ISPOVEDNIK

U vreme kada je sveti Hilarion još bio živ, mada već duboko zašao u godine, živeo je u gradu Gazi čovek po imenu Jozefus Famulus koji je do svoje tridesete godine, a možda i duže, vodio svetovni život i proučavao paganske knjige, a kada ga je jedna žena za kojom je žudeo upoznala sa
božanskom naukom i slastima hrišćanskih vrlina, podvrgnuo se svetom krštenju, odrekao se svojih grehova i proveo nekoliko godina sedeći do nogu najstarijeg sveštenika u svom gradu i s gorućom radoznalošću prevashodno slušao drage priče o životu pobožnih isposnika u pustinji, dok jednoga dana, kad mu je bilo oko trideset i šest godina, nije i sam krenuo putem kojim su išli sveti Pavle i Antonije, a kojim su od tog vremena pošli mnogi pobožni ljudi. Ostatak svoje imovine predao je u
ruke starešina da ih oni podele sirotinji, oprostio se od svojih prijatelja na kapijama grada i prešao iz grada u pustinju, iz nedostojnog sveta u sirotinjski život pokajnika.
Mnogo godina peklo ga je i pržilo sunce, izranjavio je kolena u molitvi na steni i pesku, postio sve do zalaska sunca, da bi zatim pojeo pregršt urmi; kad bi ga spopali đavoli, ismevajući ga i kušajući, on bi ih savladao molitvama, ispaštanjem i potpunom samopredajom, a sve nam je to poznato iz životopisa blaženih otaca. Mnoge besane noći proveo je gledajući u zvezde, ali i one su ga kušale i zbunjivale, čitao je iz sazvežđa iz kojih je nekad naučio da dokuči istoriju bogova i simbole
ljudske prirode, a to je bila nauka koje su se prezviteri gnušali i koja ga je još dugo proganjala u mašti i u mislima iz paganskih dana.
Svuda gde bi se u ogoleloj, neplodnoj pustinji nalazio neki izvor, šačica zelenila, neka manja ili veća oaza, živeli su tada pustinjaci, neki sasvim sami, neki u malim bratstvima, od kojih je jedno prikazano na jednoj slici Camposantoa[46] u Pizi, predani siromaštvu i ljubavi prema bližnjem, sledbenici čežnjive ars moriendi, umetnosti umiranja, odumiranja sveta i svoga jastva, prelaska Spasitelju, kroz smrt, u svetlost i besmrtnost. Obilazili su ih anđeli i đavoli, a oni su pevali himne, isterivali demone, lečili i blagosiljali i prihvatili se da svetovne naslade, grubosti i požudu čula tolikih minulih i budućih vekova prekriju sitnim talasom oduševljenja i samopredaje, ekstatičnim
odricanjem od sveta. Mnogi od njih znali su za stare paganske i u Aziji vekovima razvijane vežbe za produhovljavanje svoga bića, ali o tome se nije govorilo i te metode i joga-vežbe zapravo se više nisu učile, štaviše, bile su zabranjene i hrišćanstvo je sve više potiskivalo sve što je bilo pagansko.
Kod nekih isposnika razvio je takav žarki život posebne darove, dar za molitvu, za lečenje polaganjem ruke, proročki dar i dar isterivanja đavola, sposobnost da sude i kažnjavaju, da pružaju utehu i da blagosiljaju. I u Jozefusu se krio jedan takav dar i sa godinama, kada mu je kosa već počela da sedi, došao je do punog procvata. Bio je to dar da sluša druge. Kada bi jedan od braće iz neke naseobine, ili svetovnjak gonjen nemirnom savešću, navratili do Jozefa da mu pričaju o svojim
delima, patnjama, iskušenjima i grehovima, o svom životu, o borbi za dobro i o svojim porazima u toj bobri, ili mu govorili o nekom svom gubitku i bolu, o tuzi, Jozef je umeo da ih sasluša, da im otvori uši i srce, da im se sav preda i da primi i pohrani u sebi njihov jad i brigu, da ih otpusti ispražnjene i spokojne.
Postepeno i tokom dugih godina, ovladala je njime ta služba i pretvorila ga u oruđe, u uvo kome se poklanjalo poverenje. Strpljenje, izvesna pasivnost s kojom je sve upijao u sebe i ćutljivost, bile su vrline kojima se odlikovao. Sve češće su mu dolazili ljudi da mu kazuju šta ih tišti, da se oslobode nagomilanih nevolja, ali mnogi među njima, pošto bi prevalili dug put i stigli do njegove kolibe od trske i pozdravili se s njim, nisu smogli slobode i hrabrosti da sve iskažu i priznaju, već su se
dvoumili i stideli, pravili se važni sa svojim gresima, uzdisali i dugo ćutali, katkad satima, a on se prema svima držao podjednako, bilo da je posetilac bio oran ili je govorio samo od bede, bez obzira da li je govorio tečno ili zapinjući, da li je svoje tajne izbacivao plahovito, ili se hvalisao njima. Za njega su bili svi isti, bilo da su optuživali Boga ili sebe, bilo da su svoje grehe i patnje uveličavali ili umanjivali, makar ispovedali da su počinili ubistvo ili bludni čin, žalili se na nevernu draganu ili na
prokockani spas duše. Nije ga plašilo kad bi neko ispričao da prisno opšti sa demonima i da je na „ti” sa đavolom, niti bi ga oneraspoložilo kad bi neko pričao opširno o svemu i svačemu, očigledno
prećutkujući pri tom ono glavno, niti bi bio nestrpljiv kada hi neko optuživao sebe zbog uobraženih i izmišljenih grehova. Činilo se da čulom sluha upija u sebe sve jadikovke, priznanja, optužbe i strah
zbog griže savesti kojima bi ga obasipali kao što pustinjski pesak upija vodu, ne donoseći o tome nikakav svoj sud i prema onome koji se ispoveda ne osećajući ni samilost, ni prezir, a ipak kao da sve što mu se ispovedalo nije otišlo u vetar nego se u tom iskazivanju, samim tim što je saslušano, sve preobrazilo, postalo lakše i došlo do razrešenja. Retko bi izgovorio koju reč opomene ili prekora još ređe bi dao neki savet ili čak naređenje, činilo se da to ne spada u njegovu službu, a to su osetili i
njegovi sagovornici. Njegovo je bilo da budi i stiče poverenje, da sluša strpljivo i ljubazno i na taj način doprinese da nepotpuna ispovest dobije svoj lik, da se izlije sve što se nagomilalo i okamenilo u dušama, a da on sve to upije u sebe i obavije ćutanjem. Jedino što bi, na kraju svake ispovesti, strašne kao i bezazlene, naredio pogruženom ili sujetnom ispovedaocu da klekne kraj njega i izmoli očenaš, i što bi ga, pre no što ga otpusti, poljubio u čelo. Nije bilo njegovo da deli pokore i kazne,
kao što se nije smatrao ovlašćenim da izrekne oproštaj grehova, nije bilo njegovo da sudi o gresima i da ih oprašta. Saslušavši i shvativši ih, činilo se da prima na sebe sukrivicu i da pomaže da se ta krivica snosi. Svojim ćutanjem kao da bi utopio i predao prošlosti sve što je čuo. Time što bi se posle ispovesti pomolio zajedno sa ispovedaocem, kao da ga je prihvatao i priznavao za brata i svog bližnjeg. Poljubio bi ga, kao da ga blagosilja, pre bi se reklo bratski negoli sveštenički, pre nežno nego svečano.
Glas o njemu raširio se po celoj okolini Gaze, znali su ga širom cele oblasti i katkad bi ga čak pominjali zajedno sa poštovanim, velikim ispovednikom i isposnikom Dionom Pugilom, koji je, doduše, bio poznat još unazad deset godina, i to blagodareći nekim drugim sposobnostima; naime, otac Dion je bio čuven po tome, što je duše koje bi mu se poveravale umeo pročitati brže i jasnije od izgovorenih reči, tako da bi onoga koji se pri ispovesti skanjerao često iznenadio, skresavši mu u lice njegove još neizgovorene grehe. Taj poznavalac duša, o kome je Jozef slušao stotine zapanjujućih priča a da se nikad nije usudio da se uporedi s njim, bio je i bogomdani savetnik zabludelih duša, veliki sudija, kažnjavalac i pobornik reda: dosuđivao je pokore, kaštigovanja i hadžiluke, zasnivao brakove, terao neprijatelje da se pomire i njegov autoritet je bio ravan autoritetu biskupa. Ziveo je nedaleko od Askalona, ah su mu molioci dolazili čak iz Jerusalima i iz još udaljenijih mesta.
Jozefus Famulus je, poput većine pustinjaka i isposnika, prošao kroz dugogodišnju strasnu iiscrpljujuću borbu. Iako je napustio svetovni život i razdelio svoju imovinu i kuću, napustio grad sa njegovim mnogobrojnim mogućnostima za svetovne i čulne naslade, morao je da ponese sebe i u sebisve nagone tela i duše koji čoveka vode u nevolju i u iskušenje. Borio se, pre svega, sa svojim telom, bio je prema njemu strog i neumitan, navikavao ga na vrućinu i hladnoću, na glad i žeđ, na ožiljke i žuljeve, sve dok to telo nije postepeno uvelo i usahlo, ali i u smršalom, asketskom omotaču je stari Adam znao da ga sramno iznenadi i razljuti najbezumnijim požudama i prohtevima, snovima i
opsenama; poznato je da đavo posebnu brigu posvećuje onima koji su napustili slasti sveta i pokajnicima.
Kada su mu kasnije povremeno dolazili ljudi željni utehe i ispovesti, blagodarno je u tome video znak milosti, a u isti mah i olakšicu u svom isposničkom životu koji je time dobio dalekosežan smisao i sadržaj, bila mu je dodeljena jedna vrsta službe, mogao je da služi drugima ili Bogu kao njegovo oruđe, da pridobija duše grešnika. Bilo je to čudesno i istinski uzvišeno osećanje. Ali u daljem toku se pokazalo da i duševna dobra pripadaju zemaljskom svetu i da se mogu pretvoriti u iskušenja i
zamke. Naime, kad bi se neki namernik, dolazeći peške ili jašući, zaustavio pred njegovom špiljom usteni i zatražio gutljaj vode, a iza toga ga zamolio da sasluša njegovu ispovest, našeg Jezefa bi obuzimalo osećanje zadovoljstva i uživanja, osećanje sujete i samoljublja, a ta spoznaja bi ga dubokozaprepastila. Često je na kolenima molio Boga da mu oprosti i molio da njemu, nedostojnom, ne dođeviše nijedan ispovedalac, ni iz susednih koliba braće pokajnika, niti iz sela i gradova u svetu. Ali nije bilo ništa bolje ni kada bi ispovedaoci povremeno izostali, ni kad bi iza toga nailazili mnogi, jer tadbi sebe uhvatio u novom grehu: slušajući njihove ispovesti, ostao bi u duši hladan, bez trunke ljubavi, štaviše, osećao bi prezir prema grešniku. Uzdišući, prihvatao se borbe, a bilo je razdoblja kada bi senakon saslušane ispovesti u samoći podvrgavao vežbama samoponižavanja i činio pokoru. Osim toga, odredio je sebi zakon da sa svim ispovedaocima postupa ne samo kao sa braćom, nego da im ukazuje i posebno poštovanje, i to utoliko više, ukoliko bi mu se dotična osoba manje svidela; dočekivao biih kao božje izaslanike koje mu je Gospod uputio da ga iskuša. Stoga je tek tokom godina, priličnokasno i već kao stariji čovek, postigao izvesnu ravnomernost u svom načinu života i svi koji su živeli u njegovoj blizini smatrah su ga za čoveka bez mane i poroka koji je našao svoj mir u Bogu.
Ali i mir je nešto živo, i kao sve živo treba da raste i da opada, da se prilagođava, da odoleva iskušenjima i da prolazi kroz promene; tako je bilo i sa mirom Jozefusa Famulusa, koji je bio labilan, ponekad uočljiv, a ponekad kao da bi iščilio; čas je taj njegov mir bio na dohvatu kao sveća nošena u ruci, čas opet dalek kao zvezda na zimskom nebu. Vremenom su počeli da ga napastvuju gresi i iskušenja, koji su mu sve češće zagorčavali život. Nisu to bila snažna, strasna uzbuđivanja, ni revolt,
ih bunt — naprotiv! Bilo je to osećanje koje se isprva lako podnosilo i bilo gotovo neprimetno, neko stanje bez stvarnih bolova i lišavanja, neko bljutavo, mlitavo, dosadno duševno stanje koje bi se u stvari moglo opisati samo negativno: kao nastajanje, opadanje i naposletku nedostajanje svake radosti. Kao što ima dana u kojima niti sija sunce, niti pada kiša, već je nebo tiho, utonulo i učaureno u sebe, tako su postepeno počeli da izgledaju Jozefovi dani na pragu starosti; sve manje je bilo razlika između jutra i večeri, između prazničnih i običnih dana, između časova poleta i nemoći, sve se odvijalo tromo, u nekom zamoru i neraspoloženju. To je starost, pomislio je tužno. Bio je tužan, jer se nadao da će se sa dolaskom starosti njegovi nagoni i strasti postepeno ugasiti, da će time njegov život postati vedriji i lakši, da će prići korak bliže željenoj harmoniji i zrelom duševnom miru, a sada je izgledalo da će ga starost razočarati i obmanuti, jer mu je donosila samo tu umornu, sivu, nevoljnu pustoš, osećanje nesavladive prezasićenosti. Prezasićen je bio svim i svačim: samim svojim bitisanjem, potrebom da diše i da noću spava, životom u svojoj špilji na rubu male oaze, prezasićen
menom večeri i jutra, prolaskom putnika i hadžija, jahača na kamilama i na magarcima, a najviše ljudima koji su dolazili njemu u pohode, tim budalastim, uplašenim i u isti mah tako detinjasto pobožnim ljudima, koji su osećali potrebu da mu ispričaju svoj život, svoje grehe i strepnje, svoja iskušenja i samooptuživanja.
Kao što se u oazi voda malog izvora skupljala u kamenom koritu, tekla kroz travu i stvarala potočić, da bi zatim prodrla dalje u peščanu pustinju i posle kratkog toka presahla i umrla, tako mu se činilo da se i u njegovo uho ulivaju ispovesti, registri mana, životopisi, griža nečiste savesti, krupni i sitni, ozbiljni i lažni gresi, na desetine, na stotine i ponavljajući se neprekidno. Ali uho nije bilo mrtvo kao pustinjski pesak, bilo je živo i nije moglo večito da pije, da guta i upija, uho se umorilo,
osećalo se zloupotrebijenim i prepunim, čeznulo da proticanje i žubor reči, ispovesti, briga, optužbi i samooptužbi jednom prestane, da umesto tog beskonačnog protoka jednom nastupe mir, smrt i tišina.
Doista, zaželeo je da svemu dođe kraj, bio je umoran, svega mu je bilo dosta i previše, čitav njegov život je postao bljutav i bezvredan, štaviše, ponekad bi pao u iskušenje da sam okonča svoje dane, da sebe kazni i satre, kao što je to uradio izdajnik Juda koji se obesio. Kao što je u nekim ranijim periodima njegovog isposničkog života đavo prokrijumčario u dušu želje, prikaze i snove o čulnim i svetovnim slastima, tako ga je sada iskušavao mislima o samouništenju, pa mu je dolazilo da ispita
svaku granu na drvetu da li bi bila pogodna da se o nju obesi, svaku strmu stenu u okolini da se uveri da li je dovoljno strma i visoka da se sa nje sunovrati u smrt. Odolevao je iskušenju, borio se i nije popustio, ali je danonoćno živeo u požaru mržnje protiv sebe i u žudnji za smrću, život mu je postao nepodnošljiv i mrzak.
Eto dokle je došlo sa Jozefom. Kada je jednoga dana opet stajao na jednoj od visokih stena, ugledao je u daljini između zemlje i neba tri sićušne ljudske prilike, očigledno su to bili putnici, možda hadžije, a možda ljudi koji su se uputili k njemu da mu se ispovede — i odjednom ga obuze
neodoljiva želja da ode, da napusti ovo mesto i ovakav život. Ta želja je buknula u njemu tako silno i nagonski da je zbrisala i raspršila svaku drugu misao, pogovor ih dvoumljenje — a njih je, naravnobilo — jer kako bi pobožni isposnik bez griže savesti mogao da popusti nekom svom prohtevu?
Potrčao je što je brže mogao do špilje, svog prebivališta tokom tolikih godina borbi, mesta tolikih uspona i poraza. U bezglavoj žurbi uzeo je nekoliko pregršti urmi i šuplju tikvu sa vodom, stavio sve to u svoju staru putničku torbu, prebacio je preko ramena, dohvatio štap i napustio zeleno spokojstvo svoje male domovine, kao izbeglica i čovek gonjen nemirom, bežeći od Boga i ljudi, od svega što je nekad smatrao najboljim, svojom službom i misijom. Iz početka je grabio putem kao gonjen, kao da su one ljudske prilike koje je ugledao na onoj steni gonioci i neprijatelji. Ali nakon prvog časa pešačenja, pritisnut strahom prestao je da žuri, od brzog kretanja prijatno se umorio i za vreme prvog
odmora uskratio je sebi, doduše, zadovoljstvo da prezalogaji — po svom osveštalom običaju pre zalaska sunca nikad nije uzimao hranu — ah mu je proradio razum, izvežban kroz samotna razmišljanja, i postepeno se udubio u razmatranje svog nagonskog i plahovitog postupka. Ma kako mu se činio nerazuman, nije ga osudio, pre bi se reklo da ga je blagonaklono ocenio, jer je došao do zaključka da je njegov čin, posle dugo vremena, zapravo bezazlen i nevin. Odlučio se na bekstvo,
doduše, iznenada i ne razmišljajući, ah to nije bilo sramno bežanje. Napustio je dužnost kojoj više nije bio dorastao, time što je pobegao priznao je sebi, i svakom ko bi ga posmatrao, da je zatajio, da se odrekao svakodnevne, beskorisne borbe, ne krijući da je pobeđen i da je konačno podlegao u tojborbi. Njegov razum je nalazio da to nije bio ni veličanstven, ni herojski ili svetački čin, ali je bio iskren i sigurno neophodan; začudio se što se tako kasno dao u bekstvo, što je izdržao tako dugo, takoneverovatno dugo vremena. Borbu i prkos koji su ga naterali da tako dugo ostane na mrtvoj straži smatrao je sad greškom, to je bila borba i grč njegove samoživosti i sebičnosti starog Adama, stoga mu je sad bilo jasno zbog čega je taj njegov prkos izazvao tako opake, štaviše, đavolske posledice, takav rascep i duševnu onemoćalost, demonsku opsednutost željom za smrću i samouništenjem.
Začelo, hrišćanin ne sme biti neprijatelj smrti; začelo, isposnik i svetac treba svoj život da smatra žrtvom; ali pomisao na dobrovoljnu smrt je u celosti đavolska i mogla je da nastane samo u duši kojom više ne gospodare i ne čuvaju je božji anđeli, nego opaki demoni.
Neko vreme sedeo je sav izgubljen i snužden, a naposletku duboko pogružen i potresen, jer je sa rastojanja od svega nekoliko milja, koliko je prevalio pešačeći, odjednom sagledao i postao svestan svog dosadašnjeg života, očajničkog i zamornog života čoveka na pragu starosti, koji je promašio svoj cilj, koga je neprekidno mučilo najstrašnije iskušenje — da se obesi o prvu granu kao izdajica
Spasitelja. Mada se užasavao pomisli na dobrovoljnu smrt, u njegovoj duši se zadržalo mutno sećanje na prethrišćanski, staropaganski i prastari običaj prinošenja ljudskih žrtava, a za takvu žrtvu bi uvek
bio predviđen kralj, svetac, odabranik plemena, i neretko bilo bi mu suđeno da sam nad sobom izvrši žrtveni čin. Užasnuo se što mu u duši odjekuje sećanje na zabranjeni običaj iz paganskih vremena, ali
ga je još većom grozom ispunjavala pomisao da je, u krajnjoj Liniji, i smrt Spasitelja na krstu bilodobrovoljno prinošenje ljudske žrtve. Doista, ako ga sećanje nije varalo, u njegovoj žudnji za samoubistvom bilo je nagoveštaja te pomisli, bio je to prkosni i opaki poziv da žrtvuje sam sebe i datime na nedopustiv način podražava Spasitelja — da na nedopustiv način nagovesti da Spasitelju nijesasvim uspelo da ostvari delo spasenja. Ta pomisao ga je prenerazila, ali je u isti mah osetio da je
sad izbegao tu opasnost.
Dugo je razmišljao o isposniku Jozefu koji se sad, umesto da sledi Judu ili Isusa na krstu, dao u bekstvo i time se ponovo predao u božje ruke. Sagledavši iz kakvog je pakla pobegao, sve više su ga obuzimali stid i tuga, grlo mu se stezalo od jada, koji je prerastao u žudnju da toj nevolji dođe kraj, i naposletku mu spasonosne suze blagotvorno grunuše na oči. Oh, kako dugo nije plakao! Obnevideo je od suza, ali se oslobodio smrtonosnog osećanja da se guši, i kada se povratio i osetio slani ukus na usnama, kada mu je doprlo do svesti da plače, bilo mu je za trenutak kao da je ponovo dete koje ne zna ni za kakvo zlo. Nasmešio se, stideći se pomalo suza, i najzad se diže i nastavi da pešači. Bio je u nedoumici, nije znao kuda ga vodi bekstvo i šta će biti s njim, sam sebi je izgledao kao dete, bez želje za borbom i bez htenja, osećao se lak i kao da ga neki daleki, blagi glas vodi, doziva i mami, kao da to njegovo putovanje nije nikakvo bekstvo nego povratak. Umorio se, a i njegov razum je umukao i odmarao se, ili mu jednostavno nije bio neophodan.
Na pojilištu na kome je Jozef prenoćio, odmarala se grupa putnika i nekoliko kamila; kako su među malobrojnim putnicima bile i dve žene, zadovoljio se da ih pozdravi pokretom ruke, izbegavajući razgovor. U sumrak je pojeo nekoliko urmi, pomolio se i legao, i tada začu prigušeni
razgovor dvojice muškaraca, starijeg i mlađeg, koji su se odmarali u njegovoj neposrednoj blizini.
Čuo je zapravo samo delić njihovog dijaloga, sve drugo izgovarah su šapatom. Ali i taj delić je izazvao njegovu pažnju, i naterao ga da o njemu razmišlja polo vinu noći.
— Dobro je — čuo je glas starijeg — veoma je dobro što si odlučio da posetiš tog pobožnog čoveka i što ćeš mu se ispovediti. Ljudi njemu slični imaju razumevanja za sve, to ti ja kažem, oni znaju i nešto više a ne samo da troše hleb, a mnogi među njima znaju i razne čini. Kada takav jedan dovikne samo jednu jedinu reč lavu koji se sprema na skok, zver se šćućuri, krvožednik podvije rep i polako se odšunja. Ja ti kažem, ti ljudi znaju da pripitome lava; jednom od njih — bio je to čovek
neobično pobožan — čak su njegovi pitomi lavovi iskopali grob i kada je umro napravili su mu humku, i dugo su po dva lava dan i noć stražarila kraj njegovog groba. Dakle, ti pobožni ljudi ne pripitomljavaju samo lavove. Jedan od njih je jednom rešio da nekom rimskom centurionu očita vakelu i da mu prodrma srce, a taj je bio poznat kao svirepa vojničina i kurvar, i gle čuda! đida se pokupio i otišao manji od makovog zrna, zaplašen kao miš koji traži rupu u koju će se zavući. Posle
toga niko ga nije mogao prepoznati. Doduše — ne treba smetnuti s uma — čovek je ubrzo zatim umro.
— Ko? Pobožni čovek?
— Ama ne, nego centurion. Zvao se Varo. Otkada ga je isposnik svojski priklještio i probudionjegovu savest, počeo je brzo da kopni, dva puta je oboleo od groznice i umro tri meseca kasnije.
Uostalom, ne treba ga žaliti. Pa ipak, često mi je prolazilo kroz glavu da mu isposnik nije isterao samo đavola, nego je kanda bacio i neke čini koje su ga odvele pod zemlju.
— Zar tako pobožan čovek? Ne mogu da verujem.
— Verovao ti, bratac moj, ili ne, ali čovek se od onoga dana sasvim izmenio, maltene kao da je začaran, a tri meseca kasnije ...
Neko vreme je vladala tišina, zatim opet onaj mlađi uze reč:
— Govori se da negde tu u okolini živi isposnik sasvim sam u blizini jednog izvora, na putu za Gazu, ime mu je Jozefus Famulus. Mnogo sam slušao o njemu.
— Ma nemoj. A šta si čuo?
— Kažu da je užasno pobožan i, pre svega, nikad ne gleda ni u jednu ženu. Ako ponekad nekoliko kamila prođe onim zabačenim mestom i na jednoj od njih čuči žena, brže-bolje okrene leđa i ubrzo nestane među stenama. Mnogi odlaze da mu se ispovedaju, silan svet.
— Neće biti baš tako, jer bih inače valjda i ja čuo za njega. A šta zna taj tvoj Famulus?
— Pa eto, ljudi mu dolaze na ispovest, a da nije kako valja i da ih ne razume, svet ne bi navalio.
Uostalom, priča se da gotovo nikad ne progovara, kod njega nema ni grdnje, ni dreke, ni kazne ili tome slično. Svi tvrde da je veoma blag, čak bi se moglo reći bojažljiv
— Pobogu, šta li radi kad niti grdi, niti kažnjava, a ni usta ne otvara?
— Navodno samo sluša i silno uzdiše i krsti se.
— Kakav li je to drveni svetac! Nisi valjda takva budala da juriš tog nemuštog čikicu.
— Baš to i hoću. Svakako ću ga naći, mora da je tu negde u blizini. Večeras se neki siromašni
brat muvao tu oko pojila, njega ću ujutro upitati, on i sam izgleda kao isposnik.
Stari se ražestio.
— Ostavi tog tvog isposnika, neka i dalje čuči kraj izvora u svojoj špilji! Covek koji samo sluša i uzdiše i plaši se žena, a niti šta zna, niti razume! Da ti ja kažem kome da odeš. Prilično je daleko odavde, dalje od Askalona, ali je zato najbolji od svih isposnika i ispovednika. Ime mu je Dion, a zovu ga Dion Pugil, to znači borac pesnicama jer se hvata ukoštac sa svojim đavolima, zatim, dragi moj, Pugil ne uzdiše i ne drži jezik za zubima, nego raspali i izriba čoveka po svim propisima. Kažu
da je neke čak i istukao, jedan je morao cele noći da kleči na kamenju, a još mu je povrh toga naredio da siromasima podari četrdeset groša. To ti je čovek, bratac moj, da ga vidiš i da se začudiš!
Dovoljno je da te pogleda, pa da ti se tresu kolena, taj vidi skroz naskroz kakav si. Nije on od onih što uzdišu, njima je to iz duše, i ako neko pati od nesanice, ili ga more opaki snovi i priviđenja islično, Pugil ga brzo sredi, to ti ja kažem. I ne govorim sve to zato što sam slušao nekakva ženska torokanja. Govorim ti zato što sam i sam bio kod njega. Jesam, i to lično, ma kakav da sam sinji kukavac, jednom sam navratio do isposnika Diona, pesničara i božjeg čovek. Pošao sam jadan, duša
mi je bila puna srama i gadosti, a vratio se vedar i jasan kao zvezda Danica, ne zvao se David akolažem. Zapamti: zove se Dion, a nadimak mu je Pugil. Potraži ga što pre možeš i doživećeš čudo!
Njemu dolaze da traže savet prefekti, starešine i biskupi.
U redu — odvrati njegov sagovrnik — razmisliću ako me put odvede u taj kraj. Ali danas jedanas, tu smo gde smo, i kad sam već tu, a negde je tu u blizini Jozefus o kome sam čuo mnoge lepereči...
— Lepe reči! Čime te je zaludeo taj Famulus?
— Dopada mi se što ne grdi i ne besni. Priznajem da mi se to dopada. Nisam ja ni centurion, ni biskup nego običan čovek i pomalo sam plašljiv, ne bih mogao podneti oganj i sumpor. Tako mi boga, više volim da se sa mnom postupa blago, tako ti je to sa mnom.
— Nisi jedini. Hoćeš blagi postupak! Po meni to je u redu pošto si se ispovedio, prihvatio kaznu i očistio dušu, ali nikako sve dotle dok si nečist i zaudaraš kao šakal pred licem svog ispovednika i
sudije!
— U redu, u redu. Nemojmo biti tako bučni, ljudi hoće da spavaju.
Odjednom se zakikotao.
— Uostalom, pričali su mi nešto smešno o njemu.
— O kome?
— O ispovedniku Jozefusu. Elem, kad mu neko ispriča sve svoje nevolje i ispovedi se, on ima običaj da pozdravi i blagoslovi grešnika na rastanku, pa ga poljubi u obraz ili u čelo.
— Ma šta mi kažeš!? Čudni su mu običaji.
— Poznato ti je koliko zazire od žena. Ali jednog dana došla mu je neka kurva tu iz okoline, odevena kao muškarac, on ništa nije primetio i mirno je saslušao gomilu laži koje mu je ona napričala, a kada je završila ispovest, on joj se svečano poklonio i poljubio je.
Stari prsnu u gromoglasan smeh, ali drugi ga brzo ućutka sa „pst, pst” i Jozef više ništa nije čuo, osim prigušenog smeha.
Podigao je pogled k nebu, tanki mesečev srp se jasno ocrtavao iznad vrhova palmi i on se naježi u svežini noći.
Čudesno, kao u krivom ogledalu a ipak veoma jasno, predočio mu je večernji razgovor goniča kamila sopstveni lik i ulogu koje se odrekao. Tako, dakle, neka kurva je terala šegu s njim. Ali to nije bilo najgore, mada je prilično žalosno. Dugo je razmišljao o razgovoru dvojice nepoznatih ljudi.
Kada je, naposletku, veoma kasno ipak zaspao, bilo je to samo zato što je sve njegovo razmišljanje ispalo jalovo. Ali je dovelo do jednog zaključka, do jedne odluke i s tom odlukom u srcu spavao je duboko i spokojno sve do svitanja zore.
Njegova odluka je bila da sledi savet starijeg goniča kamila — koji mlađi nije prihvatio — i da potraži Diona, zvanog Pugil, za koga je odavna čuo i koliko sinoć sluša o njemu tolike hvale. Taj čuveni ispovednik, sudija koji sudi dušama i savetodavac, moći će i njemu da da savet, svoj sud, da mu izrekne kaznu i ukaže mu na pravi put; predaće mu se u ruke kao božjem predstavniku i drage volje prihvatiti sve što mu bude dosudio.
Sutradan je napustio odmorište pre no što su se ona dvojica probudila, i nakon mukotrpnog pešačenja stigao je istog dana do mesta u kome su se, koliko mu je bilo poznato, nastanila pobožna braća, nadajući se da će odatle putem koji koriste putnici stići u Askalon.
Predveče, kad je stigao, ljubazno ga je dočekala mala, zelena oaza, ugledao je drveće, čuo večanje koza i učini mu se da u zelenoj senci nazire obrise krovova koliba i neke ljudske prilike, a kad je prišao bliže, učini mu se da ga neko posmatra. Zastao je i osvrnuo se oko sebe i ispod
najbližeg drveta ugledao neku priliku koja je sedela uspravno naslonjena leđima na stablo, nekog starca sede brade, dostojanstvena, ali stroga i nepokretna lica koji je verovatno već duže vreme
netremice gledao u njega. Starčev pogled je bio čvrst i oštar, ali bez ikakvog izraza, kao pogled čoveka koji je navikao da posmatra, ali nije radoznao i ni u čemu ne uzima učešća, koji pušta da mu prilaze ljudi i stvari i teži da ih sagleda, ali ih ne privlači i ne poziva k sebi.
— Neka je hvaljen Isus Hristos — reče Jozef. Starac nešto promrmlja u znak odgovora.
— Oprostite — reče Jozef — jeste li ovde stranac, kao ja, ili ste stanovnik ove lepe naseobine?
— Stranac — odvrati sedobradi.
— Prečasna starino, možda biste mi mogli reći da li je mogućno da se odavde krene putem koji vodi u Askalon?
— Mogućno je — reče starac. I uspravivši se, pomalo krutih udova, stao je pred Jozefa kao suvonjavi džin. Stajao je pogleda uperena u pustinju. Jozef je video da starac nije raspoložen za razgovor, ali se ipak osmelio da mu postavi još jedno pitanje.
— Dozvolite mi, prečasna starino, samo još jedno jedino pitanje — reče učtivo i vide da se starčev pogled vraća iz daljine. Pogled njegovih očiju je bio hladan i usredsređen.
— Da li vam je možda poznato gde bih mogao da nađem oca Diona, koga zovu Pugil?
Starac nabra obrve i pogled mu posta još hladniji.
— Poznajem ga — odvrati kratko.
— Poznajete ga? — povika Jozef. — Oh, onda mi recite gde ga mogu naći, jer me put vodi upravo njemu, ocu Dionu.