11

Kad sam posvršavao don Huanove poslove, on  mi  nije rekao da idem  kao  što  je  inače  činio  u  poslednje  vre- me. Rekao mi je da  mogu  još  da  ostanem,  i  sledećeg dana,  28.  juna  1969,  pred  samo  podne  rekao  mi  je  da ću  opet  pušiti.

»Hoću   li   opet   pokušati   da   vidim   čuvara?«

»Ne,  to  ne  dolazi  u  obzir.  Ovo  je  nešto  drugo.«

Don Huan mirno  napuni lulu mešavinom,  zapali je,

pa  mi  pruži.  Nisam  se  nimalo  plašio.  Odmah  sam  ose-

tio  da  mi  je  prijatno  i  da  sam  pospan.  Kad  sam  popu­

šio  sve  što  je  bilo  u  luli,  don  Huan  je  skloni  i  pomože

mi  da ustanem. Do  tog  časa sedeli  smo na asurama na­

sred  njegove  sobe,  jedan  prema  drugom.  Rekao  je  da

ćemo malo prošetati  i  podsticao me da hodam, lako me

gurajući.   Načinih   jedan  korak   ali  me  noge   izdadoše.

Nisam  osetio  nikakav  bol  kad  sam  kolenima  tresnuo  o

pod.  Don  Huan  me  držao  za  mišicu  i  pomogao  mi  da

opet  stanem na  noge.

»Moraš da hodaš«, reče, »isto kao što si onda ustao. Moraš   se  poslužiti   svojom  voljom.«

Činilo mi se  da  sam  se  zalepio za  zemlju.  Pokušah da zakoračim desnom nogom i zamalo ne padoh. Don Huan me uhvatio pod  pazuho  pridržavajući  me  za  des­ nu mišicu i blago me gurnuo napred, ali noge me  nisu držale i ja bih tresnuo na lice da me don Huan nije po­ novo uhvatio za mišicu  i ublažio  moj  pad.  Držao  me je

ispod desne miške, postavivši me tako da sam se nasla­ njao na njega.  Nisam osećao  ništa,  ali  bio  sam  siguran da moja glava počiva na njegovom  ramenu,  jer  sam  so­ bu video iskosa. Vukao me u tom položaju po tremu. Obišli smo ga dvaput na moju  veliku  muku;  na  kraju sam mu, po svoj prilici, postao suviše težak, i on me spustio na zemlju. Znao je  da ne  može  da me  pokrene. To je bilo nekako kao da je jedan deo mene svesno že- leo da postane težak kao tuč. Don Huan nije sad ni pokušavao da  me  podigne.  Gledao  me  jedan  trenutak; ja sam ležao na leđima, licem okrenut prem a njemu. Pokušah da mu se osmehnem, i on na to prasn u u smeh, zatim se saže i pljesnu me po trbuhu. Osetio sam nešto veoma čudno. Nije to bilo ni  prijatno ni bolno, niti bih to mogao da opišem ikako drukčije nego kao  da  se  u meni nešto trglo. Don Huan odmah poče da me gura, valjajući me po podu. Ništa nisam  osećao;  pretpostav­ ljao sam da me valja  zato  što  sam  trem  video  svaki čas drukčije, zavisno od tog okretanja. Kad me don Hu­ an doveo u položaj koji je želeo, hteo je da se od­ makne.

»Ustaj!« zapovedi mi on. »Ustani kao što  si  i  pre neki dan ustao. Ne mazi se. Znaš  kako  treba  da  usta- neš.  I  sad ustaj!«

Napregnuo sam se da se setim šta sam to radio prošli put, ali  nisam  mogao  jasno  da  mislim,  činilo  mi se da moje  misli imaju  sopstvenu volju  i  da  mi  se  opi­ ru ma koliko se trudio da ovladam njima. Konačno mi pade na um  da  ću  se  sigurno  dići  ako  sam  sebi  kažem

»ustaj«, kao što sam govorio  i  ranije.  Rekoh  »Ustaj!« glasno  i  jasno,  ali  ništa  ne  bi.

Don Huan me gledao s neprikrivenim nezadovolj­ stvom, a onda me zaobiđe pošavši  prema  vratima.  Ja sam ležao na svojoj levoj strani i dobro  sam  video  sve pred kućom; leđima sam bio  okrenut  vratima,  pa  kad me on  zaobišao,  odmah  sam  pretpostavio  da  je  ušao u  kuću.

»Don Huane!« zovnuh ga glasno, ali on ne odgovori.

Obuze me silno osećanje nemoći i očajanja.  Želeo sam  da  ustanem.  Ponavljao  sam  sebi  ono   »ustaj«,  ne-

prestano, kao da je to čarobna reč koja  će  me  pokre­ nuti. Ali ništa nije bilo. Ponet nezadovoljstvom,  dobih neki napad besa. Zeleo sam da udara m glavom o pod i plačem. Doživeo sam veoma mučne trenutke  u  kojima sam želeo da se krećem ili  da govorim,  a nisam  mogao ni jedno ni drugo. Bio  sam zaista nepomičan, paralisan.

»Don Huane, pomozi mi!« najzad sam mogao da viknem.

Don Huan se vrati i  sede preda  me  smejući  se.  Re­ če da sam postao  histeričan  i  da  to  što  u  tom  trenut­ ku osećam, pa ma šta to bilo, uopšte  nije  važno.  Odiže mi  glavu  s poda i  reče,  gledajući me  pravo  u  oči,  da  ja u stvari imam napad lažnog straha. Pozva me da se smirim.

»Tvoj život postaje  komplikovan«,  reče.  »Oslobodi se toga zbog čega si besan, pa ma šta to  bilo.  Ostani mirno  da  ležiš  ovde  i  sredi  se.«

Spustio mi  je  glavu  na  zemlju.  Prekoračio  me  je  i ja sam video samo  kako  se  njegove  sandale  vuku  po zemlji   dok   se  udaljavao  od  mene.

Moj prvi impuls bio je da  se  opet nerviram,  ali  ni­ sam mogao da skupim dovoljno  energije  za  to.  I  ume- sto nervaranja, odjednom sam  osetio kako me obuzima neko blaženo spokojstvo, i bilo mi je veoma  prijatno. Znao sam sada zašto je moj  život  komplikovan.  Zbog mog sinčića. Više od svega na svetu želeo sam da mu budem dobar otac. Bila mi je draga pomisao da ću ja formirati njegov karakter, da ću s njim putovati  i  pe- šačiti i da ću ga učiti »kako treba da živi«, a u isti ma h sam se grozio pomisli  da  ću  ga  prisiljavati da živi  ona­ ko kako ja živim, a to je upravo ono što ću morati da učinim, bilo silom bilo veštim  argumentima  i  nagrada­ ma,  što sve zajedno nazivamo razumevanjem.

»Moram ga pustiti da ode«,  mislio  sam.  »Ne smem se  grčevito  držati  za  njega.  Moram  mu  dati  slobodu.«

Te misli me  duboko  ožalostiše  i  ja  zaplakah.  Suze su mi navirale na oči i moj pogled na trem bio je za­ magljen.  Odjednom  osetih  neodoljivu  želju  da  ustanem i potražim don Huan a da bih mu objasnio to za svog sinčića;  i  prvo  čega  sam  potom  bio  svestan  bilo  je  da

iz uspravnog položaja gledam u trem. Okrenuh se licem prema kući i videh da don Huan stoji preda mnom. Iz­ gleda da je on  za sve to   vreme stajao  tu iza mene.

Iako nisam osećao da koračam, mora da  sam  ho­ dao,  jer sam  se  kretao.  Don  Huan mi  priđe  smešeći  se i pridrža me za pazuha. Njegovo  lice bilo  je  sasvim bli­ zu  moga.

»Dobro,  dobro  si  to  uradio«,  reče hrabreći  me.

U tom trenutku postao sam svestan da se baš tu događa nešto neobično. Prvo mi se učinilo da se samo prisećam nečega što se desilo pre više godina. Davno jednom video sam don  Huanovo  lice  sasvim  izbliza;  bi­ lo je  to  kad  sam  popušio  njegovu  mešavinu  i  tada  mi je izgledalo  da  je  don  Huanovo  lice  pod  vodom.  Bilo je ogromno,  svetlelo  je  i  kretalo  se.  Ta  slika  zadržala se tako kratko da nisam imao vremena da je bolje za­ gledam. Ali ovog puta don  Huan  me  držao i  njegovo  li­ ce bilo je samo jednu stopu udaljeno od  moga  tako  da sam imao vremena da ga pažljivo posmatram. Kad sam ustao i okrenuo se, jasno sam video don Huana; isto je tako bilo jasno da mi je »onaj don  Huan  koga  pozna­ jem« prišao i pridržao me. Ali kad sam usredsredio po­ gled na njegovo lice, nisam video don  Huan a  onakvog kako ga obično vidim;  umesto  njega,  pred  mojim  oči­ ma se pojavio jedan veliki predmet. Znao sam  da je  to don Huanovo lice, ali to saznanje nije bilo  posledica moga opažaja, nego pre moj logičan zaključak; napo- sletku, moje pamćenje je potvrdilo  da  me  je  trenutak pre toga »onaj don Huan koga poznajem« držao za oba pazuha. Prema tome, taj čudni, svetleći predmet preda mnom mora biti  don  Huanovo  lice;  u  ovome  predme­ tu bilo je nešto poznato, ali on nimalo nije ličio na ono što bih nazvao don Huanovim »pravim«  licem.  To  što sam sad gledao  bilo je  nešto okruglo što  je  svetlelo  sa­ mo od sebe. Svaki deo  toga  se  kretao.  Primetio  sam da tu postoji talasast,  ritmičan  tok;  izgledalo  je  kao  da  je taj tok zatvoren sam u sebi, da nikad ne  prelazi  preko svojih granica, a ipak  se  po  svakom  pojedinom  deliću tog predmeta pred  mojim  očima  slivalo  kretanje.  Pade mi tad na um  da  to  život  teče.  To  je  u  stvari  bilo  toli­ ko živo  da  sam  se  zaneo prateći  to kretanje.  Bilo  je  to

neko treperenje koje me je hipnotisalo. Zadubljivao sam se u to posmatranje sve više i više, dok na  kraju  više nisam mogao da kažem kakva je to pojava pred mojim očima.

Odjednom me nešto  protrese;  taj  svetleći  predmet se zamuti kao da ga je nešto  prodrmalo,  zatim  izgubi onaj sjaj i postade čvrsto i mesnato. Sad sam opet  gle­ dao u don  Huanovo  poznato  crnpurasto  lice.  Spokojno se smešio. To  njegovo  »pravo«  lice  ugledao  sam  samo za  trenutak, a onda je ono opet počelo da svetli, da šija i da se preliva. To nije  bila  svetlost  onakva  na  kakvu sam navikao, nije to čak bio ni sjaj, nego kretanje, ne- verovatno brzo treperenje nečega Taj svetleći predmet poče opet da poskakuje gore-dole i to prekide njegov talasasti kontinuitet.  Njegov  sjaj  je  slabio  ukoliko  se on drmao, sve dok to opet nije postalo »čvrsto« lice don Huana, onakvo kakvog ga viđam svaki dan. U tom tre­ nutku nejasno osetih da me don Huan drmusa  i  da  mi nešto govori. Nisam  razumeo  šta  kaže,  ali  on  me  i  da­ lje  drmusao  i  ja  sam  ga  na  kraju  čuo.

»Ne   zuri  u   mene.   Ne   zuri   u   mene«,   ponavljao   je stalno.  »Skreni  pogled.  Skreni pogled.  Skini oči  s  mene.«

To drmanje mog tela prisililo me  je,  izgleda,  da više ne gledam tako čvrsto u njega; čini  se  da  nisam video onaj svetleći predmet onda kad nisam netremice zurio u don Huana. Kad  sam  skrenuo  pogled  s  njego­ vog lica i pogledao ga iskosa,  krajičkom  oka,  mogao sam da ga vidim, tako reći, u čvrstom stanju. Drugim rečima, mogao sam da vidim osobu koja ima  3  dimen­ zije; ne gledajući, u stvari, u  njega,  mogao  sam  da  vi­ dim celo njegovo  telo,  ali  kad  bih  usredsredio  pogled na njegovo lice, ono bi tog trenutka  postalo  svetleće telo.

»Ne gledaj uopšte u mene«, reče don Huan ozbiljno. Skrenuh pogled  i  zagledah  se  u  zemlju.

»Ne  gledaj  dugo  ni u  šta«,  zapovedi mi  don  Huan, pa se skloni u stranu da bi mi pomogao da hodam.

Nisam  osećao   svoje  korake,  niti  znam  kako   sam hodao,  ali  uz  pomoć  don  Huana  koji  me  pridržavao  is-

pod  pazuha,  otišao  sam  zajedno  s  njim  čak  iza  kuće. Zastali  smo  kod  kanala  za  navodnjavanje.

»Gledaj  sad  u  vodu«,  naredi  mi  don  Huan.

Gledao sam u vodu ali nisam mogao dugo  da  izdr­ žim. Kretanje vodene struje nekako mi je smetalo. Don Huan mi je i dalje kao u šali govorio da se poslužim svojom »moći upornog gledanja«,  ali  ja  nisam  mogao da se koncentrišem. Još jednom se  dobro  zagledah  u don  Huanovo  lice,  ali  onaj  sjaj  se  više  nije  video.

Osetih sad nešto čudno,  neprijatno  u  telu,  kao  da mi je utrnula ruka  ili  noga;  mišići  mojih  nogu  počeše da se trzaju. Don Huan me gurnu u vodu  i ja se  sručih na dno kanala. Izgleda da me  je  držao  za  desnu  ruku kad me gurnuo, i kad sam tresnuo o plitko dno, on me opet  izvukao  napolje.

Bilo mi je potrebno mnogo vremena da  sasvim  do­ đem sebi. Kad smo posle nekoliko sati stigli  njegovoj kući, zamolio sam ga da mi objasni to što sam doživeo. Dok sam oblačio suvu odeću,  uzbuđeno  sam  mu  pri­ čao šta sam video, ali  on  je  celu  tu  moju  priču  odba­ cio rekavši  da  ona ne sadrži  ništa značajno.

»Vrlo važno!« reče, rugajući mi se. »Video se nešto sjajno,   pa  šta!«

Uporno sam ga molio  da mi to objasni, ali on usta­ de i reče da  mora  nekuda  da  ide.  Bilo  je već  gotovo 5 po  podne.

Sutradan  sam  opet  insistirao  na  razgovoru  o  tom  mom izuzetnom doživljaju.

»Jesam  li  ja  video,  don  Huane?«  upitao  sam  ga. Ćutao  je,  smeškajući  se  tajanstveno,  kad  sam  na­

valjivao  na  njega  da  mi  odgovori.

»Recimo da je videti nešto poput toga«, rekao je naposletku. »Zurio si u moje lice i video ga kako svetli, ali to je i dalje bilo moje lice. Dešava se ponekad  da dimčić navede čoveka da tako  zuri  u  nešto.  Nije  to  ni­ šta  naročito.«

»Ali  po  čemu   se  viđenje  razlikuje  od  toga?«

»Kad  jednom  progledaš  i  vidiš,  onda  ti  više  ništa

na  svetu  nije  poznato.  Sve  je  novo.  Sve  što   se  dešava,

nije  se  desilo  nikada  ranije.  Svet  je  neverovatan!«

»Zašto kažeš da je neverovatan, don  Huane?  Po čemu  je  neverovatan?«

»Ništa više ne  poznaješ.  Sve  u  što  gledaš  rastače se u  ništavilo.  Ti  juče  nisi  video.  Zurio  si  u  moje  lice i, zato što me  voliš,  primetio  da  ono  svetli.  Ja  nisam bio čudovišan kao čuvar, već sam  ti bio lep i zanimljiv. Ali ti me nisi video. Ja se pred tobom nisam rastočio u ništavilo. Ali ipak si dosta postigao. Načinio  si prvi  ko­ rak prema viđenju. Jedina je nevolja u tome što si us- redsredio pogled na mene  — a ako je već  o  tome  reč, onda je za tebe bolje  što  sam  to  bio  ja  a  ne  čuvar.  U oba  slučaja  ti  si  podlegao  i  nisi  video.«

»Da li predmeti  iščezavaju?  Kako  prelaze  u  ništa­ vilo?«

»Ne iščezavaju. Ne gube se,  ako  si  na  to  mislio; prosto  nisu  više  ništa,  iako  su  i  dalje  tu.«

»Kako je to  mogućno,  don Huane?«

»Đavo da te nosi, ti bi samo govorio!« uzviknu don Huan s ozbiljnim izrazom lica.  »Mislim  da  smo  pogre- šili s onim tvojim obećanjem. Možda  si  ti u  stvari obe­ ćao  da nikada,  nikada nećeš  prestati  da govoriš.«

Don Huanov ton je bio strog, a izraz lica brižan. Htedoh da se nasmejem, ali se nisam  usudio.  Verovao sam da je  don  Huan  ozbiljan,  ali  nije  bio.  On  poče  da se smeje. Rekao sam  mu  da  sam  veoma  nervozan  ako ne  mogu  da  govorim.

»Hajde  onda  da  prošetamo«,  reče.

Odvede me do  jednog  kanjona  u  podnožju  brda. Išli smo otprilike jedan sat. Malo smo se odmorili a on­ da  me  on  poveo  kroz  pustinjski  čestar  do  jedne  rupe s vodom, to jest do mesta gde se, kako on reče, pod zemljom nalazi voda. To mesto bilo  je  suvo  kao  i  zem­ lja   svuda  unaokolo.

»Sedi na sredinu te rupe s vodom«, zapovedi mi on. Poslušan  ga  i  sedoh.

»Hoćeš  li  i  ti   sesti   ovde?«   upitah  ga.

Video sam kako sebi priprema mesto na kome će sedeti, dvadesetak stopa  udaljeno  od  rupe  s  vodom;  tu će  moći  da  se  nasloni  na  stenu u  brdu.

Rekao   je   da   će  me   odatle   posmatrati.   Sedeo   sam s kolenima  uz  grudi.  On  popravi  moj  položaj  i  reče  mi da  svoju  levu  nogu  podvučem  i  sednem  na  nju,  a  da desnu savijem tako da mi koleno bude okrenuto naviše. Desnu   ruku   treba   da   držim   uza   se,   oslonjenu   prstima o  zemlju,  a  levu  da   stavim   ukoso   preko   grudi.   Rekao mi je da se okrenem licem prem a  njemu  i  da  tu  osta­ nem opušten ali ne  i  »napušten«.  Posle   toga  izvadi  iz svoje duvankese neki beličast tanak konopac koji je po obliku ličio na veliku omču. Stavio je to  uže  oko  svog vrata i vukao ga levom rukom sve dok  se  nije  zateglo. Onda  je  desnom  rukom  okinuo  po  toj  napetoj  struni  i ja   čuh   mutan,   treperav   zvuk.

On popusti uže, pogleda me i reče mi da  viknem jednu naročitu reč ako  osetim  da  nešto  nasrće  na  me­ ne  dok  on  bude  okidao  po  toj  struni.

Upitah ga šta bi  to  trebalo  da  nasrne  na  mene  a on mi reče  da  ćutim.  Dade  mi  rukom  znak  da  će poče­ ti, ali ne poče nego  me  upozori  na  još  nešto.  Ako  ne­ što počne da mi se približava veoma preteći, treba da zauzmem »borbeni stav« koji sam od  njega  naučio  pre više godina — a taj »stav« se  sastojao  u  tome  da  ig­ ram, udarajući vrhom leve noge o zemlju, dok se isto­ vremeno snažno pljeskam po desnoj butini. To je deo odbrambene tehnike kojom se valja služiti samo u kraj­ njem   očajanju   ili   opasnosti.

Za trenutak me  obuze  ozbiljan  strah.  Želeo  sam  da ga pitam zašto smo u stvari  došli  na  to  mesto,  ali  ni­ sam imao vremena jer on poče da okida  onu  strunu. Činio je to u pravilnim razmacima od dvadesetak se­ kundi. Primetio sam  da  je  sve  više  zatezao  strunu  što ju je duže okidao. Jasno sam  video  kako  mu  vrat  i  de­ sna ruka  drhte  od  napora.  Zvuk  je  sad  postao  jasniji  i ja zapazih da on prilikom svakog  okidanja  strune  uzvi­ kne nekako naročito. Taj kombinovani zvuk zategnute strune i ljudskog glasa odzvanjao je zloslutno, vanze- maljski.

Nisam osetio da mi  se  bilo  šta  približava,  ali  pri­ zor don  Huana  koji  se  napreže,  i  taj  sablasni  zvuk  koji je  poticao  od  njega  doveli  su  me  u  stanje  slično  transu.

Don  Huan  malo  opusti  strunu  i  pogleda  me.   Dok je okidao po njoj, bio je meni okrenut leđima, a licem prema jugoistoku kao i ja, a kad se opuštao, onda se okretao   prema   meni.

»Ne  gledaj  u  mene  kad   sviram«,   reče,   »ali   nemoj ni da zatvaraš oči,  i  to  ni  za  šta  na  svetu.  Gledaj  u  zem­ lju  pred   sobom   i   slušaj.«

Zateže opet strunu i poče da svira. Gledao sam u zemlju i  svu  svoju  pažnju  usredsredio  na  zvuk  koji  je on  proizvodio.  Još  nikad  u  životu  nisam  tako  nešto  čuo.

Veoma  sam  se  uplašio.  Taj  jezivi  zvuk  ispunio  je uski kanjon i počeo da odjekuje. U stvari zvuk koji je proizvodio  don  Hua n  vraćao  mi  se   kao   odjek   odbija­ jući se o stene klanca.  I  don  Huan  je  to  morao  prime- titi jer je još više  zategao  strunu.  Iako  je  ton  sad  bio viši, učini mi se da je odjek slabiji, a onda kao da  je dolazio   samo   sa  jednog   mesta,   iz   jugoistočnog   pravca.

Don Huan je  postepeno  popuštao  strunu  sve  dok nisam  čuo  kad  je  poslednji   put   tupo  zabrujala.   Vratio je sad taj konopac u svoju kesu i pošao prema meni. Pomogao mi je da ustanem.  Primetio  sam  da  su  se  mi­ šići mojih ruku i  nogu  ukočili  i  postali  tvrdi  kao  ka­ men.  Bukvalno  sam  se  sav  kupao  u   znoju.   Nisam   ni znao da sam  se  toliko  znojio.  Kapi  znoja  slivale  su  mi se  u  oči  i  pekle  me.

Don Huan me odvukao s tog mesta. Pokušao sam nešto  da  kažem,  ali  on  mi  stavi  ruku na usta.

Umesto da se vratimo putem kojim smo došli, don Huan me povede drugim, zaobilaznim. Popesmo se uz planinu i stigosmo u neka  brda  veoma  daleko  od  ula­ ska  u  kanjon.

Išli smo njegovoj kući u mrtvom muku. Kad  smo lamo stigli, već je bio mrak.  Htedoh  opet  da  progovo­ rim ali don Huan mi ponovo poklopi usta  svojom  ša­ kom.

Nismo ništa večerali niti smo zapalili  petrolejku. Don Huan prenese moju asuru u svoju sobu  pa  mi  bra­ dom pokaza na nju. Taj pokret sam shvatio  kao  nje­ govu  naredbu  da legnem  i  spavam.

»Znam tačno  šta  treba  da  uradiš«,  reče  mi  don  Hu- an čim sam se sledećeg jutr a  probudio.  »S  tim  ćeš  da­ nas početi. Nemaš mnogo vremena, znaš.«

Posle veoma duge, neprijatne pauze osetih  da  mo­ ram nešto da ga pitam. »Šta  si  me  to  naterao  da  ra­ dim  juče  u  kanjonu?«

Don  Huan  se  kikotao  kao  dete.

»Samo sam ispitivao duha one rupe s vodom«, od­ govori.  »Tu  vrstu  duha  treba  ispitivati  kad  u  rupi  ne­ ma vode i kad se duh povukao u planinu. Juče  sam  ga, moglo bi se reći,  probudio  iz  sna.  Ali  on  se  nije  nalju­ tio i pokazao je na tvoj srećni pravac. Njegov  glas  se odatle  čuo.«   Don     Huan  pokaza  put  jugoistoka.

»Kakva  je  ono  struna  na  kojoj  si  svirao,  don  Hua-

ne?«

»Njom   se   hvataju   duhovi.«

»Mogu  li  da  je  vidim?«

»Ne  možeš.  Ali  ja  ću  ti  napraviti  drugu.  Ili,  još

bolje,  napravićeš  je  ti  sam  za  sebe  jednog  dana,  kad

naučiš   da   vidiš.«

»Od  čega  je?«

»Moja je od  divljeg  vepra.  Kad  je  stekneš,  videćeš da je živa i da te može naučiti  da  proizvodiš  razne  to­ nove koji su  njoj  dragi.  Vremenom ćeš  tu  svoju  strunu za hvatanje duhova tako  dobro  upoznati  da  ćete  zajed­ no  moći  da  proizvodite  veoma  moćne  zvuke.«

»Zašto si vodio mene da tražiš duha iz onog skri­ venog  izvora,  don  Huane?«

»To   ćeš   uskoro   saznati.«

Oko   11.30  sedeli  smo  pod  njegovom  ramadom  gde  je pripremao  lulu  koju  je  trebalo  ja  da  popušim.

Rekao mi je da ustanem kad mi je telo bilo  potpu­ no obamrlo, i ja sam lako ustao. Pomogao mi je da ho­ dam po tremu. Iznenadila me je  vlast  koju  sam  imao nad svojim telom; dvaput sam čak sam prošetao oko ramade. Don Huan je bio pored mene, ali me  nije  ni vodio ni pridržavao. Onda me uzeo za ruku i odveo do kanala za navodnjavanje. Rekao mi  je  da  sednem  na rub nasipa i naredio mi da gledam u  vodu  i  da ne  mi­ slim ni na šta drugo.

Pokušao sam da usredsredim  pogled  na  vodu,  ali me njeno kretanje dekoncentrisalo. Moje misli i oči po- češe da lutaju po drugim predmetima u mojoj nepo­ srednoj  blizini.  Don  Huan  mi  je  gurao  glavu  gore-dole i opet  mi  zapovedio  da  gledam  u  vodu  i  da  ne  mislim ni na šta drugo. Rekao mi je da je teško gledati u vodu koja se kreće, ali da moram i dalje da  pokušavam.  Po­ kušao sam tri puta,  ali  svaki  put  bi  nešto  drugo  odvu­ klo moju pažnju. Don Huan mi je svaki put strpljivo drmao  glavu.  Najzad  sam primetio  da  su  mi  se  i  misli i pogled usredsredili na vodu; uprkos kretanju vode, udubio sam se gledajući je kako teče. Voda se malo pro- menila. Činilo se  da  je  postala  teža  i  dobila  ujednače­ nu sivkastozelenu boju. Mogao sam  da  pratim  male  ta- lase na površini dok  se  kretala.  Ti  talasići  su bili  veo­ ma  oštri.  A  onda  mi  se  odjednom  učini  da  ne  gledam u vodenu masu koja se kreće nego u  sliku  vode;  to preda mnom bilo je zamrznuti deo  vodenog  toka.  Na- bori na površini vode bili  su nepomični.  Mogao  sam  da ili  sve  redom  posmatram    1     po     1.     Onda  su  po­ stali zelenkasto fosforescentni i iz njih se dizala neka zelena magla. Ta magla  se  širila  i  prodirala  u  nabore na površini vode i dok se  tako  kretala,  njena  zelena boja  bivala  je  sve  sjajnija  da  bi  se  na  kraju  pretvorila u  zasenjujuće  zračenje  koje  je  sve  obuhvatilo.

Ne znam koliko sam  ostao  kod  kanala.  Don  Hua n me nije prekidao. Bio sam utopljen u tu zelenu sjajnu maglu. Osećao sam je svuda oko  sebe. Smirivala me je. Ništa nisam mislio, ni osećao. Jedino sam nekako spo­ kojno   bio   svestan   tog   blistavog,   umirujućeg  zelenila.

Prvo čega sam  posle  toga  postao  svestan  bilo  je   da mi je veoma hladno i da  sam  sav  vlažan.  Postepeno sam shvatio da sam potopljen  u kanalu. U jednom tre­ nutku voda mi je ušla u nozdrve; progutao sam je i zakašljao se. Nešto  me  neprestano  dražilo  u  nosu  tako da sam više puta kihnuo.  Ustao sam  i kihnuo tako sna­ žno i glasno da sam i prdnuo. Don Huan  pljesnu  ru­ kama  i  nasmeja  se.

»Ako neko prdi,  živ  je«, reče.

Dade mi znak da pođem za njim  pa  zajedno  odo- smo  njegovoj  kući.

Naumio sam da  ćutim.  Očekivao  sam  odnekud  da ću biti mrzovoljan, nezainteresovan,  ali  u  stvari  nisam bio ni umora n ni tužan. Naprotiv, bio sam živahan i veoma hitro sam se presvukao. Onda počeh da zviždim. Don Huan me pogleda radoznalo pa se tobože iznenadi, širom otvori oči  i  zinu.  To  je  bilo  veoma  smešno  i  ja se nasmejah, a to potraj a duže nego što je bilo po­ trebno.

»Ti  se  raspadaš«,  reče,  pa  se  i  sam  slatko  nasmeja.

Objasnio  sam  mu  kako  ne  želim  da  se  naviknem

na  to  da  budem  turoban  posle  pušenja  njegove  mešavi-

ne.  Rekao  sam  mu  da  sam,  kad  me  on  izvukao  iz  ka­

nala,  i  kad  sam  pokušavao  da  se  sretnem  sa  čuvarom,

bio  uveren  da  mogu  da  »vidim«  ako  budem  dovoljno

dugo  gledao  u  stvari  oko  sebe.

»Viđenje   nije  nešto   što   možeš  postići   gledanjem  ili

ćutanjem«,  reče  on.  »To  je  tehnika  koju  treba  naučiti.

Ili  je  to,  možda,  tehnika  koju  neki  od  nas  već  znaju.«

Gledao me je tako  kao  da  je  tim  pogledom  hteo da kaže kako sam ja jedan od tih koji tu  tehniku  već znaju.

»Imaš   li   dovoljno   snage  za  hodanje?«   upita  me. Rekoh  mu  da  se  dobro  osećam,  i  to  je  bila  istina. Nisam  bio  gladan, iako  celog  tog  dana  nisam  ništa jeo. Don  Huan  stavi  malo hleba  i  suvog  mesa  u  ranac,  pru­ ži  ga  meni  da  ga  nosim,  pa  mi  glavom  dade  znak  da

pođem  za  njim.

»Kuda  ćemo?«  upitah.

On pokaza u brda lakim pokretom glave. Išli smo prema onom istom kanjonu u kome je bila rupa  za vodu, ali nismo ušli u njega. Don Huan se  popeo  na stene, desno od  nas,  na  samom  ulazu  u  tesnac.  Peli smo se uzbrdo. Sunce je već gotovo dodirivalo horizont. Dan je bio blag, ah meni je bilo toplo i  gušio  sam  se. Teško  sam  disao.

Don Huan je  bio  dobro  odmakao  ispred  mene  pa je morao da zastane i da me sačeka. Reče da sam  u veoma lošoj fizičkoj kondiciji i da zato, možda, nije pametno  da  idemo  dalje.  Pustio  me  da  se  odmorim  ot-

i

prilike   1   sat.  Izabrao je gladak kamen  kružnog  ob- ika i kazao mi da legnem na njega. Namestio me sam pokazavši mi kako treba da ležim. Rekao mi je da is­ pružim ruke i noge i  da ih pustim  da vise labavo.  Leđa su mi bila lako izvijena a vrat opušten tako da je i mo­ ja glava visila izvan kamena. Ostavio me da u tom polo­ žaju ležim petnaestak minuta. Onda mi  reče  da  otkri­ jem  deo  oko  trbuha.  Brižljivo  je  odabrao  neke  grane i lišće  i  nagomilao  ih  po  mom  golom  trbuhu.  Toplota je smesta prostrujala kroz moje  telo.  Don  Huan  me  on­ da uhvati za noge pa  poče  da  me  okreće  i  stade  tek kad  je  moja  glava  bila  okrenuta  prema  jugoistoku.

»Hajde sad da pozovemo duha iz onog izvora«, reče. Pokušah  da  okrenem  glavu  da bih  ga video.  On me snažno  držao  za  kosu  i  rekao  da  se  nalazim  u  veoma ranljivom   položaju   i   užasno   slabom   telesnom                                                                                                                 stanju te  da  zato moram  da  ćutim  i  da  se  ne  mičem.  Dodade da  je  sve  one  naročite  grane  naslagao  na moj  trbuh  da bi  me  zaštitio  i  da  će  ostati  pored  mene  u  slučaju  da

ne  budem  kadar  da  se  sam  čuvam.

Stajao je više mog temena i  ja  sam  ga  mogao  vi- deti kad prevrnem oči. Uzeo  je  onu  svoju  strunu,  zate- gao je i ja sam  tada  shvatio  da  ga  gledam  na  taj  na­ čin što sam oči gotovo sasvim izvrnuo ka čelu. On me čvrknu  člancima prstiju po  glavi  i  naredi mi  da  gledam u nebo, da ne zatvaram oči i da usredsredim pažnju na zvuk. Dodao je, kao da se naknadno setio, da treba bez ikakva ustezanja  da uzviknem  onu  reč  koju   sam  od njega  naučio,  ako  osetim  da  nešto  nasrće  na  mene.

Don Huan i njegov »duholovac« počeše s  dubokim tonom na lako zategnutoj struni. On je polako zatezao strunu sve više i više i ja sam u  početku  čuo  neko  bru- janje, a zatim  sasvim  jasno i odjek   koji  je   stalno  do­ pirao sa jugoistoka. Napetost je  rasla.  Don  Huan  i  nje­ gov  »duholovac«   bili   su   savršeno   usklađeni.   Ta   struna je proizvodila prvo dubok ton, a don Huan ga  je  poja­ čavao sve dotle dok to  ne  bi  postao  prodoran  krik,  ur­ lik. Vrhunac  je  bio  jeziv  vrisak  kakav  do  tada  nikad nisam   mogao   ni   da   zamislim.

Taj zvuk se orio po brdima i  odjekivao  vraćajući nam  se.  Činilo mi  se da se vraća  direktno meni.  Osećao

sam da treba nešto da preduzmem u vezi sa svojom te- lesnom temperaturom. Pre nego  što  je  don  Huan počeo da doziva  »duha«,  bilo  mi  je  toplo  i  dobro,  ali  kad  su ti njegovi zvuci dostigli vrhunac, meni je bilo veoma hladno;  nisam  mogao  da  se  savladam  da  ne  cvokoćem i zaista mi se činilo da se nešto ustremilo na mene. U jednom trenutku primetih da se nebo stuštilo.  Do  tog časa nisam primećivao nebo iako sam gledao u njega. Odjednom me obuze užasna panika i uzviknuh  onu  reč koju  sam  naučio  od  don  Huana.

Don Hua n odmah poče da smanjuje napetost svoje strune i onih jezivih krikova, ali od toga mi nije bilo nimalo  lakše.

»Pokrij  uši«,  zapovedi  mi  don  Huan  šapatom. Pokrio  sam  ih  rukama.  Posle  nekoliko  minuta  don

Huan sasvim prestade s okidanjem  strune  i  stade  po­ red mene. Kad je s mog trbuha skinuo granje i lišće, pomogao mi je da ustanem, a onda je sve to pažljivo položio na kamen na kome sam ležao. Potpalio je tu gomilu, i dok je to gorelo,  on  mi je trljao  stomak dru­ gim  lišćem  koje  je  izvadio  iz  svoje  torbice.

Pokrio mi je usta šakom kad sam  hteo  da  mu  ka­ žem  da  me  glava  užasno boli.

Ostali smo tu sve  dok  lišće  nije  izgorelo.  Tada  se već bilo dobro smrklo. Sišli smo nizbrdo i meni  je  bila muka  u   stomaku.

Dok smo išli pored  kanala,  don  Huan  reče  da  sam  do­ sta uradio i da ne treba više tu  da  se  zadržavam.  Za­ molio sam ga da mi objasni šta je  taj  duh  iz  rupe  s  vo­ dom,  ali  on  mi  rukom  dade  znak  da   ćutim.   Reče   da ćemo drugom prilikom  razgovarati o  tome, a onda na- merno pređe na  drugu  temu  i  dade  mi  poduže  obja­ šnjenje o »viđenju«. Rekao sam mu da  je  šteta  što  ne mogu   da   pišem   u   mraku.   Izgledao   je   vrlo   zadovoljan i rekao mi je da  ja  najčešće  ne  obraćam  pažnju  na  ono što on želi da mi kaže zato što sam čvrsto rešen da sve zapisujem.

Govorio je o »viđenju«  kao  o  procesu  nezavisnom od saveznika i magijske veštine.  Čarobnjak  je  čovek  ko­ ji  može  da  zapoveda  savezniku  i  može  tako  da manipu-

liše  njegovom  moći  u  svoju  korist,  ali  to  što  on  zapo- veda  savezniku  ne  znači  da može  i  da  »vidi«.  Podsetio sam  ga  da  mi  je  ranije  govorio  da  je  nemogućno  »vi- deti«  ako  čovek  nema  saveznika.  Don  Huan  mi  sasvim mirno  odgovori  da  je  došao  do  zaključka  da  čovek  mo­ že  da  »vidi«  iako  ne  zapoveda  savezniku.  Reče  da  ne razume  zašto  bi  to  bilo  nemogućno,   pošto   »viđenje« nije  ni  u  kakvoj  vezi  s  manipulativnom  tehnikom  ma­

­ije koja služi samo za to da deluje na druge ljude. Tehnika »viđenja«,  s  druge  strane,  ne  utiče  na  čoveka ni  u  kom pogledu.

Moje su  misli bile veoma jasne. Nisam bio ni umo- ran ni pospan, niti me je  više  stomak  mučio  dok  sam išao sa don Huanom. Bio sam veoma gladan, pa sam navalio  na  jelo  kad  smo  stigli  njegovoj  kući.

Zamolio sam ga posle da mi kaže  nešto  više  o  teh­ nici viđenja. Osmehnuo mi  se  široko  i  rekao  da  sam sad  opet  onaj  stari  ja.

»Kako to  da tehnika viđenja nema  nikakvog  dej- stva  na  druge  ljude?«  pitao  sam  ga.

»To sam ti već rekao«, odgovori on.  »Videti  ne zna- či biti čarobnjak. Ali to lako može da dovede do zbrke zato što onaj ko vidi može za tren oka da nauči da manipuliše saveznikom pa tako može postati i  čarob­ njak. S druge strane, čovek može da savlada izvesnu tehniku da bi zapovedao savezniku i tako postao ča- robnjak,  a  da  ipak  nikada ne  nauči  da  vidi.

»Osim      toga,      viđenje     je    suprotno      magiji.       Viđenje

pomaže čoveku da  shvati  koliko je  sve beznačajno.«

»A  šta  je  to  beznačajno,  don  Huane?«

»Beznačajno  je  sve  na  ovom  svetu.«

Posle toga više nismo razgovarali. Osećao  sam  da sam se opustio i nisam  više  ni  želeo  da  govorim.  Le­ žao sam poleđuške na asuri.  Vetrovka mi je služila kao jastuk. Bilo mi je prijatno,  bio  sam  zadovoljan  i  sati- ma  sam  pisao  beleške  pri  svetlosti  petrolejke.

Don  Huan  iznenada  opet  progovori.

»Danas si bio vrlo dobar«, reče. »Dobro si se po­ našao kod vode. Izvorski  duh  te  voli  i  zato  ti  je  mno- go  pomogao.«

Tada mi pade na um da sam zaboravio da mu ispri­ čam šta sam doživeo. Počeh da mu opisujem kako  sam video vodu, ali on  mi  ne  dopusti  da  produžim.  Reče da  zna  kako  sam  video  zelenu  maglu.

Morao   sam   da   ga   pitam:        »Otkud   to   znaš,   don Huane?«

»Video  sam  te.«

»Šta   sam  radio?«

»Ništa,  samo  si  sedeo,  zurio  u  vodu  i  najzad  opa­

zio  zelenu  izmaglicu.«

»Znači  li  to  da  sam  video?«

»Ne,  ali  bio  si  sasvim  blizu  toga.  Sad  si  već  sasvim

blizu.«

To me je veoma uzbudilo.  Želeo  sam da  saznam ne­

što više  o  tome.  On  se  smejao i šalio na račun te moje

žarke  želje.  Rekao  je  da  svako  može  da  opazi  tu  zele­

nu maglu, je r je  ona kao  čuvar;  ona je  nešto  što je ne­

minovno  tu,  pa  prema  tome  nije  nikakvo  veliko  čudo

ako   je   čovek   opazi.

»Kad   sam   rekao   da   si   bio   dobar,   mislio   sam   na to  da  se  nisi  uzvrpoljio  kao  kad  si  video  čuvara«,  reče.

»Da  si bio  nemiran,  ja bih  morao  da  ti  drmusam glavu i da te vratim. Kad god čovek ode u tu zelenu  maglu, njegov dobrotvor mora da  ostane  pored  njega  za  slučaj da ona počne  da  ga  hvata  u  svoju  zamku.  Možeš  sam da iskočiš iz čuvarevog dometa, ali se ne možeš sam istrgnuti iz kandži zelene magle, bar ne u početku.  Do- cnije ćeš možda naučiti kako se to radi. A sad ćemo pokušati  da  nađemo  nešto  drugo.«

»Šta  ćemo  to  pokušati  da  nađemo?«

»Da  li  možeš   da  vidiš  vodu.«

»Kako   ću  znati   da   sam   je  video,   ili   da   je  u   tom

trenutku   vidim?«

»Znaćeš.  Kod  tebe  nastane  zbrka u glavi  samo kad

govoriš.«