TUMAČENJE NESVESNOG OPSTE O TERAPIJI

Covek se vara ako smatra da je nesvesno nešto bezazleno, što može postati predmet neke društvene igre. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno; ali čim dođe do neuroze, onda je to znak da je u ne- svesnom došlo do posebnog gomilanja energije, na­ ime neke vrste punjenja koje može da eksplodira. Ovde se preporučuje opreznost. Pre svega se ne zna šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem snova. Time se,  možda, stavlja u pokret nešto unu­ trašnje i nevidljivo;  najverovatnije  to  je  nešto  što bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. U neku ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da naiđe na vulkan. Ako su prisutni neurotski simpto­ mi, tada se mora raditi oprezno. Ali neurotski sluča­ jevi još ni izdaleka nisu najopasniji. Naime, postoje i na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne neurotske simptome — možda su i sami lekari i vas- pitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normal- nost i primer su dobrog vaspitanja, imaju krajnje normalne nazore i navike, čija je normalnost, među­ tim, veštačka kompenzacija latentne (prikrivene) psihoze. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju. Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju i  što  ih  takve stvari  privlače  kao komarce svetlost.

Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo nesvesno, ona u takvim slučajevima razara lekovitu kompenzaciju, tako da nesvesno izbija u obliku ne­ zadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira, koja ponokad vode neposredno u duševnu bolest a even­ tualno mogu dati povoda samoubistvu. Ove latentne psihoze, na žalost, nisu isuviše retke.

Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog, i kada raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. Nespretno- šću, pogrešnim tumačenjem, samovoljnim interpreta­ cijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji ishod ne bi morao da bude rđav. Ovo svakako nije samo svojstvo analize nesvesnog, već svakog lekar- skog poduhvata, ukoliko je promašen. Tvrđenje da ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro­ šireno mišljenje da ludnički lekar, zbog bavljenja du­ ševnim bolesnicima, obavezno mora poludeti.

Nezavisno od  rizika terapije nesvesno  po sebi i za sebe može postati opasno. Jedan od najobičnijih oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu­ čajeve. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih slučajeva svake vrste uzrokovan  je  psihički,  počev od sitnih udesa, saplitanja, sudara, opekotina itd. do automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. Sve može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano nedeljama ili mesecima. Pregledao sam veliki broj slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi već nedeljama unapred pokazuju tendencije samo- oštećenja. Sve udese koji su posledica takozvane ne­ pažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. Poznato je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće glu­ posti  kada iz  bilo kog  razloga  nije  dobre  volje,  već i opasnije stvari, koje u pogodnom trenutku mogu dokrajčiti život. Narod kaže: »Taj i taj je umro u pravom trenutku«, sigurno osećajući tajnu psihološ­ ku kauzalnost slučaja. Na isti način mogu se dovesti do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja.  Ne­ ispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da ošteti telo, kao što i obrnuto telesne patnje mogu da

zahvate i dušu, pošto duša i telo nisu  ništa  odvojeno već jedan te isti život. Tako se retko sreće somatsko oboljenje koje nije komplikovano psihički, i kada ovo nije  uzrokovano  psihički.

Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo ne ­ povoljnu stranu  nesvesnog. U svim  običnim sluča­ jevima nesvesno je nepovoljno ili  opasno  samo  stoga što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim. Negativni stav prema nesvesnom, odnosno otceplje- nje istog, štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog identična sa energijom instinkata.' Nepovezanost sa nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i ko - rena.

_Ako se uspe  da  se  uspostavi  ona  funkcija  koju ja označavam kao transcendentnu, onda je otklonjena nesložnost i može se koristiti povoljna strana ne ­ svesnog. Tada, naime, nesvesno pruža sve one pod­ sticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato po­ dariti čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su ne­ pristupačne svesti, pošto ono raspolaže svim podpra- govnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima, svim zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću isku­ stva bezbrojnih milenijuma, koje je nataloženo  u nje ­ govim  arhetipskim  strukturama.

Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije svojih materijala, koje služe određivanju budućnosti. Ono produkuje subliminalne, prospektivne kombina­ cije isto kao i naša svest, samo su ove po finoći i bo ­ gatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. Zbog toga nesvesno može biti vođa bez premca čoveku, ako ovaj uspe  da  odoli  iskušenjima.

Praktična terapija upravlja se prema  postignu­ tom terapijskom rezultatu. Rezultat može naići tako reći na svakom stupnju terapijskog postupka, sasvim nezavisno od težine ili trajanja bolesti. I obrnuto, te­ rapija nekog teškog  slučaja može  trajati  vrlo  dugo  a da  se  ne  dostignu  viši  stupnjevi  razvitka  ili  da  nije

1 Up. Instinkt und Unbevousstes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, 1948, S. 261, Ges. Werke, Bd. 8, Par. 263.

potrebno ni dostići ih. Ima relativno mnogo slučajeva koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve pro- mena. Dakle, nije tako da se mora biti težak slučaj da bi  se moralo  proći kroz celokupni razvitak. Ali, prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti sa­ mo oni ljudi  koji  su  predodređeni  i pozvani  za  to, tj. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje. Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti kao i životinjske vrste, među kojima ima konzervativ­ nih i evolutivnih. Priroda je aristokratska, ali ne u smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za naj­ više vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvit­ ka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene individue. Drugim recima, da bi se odigrao daleko­ sežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija niti kakav talenat, pošto u ovom razvitku moralna svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija nedovoljna. Ali nikako se ne srne verovati da se te­ rapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti obrasci i komplikovane pouke. O tome nema ni go­ vora. Svako može da osvoji ono što mu treba, na svoj način i svojim jezikom. Ono što ovde izlažem je in­ telektualna formulacija, ali to nije upravo ono o čemu se govori u običnom, praktičnom radu. Mali, kazui- stički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u praksi.

Ako čitalac i posle svega što sam izneo u pret­ hodnim poglavljima nije u stanju da oseti i  stvori sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologi­ je, onda me to neće previše začuditi, naprotiv, za to ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja, ko­ ja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja, koji su prednost lekarske psihologije. Tumačenje sna na papiru možda izgleda proizvoljno, nejasno i dote- rano, ali to isto u stvarnosti može biti mala drama neprevaziđene realističnosti. Doživeti san i njegovo tumačenje nešto je sasvim drugo  od mlakog  otiska na papiru. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je do-

življaj, čak i teorija — i tamo gde se kreće u naj- apstraknijim sferama — proističe neposredno iz do­ življenog. Ako, recimo, Frojdovoj seksualnoj teoriji zameram na jednostranosti, onda time ne želim da tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena; naprotiv, ona je verni odraz stvarnih činjeničnih sta­ nja, koja se nameću posmatranju u praksi. A kada iz toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija, onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđe- nja, objektivno i subjektivno, takva činjenična stanja manifestuju. Jedva da se može zahtevati od pojedin- ca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdub­ ljih utisaka i  njihove  apstraktne  formulacije,  pošto je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po sebi životni posao. Ja lično imam veliku prednost prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar psihologije neuroza i njene jednostranosti, već sam došao iz psihijatrije, za modernu psihologiju priprem­ ljen Ničeom, a pored Frojdovih shvatanja imao sam pred očima postajanje Adlerovih pogleda. Na taj na­ čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i pri­ nuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sop- stvena smatram relativnim, odnosno kao ispoljavanje određenog psihološkog tipa. Kao što je za Frojda bio odlučujući pomenuti Brojerov slučaj, tako i moja shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao stu­ dent tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj somnambulizma mlade devojke. Ovaj slučaj je postao tema moje doktorske disertacije.2 Za poznavaoca mog naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju, nastalu pre 40 godina, uporedi sa mojim kasnijim idejama.

Rad na ovom području  je pionirski.  Cesto  sam se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišlje­ nje. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da, kao što iz noći postaje dan, tako i istina proističe iz za­ blude. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma Fereroa  (Guillaume  Ferrero)  »miserable   vanite   du

2 Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene, 1902, Ges. Werke, Bd. 1.

savant«3 i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao zbog zabluda. Jer naučno istraživačka delatnost ni­ kada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo pre­ stiža, već  svakodnevno  psihološko  iskustvo  stečeno u radu sa bolesnicima, često u obliku  gorkih obra­ čuna. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napi­ sano iz glave, već nešto i iz srca, što dobronamerni čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izgla- đene pukotine. Harmonični tok izlaganja može se oče­ kivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već znaju. Ali kada čovek prisiljen potrebom za pruža­ njem pomoći i lečenja traži puteve, onda mora govo­ riti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje.

*  Les lois -psychologiqii.es du symbolisme, 1895, S. VIII:

»C'est  done  un  devoir  moral  de  l'homme  de  science  de

l'exposer a  commettre des  erreurs et  a  subir des  critiques,

pour que la science avance toujours .. . Ceux qui sont doues

d'un  esprit  assez  serieux  pour  ne  pas  croire  que  tout  ce

qu'ils ecrivent est  l'expression  de la  verite absolue et  eter-

nelle, approuveront cette theorie qui place les raisons de la

science bien au-dessus de la miserable vanite et du mesquin

amour propre du savani.«

ZAKLJUČAK

Na kraju moram čitaoca zamoliti  za  izvinjenje što sam se usudio da na tako malo stranica ispričam toliko mnogo teško razumljivih novosti. Ja se izlažem njegovom kritičkom sudu pošto smatram dužnošću svakog onog pojedinca, koji izdvojen ide sopstvenim putem, da saopšti zajednici ono što je našao na svom putu otkrića — hladne vode žednima ili peščanu pu­ stinju neplodne zablude. Jedno pomaže, drugo opo­ minje. Ali ne kritika savremenika već će vreme koje nailazi odlučiti o istini i zabludi novootkrivenog. Ima stvari koje danas još nisu istinite, možda još ne smeju biti istinite, ali će možda biti sutra. Tako mora svako, kome je sudbina dala da ide sopstvenim putem, da računa samo sa srećom, sa otvorenim očima onih koji su svesni svoje usamljenosti i opasnosti sopstvenih ponora. Svojstvenost ovde opisanog puta ne proističe samo malim delom iz činjenice da se  u  psihologiji koja je potekla iz stvarnog života i koja treba da deluje u stvarni život više ne možemo pozivati na intelektualističko-naučno gledište, već smo obavezni da položimo računa i osećajnom gledištu, dakle sve­ mu onom što predstavlja činjeničnost duše. U ovoj praktičnoj psihologiji ne radi se o nekoj opštoj ljud­ skoj duši, već o  individualnim ljudima sa svim  tim raznolikim problemima koji ih neposredno zaokuplja­ ju. Psihologija koja zadovoljava samo intelekt nikada nije praktična, jer celina duše nikada ne može biti obuhvaćena samo intelektom. Hteli mi ili ne nameće se momenat gledanja na svet, pošto duša žudi za iz­ razom koji obuhvata njenu celinu.