u građansku vrlinu. Čovek je duša, a ne institucija; jedino njegove unutrašnje reforme mogu učiniti trajnim spoljašnje reforme. Naglašavanje duhovnih vrednosti, samospoznaje, osposobljuje jednu koloniju koja predstavlja primer svetskog bratstva da šalje nadahnjujuće vibracije daleko izvan svog lokalnog okvira.
15. avgust 1945, kraj Drugog svetskog rata! Kraj sveta; osvit zagonetnog Atomskog doba! Stanovnici ašrama sakupili su se u glavnoj dvorani radi molitve zahvalnosti. „Nebeski Oče, neka se ovo nikad više ne ponovi! Tvoja deca odsad nastupaju kao braća!"
Nestala je napetost ratnih godina; naši duhovi su kao mačke preli na suncu mira. Srećno sam gledao moje američke drugove.
„Gospode", pomislih zahvalno, „Ti si ovom monahu dao veliku porodicu!"
Poslednja fotografija Joganande, neposredno pred smrt, 1952 godine.
bglavac
edin.kecanovic
