TREĆE SLOVO O POSLUŠANJU
Sveti Oci su posredstvom poslušanja zadobijali izobilje blagodati. MeĎutim, može li jedan poslušnik to da postigne, može li da se domogne sličnog uspeha? Sigurno da može. Kad se bude pridržavao tihovanja i svojih duhovnih dužnosti, kad se oslobodi (ovozemaljskih) briga, kad zadobije mogućnost samoposmatranja i kad se bude obračunavao sa samim sobom, nema sumnje da će napredovati.
Kad smo bili uz starca (Josifa), bili smo poslušnici (učenici). Imali smo svoju službu (grč. to 5iaKov4pa), svoja dnevna zaduženja i sl. Pored našeg starca, opitnog rukovoditelja na tim božanskim stazama duhovnog života, neki od otaca bili su u stanju da upoznaju one stvari koje su nam trezvenoumni Oci ostavili kao osveštano predanje.
Izbegavajmo da govorimo o nepotrebnim stvarima. Budimo dosledni u izvršavanju našeg molitvenog pravila.
Osim toga, budimo precizni u odlascima u crkvu. Trebalo bi da budemo u crkvi i da prisustvujemo službi, Liturgiji i večernjoj. Trebalo bi da se svi zajedno okupimo u trpezariji. U svemu treba da postoji red: "Gde god je red, tamo je i mir. A gde je mir, tamo je i Bog. Gde god je nered, tamo je i pometnja. A gde je pometnja, tamo je i Ďavo." A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14;40).
Budući da smo poslušnici (učenici), praktikujmo poslušanje. Ne izvršavajmo svoju sopstvenu volju. Samovolja je prvostvorene (Adama i Evu) prognala iz raja. Hristovo potčinjavanje NJegove volje volji nebeskog Oca vratilo je Adama i Evu u raj, i na taj način je poslušanje trijumfovalo.
Lučonoša je bio neposlušan Bogu. Nadmeno je maštao o svojoj jednakosti sa Bogom i Bog ga je udaljio od Sebe. Lučonoša je postao Ďavo i sad se bori protiv nas. Ostali angelski činovi ostali su odani i poslušni Bogu i obitavaju u slavi Božijoj. Iako su nekad bili angeli čija je priroda promenljiva, blagodaću su postali nesposobni za pad. Oni su mnogo naučili od Lučonošinog i čovekovog pada i sada su nepokolebivi u svojoj poslušnosti Bogu.
Kako je zla čovekova volja, jer u sebi skriva egoizam, gordost, samoljublje i mnoge druge strasti! Upravo zbog toga je poslušnik osloboĎen od samovolje istovremeno osloboĎen i od strasti.
Hristos je bio poslušan do smrti na Krstu, odnosno do potpunog umrtvljavanja sopstvene volje. Da Hristos kao čovek nije bio poslušan, da nije odsekao Svoju sopstvenu volju, čovek nikad ne
bi bio spasen! Isto tako, čovek koji se drži svoje samovolje i koji čini ono što želi ne može da bude spasen.
Šta znači poricanje sopstvene volje? To znači da čovek udaljuje i odbacuje sopstvenu volju i da nema nikakve veze s njom.
Tek kad na ovaj način ukloni samovolju, poslušnik će se izbaviti od strasti. Ukoliko se više oslobaĎa samovolje, utoliko se više oslobaĎa i strasti.
Ako poslušnik zna kako da u praksi kaže "blagoslovi" i "neka je blagosloveno", biće ovenčan nepropadljivim vencem u nebeskom svetu.
Kad god poslušnik istakne svoju samovolju, ubrizgava otrov kojim truje samoga sebe.
Čak i ako je zapovest koja mu je data loša, Bog će je i pored toga blagosloviti poslušanja radi. Postojao je jedan poslušnik koji je posedovao tako nepokolebivo poslušanje da je, kad bi mu
njegov starac zapovedio da ode i da pokrade razne stvari u kelijama ostale braće, i to činio!
Starac je zatim braći vraćao stvari. Ovaj monah se nikad nije uznemiravao kad bi mu pomisli
govorile: "Šta mi to starac čini? Zar me podstiče i uči da kradem? Kasnije ću steći naviku da kradem!" Naprotiv, razmislio bi o tome i rekao: "Ja sam poslušan. Ne znam šta je ovo što sad činim. Znam samo jednu stvar, a to je da sam poslušan!"
Neko je otišao i postao poslušnik (učenik) jednog starca koji je imao bratstvo. Starac mu je
rekao: "Budući da želiš da živiš u mom bratstvu, zapovedam ti da nikad ne izustiš ni jednu jedinu reč i da Hrista radi postaneš nem!" Monah je na to odgovorio: "Neka je blagosloveno!"
Nakon što je proveo neko vreme u ovom bratstvu, starac je video da ovom monahu ne koristi da i dalje živi ovde. Stoga mu je rekao: "Poslaću te kod drugog starca, u drugi manastir." Zatim mu je dao pismo i rekao: "OtiĎi u taj i taj manastir, daj ovo igumanu i ostani tamo."
Iguman je primio pismo. Bila je to preporuka u kojoj je pisalo: "Starče, molim te da zadržiš ovog brata. Dobar je monah", itd. Tako su ga zadržali.
Nakon izvesnog vremena, monah se upokojio, ne prekinuvši ni u jednom trenutku svoje ćutanje. Posle njegove smrti, drugi starac je pisao prvom: "Iako je monah kojeg si mi poslao bio nem, bio je pravi angeo!"
Prvi starac je na to odgovorio: "On nije roĎen nem, ali je ćutao zbog poslušanja!" Drugi starac se zadivio snazi onog monaha i njegovoj vernosti starčevoj zapovesti.
Ovim pokušavam da kažem da potpuno odsecanje samovolje znači posvećenje.
Mnogo puta sam razmišljao: "Koliko će se savršeno poslušan učenik proslaviti u Hristu, koji je prvi u poslušanju! I kako je moguće da Hristos ne primi savršeno poslušne učenike u Svoju zajednicu, gde će večno gledati NJegovo lice, kao što sveti Jovan Bogoslov i EvanĎelista piše u Otkrovenju (v. Otkr. 22;4)?"
Mi, današnji monasi, čvrsto se držimo sopstvene volje, zbog čega ne možemo da napredujemo. Mi ne kažemo: "blagoslovi" i "neka je blagosloveno", nego "ne tako nego ovako", itd, i na taj način ulivamo otrov u sebe i svoje živote. Iz tog razloga ne napredujemo onako kako bi trebalo da napreduju dobri monasi.
U spisima svetih Otaca čitamo o izvesnim svetim poslušnicima.
Živeo jednom neki iguman koji je u keliju jednog od svojih poslušnika uveo vola. Vo je godinama uništavao razboj i tkanje ovog monaha i, naravno, činio i mnoge druge stvari. Monah uopšte nije imao mira! Uprkos svemu tome, nikada nije pomislio ništa loše o igumanu, kao što kaže ava Pafnutije: "Avo, kroz glavu mi nikad nije prošla nijedna rĎava pomisao o mom igumanu dok sam se pitao zašto je uveo vola u moju odaju. Ako ga je već uveo tamo, on zna šta radi i ja sam sasvim miran!"
On nije imao sopstveni način razmišljanja. Način razmišljanja njegovog starca bio je i njegov sopstveni.
Zbog toga kažemo: "Ako nemamo duhovno poslušanje, nikad ništa nećemo postići." Kada ne želimo ono što želi naš starac, mi, u suštini, nismo poslušnici (učenici), jer ne posedujemo duhovno poslušanje. Ako bismo bili poslušni samo svojim delima, bilo bi to kao da smo ljudi samo telom, ali bez duše (kao da bi se čovek koji poseduje samo telo uopšte mogao smatrati ličnošću), što je logički potpuno neprihvatljivo.
Upravo na taj način je, sa duhovne tačke gledišta, logički neprihvatljivo da se neko nazove poslušnikom (učenikom) ako poseduje poslušanje samo u delima i služenju. Iznad svega, čovek mora imati dušu. On mora imati i duhovno poslušanje i trebalo bi da kaže: "Šta god da starac veruje, misli ili odlučuje, ja na isti takav način verujem, mislim i odlučujem."
Sveti Simeon Novi Bogoslov primio je blagoslov s neba samo zbog svog poslušanja. On nam je vrlo snažan i izrazit primer.
Sveti Pajsije je jednog dana rekao svom poslušniku (učeniku): "Čedo moje, popij vodu iz ovog slivnika!" Poslušnik je pomislio: "Vratio sam se sa poslušanja umoran i znojav, i umesto da mi kaže da se napijem vode iz krčaga ili sa izvora, on mi kaže da pijem ovu prljavu vodu iz slivnika!" Poverovao je svojim pomislima i bio lišen velikog blagoslova!
Kasnije je razmišljao: "Zašto je ne bih popio?" MeĎutim, nije našao nikakvu vodu. Tada mu je ava Pajsije rekao: "Nesretniče! Znaš li šta je bila ta voda? Bila je to voda koja je oprala noge Isusove!"
Od tog vremena, na monaha je sišao duh tuge i ava Pajsije je pokušavao da ga uteši. MeĎutim, kako je mogao to da učini? Monah je došao dotle da uopšte nije imao mira. Onda mu je svetitelj jednog dana rekao (budući da ni sam nije mogao da naĎe mir i da ostane pored njega): "PoĎi na to i to mesto. Tamo ćeš naći tri groba i ispred jednog od njih (ukazao mu je ispred kojeg) izgovori molitvu. Obrati pažnju na ono što ćeš čuti." Monah je tako i učinio i začuo glas koji je govorio: "Vrati se svom starcu i budi poslušan!"
MeĎutim, on je već doživeo unutrašnji brodolom. Dom njegove duše bio je nepopravljivo srušen. Zbog toga je ostatak života proveo u neodlučnosti i kolebljivosti po pitanju poslušnosti ocu Pajsiju.
Dok je sveti Simeon Novi Bogoslov trijumfovao nad svojom samovoljom i zbog svog savršenog poslušanja primio bogoslovlje sa Neba, dotle je drugi monah, tvoreći sopstvenu volju, ostao izvan poslušanja i blagodati.
Ovo je, naravno, samo nekolicina primera. Ako bi se zapisalo sve što su učinili ovi Oci, najplemenitiji poslušnici, sakupilo bi se mnoštvo tomova!
Ti primeri su kao ogledalo u kojem možemo da vidimo same sebe i svoje ponašanje.
Neka Bog pomogne svakome od nas da doĎe sebi i da vidi koliko se odrekao samovolje. Borimo se, da se izbavimo ovog otrova, da bismo živeli po Božijoj volji i onako kako monaški priziv zahteva od nas.