TRI ŽIVOTNA TOKA

ČOVEK KOJI JE PRAVIO KIŠU

Bilo je to pre mnogo hiljada godina i žene su bile na vlasti. U plemenu i porodici majci i staramajci odavalo se poštovanje i dužna poslušnost, a prilikom rođenja deteta devojčice su se cenile više od dečaka.

U selu je živela pramajka, sto i možda više godina stara, svi su je poštovali kao kraljicu i pribojavali je se mada od pamtiveka nije ni prstom mrdnula, niti progovarala. Mnoge dane provodila je sedeći pred ulazom u svoju kolibu, okružena jatom rođakinja koje su joj služile, a dolazile su i žene iz sela da joj odaju počast, da joj pričaju o svojim brigama i radostima, da joj pokažu svoju decu da ih ona blagoslovi; dolazile bi trudnice sa molbom da im ona stavi ruku na trbuh i da očekivanom detetu da ime. Pramajka bi im katkad položila ruku na trbuh, a katkad bi samo klimnula glavom ili ostala nepokretna. Retko bi izgovorila koju reč, bila je naprosto tu; sedela je i vladala, retki pramenovi žućkastobele kose okružavali njeno mudro lice orlovskih crta slično štavljenoj koži, sedela je tako i primala počasti, darove, molbe, vesti, izveštaje i optužbe, sedela je i svi su je znali kao majku sedam kćeri, kao staramajku i čukunbabu brojnih unuka i praunuka, sedela je i iza njenog dubokim borama izbrazdanog lika i mrkog čela bili su pohranjeni mudrost, predanje, pravo, običaji i čast sela.

Bilo je prolećno veče, oblačno, i rano se spuštao sumrak. Pred zemljanom kolibom pramajke nije sedela ona nego njena kćer, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnogo mlađa od pramajke. Sedela je i odmarala se, njeno sedište je bio kućni prag, plitki poljski kamen, po hladnom vremenu pokriven krznom, a malo dalje čučalo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrugu nekoliko dece, žena i dečaka; oni su tu čučali svake večeri kada nije kišilo ili stezao mraz, jer su želeli da čuju kćer pramajke, koja bi im kazivala priče ili pevušila mudre izreke. Ranije je to činila sama pramajka, sad je bila prestara i nije bila za razgovor, pa se umesto nje na tom mestu sad šćućurila i pričala njena kćer i, kao što je sve priče i izreke znala od svoje čukunbabe, tako je i glasom, stasom, spokojnim i dostojanstvenim držanjem, pokretima i načinom govora podsećala na nju, a mlađi slušaoci poznavali su je mnogo bolje negoli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu jedne druge i umesto nje im kazuje priče i mudrosti plemena. Večerom bi iz njenih usta potekao izvor znanja, blago plemena se krilo pod njenom belom kosom, iza izbrazdanog staračkog čela bilo je pohranjeno sećanje i duh naseobine. Ako je neko od stanovnika bio upućen i poznavao izreke ili priče, znao ih je od nje. Osim nje i njene prastare majke u plemenu je bio samo još jedan znalac, ali taj je živeo po strani, bio je čovek tajanstven i veoma ćutljiv, bio je to čovek koji je pravio vreme i kišu, to jest daždevnjak.

Među slušaocima čučao je i dečak Kneht, a kraj njega devojčica po imenu Ada. Dečak ju je voleo, često bi je pratio i štitio, u stvari ne iz ljubavi, o tome još ništa nije znao, i sam je još bio dete, nego zato što je bila kćer daždevnjaka. Kneht ga je silno poštovao i divio mu se, pored pramajke i njene kćeri nikoga nije poštovao kao njega. Ali one su bile žene. Mogao je da ih poštuje i da ih se pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mogla roditi misao niti bi mogao da gaji želju da bude kao one.

Čovek koji je pravio vreme bio je prilično nepristupačan i dečaku nije bilo lako da se zadržava u njegovoj blizini; trebalo je koristiti zaobilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do čoveka koji je pravio vreme bilo je Knehtovo staranje za njegovo dete. Odlazio je po nju što je mogao češće u prilično zabačenu kolibu čoveka koji je pravio vreme, večerom bi je poveo sobom do kolibe starice da slušaju njene priče, pa bi je zatim opet vratio kući. Tako je bilo i danas, šćućurio se pokraj nje, okružen tamnim mnoštvom, i slušao.

Prababa je danas pričala o selu veštica. Evo šta je ispričala:

— U ponekom selu katkad se nađe žena zle ćudi koja nikome ne želi dobra. Takve žene većinom nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo neće da je trpi. Tada noću odu po nju, njenog muža bace u okove, nju išibaju i isteraju daleko u šume i baruštine, prokunu je strašnom kletvom i ostave u divljini. Njenom mužu zatim skidaju okove i ako nije prestar može se pridružiti drugoj ženi.

Ona proterana, ako ne zaglavi, luta šiumama i baruštinama, nauči jezik životinja i nakon dugog tumaranja i pešačenja jednoga dana naiđe na neko malo selo koje se zove selo veštica. U njemu su okupljene sve zle žene proterane iz svojih sela, koje su onde same podigle sebi selo. One tu žive i prave razna zla i bacaju čini i, pre svega, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih sela, i kada neko dete zaluta u šumi i više se nikad ne vrati možda se nije udavilo u baruštini, niti su ga rastrgli vukovi, nego ga je jedna od veštica namamila na krivi put i povela sobom u selo veštica. U vreme kada sam bila mala, a moja staramajka najstarija u selu, pošla je jedna devojčica s ostalima u šumu da bere borovnice, umorila se berući i zaspala; bila je još mala i paprat je pokrila, a ostala deca ništa nisu primetila i otišla su dalje i tek kada su se vratila u selo, i već je palo veče, videli su da devojčica nije među njima. Uputiše za njom mlade momke, oni su je tražili i dozivali po šumi sve dok nije pala noć, a onda su se vratili a da je nisu našli. Kada se devojčica naspavala krenula je sve dublje i dublje u šumu. I što se više plašila, utoliko je brže trčala, mada već odavna nije znala ona nego njena kćer, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnogo mlađa od pramajke. Sedela je i odmarala se, njeno sedište je bio kućni prag, plitki poljski kamen, po hladnom vremenu pokriven krznom, a malo dalje čučalo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrugu nekoliko dece, žena i dečaka; oni su tu čučali svake večeri kada nije kišilo ili stezao mraz, jer su želeli da čuju kćer pramajke, koja bi im kazivala priče ili pevušila mudre izreke. Ranije je to činila sama pramajka, sad je bila prestara i nije bila za razgovor, pa se umesto nje na tom mestu sad šćućurila i pričala njena kćer i, kao što je sve priče i izreke znala od svoje čukunbabe, tako je i glasom, stasom, spokojnim i dostojanstvenim držanjem, pokretima i načinom govora podsećala na nju, a mlađi slušaoci poznavali su je mnogo bolje negoli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu jedne druge i umesto nje im kazuje priče i mudrosti plemena. Večerom bi iz njenih usta potekao izvor znanja, blago plemena se krilo pod njenom belom kosom, iza izbrazdanog staračkog čela bilo je pohranjeno sećanje i duh naseobine. Ako je neko od stanovnika bio upućen i poznavao izreke ili priče, znao ih je od nje.

Osim nje i njene prastare majke u plemenu je bio samo još jedan znalac, ali taj je živeo po strani, bio je čovek tajanstven i veoma ćutljiv, bio je to čovek koji je pravio vreme i kišu, to jest daždevnjak.

Među slušaocima čučao je i dečak Kneht, a kraj njega devojčica po imenu Ada. Dečak ju je voleo, često bi je pratio i štitio, u stvari ne iz ljubavi, o tome još ništa nije znao, i sam je još bio dete, nego zato što je bila kćer daždevnjaka. Kneht ga je silno poštovao i divio mu se, pored pramajke i njene kćeri nikoga nije poštovao kao njega. Ali one su bile žene. Mogao je da ih poštuje i da ih se pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mogla roditi misao niti bi mogao da gaji želju da bude kao one.

Čovek koji je pravio vreme bio je prilično nepristupačan i dečaku nije bilo lako da se zadržava u njegovoj blizini; trebalo je koristiti zaobilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do čoveka koji je pravio vreme bilo je Knehtovo staranje za njegovo dete. Odlazio je po nju što je mogao češće u prilično zabačenu kolibu čoveka koji je pravio vreme, večerom bi je poveo sobom do kolibe starice da slušaju njene priče, pa bi je zatim opet vratio kući. Tako je bilo i danas, šćućurio se pokraj nje, okružen tamnim mnoštvom, i slušao.

Prababa je danas pričala o selu veštica. Evo šta je ispričala:

— U ponekom selu katkad se nađe žena zle ćudi koja nikome ne želi dobra. Takve žene većinom nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo neće da je trpi. Tada noću odu po nju, njenog muža bace u okove, nju išibaju i isteraju daleko u šume i baruštine, prokunu je strašnom kletvom i ostave u divljini. Njenom mužu zatim skidaju okove i ako nije prestar može se pridružiti drugoj ženi.

Ona proterana, ako ne zaglavi, luta šumama i baruštinama, nauči jezik životinja i nakon dugog tumaranja i pešačenja jednoga dana naiđe na neko malo selo koje se zove selo veštica. U njemu su okupljene sve zle žene proterane iz svojih sela, koje su onde same podigle sebi selo. One tu žive i prave razna zla i bacaju čini i, pre svega, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih sela, i kada neko dete zaluta u šumi i više se nikad ne vrati možda se nije udavilo u baruštini, niti su ga rastrgli vukovi, nego ga je jedna od veštica namamila na krivi put i povela sobom u selo veštica. U vreme kada sam bila mala, a moja staramajka najstarija u selu, pošla je jedna devojčica s ostalima u šumu da bere borovnice, umorila se berući i zaspala; bila je još mala i paprat je pokrila, a ostala deca ništa nisu primetila i otišla su dalje i tek kada su se vratila u selo, i već je palo veče, videli su da devojčica nije među njima. Uputiše za njom mlade momke, oni su je tražili i dozivali po šumi sve dok nije pala noć, a onda su se vratili a da je nisu našli. Kada se devojčica naspavala krenula je sve dublje i dublje u šumu. I što se više plašila, utoliko je brže trčala, mada već odavna nije znala gde se nalazi i u stvari sve se više udaljavala od sela i zalazila u predele u kojima još nikad niko nije bio.

Na vlaknu od like nosila je oko vrata zub divljeg vepra koji joj je otac poklonio po povratku iz lova.

Oštrim kamenom probušio je zub i kroz rupu provukao vlakno like, a prethodno ga je tri puta prokuvao u krvi vepra i pevao uz to blagotvorne izreke, i ko god bi uza se imao takav zub, bio bi zaštićen od mnogih čini. Tada je među drvećem iskrsla jedna žena, a to je bila veštica, napravila je ljubazno lice i rekla: „Pozdravljam te, lepa devojčice, jesi li zalutala? Pođi sa mnom, odvešću te tvojoj kući.” Devojčica je pošla s njom. Ali se setila šta su joj govorili mati i otac, a to je da nikad nikom ne pokazuje zub vepra i stoga je, hodajući, neprimetno otkačila zub sa like i sakrila ga u pojas.

Nepoznata žena je satima hodala sa devojčicom, već se spustila noć kad su stigle u selo, ali to nije bilo naše selo, bilo je to selo veštica. Devojčicu zatvoriše u mračnu štalu, dok je veštica otišla u svoju kolibu da spava. Sutradan joj veštica reče: „Da nemaš uza se zub divljeg vepra?” Devojčica reče da nema, da je imala ali ga je izgubila u šumi i pokaza joj ogrlicu od like na kojoj više nije bilo zuba. Tada veštica uze kameni lonac, u njemu je bila zemlja u kojoj su bile posađene tri biljke. Dete je gledalo biljke i upitalo čemu one služe. Veštica joj prstom pokaza prvu i reče: „Ovo je život tvoje majke.” Zatim pokaza drugu i reče: „Ovo je život tvog oca.” Pa pokaza treću biljku: „Ovo je tvoj život. Dokle god su te biljke zelene i rastu, dotle ste živi i zdravi. Počne li da vene jedna od njih, razboleće se onaj čiji život predstavlja. Ako je ko otkine, kao što ću ja sad jednu otkinuti, umreće onaj čiji je to život.” Ona prstima uhvati biljku koja je značila očev život i poče da je izvlači, i kada ga je već malo izvukla, tako da se video delić belog korena, biljka duboko uzdahnu...

Kod tih reči devojčica pokraj Knehta skoči kao da je guja ujela, vrisnu i pobeže glavom bez obzira. Dugo se borila sa strahom koji je obuzeo dok je slušala priču, i više nije izdržala. Neka stara žena prsnu u smeh.

Ostali slušaoci se nisu plašili ništa manje od devojčice, ali su se uzdržali i ostali da sede na svojim mestima. Kneht, međutim, takođe skoči na noge čim se prenuo iz zanosa slušanja i straha, i potrča za devojčicom. Prababa je nastavila priču.

Koliba daždevnjaka se nalazila u blizini seoskog ribnjaka i u tom pravcu je Kneht tražio odbeglu devojčiču. Dozivao ju je mrmljajući, pevušeći i zuzukajući, glasom kojim žene vabe kokoške, otegnuto, umilno, opčinjavajuće.

— Ada — dozivao je i pevušio — Ada, Adice, hodi, Ada, ne boj se, to sam ja, Kneht.

Pevušio je tako bez prestanka i pre no što ju je čuo ili ugledao, odjednom oseti njenu meku ručicu u svojoj. Stajala je kraj puta, oslonivši se leđima na zid jedne kolibe i očekivala ga otkako je njegov zov dopro do nje. Odahnuvši, ona mu se priključi, on joj se činio velik i jak, gotovo kao odrastao čovek.

— Jesi li se plašila? — upita je on. — Nema potrebe, niko ti neće učiniti nikakvo zlo, svi vole

Adu. Hodi, idemo kući.

Ona se još uvek tresla od straha i grcala, ali se postepeno smirila i pošla s njim zahvalna i puna poverenja.

. Kroz vrata od kolibe prodirala je slaba rumena svetlost, čovek koji je pravio vreme čučao je kraj ognjišta, između pramenova duge kose svetlucao je odsjaj vatre na kojoj je u dva lončića nešto kuvao. Pre no što je ušao s Adom, Kneht ga je nekoliko trenutaka radoznalo posmatrao: odmah je uočio da se tu ne kuva neko jelo, to se obavljalo u drugim loncima, osim toga, za to je već bilo kasno.

Daždevnjak ga je, međutim, čuo.

— Ko to stoji pred vratima? — povika. — Napred, ulazi! Jesi li to ti, Ada? — Pokrivši poklopcima lončiće, zgrnu žar i pepeo oko njih i osvrnu se.

Kneht je i dalje ispod oka piljio u tajanstvene lončiće, kad god bi kročio u kolibu obuzeli bi ga radoznalost i strahopoštovanje, srce mu se stezalo. Dolazio je ovamo kad god je mogao, tražio je povode i stvarao pretpostavke za to, ali bi svaki put osetio neku golicavu i uznemiravajuću strepnju, osećanje u kome su se sukobljavali požudno ljubopitstvo, radost i strah. Stari je svakako uočio da ga Kneht već duže vreme prati i pojavljuje se u blizini mesta na kojima je postojala verovatnoća da ga susretne, da kao lovac ide njegovim tragom i nemušto mu nudi svoje usluge i društvo.

Turu, čovek koji je pravio vreme, gledao ga je svetlim očima divlje zveri.

— Sta hoćeš? — upita ga odbojno. — Nije vreme za posete tuđim kolibama, dečače.

— Doveo sam Adu, majstore Turu. Bila je kod prababe, slušali smo njene priče o vešticama i nju je odjednom spopao strah, vikala je, pa sam je ja dopratio.

Otac se obratio devojčici.

— Prava si strašljivica, Ada. Bistre devojčice ne treba da se plaše veštica. A ti si bistro devojče, zar ne?

— Jesam. Ali veštice znaju za razne opake čini i ako neko nema zub od vepra ...

— Zar bi želela da imaš zub od vepra? Videćemo. Ali ja znam nešto još bolje. Znam za jedan koren, doneću ti ga, u jesen ćemo poći da ga potražimo i izvučemo. To je koren koji devojčice štiti od čini, one čak postaju i lepše.

Ada se radosno smešila i potpuno se umirila otkako je bila okružena mirisom kolibe i slabom svetlošću vatre. Kneht bojažljivo upita:

— Da li bih ja mogao da potražim taj koren? Trebalo bi da mi ga opišeš ...

Turu nabra obrve.

— Mnogi bi dečaci to hteli — reče i glas mu nije zvučao ljutito već pre podsmešljivo. — Za to još ima vremena. Možda na jesen.

Kneht se povukao i nestao u pravcu kuće dečaka u kojoj je spavao. Nije imao roditelje, bio je siroče, pa su Ada i njena koliba i zbog toga za njega imali posebnu draž.

Daždevnjak Turu nije voleo da prosipa reči, nije voleo da čuje govor drugih kao ni svoj; mnogi su smatrali da je čudak, a neki da je namćor. Ali nisu bili u pravu. O zbivanjima oko njega znao je više no što bi se pomislilo, s obzirom na njegovo držanje učenog čoveka i pustinjaka. Između ostalog, tačno je znao da taj njemu pomalo dosadan, ali lepuškast i očigledno bistar dečak trči za njim i da ga drži na oku, primetio je on to od samog početka, što znači godinu dana i više. Znao je, isto tako, šta to treba da znači. Za dečaka je to bilo od velikog značaja, ali isto tako i za njega. To je značilo da je taj dečak zaljubljen u veštinu pravljenja vremena i da mu je najveća želja da to nauči. U naseobini bi se uvek povremeno našao po neki njemu sličan dečak. Mnogi su mu dolazili i trudili se oko njega na taj način. Mnogi su se lako dali zastrašiti i obeshrabriti, drugi nisu, dvojica od njih bili su mu godinama učenici i šegrti, kasnije su se poženili i otišli u druga udaljena sela i postali tamo daždevnjaci ili travari. Otad je Turu bio sam i ako ikad bude ponovo uzeo učenika, učiniće to da bi imao naslednika.

Tako je bilo oduvek, tako je moralo da bude i nikako drugačije: uvek bi se pojavio neki daroviti dečak, koji bi bio odan i trčkarao za čovekom za koga je znao da je majstol-ski ovladao svojim zanatom.

Kneht je bio obdaren, nosio je u sebi sve što je takav zanat iziskivao, a pokazivao je i neke znake koji su mu služili kao preporuka: ispitivački i u isti mah oštar i sanjalački pogled, pre svega, prirodna uzdržanost i ćutljivost, a u izrazu lica i pokretima glave nešto što je ukazivalo na želju za traganjem, na dobar njuh i budnost, na pažljivo osluškivanje šumova, nešto što je svojstveno pticama, ili lovcima. Sasvim izvesno, taj bi dečak mogao biti dobar poznavalac vremena, možda čak i mag, mogao bi da bude koristan. Ali nije trebalo žuriti, još je bio mlad i nije zgodno da mu pokaže da ga je prozreo, da mu isuviše olakša trud i poštedi ga tegoba na tom putu. Bude li se dao zastrašiti, ako bi se poplašio i obeshrabrio, ne treba žaliti za njim. Neka čeka i služi, neka se šunja i obigrava oko njega.

Kneht se lagana koraka vraćao u selo kroz noćnu tamu pod oblačnim nebom sa svega dve-tri zvezde, zadovoljan i prijatno uzbuđen. Naseobina nije znala za uživanja, lepote i profinjenosti koje su za današnjeg čoveka same po sebi razumljive i neophodne, koje su i najsiromašnijima dostupne, nije znala ni za obrazovanje i umetnost, za kuće koje ne bi bile uboge, naherene zemljane kolibe, niti za oruđa od gvožđa i čelika, žito i vino su joj bili nepoznati pronalasci, a sveća ili lampa bili bi za te ljude blistava čuda. Knehtov život i svet njegovih predstava ipak su bili bogati, svet ga je okružavao kao beskonačna tajna i šarena slikovnica, svakim danom osvajao je jedan njegov delić, od života životinja i rasta biljaka do zvezdanog neba, a između nemušte, tajanstvene prirode i usamljene duše u plašljivim dečačkim nedrima skrivala se sva srodnost i sva napetost, sav strah, sva radoznalost i prilagodljivost za koje je ljudska priroda sposobna. U njegovom svetu nije bilo pisanog znanja, istorye, knjiga i azbuke, sve što se nalazilo na tri-četiri sata hoda od njegovog sela bilo mu je potpuno nepoznato i nedostižno, ali je zato u svom selu živeo celim svojim bićem životom tog svog sveta.

Selo, zavičaj, plemenska zajednica pod vodstvom majki, pružah su mu sve što narod i država pružaju ljudima: zemlju sa hiljadama korenova, a u njihovom spletu je i on bio jedno od vlakana, i on je bio učesnik u svemu.

Zadovoljno je koračao putem dok je noćni povetarac šaputao i krčkao kroz granje, oko njega se širio miris vlažne zemlje, ševara i mulja, vonj dima iz vatri poluvlažnih drva, mastan i malo sladunjav vonj koji je više od bilo čega drugog značio rodnu grudu i kada se, naposletku, približio kolibi dečaka tu je mirisalo na dom, na dečake, na mlada ljudska tela. Nečujno se provukao ispod asure i ušao u toplu, ljudskim dahom ispunjenu tamu, ispružio se na slami i razmišljao o priči o vešticama, o veprovom zubu, o Adi, o čoveku koji pravi vreme i o njegovim lončićima na ognjištu, dok najzad nije zaspao.

Turu je veoma škrto izlazio dečaku u susret, ničim mu nije pomogao da mu se približi. Ali dečak mu je ipak uvek bio za petama, stari ga je silno privlačio, često i sam nije znao kako mu je polazilo za rukom da mu uđe u trag. Kad bi stari na nekom skrovitom mestu u šumi, među baruštinama ili na pustopoljini postavljao zamke, omirisao trag neke životinje, iskopao neki koren ili skupljao seme, često bi odjednom osetio na sebi pogled dečaka, koji ga je nečujno i nevidljivo satima pratio i vrebao. Tada bi se ponekad pravio da ga nije primetio, katkad bi zarežao i ljutito oterao gonioca, a katkad bi ga pokretom ruke pozvao k sebi i zadržao uza se jedan dan. Koristeći njegove usluge pokazivao bi mu ovo i ono, naterao ga da pogodi neke stvari, stavljao ga na probu, navodio mu imena pojedinih trava, tražio da mu donese vodu ili založi vatru i u svakom poslu znao je za neke veštine, prednosti, tajne i pravila, naredivši dečaku da ih drži strogo u tajnosti. I naposletku, kad je Kneht poodrastao, zadržao ga je kod sebe, prihvatio za svog učenika i premestio ga iz kuće dečaka u svoju kolibu. Kneht je time u očima sveta dobio svoje obeležje: više nije bio dečak, bio je učenik čoveka koji je pravio vreme, a to je značilo — bude li izdržao i pokazao se valjan — da će bti njegov naslednik.

Od časa u kome je stari primio Knehta u svoju kolibu pala je svaka ograda među njima, ne ograda strahopoštovanja i poslušnosti, nego nepoverenja i uzdržanosti. Turu je popustio, osvojen Knehtovom upornom težnjom, i nije imao druge želje nego da od njega stvori čoveka koji zna za veštinu da pravi vreme i svog naslednika. Za taj nauk nisu postojali pojmovi, pouke i metode, nije bilo slova, ni brojki i postojalo je samo veoma malo reči, stoga je majstor mnogo više vaspitavao Knehtova čula negoli njegov razum. Ogromno blago stečeno predanjem i iskustvom, sva saznanja tadašnjih ljudi o prirodi trebalo je ne samo usmeravati i ostvarivati ih, nego ih preneti na naredna pokolenja. Sveobuhvatni i složeni sistem iskustva, zapažanja, nagonskih saznanja i istraživačkih navika lagano se otvarao mladiću, a kako gotovo ništa od toga nije bilo svedeno na pojmove, trebalo je sve to osetiti, naučiti i ispitati čulima. Osnova i središte te nauke su bila saznanja o Mesecu, o njegovim menama i dejstvu, o njegovom neprekidnom rastu i nestanku, o tome da je naseljen dušama umrlih koje zatim šalje na Zemlju da se ponovo rode i ustupe mesto novim mrtvima.

Kao i ono veče kada je od pripovedačice otišao do starog i njegovih lončića na ognjištu, tako se u Knehtovom sećanju uvrežio i jedan drugi trenutak, čas između noći i jutra u kome ga je majstor probudio dva sata iza ponoći i izišao s njim u duboku tamu, da mu pokaže poslednji izlazak mesečevog srpa na izmaku. Čekali su, majstor ćutke i nepomično, a dečak pomalo uplašen i drhteći nakon prekinutog sna, stajali su dugo na isturenoj glatkoj steni okruženi šumovitim brežuljcima dok se, najzad, na mestu koje je majstor unapred označio i u onom obliku i nagibu koji je predskazao nije pomolio tanušni Mesec, kao krhka polukružna linija. Kneht je, zaplašen i zadivljen, zurio u nebesko telo koje se polako pomaljalo i među oblacima lagano zaplovilo jasnim nebeskim ostrvom.

— Uskoro će promeniti oblik i opet će nabujati, a tada je vreme da se poseje heljda — reče daždevnjak, na prste brojeći dane.

Iza toga opet utonu u ćutanje. Kneht je, obuzet osećanjem samoće, čučao na kamenu vlažnom od rose, tresući se od hladnoće, iz guste šume pod njegovim nogama začu se otegnuti krik sove. Stari je dugo razmišljao, a onda se digao, spustio ruku na Knehtovu kosu i kao da se budi iz sna rekao prigušeno:

— Kad umrem, moj duh će se popeti na Mesec. Ti ćeš tad biti muškarac, imaćeš ženu, a to će biti moja kćer Ada. Ako ti ona rodi sina, moj će se duh vratiti i nastaniti se u vašem sinu, a ti ćeš mu dati ime Turu, kao što sam se ja zvao Turu.

Učenik ga je slušao zapanjeno, ne usudivši se da progovori; tanki, srebrni srp se peo po nebu i već su ga do pola progutali oblaci. Mladiću sinu čudesna slutnja o postojanju mnogih povezanosti, o spajanju, ponavljanju i ukrštanju stvari i zbivanja, a i on sam je kao nekim čudom bio posmatrač i učesnik suočen sa tim njemu tuđim noćnim nebom, na kome se iznad beskrajnih šuma i brežuljaka pomolio oštri, tanki srp, baš kao što je to majstor unapred najavio. Majstor mu se činio čudesan i okružen stotinama tajni, kao čovek koji je razmišljao o sopstvenoj smrti, čiji će duh boraviti na Mesecu i vratiti se u drugo ljudsko biće, a to će biti Knehtov sin koji će nositi ime nekadašnjeg majstora. Činilo mu se da se budućnost i sudbina ocrtavaju pred njegovim očima čudno rastrzano i mestimično providno poput oblačnog neba, bilo je čudesno što ih je mogao sagledati, nazvati imenom i govoriti o njima, kao da mu se pružio pogled na beskrajna prostranstva puna čuda, a ipak savršeno uređena. Za trenutak mu se činilo da je njegovom duhu sve dokučivo, sve poznato, sve uhvatljivo, spokojno i sigurno kretanje nebeskih tela, život ljudi i životinja, njihova zajednica i međusobna neprijateljstva, njihovi susreti i borbe, sve veliko i malo zajedno sa svim što je živo, uključujući tu i smrt, sve je on to video — i pri tom ga podiđoše snsi neke prve slutnje — kao celinu, u kojoj i on sam ima svoje mesto i raspored, a u toj celini su vladah red i zakoni, bila je dostupna umu. Bila je to prva slutnja o velikim tajnama, o njihovom dostojanstvu i dubini, kao i o njihovoj dokučivosti; u prvoj jutarnjoj svežini šume, na steni iznad šapata stotina krošnji, mladiću je bilo kao da ga je dodirnula ruka neke sablasti. Nije umeo da to izrazi rečima, ni tada, niti celog svog života, ali je često razmišljao o tome i u toku daljeg učenja i sticanja iskustva taj čas i doživljaj uvek su bili prisutni.

— Seti se — podsećala bi ga ta saznanja — seti se da sve to postoji, da između Meseca i tebe i Turua i Ade kolaju zraci i struje, da postoji smrt i zemlja duša i povratak otud, da u tvom srcu ima odgovora na sve slike i pojave u svetu, da se sve to tebe tiče, da o svemu tome treba da znaš onoliko koliko je čoveku moguće da sazna.

Tako je govorio taj glas. Bilo je to prvi put da Kneht na taj način čuje glas uma, njegova iskušenja, zahteve i magični zov. Video je mnogo puta Mesec kako promiče nebom i mnogo puta čuo noćni krik sova, a iz usta majstora, ma koliko bio mučaljiv, potekle bi mnoge reči prožete starom mudrošću ili samotnim razmišljanjima — ali tog nezaboravnog časa sve je bilo novo i drugačije, bio je to nagoveštaj celine, osećanje za povezanosti, odnose i red, u sve to je i on bio uključen i saodgovoran za njih. Taj koji je posedovao ključeve tih saznanja začelo nije ovladao samo veštinom da po tragu pozna svaku životinju ili biljku po semenu, već je svakako mogao da obuhvati i celinu sveta: sazvežđa, duhove, ljude, životinje, lekovite trave i otrove, i da iz svakog delića i znaka pročita i sve druge delove. Bilo je dobrih lovaca koji su po nekom tragu, znaku, po jednoj dlaci i po nekim ostacima saznavali više od drugih; nekoliko sitnih dlaka bilo im je dovoljno da kažu ne samo od koje vrste životinja potiču, kao i da li se radi o staroj ili mladoj životinji, o mužjaku ili ženki. Drugi su po obliku oblaka, po mirisu koji je provejavao vazduhom i po ponašanju životinja ili biljaka umeli da predskažu vreme za nekoliko dana. Njegov majstor je u tome bio nedostižan i bezmalo nepogrešiv.

Neki su opet po prirodi bili izvanredno vešti; bilo je dečaka koji su na trideset koraka umeli da pogode kamenom pticu. Nisu oni to učili nego su jednostavno tome bili vični, i to ne zato što su uložili truda, već kao po nekoj čaroliji ili milosti, kamen bi sam od sebe poleteo iz njihovih ruku, kamen je hteo da pogodi metu, ptica je htela da bude pogođena. Bilo je navodno i takvih koji su znali da predskazuju budućnost: da li neki bolesnik mora da umre, da li će trudnica roditi sina ili kćer.

Kćer pramajke je bila čuvena po tome, a i čovek koji je pravio vreme je, kako se govorilo, raspolagao takvim znanjem.

Onog nezaboravnog trenutka Knehtu se činilo da u džinovskoj mreži povezanosti postoji neka središna tačka po kojoj se sve zna, po kojoj se sve prošlo i buduće može pročitati. Onome ko se nalazi u tom središtu znanje dotiče kao voda u dolinu, dolazi mu kao zec u kupus, njegova reč pogađa oštro i nepogrešivo kao kamen u ruci dobrog strelca, snagom svog duha takav čovek sjedinjuje i razvija u sebi sve čudesne darove i sposobnosti: to je čovek savršen, mudar i nenadmašiv! Biti takav čovek, približiti se tom uzoru, krenuti mu u susret — to je bio put nad svim putevima, to je bio cilj, to je ono što životu daje dostojanstvo i smisao.

To je otprilike bilo ono što je osećao i sve što bismo mi na našem njemu nepoznatom, pojmovnom jeziku pokušali reći, ne bi moglo da izrazi jezu i žar kojim ga je taj doživljaj prožimao. Ustajanje usred noći, hodanje mračnom, zanemelom šumom punom opasnosti i tajni, iščekivanje na visokoj, glatkoj steni po jutarnjoj svežini, pojava Meseca kao priviđenje, oskudne reči mudrog starca i okolnosti što je bio sam sa njim u neobičnom času — sve je to Kneht doživeo i pohranio u sebi kao neku izuzetnu svečanost i misteriju, kao svetkovinu inicijacije, kao prijem u savez ili kult, kao časnu službu bezimenom — tajni sveta.

Taj i slični doživljaji nisu mogli da se pretvore u misli ili čak reči, a daleka i nemoguća bi za njega bila, na primer, sledeća misao: „Da li ja sam stvaram taj doživljaj, ili je on objektivna stvarnost? Oseća li majstor isto što i ja, ili mi se podsmehuje? Jesu li moje misli povodom tog događaja nove i moje sopstvene i jedinstvene, ili je majstor, i mnogi pre njega, doživeo i pomislio isto?” Takvih prelamanja i diferencijacija nije bilo, sve je bila stvarnost, sve zadojeno i ispunjeno stvarnošću kao hlebno testo kvascem. Oblaci, Mesec i promenljiva igra na nebu, hladni i vlažni krečnjak pod bosim stopalima, vlaga i hladna rosa što promiče bledim noćnim vazduhom, utešni domaći vonj dima sa ognjišta i ležaja od suvog lišća sačuvan u krznu kojim se majstor ogmuo, dostojanstvo i smirena starost, spremnost da se prihvati smrt koja je odzvanjala u njegovom hrapavom glasu — sve je to bilo iznad stvarnosti, prodirući gotovo nasilno u sva mladićeva čula.

Čulni uticaji jače pothranjuju uspomene od najboljih sistema i metoda razmišljanja.

Daždevnjak je spadao među one malobrojne koji su se bavili nekim zanimanjem, razvili neku posebnu veštinu i sposobnost, ali se spolja njegov svakodnevni život nije bitno razlikovao od života drugih. Imao je visoki čin i uživao veliki ugled, primao je i razne darove i nagrade od plemena kad god bi se bavio poslovima važnim za zajednicu, ali to se događalo samo u posebnim prilikama.

Njegov najznačajniji i najsvečaniji zadatak bio je da odredi dan setve za sve vrste plodova i biljaka; on je to činio strogo vodeći računa o Mesečevim menama, delom po nasleđenim pravilima, a delom po sopstvenom iskustvu. Međutim, svečani čin otvaranja setve, rasturanje prve pregršti zrnevlja i semena po zajedničkom zemljištu nije spadao u njegovu nadležnost, jer nijednom muškarcu nije pripadao tako visok čin; to je svake godine obavljala pramajka lično ili njena najstarija rođaka.

Najvažnija ličnost u selu bio je majstor, u slučajevima kada bi vršio službu čoveka koji pravi vreme.

To se događalo kada bi polja opsedala dugotrajna suša, vlaga ili hladnoća, pa bi plemenu pretila glad. Tada je bila Turuova dužnost da primenjuje poznata sredstva protiv suše i nerodice: prinošenje žrtvi, bajanje i litije. Kada bi u slučaju dugotrajne suše ili beskonačne kiše zatajila sva druga sredstva i duhovi se nikakvim nagovaranjem, preklinjanjem i pretnjama ne bi dali obrlatiti, postojalo je prema predanju još jedno poslednje, nepogrešivo sredstvo, koje je u vreme majki i staramajki navodno češće primenjivano: zajednica bi prinela kao žrtvu čoveka koji pravi vreme. Govorilo se da je pramajka doživela i svojim očima videla takav čin.

Osim dužnosti da vodi brigu o vremenskim prilikama, majstor je imao još neku vrstu privatne prakse, prizivao je duhove, pripremao amajlije i razne mađije, a u nekim slučajevima se pojavljivao i kao lekar, ukoliko pramajka nije sebi zadržala to pravo. Ah po svemu ostalom majstor Turu je živeo životom ostalih. Kada bi došao red na njega, pomagao bi u obrađivanju zajedničke zemlje, a pored kolibe je imao i sopstveni vrt sa raznim biljkama. Sakupljao je plodove, pečurke, drva za ogrev i spremao ih za zimu. Ribario je i lovio, a držao je i jednu do dve koze. Kao seljak je bio kao i svi ostali, ah kao lovcu, ribaru i skupljaču trava nije mu bilo premca, u tome je bio usamljenik i genije, na glasu kao poznavalac mnoštva prirodnih i magičnih lukavstava, ujdurmi, preimućstava i pomoćnih sredstava. Govorilo se da nijedna zarobljena životinja ne može da se oslobodi omče koju bi on ispleo od vrbovog pruća, mamac za ribe je pomoću naročitih dodataka pripremao tako da bude mirisan i ukusan, umeo je da namami rakove, stoga je bilo ljudi koji su verovali da razume i jezik nekih životinja. Međutim, njegova glavna oblast su ipak bila magična znanja: posmatranje Meseca i zvezda, poznavanje znakova koji predskazuju vreme, predosećanje vremenskih prilika i rasta biljnog sveta, bavljenje svime što bi kao pomoćno sredstvo služilo magičnim dejstvima. Stoga je bio veliki poznavalac i sakupljač onih tvari u biljnom i životinjskom svetu koje su mogle da posluže kao lekovita sredstva i otrovi, kao nosioci čini, kao blagoslov i zaštitno sredstvo protiv raznih strahota.

Poznavao je i nalazio svaku travu, i onu najređu, znao je gde i kada cvate i nosi seme, kada je vreme da joj se iskopa koren. Poznavao je i nalazio sve vrste zmija i krastavih žaba, znao je kako treba koristiti rogove, kopita, kandže i dlake, razumeo se u nakaze, kržljavce, u utvare i strašila, a isto tako i u kvrge, guke i bradavice na drvetu, listu, zrnevlju, orahu, rogu i kopitu.

Kneht je učio više čulima, nogom i rukom, očima, opipom, ušima i njuhom negoli razumom, a i Turu ga je daleko više podučavao kroz primere i pokazujući mu stvari negoli rečima i poukama.

Majstor je uopšte veoma retko govorio povezano, a i tad bi mu reči služile samo da protumači svoje izvanredno upečatljive pokrete. Knehtov nauk se nije mnogo razlikovao od učenja kroz koje mladi lovac ili ribolovac prolazi kod dobrog majstora, a pričinjavao mu je veliko zadovoljstvo jer je učio samo ono što se u zamecima već ionako krilo u njemu. Učio je da vreba, da osluškuje, da se prikrada, da posmatra i da bude na oprezi, da je budan, da njuši i traga; divljač koju su on i majstor uhodili nisu bili samo lisica i jazavac, vidra i rak, ptica i riba, nego i duh, celina, smisao i povezanost svega.

Njihove težnje su išle za tim da odrede prolazne i ćudljive vremenske prilike, da ih prepoznaju, pogode i predskazuju, da otkriju smrt koja je vrebala u nekim bobičastim plodovima i u ujedu zmija, da dokuče tajnu po kojoj su oblaci i oluje bili povezani sa Mesečevim menama, koje su uticale kako na setvu i rast biljaka, tako i na dobrobit i propast života ljudi i životinja. U stvari, stremili su istom cilju kao i nauka i tehnika kasnijih milenija, da ovladaju prirodom i da steknu veštinu da se poigravaju njenim zakonima, ali su to činili sasvim drugim putevima. Oni se nisu odvojili od prirode i nisu silom hteli da prodru u njene tajne, nikad nisu bili u sukobu i neprijateljstvu s njom, i sami su uvek hili deo nje i odavali joj puno poštovanje.

Sasvim je mogućno da su bolje poznavali prirodu i mudrije postupali s njom. Ali jedno im je bilo nedostupno, ni u svojim najsmelijim maštanjima nisu pomišljali da prirodi i svetu duhova budu podređeni i odani bez straha, ili da se čak osećaju nadmoćnim. Takav hibris im je bio nezamisliv, kao što bi im bilo nemoguće da se prema prirodnim silama, prema smrti i demonima, odnose bez straha. Životom ljudi vladao je strah. Činilo im se da je nemoguće savladati ga. Ali razni sistemi u načinu prinošenja žrtvi služili su da se strah ublaži, da se ograniči na izvesne oblike, da se nadmudri i maskira, da se uvrsti u životnu celinu. Strah je bio pritisak pod kojim se nalazio život tih ljudi i da nije bilo tog snažnog pritiska u njihovom životu ne bi bilo užasa, ali bi mu nedostajao intenzitet. Ako bi nekom uspelo da oplemeni strah, pretvorivši ga u strahopoštovanje, time bi se svakako dobilo mnogo; ljudi tog kova, ljudi čiji se strah pretvorio u pobožnost, bili su dobri i napredni u toj epohi.

Prinosile su se brojne žrtve i u raznim oblicima, a deo žrtvenih obreda spadao je u službene dužnosti čoveka koji je pravio vreme.

Pored Knehta je u kolibi stasala i mala Ada, ljupko dete i mezimica starog, a kada mu se činilo da je tome došlo vreme, dao ju je svom učeniku za ženu. Od tog časa Kneht je važio kao pomoćnik daždevnjaka, Turu ga je predstavio majci sela kao svog zeta i naslednika i otad mu je dozvoljavao da ga zamenjuje u mnogim poslovima i obredima. Vremenom, kako su se smenjivala godišnja doba i prolazile godine, stari daždevnjak je sasvim utonuo u samotna staračka razmišljanja i potpuno je Knehtu prepustio sve svoje obaveze, a kada je umro — našli su ga mrtvog kraj ognjišta, čučao je nagnut nad svojim lončićima sa čarobnim napicima, a belu kosu mu je osmudio plamen — već je odavna mladić, učenik Kneht, bio u selu poznat kao daždevnjak. Od seoskog saveta zatražio je da se njegovom učitelju i majstoru priredi svečana sahrana i u vidu žrtve zapalio je na njegovom grobu ceo tovar plemenitih i dragocenih lekovitih trava i korenja. Ali i to je već bila prošlost i među Knehtovom decom 

— Adina koliba je postala tesna za toliki porod — bio je i sin po imenu Turu: u njegovom liku se stari vratio sa svog posmrtnog puta na Mesec.

Kneht je doživeo isto što je nekad doživeo i njegov učitelj. Jednim delom se njegov strah preobrazio u pobožnost i umnost. Deo njegovih mladalačkih stremljenja i duboke čežnje ostao je živ u njemu, drugi je odumro, i kako je stario izgubio se u radu, u ljubavi i brizi za Adu i decu. Najviše ljubavi i pregalaštva posvećivao je i dalje istraživanju Meseca i njegovog uticaja na godišnja doba i vremenske prilike; u tome je ubrzo dostigao svog majstora Turua, i naposletku ga čak i nadmašio. I budući da su rast i nestajanje Meseca bili u tako tesnoj vezi s umiranjem i rađanjem ljudi, budući da je od svih strahovanja sa kojima ljudi žive svakako najdublji strah od neizbežne smrti, to je poštovalac i poznavalac Meseca Kneht, blagodareći svom bliskom i živom odnosu prema Mesecu, imao i osveštali i prečišćen odnos prema smrti; u zrelim godinama je bio manje podložan strahu od smrti nego drugi ljudi. Umeo je da se obraća Mesecu sa strahopoštovanjem, preklinjući ga, ili nežno, osećao se povezan s njim tananim duhovnim vezama, do tančina je bio upoznat sa životom Meseca i učestvovao usrdno u svim zbivanjima na njemu i u njegovoj sudbini, njegovo nestajanje i obnovu preživljavao je kao misteriju, patio je zajedno s njim i prenerazio bi se svaki put kad bi nastupio čudovišni događaj, kad se činilo da je Mesec izložen bolesti i opasnosti, promenama i povredama, kada bi izgubio svoj sjaj, promenio boju, potamneo i bezmalo ugasnuo. Naravno, u tim vremenima su svi učestvovali u zbivanjima na Mesecu, drhtali i strahovali za nj, u njegovom pomračenju videli su pretnju i nesreću na pomolu, i u strahu su zurili u njegov ostareli, bolesnički lik. Ali upravo bi se tada pokazalo da je daždevnjak usrdni je povezan sa Mesecom i da zna o njemu više od drugih; patio je i on zbog njegove sudbine, i njemu se srce stezalo od straha, ali su njegova sećanja na slične doživljaje bila jasnija i istančana, njegovo poverenje osnovanije, vera u večnost i povratak, u izmenljivost i mogućnost savladavanja smrti veća. Utoliko je veća bila njegova predanost i tih časova bio je spreman da zajedno sa nebeskim telom preživljava njegovu sudbinu, od propasti do ponovnog rođenja, štaviše, ponekad bi ga obuzimala neka vrsta drskog izazova, odvažna smelost i odlučnost da svojim duhom prkosi smrti, da predajući sebe nadljudskim sudbinama jača svoje ja. Nešto od toga je prešlo i odražavalo se i u njegovom biću, a to su i drugi osetili: važio je za čoveka pobožnog i punog znanja, neobično smirenog i bezmalo oslobođenog straha od smrti, za čoveka koji održava dobre odnose sa višim silama.