TRI ŽENE[16]

Živeli smo baš preko puta Mekartur parka, Linda i ja, i dok smo pili jedne noći videli smo muško telo kako pada pored našeg prozora. Čudan prizor, kao neka šala, ali nije bila šala kad je telo tresnulo na asfalt. „Isuse Hriste“, rekao sam Lindi, „raspuko se kao truli paradajz! Napravljeni smo od utrobe i govana i sluzi! Dođi ‘vamo! Dođi ‘vamo! Gledaj ga!“ Linda je prišla prozoru, onda se sjurila u kupatilo i povratila. Izašla je. Okrenuo sam se i pogledao je.
„Kunem ti se, mala, on je kao velika prosuta činija ukvarenog mesa i špageta,
obučena u pokidano odelo i košulju!“ Linda je odjurila natrag i ponovo
bljuvala.
Sedeo sam i pio vino. Ubrzo sam začuo sirenu. Ono što im je stvarno
trebalo bio je Sanitarni odsek. Ali jebeš ga, svi smo imali svoje probleme.
Nikada nisam znao odakle nam pare za kiriju i uvek smo bili suviše razbijeni pićem da bismo tražili posao. Stalno smo brinuli, i sve što smo mogli da preduzmemo protiv briga bilo je da se jebemo.To je činilo da nakratko zaboravimo. Dosta smo se jebali, i na moju sreću Linda je bila dobra jebačica.
Čitav taj hotel bio je pun ljudi kao što smo mi, ljudi koji samo piju vino i jebu se i ne znaju šta dalje. Tu i tamo bi neko od njih skočio kroz prozor. Ali novac kao da je uvek odnekud stizao za nas, baš kad bi izgledalo da ćemo morati da jedemo sopstvena govna, jednom 300 dolara od mrtvog ujaka, drugi put zakasneli povraćaj poreza. Jednom sam se vozio autobusom i na sedištu ispred mene bili su ti novčići od po 50 centi. Nisam znao šta to znači ni ko je to uradio, niti sam to ikad shvatio. Pomerio sam se napred i počeo da ih trpam u džepove. Kad sam napunio džepove, sišao sam na prvoj stanici. Niko ništa nije rekao niti pokušao da me zaustavi. Mislim, kad si pijan, moraš da imaš sreće, čak i kad nisi neki srećnik, moraš da imaš sreće.
Deo svakog dana provodili smo u parku gledajući patke. Verujte mi, kad
vam je zdravlje poljuljano od neprekidnog pijančenja i nepostojanja
pristojne hrane, i umorni ste od jebanja u pokušaju da zaboravite, možete se okrenuti patkama. Mislim, morate da izađete iz stana, jer možete potonuti u najcrnju depresiju i ubrzo poleteti kroz prozor.To je mnogo lakše učiniti nego što zamišljate. I tako smo Linda i ja sedeli na klupi i posmatrali patke.
Patke se nisu brinule ni za šta nema kirije, nema odeće, hrane koliko voliš samo plutaš naokolo, seruckaš i gačeš. Grickaš, gutaš, jedeš po ceo dan.
Ponekad bi neko iz tog hotela noću ulovio patku, ubio je, odneo u sobu,
očistio je i skuvao. Razmišljali smo o tome, ali nikada to nismo učinili. Osim toga, jako je teško bilo uloviti ih; dovoljno je bilo da priđeš i FRRR!!! voda bi prsnula i pizda bi nestala! Uglavnom smo jeli male palačinke od brašna i vode, ili bismo ponekad ukrali neki kukuruz iz nečije bašte jedan tip je imao čitavu baštu kukuruza ne verujem da je ikad ijedan pojeo, a uvek je bilo potkradanja lokalnog dućana napolju je bila tezga sa povrćem što je značilo poneki paradajz ili krastavac, jer smo bili sitni lopovi, i uglavnom nam je trebalo samo malo sreće. Najlakše je bilo s cigaretama noćna šetnja neko bi uvek ostavio spušteno staklo na kolima i paklo ili pola pakle cigareta nadohvat ruke. Naravno, vino i kirija su bili stvarni problemi, i tu smo se samo jebali i brinuli o tome.
I, kao što uvek stigne dan konačnog očajanja, stigao je i naš. Nigde vina,
nigde sreće, nigde ničega. Nigde više kredita od gazdarice ili prodavnice pića.
Rešio sam da navijem sat na pola 6 ujutro i odem dole do biroa da vidim za neki rad na farmi, ali čak ni sat nije radio kako valja. Razbio se, pa sam ga otvarao da ga popravim. Opruga je bila polomljena, i jedino što sam mogao da učinim bilo je da otkinem jedan deo, ponovo je zakačim, sve ponovo sklopim, i navijem sat. Ako vas zanima da saznate šta kratka opruga uradi budilniku, ili verovatno ma kom časovniku, reći ću vam. Sto je opruga kraća, to se kazaljke brže kreću. Bio je to sumanut sat, kažem vam, i kad bismo se umorili od jebanja posmatrali smo ga da bismo prestali da brinemo i pokušavali smo da pogodimo koliko je stvarno sati. Lepo se videlo kako se minutna kazaljka kreće to nas je uvek zasmejavalo.
A onda jednog dana trebalo nam je nedelju dana da ukapiramo otkrili
smo da sat obrne trideset sati za svakih realnih dvanaest sati vremena. Osim toga, trebalo ga je naviti na svakih 7-8 sati ili bi stao. Ponekad bismo se budili i gledali u sat i pitali se koliko je sati. , Jebeš ga, mala“, rekao bih. „Zar ne shvataš tu napravu? Sat ide dva i po puta brže nego što bi trebalo. Prosto je.“
„Aha, ali koliko je sati pokazivao kad smo ga posleđnji put podesili?“
upitala bi ona.
„Ubij me ako znam, mala, bio sam pijan.“ „Dobro, bolje ga navij ili će da
stane.“
„Važi.“
Navio bih ga, i onda bismo se pojebali.
I tako nisam uspeo da namestim sat te noći kada sam rešio da odem na
biro rada. Negde smo iskopali flašu vina i polako je ispijali. Posmatrao sam taj sat, ne znajući šta pokazuje i plašeći se da propustim rano jutro, samo sam ležao na krevetu i nisam zaspao celu noć.
Onda sam ustao, obukao se i spustio se do ulice San Pedro. Svi kao da su
samo stajali i čekali. U izlozi-ma je bilo nekoliko paradajza, pa sam uzeo 2-3 i pojeo ih. Tu je bila velika tabla: TRAŽE SE BERAČI PAMUKA ZA
BEJKERSFILD. HRANA I SMEŠTAJ. Koji je to andrak bio? Pamuk u
Bejkersfildu, Kalifornija? Mislio sam da je to davno okončana priča. Onda je stigao veliki kamion i pokazalo se da im trebaju berači paradajza. Dobro, jebiga, baš mi nije bilo pravo da ostavim Lindu samu samcitu u tom krevetu.
Nikada nije bila u stanju dugo da ostane sama u krevetu. Ali rešio sam da probam. Ljudi su počeli da se penju na kamion. Cekao sam dok se nisam uverio da su se sve dame popele, a bilo je baš krupnih. Svi su bili gore, i onda sam počeo da se verem. Krupni Meksikanac, očigledno predradnik, počeo je da diže zadnju stranicu kamiona: „Žalim, senjor, popunjeno je!“ I odoše bez mene.
Bilo je već skoro 9 sati, i trebalo mi je sat hoda do hotela. Prošao sam
pored svih tih dobro obučenih ljudi glupog izgleda. I gotovo me pregazio
neki besan čovek u crnom kadilaku. Ne znam na šta je bio besan. Možda na vreme. Bio je vruć dan. Kad sam se vratio u hotel, morao sam da se popnem stepeništem, jer je lift bio baš pored vrata gazdarice koja se večito jebavala oko tog lifta, glancala mesing, ili je samo njuškala ko ulazi i izlazi iz njega.
I bilo je 6 spratova do gore, a kada sam tamo stigao čuo sam smeh iz svoje sobe.Ta kurva Linda nije dugo čekala da počne. Dobro, jebaću i nju i njega, ko god da je. Otvorio sam vrata.
Bile su to Linda i Džini i Eva. „Šećeru“, rekla je Linda. Prišla mi je. Bila je
kompletno obučena, sve sa visokim štiklama. Dala mi je mnogo jezika pri poljupcu. „Džini je dobila svoj prvi ček za nezaposlene, a Eva je dobila
socijalnu pomoć! Slavimo!“
Imale su dosta porto-vina. Otišao sam i okupao se i onda izašao u gaćama.
Oduvek sam voleo da pokazujem noge. Imao sam najveće i najmoćnije noge koje sam ikad video kod muškarca. Sve ostalo na meni nije bilo bogzna šta.
Seo sam u pocepanim gaćama i digao noge na stočić.
„Opa! Vidi ti te noge!“ rekla je Džini.
„Aha, aha“, rekla je Eva.
Linda se smeškala. Natočeno mi je vino.
Znate već kako idu takve stvari. Pili smo i pričali, pričali i pili. Devojke su izašle po još flaša. Još priče. Sat je kružio i kružio. Ubrzo je pao mrak. Pio sam sam, i dalje u svojim pocepanim gaćama. Džini je otišla u spavaću sobu i obeznanila se na krevetu. Eva se obeznanila na kauču, a Linda se obeznanila na malom kožnom divanu u hodniku koji je vodio ka spavaćoj sobi. I dalje nisam kapirao tog Meksikanca koji mi je zatvorio kamion. Bio sam nesrećan.
Prešao sam u spavaću sobu i legao kod Džini. Bila je krupna žena, i gola.
Počeo sam da joj ljubim i sisam sise.
„Ej, šta to radiš?“ rekla je.
„Radim? Jebaću te!“
Gurnuo sam joj prst u pičku i pomerao ga napred nazad. „Jebaću te!“
„Ne! Linda će me ubiti!“
„Nikada neće saznati!“
Legao sam preko nje i onda sasvim POLAKO POLAKO TIHO da federi ne
zaškripe, da se ništa ne čuje, kliznuo u nju i nazad u nju i nazad SAMO
POLAKO i kad sam svršavao mislio sam da nikada neće prestati. Jedno od najboljih jebanja u mom životu, i dok sam ga brisao o čaršav sinulo mi je: možda muškarac vekovima nepravilno jebe.
Ustao sam, sedeo tamo u mraku, pio još. Ne sećam se koliko sam dugo
sedeo. Prilično sam popio. Onda sam prešao kod Eve. Eve na socijali. Bila je debela, pomalo izborana, ali je imala jebozovne usne, skaredno jebozovne ružne usne. Počeo sam da ljubim ta grozna i prelepa usta. Nimalo se nije bunila. Raširila je noge pa sam ušao. Bila je mala ženska svinjica, prdela je i groktala i frktala i uvijala se. Kad sam svršio, nije bilo kao sa Džini dugo i uzdrhtalo bilo je samo fljus-fljus i gotovo. Ustao sam. I pre nego što sam stigao do fotelje čuo sam je kako ponovo hrče. Neviđeno jebala se kao što diše kao ništa. Svaka žena jebe se za nijansu drugačije, i to je ono što podstiče muškarca, to je ono što drži muškarca u klopci.
Sedeo sam i pio dalje, razmišljajući šta mi je uradio taj jebeni kurvin sin
sa kamiona. Ne isplati se biti učtiv. Onda sam počeo da mozgam o socijalnoj pomoći. Da li bi nevenčani muškarac i žena mogli da dobiju pomoć? Naravno da ne bi. Suđeno im je da crknu od gladi. A ljubav je bila nepristojna reč. Ali to je bilo nešto između Linde i mene ljubav. Zato smo gladovali zajedno, pili zajedno, živeli zajedno. Šta je uopšte značio brak? Brak je značio ozakonjeno JEBANJE, a ozakonjeno JEBANJE uvek je na kraju, bez izuzetka, postajalo DOSADNO, postajalo je POSAO. Ali to je ono što je svet hteo: nekog bednog kurvinog sina, zarobljenog i nesrećnog, s poslom koji mora da obavi. Dobro, jebiga, preseliću se na ulicu među klošare i useliću Lindu kod Velikog Edija.
Veliki Edi je bio moron, ali bi joj bar kupio neke krpe i strpao joj šnicle u
stomak, što je bilo više nego što sam ja bio u stanju da izvedem.
Slonovska noga Bukovski, socijalni slučaj.
Dokrajčio sam flašu i rešio da malo odspavam. Navio sam budilnik i legao kod Linde. Probudila se i počela da se trlja o mene: „Jebem ti, o jebem ti“,
rekla je. „Ne znam šta mi je!“
„Šta je bilo, lutko? Jel’ ti loše? Da zovem hitnu?“
„Ma ne, jebiga, samo sam NAPALJENA! NAPALJENA! O KAKO SAM
NAPALJENA!“
„Šta?“
„Rekla sam ti! JEBI ME!“
„Linda... “
„Šta? Šta?“
„Tako sam umoran. Dve noći nisam spavao. I još to šipčenje do berze rada i nazad, trideset dva bloka po vrelom suncu... i sve uzalud. Nigde šljake.
Jebeno sam umoran.“
„Kako to misliš?“
Spustila se niže i počela da mi liže penis. Zaječao sam od umora. „Srećo,
trideset dva bloka po vrelom suncu... Sagoreo sam.“
Radila je dalje. Imala je šmirglu od jezika i znala kako treba s njom.
„Srećo“, rekao sam joj. „Ja sam društvena nula! Ne zaslužujem te! Molim
te, smiluj se!“
Kao što rekoh, bila je vrlo zajebana. Neke znaju, neke ne znaju. Mnoge
znaju samo dobro staro nabadanje glavom. Linda je počela od penisa, ostavila ga, prešla na jaja, onda ostavila jaja, vratila se penisu, kao da razmazuje krem za brijanje, predivan izliv energije, NIJEDNOM NE DODIRNUVŠI GLAVIĆ.
Na kraju sam stenjao do plafona, govoreći joj sve moguće laži o tome šta ću sve učiniti za nju kad se konačno sredim i ne budem više klošar.
Onda je na kraju došla do glavića, obuhvatila ustima trećinu, malo ga
stisnula zubima i ponovo sam SVRŠIO što je bilo treći put te noći, i bio sam totalno isceđen. Neke žene znaju više nego što zna medicinska nauka.
Kad sam se probudio, sve tri su već poustajale i obukle se dobro su
izgledale Linda, Džini i Eva. Štipkale su me ispod čaršava i smejale se. „Ej, Henk, idemo dole da nađemo nešto živo! I treba nam neko pićence! Bićemo dole kod Tomi-Haja!“
„Dobro, dobro, vidimo se!“
Sve tri su otišle, vrckajući pri izlasku iz sobe. Čitavo muško čovečanstvo
bilo je zauvek sjebano. Ponovo sam tonuo u san kad je zazvonilo sa
portirnice.
„Da?“
„Gospodin Bukovski?“
„Aha.“
„Videla sam te žene! Iz vaše sobe su izašle!“ „Otkud znate? Imate osam
spratova i deset ili dvanaest soba na svakom spratu.“
„Znam ja svoje stanare, gospodine Bukovski! Ovde držimo samo poštene
radne ljude!“
„Jel’?“
„Da, gospodine Bukovski, već dvadeset godina vodim ovo mesto i nikada,
nikada se nije dešavalo ništa slično onom što se dešava kod vas! Uvek smo držali samo pristojne stanare ovde, gospodine Bukovski!“
„Da, toliko su pristojni da se svakih par nedelja neki kurvin sin popne na krov i skoči na glavu, pravo na vaš betonski ulaz, među one veštačke biljke u saksijama.“
„Do podne da ste se iselili, gospodine Bukovski!“ „Koliko je sad?“
„Osam.“
„Hvala.“
Spustio sam slušalicu. Pronašao alka-selcer. Popio ga iz prljave čaše. Onda sam otkrio malo vina. Razmaknuo sam zavese i pogledao napolje u sunce.
Svet je bio surov, to nije bilo ništa novo, ali mrzeo sam beskućnički život.
Volim male sobe, mala mesta koja te podstiču na neku vrstu borbe. Ženu.
Piće. Ali ne i svakodnevni posao. Nisam to mogao da uskladim. Nisam bio dovoljno bistar. Pomislio sam da skočim kroz prozor, ali nije mi se dalo.
Samo sam se obukao i spustio se do Tomi Haja. Devojke su se kikotale sa dva tipa u dnu šanka.
Marti barmen me je poznavao. Odmahnuo sam mu. Dekintiran. Seo sam.
Skoč sa vodom stigao je ispred mene. I poruka.
Vidimo se u Hotelu Rouč[17] , soba 12, u ponoć.
Imam sobu za nas.
Voli te Linda.
Popio sam piće, iselio se, i u ponoć ušao u Hotel Rouč, a čovek na
recepciji je rekao: „Ništa od toga. Niko nije rezervisao sobu dvanaest za
Bukovskog.“ Vratio sam se u jedan. Presedeo sam u parku ceo dan, celu noć, ali sve je ostalo isto. „Nema sobe dvanaest na vaše ime, gospodine.“
„Da li je bilo koja soba rezervisana za mene na to ime, ili na ime Linda
Brajan?“
Proverio je knjigu.
„Ništa, gospodine.“
„Ne smeta vam da pogledam u sobu dvanaest?“
„Nema tamo nikog, gospodine. Rekao sam vam već.“
„Zaljubljen sam, čoveče. Izvini. Molim te pusti me da pogledam!“
Pogledao me jednim od onih pogleda rezervisanih za ordinarne idiote i
bacio mi ključ. „Vratite se u roku od pet minuta ili će biti problema.“
Otvorio sam vrata, upalio svetlo: „Linda!“ a bubašvabe su od svetla
pobegle ispod tapeta. Bilo ih je na hiljade. Kad sam ugasio svetlo lepo se čulo kako se vraćaju.Taj tapet je bio kao ogromna bubašvabina koža.
Spustio sam se liftom do portirnice.
„Hvala“, rekao sam. „Bili ste u pravu. Nikog nema u sobi dvanaest.“
Njegov glas je prvi put zazvučao ljubaznije.
„Žao mi je, čoveče.“
„Hvala.“
Kad sam izašao iz hotela skrenuo sam levo, na istok, ka kvartu
beskućnika, i dok su se moja stopala polako kretala u tom pravcu pitao sam se: zašto ljudi lažu? Sada se ne pitam više, ali to i dalje pamtim, i kad me sada lažu, gotovo da znam da to čine, ali i dalje nisam mudar kao taj recepcioner u hotelu bubašvaba, koji je znao da svuda caruje laž, ili kao ljudi koji promiču kraj mog prozora dok pijem vino u toplo losanđelesko popodne preko puta Mekartur parka, gde i dalje love, ubijaju i jedu patke, a i ljude.
Hotel je još uvek tamo, kao i soba u kojoj smo živeli, i ako vas zanima da
jednom prođete tuda, mogu da vam je pokažem. Ali teško da ima ikakvog smisla u tome, zar ne? Neka ostane samo to da sam jedne noći jebao 3 žene, ili su one pojebale mene. I neka to bude dovoljno za priču.