INDIJSKI ŽIVOTNI TOK

Jedan od demonskih kneževa, kojeg je Višnu,[48] odnosno jedan deo Višnua koji se kao Rama preobrazio u čoveka, ubio u jednoj od divljih bitaka demona strelom Mesečevog srpa, ponovo se u ljudskom liku vratio u kružni tok stvaranja, zvao se Ravana i živeo kao ratoborni knez na velikom Gangu. On je bio otac Daze. Dazina majka je umrla rano i pošto je njena naslednica, lepa i častoljubiva žena, rodila knezu sina, mah Daza joj je smetao; umesto njega — prvorođenog — želela je da jednom njen sin Nala postane vladar, stoga je vešto umela da Dazu otuđi od njegovog oca,
nameravala je da ga prvom zgodnom prilikom ukloni s puta. Ah jedan od dvorskih bramana Ravane, Vazudeva, znalac u prinošenju žrtvi, prozreo je njenu nameru i, kako je bio mudar, znao je i kako će
da je osujeti. Bilo mu je žao malog princa koji je, po svemu sudeći, od majke nasledio sklonost ka pobožnosti i osećanje za pravdu. Držao je Dazu na oku da mu se ne dogodi nikakvo zlo, i samo je čekao priliku da ga odvoji od maćihe.
Radža Ravana je imao krdo krava posvećenih Brami, koje su smatrane svetim i u čijem su se mleku i maslu često prinosile žrtve bogu. Najbolji pašnjaci u zemlji bili su određeni za njih. Jednoga dana došao je jedan od pastira koji su čuvali krave posvećene Brami sa tovarom maslaca i javio da se u kraju, u kome je krdo dosad paslo, javljaju predznaci suše i da su se pastiri dogovorili da poteraju krave dalje u planinske predele, gde im ni u doba najvećih suša neće ponestati izvorske vode i sveže hrane. Braman se poverio pastiru koga je odavna poznavao kao čoveka ljubaznog i odanog, i kada je sledećeg dana mali Daza, sin Ravane, nestao i niko nije mogao da ga pronađe, bili su Vazudeva i pastir jedini koji su znali za tajnu njegovog nestanka. Dečaka Dazu poveo je pastir sa
sobom u brežuljke, gde su naišli na krdo koje je lagano odmicalo, i Daza se njemu i pastirima drage volje i vedra raspoloženja pridružio, rastao je kao pastirče, pomagao pri čuvanju i gonjenju krava, oko muže, igrao se sa teladima i odmarao pod krošnjama drveća, pio slatko mleko, a bose noge su mu bile ubrljane kravljom balegom. Njemu se to svidelo, upoznao se sa životom pastira i krava, upoznao šumu, drveće i plodove u njoj, voleo je da jede mango, šumske smokve i plodove varinga stabla,
pecao slatko lotosovo korenje po zelenim šumskim jezerima, u praznične dane je na glavi nosio venac od crvenih cvetova, naučio je da se čuva od životinja u divljini, da izbegava tigra a da se druži sa
mudrim mungosom i veselim ježom, da kišni period provodi u sumračnoj kolibi, u kojoj su se dečaci zabavljali dečjim igrama, pevali pesme ili pleli korpe i asure. Daza nije sasvim zaboravio svoju
nekadašnju postojbinu i pređašnji život, ali ubrzo mu se činilo da je to sve bio san.
I jednoga dana, pošto je krdo prešlo u drugi predeo, Daza krenu u šumu sa namerom da traži med.
Otkako je upoznao šumu ona mu je bila veoma draga, a ova je bila posebno lepa, kroz zelenilo i granje vijugala je dnevna svetlost poput zlatnih zmija, šumovi, zov ptica, šapat krošnji, krici majmuna
preplitali su se i ukrštali u ljupkom i blistavom spletu poput svetlosti u lugu, isto tako su sa raznih strana nailazili, spajali se i opet raspršivali mirisi cveća, raznih vrsta drveća, lišća, voda, mahovina, životinja, plodova, zemlje i memle, opori i slatki, divlji i pitomi, mirisi koji bude i uspavljuju, vedri i onespokojavajući. Čas bi zažuborila voda u nevidljivom šumskom klanou, čas bi opet nad belim štitastim cvetovima titrao somotnozeleni leptir sa crnim i žutim pegama, ili bi krčkala grana u dubini modro osenčene šikare i lišće padalo na lišće, u tami bi riknula neka životinja ili se neka džandrljiva majmunica svađala sa svojima. Daza je zaboravio da traži med i dok je osluškivao cvrkut malog jata blistavo šarenih majušnih ptica, ugledao je neki trag među visokom paprati, koja se kao neka gusta, mala šuma širila usred velike, nešto kao puteljak, ili tesna pešačka staza, i kada se nečujno i oprezno uputio njome, otkrio je pod ogromnim razgranatim stablom malu kolibu, neku vrstu šiljatog šatora od paprati, a ispod kolibe je uspravno i nepokretno sedeo neki čovek, ruke su mu počivale među
skrštenim nogama, a pod belom kosom i širokim čelom uperio je mirni, bezizrazni pogled u zemlju, oči su mu bile otvorene ali kao da je njihov pogled bio okrenut unutra.
Daza je shvatio da je to sveti čovek i jogi, uostalom, nije bio prvi koga je video, znao je da su to poštovanja dostojni ljudi, povlašćeni od bogova i da je dobro donositi im darove i ukazivati im poštovanje. Ali ovaj ovde, koji je uspravno i opuštenih ruku sedeo pred svojom lepom i skrivenom
kolibom, posebno se svideo dečaku, učinio mu se čudesniji i poštovanja dostojniji od onih koje je dotle viđao. Sedeo je kao da lebdi i kao da svojim odsutnim pogledom ipak sve vidi i zna, kao da je bio okružen aurom svetlosti, začaranim krugom dostojanstva i talasima i plamenom nakupljenog žara i joga-snage, tako da se dečak nije usudio da mu priđe, da pozdravom ih uzvikom remeti njegov zanos.
Dostojanstvo i veličanstvenost njegove pojave, svetlost koja kao da je zračila iz njega i blistala na njegovom licu, usredsređenost i neprikosnovenost njegovog izraza bili su izvor talasa i zraka, a on
okružen njima kao da je sedeo na prestolu poput Meseca, dok su sažeta snaga njegovog duha, spokojno i sabrano htenje njegove pojave izatkali oko njega čarobni krug, izazivajući osećanje da bi taj čovek pukom željom ili jednom misli, i ne dižući pogled, mogao da ubije i ponovo vrati u život ubijenog.
Nepokretniji od drveta koje diše i treperi svojim zelenilom i granjem, nepokretniji od kamenog božanstva sedeo je jogi, a isto tako nepokretan i prikovan za zemlju, sputan i magično privučen tom pojavom stajao je dečak. Stajao je i zurio u majstora, video zrak sunčeve svetlosti na jednom njegovom ramenu i drugi zrak na njegovoj opuštenoj ruci, video kako se ovi zraci lagano pomeraju i nastaju novi, i stojeći tako zanemeo od čuda, shvatio je da ti zraci sunčeve svetlosti nemaju nikakve veze s tim čovekom, kao ni pesma ptica i krici majmuna u okolnoj šumi, ni mrka šumska pčela koja mu se spustila na lice, omirisala mu kožu, milila mu preko obraza i opet odletela, kao ni sav raznoliki život šume. Daza je sve to osetio i znao da sve što oči vide i uši čuju što je lepo i ružno, umilno ili strašno, da sve to nema nikakve veze sa svetim čovekom, da ga kiša neće ni rashladiti ni oneraspoložiti, vatra ga neće opeći, da je za njega ceo okolni svet samo površje i bez značaja. U njemu se rodila neka mutna slutnja da je u stvari ceo svet možda samo igra i površje, samo dašak vetra i titranje talasa nad nepoznatim dubinama. To zapravo nije bila misao već pre neka jeza i laka vrtoglavica koja zanese pastirče i prože ga osećanjem strave i opasnosti, a u isti mah ga je sve to silno privlačilo i budilo u njemu požudnu čežnju. Učinilo mu se da je jogi kroz površje sveta potonuo na dno postojećeg, uronio u tajnu svih stvari, da je probio i odbacio od sebe začaranu mrežu čula,
igru svetlosti, šumova, boja i osećanja, da je duboko uvrežen u suštastvenom i neizmenljivom.
Iako su dečaka nekad vaspitavali bramani koji su mu podarili mnoge zrake duhovne svetlosti, on sve to ipak nije shvatio razumom, niti bi umeo da izrazi rečima, ali kao što se u blagoslovenom času oseća blizina božanskog, tako ga je sada obuzimala jeza puna strahopoštovanja i divljenja, osetio je nešto kao ljubav prema tom čoveku i čežnju za životom kojim je živeo jogi koji je sedeo duboko
utonuo u meditacije. I tako je stari na čudesan način podsetio Dazu na njegovo poreklo, na kneževstvo i kraljevstvo, stajao je na rubu gustiša od paprati, dirnut do dna srca, ne hajući više što ptice proleću i krošnje nežnim šapatom vode razgovore, ne hajući za šumu i krdo sav se predao čaroliji i gledao u pustinjaka utonulog u razmišljanje, zanet nepojmljivim mirom i neprikosnovenošću njegove pojave, svetlim spokojstvom kojim je zračilo njegovo lice, snagom i usredsređenošću njegovog držanja i potpunom predajom svojoj službi.
Naknadno sigurno ne bi umeo reći da li je kraj one kolibe proveo dva ih jedan čas, ih nekoliko dana. Ah kada se oslobodio opčinjenosti, kada se nečujno provukao stazom kroz paprat, tražio izlaz iz šume i napokon stigao da otvorenih pašnjaka i krda, učinio je to nesvesno, u duši je još uvek bio opčinjen a razbudio se tek kada ga je jedan od pastira pozvao po imenu. Vikao je i grdio što je dečak tako dugo bio odsutan, ali kako je Daza gledao u njega začuđeno, razrogačenih očiju, pastir umuknu,
zapanjen neobičnim, stranim pogledom dečaka i njegovim svečanim držanjem. Ali, posle nekog vremena, ipak ga je upitao:
— Gde si bio, mili moj? Da nisi ugledao nekog boga ili sreo demona?
— Bio sam u šumi — reče Daza — nešto me je mamilo, hteo sam da tražim med. Ali posle sam zaboravio na to, jer sam ugledao čoveka, pustinjaka koji je utonuo u meditacije ili u molitvu, a kada
sam video kako mu se lice blista, morao sam da zastanem i da ga dugo posmatram. Hteo bih večeras da odem do njega da mu odnesem darove, on je sveti čovek.
— Učini to — reče pastir — odnesi mu mleka i slatkog masla; svece treba poštovati i darivati ih.
— Ali, kako da ga oslovim?
— Ne moraš ga oslovljavati, Dazo, pokloni mu se i spusti darove pred njega, to je dovoljno.
Dečak ga posluša. Trebalo mu je neko vreme da nađe ono mesto. Ispred kolibe nije bilo nikoga i on se nije usudio da uđe, stoga je spustio darove ispred ulaza u kolibu i udaljio se.
Dok su se pastiri zadržavali u blizini onog mesta, on je svake večeri odnosio darove, a tu i tamo odlazio bi i preko dana i zaticao mnogopoštovanog udubljenog u meditacije; nikako nije mogao da
odoli da ga ne posmatra zaneseno i da i sam ne bude prožet tračkom svečeve snage i blaženstva. Čak i kad su pastiri napustili taj kraj i Daza zajedno s njima krenuo na nove pašnjake, dugo nije mogao da
zaboravi onaj doživljaj u šumi i, kao što to biva kod dečaka, sanjario bi kad bi se našao sam da je i on pustinjak i poznavalac joge. Ali sećanje i snoviđenje izbledeše vremenom, utoliko pre što je ubrzo stasao i postao snažan mladić, i sa zadovoljstvom i pun žara učestvovao u igrama i takmičenjima sa svojim vršnjacima. Pa ipak se u njegovoj duši zadržala iskra slutnje da bi kneževstvo, koje je izgubio, mogao jednom da zameni dostojanstvom i tajanstvenom moći jogija.
Jednoga dana, kada se zatekoše u blizini grada, jedan od pastira donese vest da se tamo priprema velika svetkovina. Stari knez Ravana, koga je izdala snaga i veoma je oronuo, odredio je dan u koji će ga njegov sin Nala naslediti i biti proglašen za kneza. Daza je želeo da prisustvuje toj svetkovini, da vidi jednom grad kojeg se u duši mutno sećao iz detinjstva, da sluša muziku, da prisustvuje svečanoj povorci i takmičenjima plemića i da jednom vidi nepoznati svet gradskih stanovnika i velmoža toliko puta opisan u skaskama i bajkama, znajući — a i to je bila samo skaska ili bajka ili još manje od toga — da je nekad, u neko davno doba, i on pripadao tom svetu. Pastiri su dobili
naređenje da odnesu na dvor tovar maslaca koji će se žrtvovati prilikom svečanosti, i na Dazinu veliku radost i on je bio među onom trojicom koje je glavni pastir odredio za tu dužnost.
Stigli su na dvor u predvečerje prazničnog dana kako bi blagovremeno isporučili maslac. Preuzeo ga je braman Vazudeva koji je rukovodio žrtvenim obredima, ali nije poznao mladića. Trojica pastira su zatim sa velikim zadovoljstvom prisustvovala svečanostima; već u rano jutro počelo je prinošenje žrtve pod vođstvom bramana, videli su kako vatra zahvata gomile zlatnosjajnog maslaca, pretvarajući ih u plamen koji je lizao do neba, uzdizao se do beskonačnih visina i širio masnoćom zasićeni dim, tako ugodan tri puta po desetini bogova. U svečanoj povorci videli su slonove sa nosiljkama sa pozlaćenim krovom u kojima su sedeli jahači, videli su cvećem okićenu kraljevsku kočiju i mladog
radžu Nalu, čuli gromoglasnu svirku bubnjeva. Sve je bilo veličanstveno i blistavo a i pomalo smešno, bar se tako činilo mladom Dazi; bio je zanet i ushićen, štaviše opijen od buke, od kola i iskićenih konja, od sve te raskoši i razmetljivog rasipanja, očarale su ga igračice koje su plesale
ispred kneževskih kočija, vitkih i žilavih nogu nalik na stabljike lotosa, začudile su ga veličina i lepota grada, a ipak je uprkos svom ushićenju i zadovoljstvu sve to posmatrao trezvenim pogledom pastira koji u osnovi prezire gradske ljude. Ni za trenutak nije pomislio da je zapravo on prvorođeni sin, da se pred njegovim očima slavilo miropomazanje i posvećenje njegovog polubrata Nale, o kome nije imao nikakvih uspomena, niti da je zapravo on — Daza — trebalo da se vozi u cvećem
okićenim kočijama. Ali zato mu se nimalo nije svideo mladi Nala, izgledao mu je glup i zao u svojoj silnoj razmaženosti, nepodnošljivo sujetan u svom nadmenom samoobožavanju; rado bi učinio neku
pakost tom mladiću koji je izigravao kneza i malo ga naučio pameti, ali za to nije bilo prilike i ubrzo je na to zaboravio okružen tolikim drugim utiscima i stvarima koje je trebalo videti i čuti, smejati im se i uživati u njima. Žene u gradu su bile lepe, njihovi pogledi, pokreti i način govora izazivački i uzbudljivi, pa su mladi pastiri čuli mnoge reči koje su im još dugo odzvanjale u ušima. Reči su im, doduše, dobacivane sa prizvukom podsmeha, jer je odnos ljudi u gradu prema pastirima isti kao i odnos pastira prema građanima; oni se međusobno preziru. Ali uprkos tome, gradskim ženama su se veoma svideli lepi i snažni mladići, koji se hrane mlekom i sirom i gotovo preko cele godine žive pod vedrim nebom.
Kada se Daza vratio sa svetkovine, preobrazio se u muškarca, jurio je devojke i ogledao se u mnogim takmičenjima pesničenja i rvanja sa drugim mladićima. U to vreme se s ostalim pastirima našao opet u nekom novom predelu sa ravničarskim pašnjacima i stajaćim vodama, obraslim sitom i bambusom. Tu je ugledao devojku koja se zvala Pravati, i u njemu buknu bezumna ljubav prema toj lepoj ženi. Ona je bila kćer zakupca imanja i Daza je bio tako zaljubljen da je zaboravio i odbacio
sve, samo da je dobije. Kada su pastiri posle nekog vremena napustili taj kraj, nije hteo da posluša njihova upozorenja i savete nego se oprostio od njih i od pastirskog života koji je toliko voleo, stalno se nastanio i uspelo mu je da dobije Pravati za ženu. Obrađivao je prosom zasejana i pirinčana polja svoga tasta, pomagao u mlinu i pri seči drva, a svojoj ženi je podigao kolibu od bombusove trske i blata i držao je u njoj zaključanu.
Samo izuzetno snažno osećanje može da natera mladog čoveka da se odrekne svojih ranijih prijatelja, drugova i navika, da iz osnove promeni način života i da među tuđim ljudima prihvati nezavidnu ulogu domazeta. Pravati je bila tako lepa, ljubavne naslade koje su zračile iz njenog lica i tela tako silne i primamljive da je Daza za sve drugo bi slep i sav se predao toj ženi, u njenom zagrljaju je nalazio istinsku sreću. Za neke bogove i svece se priča da su dane, mesece i godine držali u zagrljaju neku lepu ženu koja ih je očarala, da su se stopili s njom i potpuno utonuli u slast, zaboravljajući sve drugo. Takvu sudbinu i ljubav poželeo je i Daza. Ali to mu nije bilo suđeno i njegova sreća ne potraja dugo. Svega godinu dana, a i to vreme nije bilo ispunjeno nepomućenom
srećom, bilo je u njemu mesta i za mnoge neprilike, za neugodne zahteve njegovog tasta, zajedljive primedbe njegovih šuraka i ćudi mlade žene. Međutim, kad god bi prišao njenom ležaju zaboravio bi
na sve, sve bi drugo iščezlo i postalo ništavno, toliko bi ga zaneo njen smeh i naslada kad bi milovao njeno vitko telo, vrt sladostrasti cvetao je u njemu sa hiljadama cvetova, mirisa i senki.
Sreća nije potrajala ni godinu dana kada je njegov kraj zahvatilo uzbuđenje i komešanje. Pojaviše se glasnici na konj ima i najaviše dolazak mladog radže i ubrzo se sa svojim ljudima, konjima i
celom pratnjom pojavio i sam radža Nala da lovi u tom kraju; na sve strane su se podizali šatori, svuda se čulo njištanje konja i zvuci rogova. Dazu sve to nije zanimalo, radio je u polju, obavljao poslove u mlinu i izbegavao lovce i dvorjane. Ah kad se tih dana jednom vratio u kolibu i u njoj nije zatekao svoju ženu, mada joj je bio strogo zabranio svaki izlazak, osetio je udar posred srca naslućujući nesreću. Pohitao je svom tastu, ali Pravati nije bila kod njega i svi su u kući tvrdili da je uopšte nisu videli. Strah mu je sve više pritiskivao srce. Pretražio je povrtnjak i polja, dan ili dva neprestano je hodao tamo-amo između svoje i kolibe svoga tasta, vrebao po oranicama, spustio se u bunar, molio se bogovima, dozivao je po imenu, mamio je i proklinjao, tražio tragove njenih stopala.
Najmlađi šurak, još dečak, naposletku mu je odao da je Pravati kod radže, da se nalazi u njegovom šatoru, da su je videli kako jaše konja. Daza se kradom šunjao oko logora Nale, nosio je uza se praćku koju je koristio nekad kao pastir. Kad god bi knežev šator danju ili noću za trenutak ostao bez nadzora, on bi se prikrao, ali bi ubrzo iskrsli stražari i on bi morao da beži. Skrivajući se među granjem nekog stabla video je radžu, čiji mu je lik još od svetkovine u gradu bio poznat i odvratan,
video kad je uzjahao konja i odjahao, a kada se posle nekoliko časova vratio, sjahao i odgrnuo šatorsko krilo na ulazu, video je da se u šatoru kreće neka mlada žena i pozdravlja radžu, a kada je u toj mladoj ženi poznao Pravati, svoju ženu, zamalo nije pao sa drveta. Sada je pouzdano znao na čemu je i srce ga je još više tištalo. Silna je bila njegova ljubavna sreća sa Pravati, a sada su ništa manje silno, štaviše, još silnije ovladali njime bol, gnev, svest o tome šta je izgubio i uvređenost.
Kada čovek svu ljubav za koju je sposoban usredsređuje na jedno, u njemu se ruši sve ako to izgubi i odjednom se nađe sam među ruševinama.
Jedan dan i jednu noć je Daza lutao po okolnim šumama, iza svakog kratkog predaha ponovo bi ga jad u srcu digao na noge, morao je da trči i da se kreće, činilo mu se da mora da juri do na kraj sveta i do kraja svog života koji je izgubio svaku vrednost i čar. Pa ipak nije pošao u daljinu i u nepoznato već se neprekidno zadržavao u blizini mesta svoje nesreće, obilazio je oko svoje kolibe, oko mlina, oranica i kneževog lovačkog šatora. Naposletku se opet sakrio među krošnjama iznad šatora, šćućurio se i vrebao pun gorčine, izgarajući kao izgladnela divlja zver u svom lisnatom skrovištu sve dok nije došao trenutak za koji je čuvao poslednju snagu, dok radža nije izišao pred šator. Tada se nečujno
spustio sa grane, zamahnuo i kamenom iz praćke pogodio pravo u čelo omrznutog radžu koji se srušio i ostao da leži nauznak bez znaka života. Nikog nije bilo u blizini; vihor slasti i uživanja u osveti koji je prohujao Dazinim čulima za trenutak prekinu stravična i čudesna, mukla tišina. I pre no Što se oko ubijenog digla graja i počelo da vrvi od slugu, on se izgubi u šumi i zatim niz dolinu u gustišu bambusa.
U trenutku u kome je skočio sa drveta i opijen svojim činom zavitlao praćku i odaslao smrt, bilo mu je kao da je time ugasio i sopstveni život, kao da ga napušta poslednja snaga i kao da se, poletevši sa smrtonosnim kamenom, i sam survava u ponor ništavila, dragovoljno prihvatajući sopstvenu propast ako omraženi dušmanin strada trenutak pre njega. Ali kada je iza njegovog čina nastupio onaj neočekivani trenutak tišine, žudnja za životom — za koju maločas nije znao — otrže ga od otvorenog ambisa, u njegovim čulima i telu se razbudio pranagon i naterao ga da se povuče u šumu i bambusov gustiš, da beži i da se skriva. Tek kad je stigao do nekog skrovišta i izbegao prvu opasnost, došlo mu je do svesti šta se s njim zbilo. Srušio se krajnje iscrpljen i bez daha, a kada je u toj malaksalosti iščilio i zanos u kojem je izveo svoj čin i nastupilo otrežnjenje, osetio je u prvi mah razočaranje i gađenje, što je živ i što je uspeo da pobegne. Ali tek što je povratio dah i popustila vrtoglavica od silnog premora, iščezlo je i to bljutavo i odvratno osećanje i ustupilo mesto prkosu i želji da živi, i ponovo je u srcu osetio divlju radost što je izvršio onaj čin.
Ubrzo je okolina oživela, počelo je traganje i lov na ubicu i potrajao je ceo dan, a on se spasao zavučen u svoje skrovište, jer se zbog tigrova niko nije usudio da prodre dublje u divljinu. Malo je spavao, osluškivao je, provlačio se dalje kroz gustiš i opet predahnuo, a trećeg dana našao se već s one strane brežuljka i pešačio bez odmora u pravcu viših bregova.
Život beskućnika vodio ga je na razne strane, učinio ga tvrđim i ravnodušnim, postao je mudriji i smireniji, ali je noću još uvek često sanjao o Pravati i o svojoj nekadašnjoj sreći, odnosno o onome što je nazivao srećom, bezbroj puta je sanjao i kako ga gone a on beži, bila su to užasna i zastrašujuća snoviđenja, kao ovo: on beži, za sobom čuje bubnjeve i lovačke rogove gonilaca, a on se probija kroz šumu i močvare, kroz trnje i preko trošnih, crvotočnih mostova i nešto nosi, neki teret, nešto zamotano, pokriveno i nepoznato za šta zna da je veoma dragoceno i ugroženo, neko blago, možda nešto ukradeno, uvijeno u maramu, neku šarenu tkaninu sa mrkocrvenim i plavim šarama sličnu
Pravatinoj haljini za svečanosti — da on natovaren tim zavežljajem, opljačkanim plenom ili blagom, uz opasnosti i tegobe beži i šunja se presamićen pod niskim granama i visećim stenama, pored zmija i
preko vrtoglavo uzanih brvana nad rekama punim krokodila, da se napostetku, gonjen i iscrpljen, zaustavlja i prstima barata po čvorovima kojima je zavežljaj zavezan, da mu uspeva da dreši jedan po jedan i naposletku vidi da je blago koje je izvadio i koje sad užasnut drži u rukama njegova sopstvena glava.
Ziveo je po skrovištima i u neprestanom lutanju, zapravo više nije bežao od ljudi, ali ih je izbegavao. Jednoga dana put ga je doveo do travnatog predela sa brežuljcima koji mu se učinio lep i vedar, i kao da ga je pozdravio kao starog znanca. Čas su se prostirale livade s ustalasalom,
rascvetalom travom, čas uzdizale vrbe koje je poznavao i koje su ga podsećale na radosno i čedno vreme u kome nije znao za ljubav i ljubomoru, za mržnju i osvetu. Bili su to pašnjaci na kojima je nekad čuvao krdo sa svojim drugovima, to je bilo najradosnije vreme njegove mladosti, koje mu je sad iskrslo pred očima i pojavilo iz silnih dubina nepovratnog. Slatka tuga u njegovom srcu bila je odjek šumova koji su ga tu pozdravljah, pirkanja vetra među srebrnastim ustreptalim vrbama, vesele, hitre koračnice potočića, pesme ptica i muklog zuzukanja bumbara. Sve je ovde zvučalo i mirisalo na utočište i zavičaj, naviknutom na lutajući život pastira, još mu se nikada nijedan kraj nije činio tako prisan i zavičajni.
Praćen i vođen tim glasovima u duši, prožiman osećanjem čoveka koji se vraća svom domu, prolazio je ovim ljupkim predelom posle strašnih meseci više ne kao stranac, progonjeni begunac i na smrt osuđeni, nego široka srca, ne misleći ni na šta i bez želja, predajući se sav spokojnoj i vedroj sadašnjici i bliskosti, upijajući pun zahvalnosti sve u sebe. Čudio se pomalo sam sebi i svem novom, neobičnom, po prvi put s oduševljenjem u duši, iznenadila ga je otvorenost sopstvenog duha, vedrina bez napetosti, pažljivi i blagodarni način na koji je posmatrao i uživao u svetu oko sebe. Nešto ga je mamilo da se preko zelenih pašnjaka uputi u šumu, pod drveće, u sumrak posut zracima sunca i tu ga još više obuze osećanje da se vraća u zavičaj i ono ga je vodilo putevima koje kao da su njegove noge same nalazile, sve dok kroz gustiš paprati, neku vrstu male šume usred velike, nije stigao do majušne kolibe, pred kojom je na zemlji, nepokretan, sedeo jogi koga je nekad krišom posmatrao i donosio mu mleka.
Daza je zastao kao da se trgao iz sna. Sve je tu bilo kao nekad, ovde vreme nije prolazilo, ovde se nije ubijalo ni patilo; vreme i život su ovde bili postojani kao kristal, spokojni i ovekovečeni.
Posmatrajući starog, srce mu se ispunilo divljenjem, ljubavlju i čežnjom kao nekad, kada ga je prvi put ugledao. Zagledao je kolibu i pomislio da bi je trebalo malo popraviti pre početka idućeg kišnog perioda. Zatim se osmelio i posle nekoliko opreznih koraka ušao je u kolibu i osvrnuo se oko sebe da vidi šta se nalazi u njoj, a to nije bilo mnogo, gotovo ništa: ležaj od lišća, izdubljena tikva sa malo vode i prazna torba od like. Daza uze torbu i pođe u šumu da traži hranu, vrativši se sa plodovima i
slatkom srčikom iz stabala, zatim je uzeo tikvu i napunio je svežom vodom. Time je obavio sve poslove koje je ovde trebalo obaviti. Eto, kako je nekima malo potrebno za život! Daza se šćućurio na zemlji i utonuo u sanjarenje. Bio je zadovoljan tim odmorom bez reči i sanjarenjem u šumi, zadovoljan sam sobom, glasom u svojoj duši koji ga je doveo na ovo mesto, na kome je već jednom kao mladić osećao neko spokojstvo, sreću i prisnost doma.
I tako je ostao kod ćutljivog. Obnovio mu je ležaj od lišća, tražio hranu za obojicu, opravio trošnu kolibu i počeo gradnju druge, koju je na malom rastojanju podigao za sebe. Po svemu sudeći, stari ga je trpeo, iako se zapravo nije moglo dokučiti da li ga uopšte primećuje. Kada bi se digao posle meditacije, učinio bi to samo da uđe u kolibu da spava, da pojede koji zalogaj, ili da se za kratko vreme izgubi u šumi. Daza je pored toga časnog čoveka živeo kao sluga nekog velikana, ili pre kao što domaća životinjica, pitoma ptica ili mungos živi pored ljudi, uvek na usluzi i gotovo neprimećena.
Budući da je dugo živeo kao begunac, skrivao se nespokojan i mučen grižom savesti, uvek spreman da umakne goniocima, izvesno vreme mu je prijao miman život, poslovi koje je obavljao bez ikakvog truda i neposredna blizina čoveka koji se nije obazirao na njega, spavao je spokojno i bez strašnih snoviđenja, zaboravljajući u toku pola ili čak i celog dana šta se dogodilo. Nije razmišljao o budućnosti, i ako je uopšte za nečim težio i bilo šta želeo, onda je to bilo da ostane tu, da ga jogi
prihvati i uputi u tajnu pustinjskog života, da i sam postane jogi i učesnik u ponosnoj bezbrižnosti jogizma. Više puta je počinjao da podražava časnog jogija, da kao on nepokretno sedi skrštenih nogu,
da netremice uperi pogled u nepoznati svet nakraj stvarnosti i da postane neosetljiv na sve što ga okružuje. Ali obično bi se brzo zamorio, utrnuli bi mu udovi i zabolela ga leđa, smetali su mu razni insekti ili bi ga zasvrbela nadražena koža i to bi ga nateralo da se pokrene, da se češe i naposletku ustane. Ponekad bi, međutim, osetio i nešto drugo, naime, da postaje prazan i lak, da lebdi, što ljudima inače uspeva samo u snu, kada ovlaš dotičući zemlju i odbivši se blago od nje lebde u vazduhu poput pahuljice od vune. Tih trenutaka mutno je naslućivao kako bi bilo kad bi stalno tako lebdeo, kad bi mu se telo oslobodilo težine i vinulo poneto dahom jednog uzvišenijeg, čistijeg, sunčanog života, uzdižući se i utapajući u jedan drugi svet, bezvremen i nepromenljiv. Ah to su bili
samo trenuci i slutnje. Kada bi se posle takvih trenutaka vratio u svakodnevicu, pomislio bi da mora nekako postići da mu majstor bude učitelj, da ga uvede u njegove vežbe i tajne veštine, da i njega
preobrazi u jogija. Ah, kako da to postigne? Nije bilo ni najmanjeg znaka da će ga stari ikada primetiti, da bi ikad mogli da izmene neku reč. Kao što se stari nalazio nakraj dana i časa, nakraj šume i kolibe, tako je, po svemu sudeći, bio i nakraj reči.
Pa ipak je progovorio jednog dana. Došlo je vreme u kome je Daza opet sanjao iz noći u noć, često zanosno slatko, a često i strašno, sanjao bi svoju ženu Pravati, ili o svom strahotnom životu begunca. Ni po danu nije postizao nikakav napredak, nije mogao dugo na sedi i da se vežba, glavom su mu prolazile misli o ženama i ljubavi i često je lutao po šumi. Kanda su vremenske prilike bile za to krive, dani su bili sparni, sa povremenim naletima vrelog vetra. I opet je nastupio takav loš dan,
rojili su se komarci, Daza je te noći opet imao neko snoviđenje koje ga je tištalo i ispunjavalo strahom, doduše, nije znao kakav je to zapravo bio san, ali mu se činio kao kukavni i u stvari nedozvoljeni povratak ranijim stanjima i životnim dobima. Preko celog dana se tmuran i uznemiren šunjao oko kolibe, obavljao poneki poslić, sedao u više mahova da vežba meditiranje ali bi ga svaki put spopadao grozničavi nemir, sevalo mu je u udovima i kao da su mu mravi mileli po stopalima, nešto ga je peklo na potiljku i jedva bi izdržao nekoliko trenutaka, dobacujući pri tom bojažljive i postiđene poglede starom, koji je čučao u savršenom stavu, dok mu je lice, sa pogledom uperenim u
sebe, sa neprikosnovenom i spokojnom vedrinom lebdelo kao cvetna krunica.
Kada se toga dana jogi digao i krenuo ka svojoj kolibi, Daza — koji je dugo iščekivao taj trenutak — prepreči mu put i oslovi ga sa hrabrošću bojažljivih:
— Mnogopoštovani — reče — oprosti što sam prodro u tvoj mir. Ja tražim spokojstvo, tražim mir, hteo bih da živim kao ti i da budem tebi sličan. Čuj me, još sam mlad, ali sam mnogo propatio, sudbina se svirepo poigrala sa mnom. Rodio sam se kao knez, ali su me u ranom detinjstvu uklonili i dali pastirima, postao sam pastir, odrastao sam u veselju i snazi kao mlado govedo, nevin u srcu.
Zatim sam počeo bacati poglede na žene i kad sam ugledao najlepšu, stavio sam svoj život u njenu službu, umro bih da je nisam dobio. Napustio sam svoje drugove pastire, tražio i dobio Pravati za ženu, postao sam domazet, morao sam da slušam i obavljam teške radove, ali Pravati je bila moja, volela me je, bar sam ja mislio da me voli, svake večeri vraćao sam se u njen zagrljaj i ležao na njenom srcu. Ali gle čuda, u naš kraj je došao radža, onaj isti zbog koga su me kao dete uklonili,
došao je i oteo mi Pravati, svojim očima sam je video u njegovom zagrljaju. Bio je to najveći bol koji sam iskusio i koji je iz osnova izmenio mene i moj život. Ubio sam radžu i vodio život zločinca i progonjenog, sve se dalo u poteru za mnom, ni trenutka nisam bio siguran u svoj život dok nisam stigao ovamo. Mnogopoštovani, ja sam budala i ubica, možda će me ipak uhvatiti i raščerečiti načetvoro. Ne mogu više da podnesem takav strašni život, hteo bih da ga se rešim.
Jogi je mirno, oborena pogleda, saslušao plahoviti mladićev izliv. Zatim se svetlim, prodornim i gotovo nepodnošljivo čvrstim, usredsređenim pogledom zagledao u Dazu i, posmatrajući njegovo lice i razmišljajući o njegovoj plahovito iznetoj priči, lagano razvukao usne u osmeh i nasmejao se, smejući se bez glasa zatresao je glavom i kikoćući se povikao:
— Maja! Maja!
Daza je stajao zbunjen i postiđen, dok je jogi pre no što će se založiti krenuo uzanom stazom između paprati i hodao tamo-amo odmerenim, ritmičkim koracima. Vratio se nakon stotinak koračaja i ušao u svoju kolibu, a na licu mu se videlo da je, kao i uvek, okrenut stvarima koje ne spadaju u pojavni svet. Kakav je to bio smeh kojim je taj čovek vazda nepokretna lica odgovorio na Dazine reči?! Dugo je razmišljao o tome. Da li je taj smeh u trenutku Dazinog očajničkog priznanja i
preklinjanja bio blagonaklon ili podrugljiv, da li je bio utešen ili znak osude, da li je bio božanski ili demonski? Da li je bio naprosto cinično mudrovanje starca koji više nije u stanju da bilo šta shvati
ozbiljno, ili podsmeh mudraca suočenog sa tuđom ludošću? Da li je trebalo protumačiti da ga je tim smehom odbio, oprostio se od njega i otpustio ga? Ili ga je trebalo shvatiti kao savet, poziv da se i Daza smeje zajedno s njim? Nikako nije mogao da odgonetne njegov značaj. Do kasno u noć razmišljao je o smehu koji su, po svemu sudeći, njegov život, sreća i jad izazvali kod tog starca, prežvakavao ga je u mislima kao kakav tvrd koren koji ipak ima i neki ukus i miris. Isto tako je
prežvakavao i razmišljao i o reči koju mu je stari doviknuo tako gromko, vedro i neshvatljivo razdragano, kikoćući se: „Maja! Maja!” Donekle je znao, a donekle naslutio šta otprilike treba da znači reč koju mu je dobacio smejući se, a i način na koji je to učinio navodio ga je da otkrije njen smisao. Maja je Dazina slatka sreća i gorki jad, maja je lepa Pravati, maja je njena ljubav i strast, maja je ceo život. Dazin život i život svih ljudi, sve je u očima starog jogija bila maja, nešto kao detinjarija, pozorišna igra, uobraženje, šarena laža, mehur od sapunice, nešto čemu se čovek mogao razdragano smejati i to u isti mah prezreti, ali ni u kom slučaju shvatiti ozbiljno.