TRI  RIBE

 

 

Ovo je priča o jezeru i tri velike ribe

koje su živele u njemu, jedna pametna,

druga polupametna,

                             a treća glupava.

Neki ribari dođoše na ivicu jezera s mrežama.

Tri ribe ih primetiše.

Pametna smesta reši da ode,

da se lati dugog, napornog putovanja do okeana.

Mislila je:

               »Neću to da razmatram sa ostale dve.

One bi me samo pokolebale, jer su privržene

ovom mestu. Zovu ga dom. Njihovo će ih neznanje

zadržati ovde.«

Kada putuješ, zamoli putnika za savet,

ne nekog koga tromost zadržava na jednom mestu.

Muhamed kaže:

                       »Ljubav prema svojoj domovini

predstavlja deo vere.«

                                 Ali ne shvataj to bukvalno!

Tvoja prava ''domovina'' je tamo gde si se uputio,

a ne gde jesi.

Ne tumači pogrešno taj hadis.

Pri ritualnim pranjima, u skladu sa tradicijom,

postoji posebna molitva za svaki deo tela.

Kada ušmrkneš vodu u nos da ga iščistiš,

moli za miris duha. Pravilna molitva glasi:

»Gospode, operi me. Moja je ruka oprala ovaj deo mene,

ali moja ruka ne može da opere moj duh.

Ja mogu da operem ovu kožu,

ali ti moraš da opereš mene.«

Jedan čovek je običavao da izgovara pogrešnu molitvu

za pogrešnu rupu. Govorio bi molitvu za nos

dok bi zapirao zadnjicu. Može li se miomir nebesa

širiti iz našeg dupeta? Ne budi ponizan pred glupacima.

I ne gordi se u prisustvu učitelja.

Ispravno je voleti mesto gde ti je dom, ali prvo se zapitaj:

»A gde je to, stvarno?«

Razborita riba vide ljude i njihove mreže i reče:

»Ja odlazim.«

Aliju je Muhamed saopštio tajno učenje

i rekao mu da ga ne kazuje, te ga ovaj prošapta

u otvor bunara. Ponekad nema nikog za razgovor.

Sam se moraš latiti poduhvata.

Tako je pametna riba celu dužinu svog tela učinila

otiskom noge u pokretu i, kao jelen kojeg psi gone,

mnogo toga pretrpela na putu, no konačno stiže

do beskrajne bezbednosti mora.

Polupametna riba mislila je:

                                        »Moj putovođa je

otišao. Trebala sam da pođem s njim,

ali nisam, i tako sam propustila priliku

da umaknem.

                     Volela bih da sam otišla sa njim.«

Ne žali za onim što se dogodilo. Ako je u prošlosti,

mani se toga. Nemoj čak ni da pamtiš!

Neki čovek je uhvatio pticu u zamku.

Ptica reče: »Gospodine, ti si u svom životu pojeo

mnogo krava i ovaca, a i dalje si gladan. Ni ovo malo

mesa na mojim kostima neće ti utoliti glad.

Ako me pustiš, daću ti tri komadića mudrosti.

Jedan ću ti reći stojeći ti na ruci. Jedan na tvome krovu.

A jedan ću saopštiti sa grane onog drveta.«

Čovek se zainteresovao. Oslobodio je pticu i pustio je

da mu stane na ruku.

                              »Broj Jedan: Ne veruj u besmislice,

ma ko da ih izgovori.«

Ptica polete i vinu se na čovekov krov. »Broj Dva:

Ne tuguj nad onim što je prošlo. To je svršeno.

Nikada ne žali zbog onog što se zbilo.«

»Uzgred rečeno«, nastavi ptica, »u mom se telu nalazi

ogroman biser težak kao deset bakrenjaka. Trebalo je

da bude ostavština tvoja i tvoje dece,

ali sada si ga izgubio. Mogao si da budeš vlasnik

najvećeg bisera na svetu, ali očito ti to

nije bilo suđeno.«

Čovek poče da kuka poput žene na porođaju.

Ptica će: »Nisam li upravo rekla: Ne tuguj za onim

što je prošlo? A takođe i: Ne veruj u besmislice?

Ni celo moje telo ne teži kao deset bakrenjaka.

Otkud bih onda mogla da imam u sebi toliki biser?«

Čovek se malo pribrao. »U redu.

Kaži mi Broj Tri.«

»Kako da ne. Odlično si upotrebio prva dva!«

Ne pružaj savet nekome ko se tetura

i pada u san. Ne bacaj semenje u pesak.

Neke poderotine ne mogu se zakrpiti.

Vratimo se drugoj ribi,

                                  onoj polupametnoj.

Ona neko vreme žali zbog odsustva svog vodiča,

a zatim razmišlja: »Šta mogu da uradim da se izbavim

od ovih ljudi i njihovih mreža? Možda da se pretvaram

da sam već mrtva!

                            Izbaciću trbuh na površinu

i plutati poput travuljine, puštajući da me voda nosi.

Umreti pre no što umrem, kao što je govorio Muhamed.«

I učini tako.

Ljuljuškala se gore-dole, bespomoćno,

nadohvat ruke pecaroša.

»Vidi ovo! Najbolja i najveća riba

je uginula.«

                 Jedan od ljudi uhvati je za rep i podiže,

pljunu na nju i baci je na zemlju.

Ona se uporno bacakala i krišom prišla do vode,

pa se bacila u nju.

                            U međuvremenu je

treća riba, ona tupava, uzrujano skakala

naokolo, trudeći se da se spase žustrinom

i snalažljivošću.

                        Mreža se, naravno, na kraju zatvorila

oko nje, i dok je ležala na jezivom

ležaju tiganja, mislila je:

                                     »Ako se izvučem odavde,

nikada više neću živeti u granicama jezera.

Sledeći put – okean! Učiniću

                                         beskraj svojim domom.«