TRI BRATA I KINESKA PRINCEZA

 

 

Bio jednom jedan kralj koji je imao tri

podjednako otmena sina.

Sva trojica su bili plemeniti i razboriti,

i vatreno odlučni kad je to potrebno.

Stajali su poput tri sveće moćnog plamena

pred svojim ocem, spremni da pođu na putovanje

u daleka područja njegovog kraljevstva, da bi ustanovili

da li se njima upravlja pravično i umešno.

Svaki je poljubio kralja u ruku u znak

oproštaja i poslušnosti.

»Idite svuda gde poželite«, reče im kralj,

»i plešite putem.

                         Zaštićeni ste.

Jedino vas upozoravam da ne ulazite u jedan zamak

koji se zove Tvrđava koja oduzima bistrinu.

U tom se zamku nalazi galerija prelepih slika

koja kraljevskoj porodici donosi mnogo nevolja.

Nalik je dvorani koju je Zulejka ukrasila da uhvati

Josifa u klopku, tako da se njena slika nalazila svugde.

Nije mogao da izbegne da gleda u nju.

Jedino tom mestu nemojte prilaziti.«

Razume se, kao što to već biva, trojica prinčeva

bili su opsednuti viđenjem tog zamka, i uprkos

opomeni svoga oca ušli su u njega.

Zamak je imao pet kapija okrenutih prema kopnu i pet

prema okeanu, kao što pet spoljnih čula

unose boju i miris prirodnih pojava

a pet unutrašnjih čula se otvaraju za tajnu.

Tamo hiljade slika nisu prinčevima davale mira.

Opijeni, tumarali su hodnicima

dok ne dođoše, sva trojica u isti čas,

pred jedan naročit portret, pred jedno žensko lice.

Beznadežno su se zaljubili. »Ovo je ono na šta nas je

otac upozorio. Mislili smo da smo dovoljno jaki

da bilo čemu odolimo, kao što onaj ko ima sušicu misli

da je dovoljno zdrav da produži,

                                              ali sad vidimo da nismo!

Ko je ovo?«

                 Jedan mudri šeik im je odao tajnu:

»Ona je kineska princeza, i to ona skrivena.

Kineski car ju je sakrio isto kao što je duh

obavijen zametkom. Niko ne sme da dođe

u njenu blizinu. Čak ni pticama nije dozvoljeno

da lete nad njenim krovom. Niko ne može da otkrije

kako se stiže do nje. Ona se ne može zadobiti dovijanjem.

Manite se toga!«

Prinčevi ipak počeše da se dogovaraju,

kao saučesnici u istoj neodoljivoj žudnji.

Najstariji reče: »Imali smo samopouzdanja na pretek

dok smo drugima delili savete, a pogledaj nas sad!

Govorili bismo: Strpljenje je ključ rešenja, ali pravila

koja za druge izmislismo sada ne pomažu.

Govorili smo: Smejte se! Zašto smo sada tako tihi?

Gde nam je snaga?«

                            U očajanju se

zaputiše u Kinu, ne sa bilo kakvom nadom u brak

sa princezom, već samo da bi joj bili bliže.

Sve su napustili i krenuli ka skrivenoj voljenoj.

Prerušeni su živeli u prestonici, pokušavajući

da smisle neki način da uđu u njenu palatu.

Na kraju najstariji reče: »Ne mogu više da čekam.

Ne želim da živim ako moram da budem razdvojen

od voljene. Ona je ta zbog koje sam

udarao u bubanj celog svog života.

Zar patka brine zbog brodoloma?

Same njene noge u vodi okeana dovoljan su brod.

Duša i telo su mi venčani s tim predmetom ponosa.

Sanjam ali ne spavam.

Hvalim se ali ne lažem.

                                   Ja sam sveća.

Makar mi sto puta nožem proboli vrat,

goreću jednako blistavo. Plast mog života

s obe strane je zapaljen. Neka cele noći gori

dok ga ne nestane.

                             Dovoljna mi je svetlost koju mesec

prosipa na stazu. Idem da stanem pred cara

i iznesem mu svoj zahtev.«

                                       Braća pokušaše da ga

odvrate od toga, ali ne mogoše. On skoči na noge

i posrćući dođe pred kineskog cara,

koji je znao šta se događa, mada je ćutao.

Taj car je bio unutar tri brata,

ali se pravio da ih ne poznaje.

Vatra pod kazanom je privid.

Kipuća voda je stvarnost.

                                      Voljena osoba je

u tvojim venama, mada možda izgleda

da ima oblik izvan tebe.

                                    Princ je klekao

i poljubio careva stopala, i ostao tako pognut.

»Ovaj mladić će imati sve za čim žudi,

i dvadeset puta više od onog što je ostavio iza sebe.

Kockao se i odbacio svoju odeću u zanosu.

Takva ljubav zavređuje hiljadu odela.

On je izaslanik te ljubavi,

i odlično obavlja svoj posao.«

                                           Princ je to čuo

i nije mogao da progovori, ali njegova je duša neprestano

opštila sa tom dušom. Princ je mislio: »Ovo je

stvarnost, ovo buđenje, ovo rastapanje.«

Dugo vremena je ostao sa carem tako pognut, pekući se.

»Pogubljenje je jedna stvar,

                                        ali nada mnom se presuda vrši

stalno iznova, svakog trenutka! Siromašan u imovini,

ali bogat u životima za žrtvovanje.

                                                  Niko ne može da igra

igru ljubavi sa samo jednom glavom!«

                                                      Ovo radosno čekanje

sasvim ga obuze. Izgled voljene

nesta iz njegovog uma i on stiže do sjedinjenja.

»Ruho ovoga tela beše ugodna svila,

ali ova nagost je ugodnija.«

                                        O ovoj stvari više ne može

da se govori. Ono što sledi mora ostati skriveno.

Čovek stiže na konju do okeana, ali potom

drveni konj mistične tišine mora

dalje da ga nosi.

                        Kad čamac tone,

ti si riba, niti ćutiš niti govoriš,

čudo bez imena.

                        Tako je najstariji brat umro,

i srednji brat je došao na sahranu.

                                                  »Šta je sad ovo?

Riba iz istog mora!«, mislio je car. Komornik

saopšti: »Sin od istoga oca, brat

sledeći po starosti do pokojnika.«

                                                Car: »Da, poklon od

onoga meni za uspomenu.«

                                       I uzvišena blagost

ponovo se spusti, a dvorište izgledaše rascepljeno

poput nasmejanog nara, i sve forme

vasione zalepršaše ivicama svojih šatora,

svake sekunde nastajaše nova kreacija.

                                                        On je čitao o takvim

otkrovenjima u knjigama. A ovo beše njegovo otkrovenje.

I samo je ponavljao: »Ima li još? Ima li još?«

Nahranjen carevim bićem, osetio je zadovoljstvo veće

od ijednog ranijeg, a onda se pojavila gordost.

»Pa zar nisam i ja kralj, kraljev sin?

Zbog čega ovaj vlada nada mnom?

Treba da otvorim vlastiti dućan, nezavisno od njega.«

Car pomisli: »Ja ti pružam čistu svetlost,

a ti mi bacaš blato u lice!«

                                      Srednji brat iznenada

shvati šta je iznutra učinio,

ali beše prekasno. Sjaj i veličanstvenost

behu mu oduzeti. Ne beše više baštenski paun,

sad je leteo poput samotne buljine u pustari,

poput Adama koji ore sa volom daleko od Edena.

Pribrao se i zamolio za oproštaj, a sa kajanjem je

udružio još i duboki bol

proistekao iz gubitka jedinstva.

                                             Ova povest mora

da se skrati. Kada je posle godinu dana car izašao

iz povučenosti, ustanovio je da u njegovom tobolcu

fali jedna strela i da je srednji brat mrtav,

probodenog grla.

                          Car zaplaka, u isti mah i ubica i

glavni ožalošćeni. Pa ipak, sve je bilo kako treba.

Srednji brat je takođe otišao voljenoj kroz ubilačko oko

koje je razorilo njegovu taštinu.

A treći brat, koji beše bolestan sve do tada,

dobio je princezinu ruku.

Proveo je svoj vek u bračnoj zajednici forme i duha,

a da nije učinio ama baš ništa

čime bi to zaslužio.