Ako količina vodi kakvoći, onda i često, skoro neprestano prizivanje imena Isusa Hrista, makar to bilo u početku na rasejan način, može da dovede do sabrane pažnje i topline srca. To sa razloga što je ljudska priroda u stanju da usvaja izvesna raspoloženja posredstvom česte upotrebe i navike. Jedan duhovni pisac kaže: Ako hoćemo da bilo šta činimo dobro, treba da ga činimo što češće. I Sveti Isihije kaže da često ponavljanje rađa naviku i pretvara se u prirodu (gl. 7). To primenjeno na unutarnju molitvu, kao što se vidi iz zapažanja iskusnih ljudi, biva na ovaj način: Onaj koji želi da stekne unutarnju molitvu donosi odluku da često, skoro neprestano priziva ime Božije, tj. da ustima izgovara Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste Sine božji, pomiluj me grešnoga. Ili u skraćenom vidu: Gospode Isuse Hriste pomiluj me. Ovako uči prepodobni Grigorije Sinait. Isti ovaj svetitelj dodaje da je skraćeni vid pogodniji za početnike ne odričući, uostalom, ni jedan ni drugi. On samo savetuje da se reči molitve ne menjaju često, kako bi se što lakše priviklo na prizivanje. A da bi se još više podstakao na neprestano vršenje molitve onaj koji se tome uči, on određuje sebi za pravilo, da u izvesnom vremenskom periodu izgovori molitvu određeni broj puta, tj. da u toku dana i noći izgovori toliko i toliko stotina ili hiljada molitava na brojanice. To čini ne brzo nego veoma lagano, pokrećući jezik i usta. Posle izvesnog vremena usta i jezik onoga koji to upražnjava stiču takvu naviku i takoreći samopokretnost, i to do te mere da će bez nekog osobitog napora početi sami od sebe da se kreću prilikom izgovaranja imena Božjeg, čak i pri zatvorenim očima. U produžetku će ovo kretanje jezika početi da prati um, koji će se postepeno oslobađati od rasejanosti i postajati sabran i pažljiv prema molitvi. Na kraju, može doći i do silaska uma u srce, kako kažu Oci. Um, naime, kad se vrati u srce, zagreva ga toplinom božanske ljubavi, tako da sada samo srce, slobodno, bez pritiska, s neizrecivom sladošću, počinje da priziva ime Isusa Hrista i da se s umilenjem izliva pred Bogom neprekidno, saglasno rečima: "Ja spavam a srce moje bdi" (Pesma nad pesmama, 5, 2). O plodotvornosti čestog umnog prizivanja imena Isusa Hrista, divno kaže Sveti Isihije: Kao što kiša, ukoliko češće pada na zemlju, utoliko je čini mekšom, tako i ime Hristovo, ukoliko ga češće prizivamo, utoliko čini zemlju srca našeg radosnijom i veselijom. Iako je navedeni način, zasnovan na iskustvu i zapažanjima Svetih Otaca, dovoljan kao pogodno sredstvo za zadobijanje unutarnje molitve, ipak, postoje i uzvišeniji načini, a to su: pažnja i uvođenje uma u srce. Ovaj prvi način prvenstveno odgovara onima koji se još uvek nisu navikli na pažnju i koji ne umeju da se trude nad svojim srcem. Isto tako on može da bude uvod i priprema za sledeće načine. Uostalom, svako treba da bira shodno svojim osobinama i sposobnostima; svako neka bira ono što mu više odgovara, kako kaže monah Nikifor.

KLjUČ DRUGI

Pažnja znači, kako kaže monah Nikifor, čuvanje uma, ili ona znači - sabiranje uma u sebe samoga i udubljivanje njegovo u bilo kakvu stvar, kroz zanemarivanje svih drugih misli i predstava. Koliko je ona važna za one koji se bave molitvenim podvigom, o tome svedoče prepodobni Kalist i Ignjatije, navodeći reči prepodobnog Nila, koji kaže da pažnja koja traži molitvu, sigurno će je naći. To stoga što se molitva daruje pažnji više nego bilo čemu drugome, zato se i treba truditi nad njom. (Dobrotoljublje, deo drugi, gl. 24). Slično ovome kaže i Sveti Isihije: Ukoliko više budeš pazio na misli, utoliko će želja za Isusovom molitvom kod tebe biti veća (gl. 90). I još: Blagodareći krajnjoj pažnji, vazduh srca se ispunjuje radošću i tišinom (gl. 90); sabrana trezvenost je toliko neophodna molitvi, koliko svetiljka svećnjaku (gl. 102). Isto tako i monah Nikifor, pošto je izložio učenje o unutrašnjoj molitvi, završava: ako se ne bude moglo, na osnovu obrasca koga je on dao, ući u srce onda treba upotrebiti što dublju pažnju i sabranost prilikom molitve, koja će, bez ikakve sumnje, otvoriti vrata srca, i razgoreti unutarnju molitvu. On uverava da je to iz iskustva poznato. Uostalom, i Sveto Pismo potvrđuje ovu istinu, da se bez pažnje nemoguće sjediniti s Bogom. I tako, onaj koji želi da preko duhovne sabranosti i pažnje postigne unutarnju molitvu, treba da se, koliko mu je to moguće, pridržava samoće, da izbegava razgovore sa ljudima, da vrši molitvu polagano, i ne odjednom previše, nego sa izvesnim razmacima; treba da se udubljuje u reč molitve, kao što se to radi prilikom pažljivog čitanja knjige. Nužno je da po mogućnosti odgoni pomisli i da svu svoju pažnju sabere na Isusa, koga priziva, i na Njegovu milost, koju moli. Ponekad kad se završi molitva, malo poćutati, kao u očekivanju Božjeg odgovora, trudeći se pri tom da pažnja bude sabrana i u momentu rasejanosti. Neophodno je da stalno imaš na umu, da si se radi Gospoda odlučio da uvek prebivaš u molitvenoj sabranosti, pri očišćenju uma od pomisli.

KLjUČ TREĆI

Treći ključ je ulazak unutra u sebe ili u srce. Ne oslanjajući se ovde na svoja razmišljanja, izložićemo shvatanje i učenje Svetih Otaca o samoudubljivanju i ulasku u srce, na način koji su oni sami iskusili kao verne putovođe istinskoj duhovnoj unutrašnjoj molitvi. Svetootačke pouke po ovom pitanju izložićemo njihovim sopstvenim rečima, podelivši ih radi preglednosti na tri sledeće grupe: U prvu grupu spadaju Oci koji su nam ostavili pune pouke o Isusovoj molitvi, kao na primer: Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, monah Nikifor, monasi Kalist i Ignjatije Ksantopuli; U drugu grupu - Oci, koji su ostavili kratke izreke o unutrašnjoj molitvi, kao što su: Isihije Jerusalimski prezviter, Filotej Sinajski, Teolipt mitropolit, Varsanufije i Jovan; Na treće mesto ćemo staviti veoma korisnu za dušu povest o Avi Filimonu. On nas podseća na ceo put podvižništva.